Odgovor Zoranu Gavriloviću (BIRODI): Slučaj Rolingstonsi i njegovi simptomi

Da nismo, kao društvo, toliko duboko zaglavljeni u nečemu što najviše liči na kloaku i puno je lažnih vesti, poluinformacija, hiper produkcije rijaliti skandala (političkih, društvenih, ne samo televizijskih), verovatno bi se moj odnos prema Zoranu Gavriloviću zadržao na čistoj sprdnji, bez ikakve želje da sve to produbljujem i dajem mu bilo kakav drugi smisao van tog služenja izazivanju opravdanog podsmeha.

Gavrilović je samo simptom, bolest je i nastala i razvila se daleko od njega, ali poslednji događaji (njegovo insistiranje da na osnovu moje izmišljene šale dobije odgovore od RTS-a), prosto naređuju da se simptom razmotri sa svih strana, da se ustanovi kako funkcioniše, šta napada, čime se hrani…

Pri tom, ne nadam se da je moguće naći lek, ali možda mogu bar da doprinesem elementarnoj prevenciji, prepoznavanju simptoma, i uputim, ako ni na šta drugo, na onu elementarnu društvenu higijenu. Kada naletiš na simptom, gledaj da ti je dezinfekciono sredstvo pri ruci, i upotrebi ga.

Zašto je to važno. Na Gavrilovića sam prvi put naleteo, čuo za njega, kada je, pre nekoliko godina, gromoglasno obznanio „istraživanje“ koje pokazuje da su glasači SNS-a većinom deo društvenog taloga, neobrazovani, stari, ljudi sa margine, oni bez zuba i bez para, beda jedna neviđena.

To me je nateralo da se smejem i da objavim tekst o njemu i istraživanju, ne bi li se i drugi tome malo nasmejali.

Za neupućene – da bi bilo jasno o kakvoj neumesnoj podvali sa takvim i sličnim „istraživanjima“ je reč – sastav biračkog tela je, u svakoj zemlji, manje više konstanta koja se ne menja ni lako ni brzo.

Dakle, ako u Srbiji postoji nekih 11 odsto ljudi sa nezavršenom srednjom školom, dvadesetak odsto onih sa srednjom školom, 11 odsto sa fakultetskom diplomom, i ako svi oni imaju biračko pravo, ako ga većina njih i ostvaruje, jasno je da će ti odnosi da budu sadržani u svakom izbornom rezultatu, i glasovima svake stranke.

Na parlamentarnim izborima u decembru 2000. godine, čuveni DOS dobio je više od dva miliona četiri stotine hiljada glasova. I ne treba biti mnogo mudar pa znati da nije za DOS glasalo dva i po miliona akademika, fakultetski obrazovanih, dovoljno bogatih, lepo obučenih, sa 32 bela zuba u glavi, pošto takvih, u Srbiji ima mnogo, mnogo manje.

Glasali su isti oni koji su kasnije glasali i za SNS. I nepismeni i polupismeni, i krezubi, siromašni, bogati, obrazovani, zubati…

Glasali su i glasaju na svakim izborima na osnovu nekih očekivanja i neke ponude, a ne na osnovu svog obrazovanja, što je, suštinski, trvdio Gavrilović.

Ceo taj slučaj, i tekst kojim sam tim povodom napisao, Gavrilović je iskoristio ne bi li se predstavio kao žrtva, i tu, ustvari, i počinje priča o simptomu.

Zato što simptom, kada ga uhvatiš u lošem poslu, odmah počinje da kuka kako su svi protiv njega, kako je progonjen, kako je žrtva „režima“, samo dobro pod udarom zla, prefinjenost raščerečena grubošću, svetlo koje jede mrak.

Tako je i Gavrilović zakukako kako je „medijski streljan“. Streljao ga, jednim tekstom, ja lično.

No, to nije kraj. Iz ove vrste događaja simptom crpi energiju za nastavak svog posla, koji se, opet, svodi na besomučnu samopromociju, sve pod parolom borbe za pravdu, ne mareći ni za činjenice, ni za ljude, ni za rezultat takvog angažmana.

On čeprka po stvarnosti, vadeći iz nje sve što može da dokaže njegovu tezu, u konkretnom slučaju, onu po kojoj je ovo jedan logor, kojim upravlja diktator, i u kojem je svaka sloboda ugašena, a svi koji se tome protive ugurani u gasne komore i sada samo čekaju kada će neko da pusti plin.

I tako svaki dan, javno da ne može da bude javnije, u gomili medija, uz stalnu zamerku onima koji ga nisu shvatili ozbiljno i objavili njegove tvrdnje. Takvi su neprijatelji slobode i demokratije, i simptom onda nastavlja da ih žigoše, sve tvrdeći da time čini bogougodno delo.

