05. maj 2017.

Otpušteni zbog tvita: Smeju li novinari da budu aktivisti?

Sme li novinar da učestvuje na demonstracijama? Da objavljuje politički obojene tvitove ili da se na svom privatnom FB nalogu otvoreno politički određuje? Može li istovremeno postojati nepristrasnost i otvoreni politički stav? Postoje li društvene ili političke okolnosti u kojima novinar mora da zauzme stranu?

Mesto: Beograd Datum: 04.04.2017 Dogadjaj: POLITIKA - protestna šetnja graðana nezadovoljnih rezultatima predsednièkih izbora Licnosti:

Mogu li novinari da budu aktivni učesnici demonstracija: Protest Protiv diktature u Beogradu (foto: FoNet / Zoran Mrđa)

Formalno-pravno, odgovor na sva pitanja u vezi s političkim angažmanom novinara prilično je jednostavan: novinar ne bi trebalo javno da iznosi svoje političke stavove, a kao javna ličnost, to ne bi trebalo da radi ni na društvenim mrežama, pa ni u svoje slobodno vreme.

I Kodeks novinara Srbije tu je sasvim jasan: novinarima se preporučuje da učine sve kako bi izbegli „situacije koje bi mogle da dovedu do sukoba interesa“ i navedu ih „da kompromituju svoj ugled ili ugled profesije“; da ne izveštavaju o temama u kojima imaju lični, politički ili komercijalni interes, a da „učešće u političkoj, izbornoj ili medijskoj kampanji ne može da se obavlja istovremeno s novinarskim/uredničkim poslom“.

Osim toga, Kodeks navodi da bi „politička aktivnost članova porodice novinara/urednika takođe mogla da uzrokuje stvaran ili prividan sukob interesa“.

Povezane priče

Sve nijanse sive

No, kao što to obično biva, u praksi nije sve ni tako jednostavno ni tako crno-belo.

Pre svega, postavlja se pitanje zašto bi novinarima – čija je profesija da se bave društvom i ljudima oko sebe – bilo uskraćeno pravo govora, izražavanja i političkog opredeljivanja? Zašto bi baš oni – koji o politici i političarima uglavnom znaju više od ljudi iz drugih profesija – o tome morali da ćute i da se ograniče samo na ono o čemu izveštavaju?

Odgovor koji se odmah nameće jeste da novinari koji otvoreno iznesu svoj politički stav, istovremeno dovode pod znak pitanja svoju profesionalnost. S punim pravom, u tim se situacijama postavlja pitanje da li je ovo ili ono pitanje, ovaj ili onaj komentar, izneo novinar vođen profesionalnim standardima ili novinar „u funkciji“ politički opredeljenog građanina.

Profesionalni kodeksi su po ovom pitanju jedinstveni – praktično nema nijednog koji bi novinarima dozvolio ili preporučio da se politički angažuju, baš kao što nema nijednog koji u delu u kojem se bavi političkim angažmanom novinara ne upozorava na posledice takvog delovanja. S druge strane, malo je onih koji se bave i pozadinom, odnosno pravom novinara da u svom privatnom domenu – kao i svi drugi ljudi – kažu šta žele i misle.

Jasno je da novinarka RTS Ivana Čkonjević, udata za bivšeg poslanika SNS-a, ne bi trebalo da radi intervjue s predsedničkim kandidatima – tokom tih intervjua, uostalom, pokazala je zavidan stepen pristrasnosti, praktično ilustrujući zašto se ne preporučuju takvi porodično-politički odnosi

Zanimljivo je takođe da se ovom temom eksplicitno bave uglavnom kodeksi američkih medija.

Kodeks američkog Nacionalnog radija (NPR), recimo, ističe da novinari te kuće gaje „nepristrasnost u svom privatnom životu, nepristrasnost kao javne ličnosti, nepristrasnost u svom novinarstvu“. Iako se ističe da i „mi imamo mišljenje, kao i svi ljudi“, publika zaslužuje izveštavanje bazirano na činjenicama i analizu „bez uticaja naših stavova na ono što može da se čuje ili vidi“.