U svemu tome simptom se predstavlja kao neprikosnoveni stručnjak. On je deo neke virtuelne elite, zna više od drugih, bolji je od drugih, jedini sposoban da prepozna, i njegova reč je, po pravilu, poslednja. Kada kaže, svi ostali ima da ćute i klimaju glavama, inače sledi kazna.

Sam Gavrilović, primera radi, tvrdi da je sociolog istraživač, član WAPOR-a (svetska asocijacija istraživača javnog mnjenja), specijalizovan za monitoring televizija i njihovih programa.

Ono što ne kaže je da se član WAPOR-a postaje tako što se uplati pedesetak dolara (svaki čitalac i ja možemo to da budemo), i da se sam, i jedini prijavio za to da bude „national representative“ (nacionalni predstavnik) ove organizacije.

Ne kaže ni da se njegov monitoring svodi na gledanje Dnevnika i par drugih emisija nacionalnih televizija, a da istraživanja obavlja preko internet platforme „Tvoj stav“, kao i da BIRODI „tim“, čine on i jedna projekt menadžerka.

I tako izgleda svaki simptom, kada pogledaš malo dublje. Praznina nakićena frazama, izmišljenim titulama, pozivima na nepostojeće, a veliko delo. Zasenjivanje prostotom, u svom najlukrativnijem obliku.

Korist koju simptom ima od toga je višestruka. On postaje poznat, „cenjen“, rasprostranjen je diljem medijskog prostora, CV mu je pun izveštaja, naslova, slika, gostovanja, i on već stoji u redu za neku sinekuru (kada se zla vlast promeni), za grant neke od nevladinih organizacija, a računa da bi i orden bio sasvim suvisla nagrada.

Možda i jeste, pošto je on idealni partner. Lenji mediji, isti takvi novinari, sve daju da im se takvi jave i popune inače bedno prazan prostor.

Simptom je idealan za grandiozne naslove, hedove, gostovanja, intervjue… Kada žele nešto da dokažu, mediji se obrate simptomu. Kada simptom hoće nešto da oposli, otrči u medije. Simbioza je sjajan način suživota, čak i kada organizmi parazitiraju jedan na drugom.

Šta on priča, zašto priča, koliko je tačno to što priča, uopšte nije važno. Simptom se ne proverava, zato što i nije cilj nikada bio da se saopšti nešto tačno, nego samo ono što će da zveči.

I što više zveči, to bolje. Zato je simptom toliko tražen. Šupljina daje najbolji zvuk.

To što nas je zvonjava odavno zaglušila, što bolest traje i uznapredovala je, nikoga nije briga. Šta više, i začudo, broj onih kojima, pa i po cenu sopstvenog fatalnog razboljevanja, sve to savršeno odgovara, sve je veći.

To je, prosto, ljudska priroda. Ako nemaš ništa dobro da kažeš o sebi, zašto ne bi nešto loše, o drugima. Lakše je. Ako vidiš, na drugome, deo prljavštine koje te je celog prekrila, pa zar to nije razlog da upreš prstom i razlasiš, taman da tebe slučajno neko ne zagleda, ili omiriše.

Simptom je način da se opravdaš, sakriješ, nađeš izgovor, otkriješ onog ko je kriv za sve tvoje neuspehe, i onda u nekom prividnom miru nastaviš da živiš sam sa sobom. I sutra će biti tu i simptoma i krivaca, pa ćeš moći ispočetka.

To što od komarca praviš magarca, lažeš, izmišljaš, neće te sprečiti, jer, matrica se ponavlja: ako te i uhvate, ispašćeš „nevina žrtva“, pa ćeš opet imati koga da kriviš.

Gavrilović je sve to bukvalno apsolvirao. I kada se desilo, posle silnog njegovog zapomaganja nad činjenicom da pišem, ponekad, za RTS, da sednem za kompjuter, otvorim lažni nalog i sam mu, iz čistog zezanja, pošaljem pismo protiv sebe, njegovoj sreći nikakvog kraja nije bilo.

I bez obzira što sam se potrudio da u svakom podatku preteram, on je sve to kupio, srećan što ima nove „dokaze“ sa svoje stare teze o medijskom zločincu, onom koji ga je streljao.

Naravno. Simptom ne operiše podacima, ne zanimaju ga, on operiše famom. Važno je da se nešto čuje, pronese, nije važno šta. Kao kada su mi rekli da je RTS poslao sto ljudi u Katar, a Al Džazira samo četiri. Zamisli!? A što je Al Džazira katarska televizija, i u Dohi joj je centrala, nema veze.

Tako je bilo i u ovom slučaju. Napisao sam Gavriloviću da sam, za jedan tekst, dobio od RTS-a 234.000 dinara. I na stranu to što nikada nisam dinara naplatio od RTS-a, što ne neplaćujem ni Informeru, svako, ako mu je toliko stalo do istine i pravde, morao bi nad ovim podatkom da se zapita.