I Njujork tajms vrlo strogo određuje granicu do koje novinar sme da ide: u etičkim preporukama ističe se da „nijedan zaposleni ne sme učiniti ništa što može da naruši ugled koji Tajms uživa zbog svoje nepokolebljive neutralnosti u izveštavanju o političkim događajima i aktivnostima vlade“.

S druge strane, Rojters malčice šire razmatra taj problem, ali s istim preporukama i zabranama:

„Kompanija prepoznaje potrebu osoblja da uživa određene fundamentalne slobode, kao rezultat pripadnosti određenoj državi ili mestu na kojem živi. Ipak, Rojters od novinara u svim sektorima očekuje da budu osetljivi na rizik da njihova aktivnost van radnog vremena otvori pitanje njihove nepristrasnosti ili stvori percepciju pristrasnosti. Takva percepcija mogla bi da utiče na integritet ne samo novinara koji je u pitanju već svih novinara Rojtersa, i da tako nanese štetu reputaciji kompanije“, navodi se u njihovom Kodeksu.

„U nekim društvima, osobe koje potpisuju peticije ili se priključuju demonstracijama mogle bi da budu predmet praćenja državnih organa, a takav bi dokaz mogao da nam nanese štetu ili da utiče na dostupnost informacija“.

U svojim preporukama američko Udruženje profesionalnih novinara upozorava svoje članove da se politički ne angažuju i ne opredeljuju, ali se ipak osvrće i na njihova ljudska prava:

„U nekim društvima, osobe koje potpisuju peticije ili se priključuju demonstracijama mogle bi da budu predmet praćenja državnih organa, a takav bi dokaz mogao da nam nanese štetu ili da utiče na dostupnost informacija“ (Rojters)

„Ironija je da je novinarstvo kao profesija zaštićeno Prvim amandmanom, koji svim građanima garantuje pravo da se politički angažuju i da podrže ljude za koje bi želeli da budu izabrani. Ali, novinari koji žele da budu percipirani kao nepristrasni, moraju da izbegavaju bilo kakav aktivizam.“

Oštra politička podela u SAD dovela je do toga da je zbog političkih tvitova već otpušteno nekoliko novinara.

Scenaristkinja šou-programa „Saturday’s Night Live“ na NBC-ju suspendovana je na neodređeno vreme zbog tvita u kojem navodi kako će Baron Tramp verovatno biti prvi učenik koji puca po svojoj školi, a da je školovan u kući – insinuirajući time da će sin aktuelnog američkog predsednika, verovatno zbog okruženja u kojem raste, početi da ubija svoje ukućane.

Novinar NY Posta zbog toga što je na Tviteru napisao 12/7/41, 9/11/01, 1/20/17, identifikujući tako datume napada na Perl Harbor, terorističkog napada na Njujork i inauguracije Donalda Trampa.

Novinarka portala Politiko bila je mnogo direktnija i na svom Tviter nalogu napisala je sledeće: „Ili Tramp j… svoju ćerku ili izbegava zakone protiv nepotizma. Šta je gore?“

Bez posla je ostao i njen kolega iz LA tajmsa koji je na Tviteru napisao: „Voleo bih da vidim smrt Donalda Trampa.“

Svi su ljudi jednaki, što za novinare ne važi

Svaki od ovih slučajeva izazvao je veliku buru u javnosti, ali je za ovu priču najzanimljiviji detalj da će novinar NY Posta tužiti svoju nekadašnju firmu na osnovu Zakona o radu države Njujork koji sankcioniše diskriminaciju zbog učešća u „određenim aktivnostima“: zabranjeno je, naime, da se zaposleni otpusti zbog svojih „političkih aktivnosti van radnog vremena, van poslodavčevih prostorija i bez korišćenja poslodavčeve opreme ili druge imovine“.

I u našem Zakonu o radu postoji nekoliko odredaba protiv diskriminacije koje bi lako mogle da se primene u sličnoj situaciji – u članu 183, na primer, navodi se kako političko ili drugo uverenje ne može da bude opravdanje za otkaz.

Njujork tajms vrlo strogo određuje granicu do koje novinar sme da ide: u etičkim preporukama ističe se da „nijedan zaposleni ne sme učiniti ništa što može da naruši ugled koji Tajms uživa zbog svoje nepokolebljive neutralnosti u izveštavanju o političkim događajima i aktivnostima vlade“

Koliko god jasno delovalo, to ipak ne rešava problem novinara koji otvoreno podržavaju ovog ili onog kandidata, otvoreno se učlanjuju u ovu ili onu partiju, postaju čak i narodni poslanici – a u sklopu svojih novinarskih zaduženja i dalje rade ono što su do sada radili. Jer, bez obzira na to što zakoni garantuju pravo novinara da u slobodno vreme rade šta hoće, činjenica je da politički angažman ne može proći bez pristrasnosti u radu.

Slično je i kada je u pitanju porodična relacija s političarima, odnosno nosiocima državnih funkcija. S jedne strane, jasno je da novinarka RTS Ivana Čkonjević, udata za bivšeg poslanika SNS-a, ne bi trebalo da radi intervjue s predsedničkim kandidatima – tokom tih intervjua, uostalom, pokazala je zavidan stepen pristrasnosti, praktično ilustrujući zašto se ne preporučuju takvi porodično-politički odnosi.

Takođe, kada joj je suprug bio ministar inostranih poslova, Nataša Jeremić nije smela da bude ni urednica, ni novinarka, pa čak ni voditeljka udarnih informativnih emisija RTS. Čak i ako zanemarimo Kodeks, opasnost od pristrasnosti ili nedozvoljenog uticaja, njeno čitanje vesti u kojima se Vuk Jeremić citira ili se navode njegovi uspesi – delovalo je komično.

S druge strane, ako imamo u vidu da je zvezda CNN-a Kristijan Amanpur udata za bivšeg pomoćnika državnog sekretara Džejmsa Rubina i da je to bila i u vreme njegovog mandata – a sve u SAD, koje očigledno formalno veoma drže do ograđivanja novinara od politike – jasno je da ne postoje čvrsti standardi od kojih se ne odstupa.

Sme li da se ćuti?

Tu se zapravo vidi koliko je novinarstvo drugačije i specifičnije od ostalih profesija: Zakon o radu garantuje pravo na različita politička uverenja, korpus osnovnih ljudskih prava podrazumeva i pravo na slobodu govora, Ustav garantuje jednakost svih građana i građanki… a ipak se pod znak pitanja stavlja pravo novinara da na Tviteru, Fejsbuku ili u svojim nastupima (van radnog mesta) bude „svrstan“ i „opredeljen“. Ipak, jer – uprkos svim svojim pravima – novinar pre svega radi u javnom interesu, interesu svih građana i građanki, bez obzira na njihovo političko usmerenje.

Ako ništa drugo, Kodeks novinara Srbije ne baš eksplicitno, ali svakako između redova, propisuje distanciranje od dnevne politike. Zasad, koliko je poznato, kod nas nema novinara koji su otpušteni baš zbog iznošenja političkog stava – ali ih ima podosta koji su premešteni na lošije poslove, šikanirani ili mobingovani iz navodno sasvim drugih razloga.

Nema nijednog kodeksa koji bi novinarima dozvolio ili preporučio da se politički angažuju, baš kao što nema nijednog koji u delu u kojem se bavi političkim angažmanom novinara ne upozorava na posledice takvog delovanja

Na pamet tu najpre padaju slučajevi karikaturiste Dušana Petričića ili kolege Srđana Škora.