Na televiziji na kojoj mnogi nemaju ni sto hiljada dinara platu, na kojoj su honorari za tekstove mali, neko dobije dve hiljade evra za tekst? I nema demonstracija, nisu upali besni radnici u Bujoševićevu kancelariju? Teško.

Kao što se Gavrilović nije zapitao ni nad mojom tvrdnjom da nam je RTS platio avionske karte prve klase do Beča, jer ne postoji prva klasa na letovima do Beča, često nema ni biznis klase, zato što su ti letovi vrlo kratki.

I sve ostalo sam namerno preterao, a on je kupio, čak i kada je postojao evidentni dokaz za suprotno. U tekstu sa koncerta lepo sam napisao da smo stajali na terenu (najjeftinije ulaznice), a u prijavi protiv samog sebe, upućenoj danima posle objavljivanja teksta, da nam je RTS platio karte za svečanu ložu. I nikom ništa? Bar da je, nesrećni Gavrilović, probao da taj nesklad u činjenicama nekako zabašuri. Bujošević i ja prodali skupe karte za ložu i kupili viršle. Na primer.

Ništa slično, nego gomila tvitova, dojava novinarima, tvrdnji da je on, Gavrilović, borac za slobodu i pravdu, pitanja kako RTS troši narodne pare…

Na kraju, i objava čitave gluposti na Birodijevom sajtu, i moj tekst u Informeru. Sve sam lepo objasnio. Kako sam se sprdao.

Zaboravio sam samo da je simptom uporan. Aspirin, i kada te tera da se smeješ, nije dovoljan. Lek moraš da uzimaš svakog dana, i to neki jak.

Inače, nastradao si. Pošto Gavrilović neće da stane i prizna da je ispao, u najmanju ruku, nasamaren. Ne. On je žrtva, on poštuje zakon, on traži podatke o putu u Beč, bez obzira što sam ja sve izmislio.

Pa dobro. Da mu udovoljim, a nadam se da će i RTS.

1. Nikada ni dinara nisam uzeo od RTS-a za neki tekst, ili bilo šta drugo. Objavio sam gomilu tekstova, i čitavu jednu knjigu na sajtu RTS-a, ali, kako pišem samo kada hoću i šta hoću, i ne želim nikakvu obavezu u bilo kojoj redakciji, računao sam da nije fer da uzimam pare za nešto što je moj izbor, moja želja, često i moj način da ostanem u formi, kada je o pisanju reč.

2. U Beč me niko nije poslao, pa ni RTS. Dovoljno sam mator da mogu sam da odlučim gde i kada ću da putujem. I sa kim. U ovom slučaju sa čovekom s kojim se družim od 1984. godine i koji mi je kum, da ne pričam kako volimo slične stvari, pa i Stonse.

3. Pošto sam sam odlučio da putujem, sam sam i platio taj put. Mojim kolima (crni „mercedes“ ML, ovo navodim zbog hejtera, neka ih, Bog da ih poživi, kupiću još bolji, zbog njih bar).

4. Troškove smo Bujošević i ja odokativno podelili, više zbog one ulične pristojnosti (on sa Karaburme, ja iz Paviljona), nego neke potrebe ili običaja. Ja platio benzin, on hotel, ja karte, on… U kafanama smo plaćali kako se ko mašio za džep, nemam evidenciju o tome ko je koliko platio, niti me je to interesovalo (ni Bujoševića), ali jeste sve bilo iz naših džepova, ni dinara nije dao RTS.

Toliko. I znam da Gavriloviću neće biti dovoljno. Kako da bude, gde on da bude nasankan, zbog svega što radi, u kom svemiru je njegova krivica za bilo šta moguća?

Nešto će već da izmisli, neki član nekog zakona, neku autokratiju, moju ženu (Olivera Zekić, predsednica REM-a), povezana lica, medijski linč, diktatora, zaveru, zlo koje ga je napalo.

I neka. Mogu čak sve to i da razumem, kao što razumem simptom, i način na koji funkcioniše. Baviti se drugima je mnogo korisnije, lepše i lakše nego baviti se sobom.

Opet, zbog kloake koju simptomi stvaraju, nemam nameru da o simptomima ćutim, pa ću, vrlo rado, svaki put da ih obeležim.

Čak i kada se njima, i drugima, čini da im dajem na značaju, i da im je to dobra prilika da se za njih čuje, da izigravaju žrtve.

Tačno je sve to, ali alternativa je da im prepustimo sam medijski prostor i da se udavimo u smradu.

A to nije prihvatljivo. Da ne pričam o prijatnom osećaju kada od korisnog idiota napraviš beskorisnog. Neprocenjivo, verujte mi.