U međuvremenu, stvari se iz dana u dan dodatno komplikuju, a u profesiji je sve više jasno opredeljenih: na predsedničkim izborima, iza Saše Jankovića otvoreno je stalo nekoliko aktivnih i vrlo profilisanih i poznatih novinara, dok njima suprotstavljenu stranu čini veći broj onih koji politiku Aleksandra Vučića „bez pardona“ propagiraju u svojim tekstovima i javnim nastupima.

Novitet u inače čudesnom svetu otvorenog političkog svrstavanja jesu sukobi novinara na Vučićevim konferencijama za novinare: tamo se, naime, sva kritička i konkretna pitanja upućena premijeru dočekuju coktanjem, okretanjem očiju ili glasnim komentarima onih koji dolaze iz provladinih medija i smatraju da takva pitanja ne smeju da budu postavljena.

Iako solomonskog rešenja nema – i to ne samo u Srbiji – čini se ipak da bi do nekakvog odgovora na sve nedoumice moglo da se dođe ukoliko se u obzir uzme ko o čemu i kada izveštava, ali i kakve zapravo stavove javno iznosi.

Pravilo da „novinari Rojtersa ne saopštavaju svoja lična mišljenja ili stanovišta“, koje stoji u Kodeksu te kompanije jeste logično za jednu agenciju, ali deluje pomalo kontradiktorno ukoliko se primeni na medije koji su bazirani na kolumnističkim sadržajima – u takvim medijima lično mišljenje ne samo da ne sme da bude zabranjeno već bez njega ne ide.

Nasuprot tome, snažno iskazivanje ličnog mišljenja zaista je kontraproduktivno i nepoželjno u slučaju dnevnog izveštavanja, reportaža s različitih političkih skupova, intervjua, istraživačkog novinarstva – bilo da ga je novinar izneo u samom prilogu (što je potpuno nedopustivo), bilo da je iznošenjem političkih stavova u „slobodno vreme“ kompromitovao svoju nepristrasnu poziciju.

Zašto bi baš novinari – koji o politici i političarima uglavnom znaju više od ljudi iz drugih profesija – o tome morali da ćute i da se ograniče samo na ono o čemu izveštavaju?

Osim toga, važno je pitanje da li baš svaki „politički“ stav ima istu težinu. Jer, čini se da je izuzetno velika razlika između tvita u kojem se u numeričkom rebusu pravi paralela s nacionalnim tragedijama, i tvita u kojem se iznosi želja da se Donald Tramp vidi mrtav. Ovaj drugi, naime, daleko prevazilazi izražavanje političkog stava i duboko zalazi u domen najozbiljnijih ogrešenja o etičke standarde (i to ne samo novinarstva).

Što se ovdašnje situacije tiče, pitanje je da li u okolnostima u kojima je danas naše društvo – novinar uopšte sme da ćuti. I da li – u trenutku kada se guše ljudska prava svih – treba da se drži načela „nemešanja“.

Odgovori na ova pitanja, u današnjoj Srbiji, zapravo zavise od toga koga pitamo: da li one koji se kunu u nepristrasnost iznad svega ili one kod kojih preteže želja da o društvu ne samo izveštavaju već i da utiču na promene koje se u njemu odvijaju.

Kako god okrenuli, poenta je da su na domaćoj sceni poremećena sva pravila koja važe u normalnom medijskom okruženju, pa i ono koje bi trebalo da važi za politički angažman novinara. Jer, ovo nije ni normalno vreme, ni normalno mesto.

RADOMIROVIĆ: „NE MOŽE SE BITI DOBAR NOVINAR PRE PODNE, A NEČASTAN ČOVEK PO PODNE“

Vladimir Radomirović foto N1„Pištaljka ne brani svojim novinarima da iskazuju političko mišljenje ni tokom radnog vremena ni posle njega, uključujući i odluku da učestvuju u protestima. Iskazivanje bilo kog političkog stava, pa i učešćem u protestima, predstavljalo bi problem kada bi se odražavalo na novinarski rad i ugrožavalo nepristrasnost u izveštavanju – na primer, kada bi novinar učestvovao u organizaciji nekog političkog skupa, govorio na njemu i kasnije ‘nepristrasno’ izveštavao o tom istom skupu, ne navodeći svoju direktnu vezu s njim“, kaže Vladimir Radomirović, glavni urednik Pištaljke i kandidat za predsednika UNS, podsećajući da o tome govore odredbe Kodeksa novinara Srbije i „da bi novinar koji učestvuje u protestima i kasnije izveštava o njima morao o toj činjenici da obavesti urednika i svoju publiku, jer je to pošteno navesti“.

S druge strane, on ističe da privatno ponašanje novinara ima uticaj na ugled cele redakcije, jer se „ne može biti dobar novinar pre podne, a nečastan čovek po podne“. Radomirović kaže da i najveći svetski mediji o tome vode računa. „Tako je glumica Emili Ratajkovski u februaru na Tviteru objavila da joj je novinar Njujork tajmsa, koga nije imenovala, na jednoj svečanoj večeri rekao da je Melanija Tramp ‘kurva’. Njujork tajms se izvinio za ponašanje svog novinara, a čitaoci su tražili i veću kaznu za novinara koji je izjavom na zatvorenom skupu (on je kasnije rekao da je mislio da je to ‘privatni razgovor'“ sa glumicom) ukaljao ugled najvećih svetskih novina.“

Uz podsećanje da je krajem prošle i početkom ove godine najmanje troje američkih novinara dobilo otkaze u velikim medijima zbog tvitova o Donaldu Trampu, urednik Pištaljke poručuje da bi i srpski novinari mogli da uče iz tih primera i da na društvenim medijima, u užem društvu ili na protestima, ne vređaju svoje političke neistomišljenike.

LEKIĆ: „REGULARNO JE DA NOVINARI SVOJ POLITIČKI ILI GRAĐANSKI STAV DEMONSTRIRAJU I NA ULICI“

Slaviša Lekić (foto: Media centar Beograd)

„Nemam ništa protiv učešća novinara na demonstracijama ukoliko su svesni jasne distance između protesta/politike i novinarstva, što je jedina garancija objektivnosti: to u ovom slučaju znači da ne izveštavaju, tj. da ne prate profesionalno dešavanja na ulicama gradova Srbije“, kaže Slaviša Lekić, predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, uz opasku da pitanje o političkom angažmanu novinara vuče korene iz „protesta devedesetih kad se mediji, baš kao ni posle petooktobarskih promena, nisu nametnuli nijednoj vlasti kao samostalan deo demokratskog procesa“.

„Kodeks novinara Srbije insistira na kritičkoj distanci prema bilo kojoj interesnoj grupi, uključujući i političke stranke, svejedno jesu li one na vlasti ili u opoziciji, i vrlo decidirano kaže da je ‘otvoreno zalaganje za jednu političku stranku ili opciju nespojivo sa novinarskom profesijom’. Ako, međutim, pođemo od premise da su novinari građani, a svim građanima je Ustavom garantovano pravo na bavljenje politikom ili pravo da imaju političko mišljenje, regularno je da novinari svoj politički ili građanski stav demonstriraju i na ulici“, kaže Lekić.

Pošto je predsednik NUNS-a jedan od onih koji su otvoreno podržali kandidaturu Saše Jankovića za predsednika Srbije, pitanje je da li bi on novinaru u mediju koji uređuje dozvolio da, recimo, prisustvuje mitingu podrške Aleksandru Vučiću:

„U mojim redakcijama, tačnije onim gde sam bio glavni urednik ili vlasnik, nije mogao raditi svako. Naravno da su se talenat i profesionalnost podrazumevali, ali na prvom mestu top-liste kodnih kriterijuma bila je sveta, pre svega moralna i civilizacijska i tek u naznakama ideološka „obaveza“ da su ti „moji ljudi“ arhineprijatelji tipova i „ekipa“ poput Vučića & comp. To nam je i danas znak prepoznavanja!“

 

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend