28. jun 2021.

Saveti za štampu na Zapadnom Balkanu: Nije sjajno, ali još smo tu

U trenutku kada su u zemljama Zapadnog Balkana osnivani saveti, vijeća za štampu ili medijski saveti, širom Evrope ova su samoregualtorna tela radila već desetinama godina. Primera radi, norveški savet, na osnovu čijih je iskustava „krojen“ Savet za štampu u Srbiji, postojao je više od sto godina. Mnogo važnije od toga, samoregulatorna tela Zapadnog Balkana osnivana su na „neprijateljskom tlu“, u okruženju preopterećenom burnim političkim debatama, suočavanjem s prošlošću, neuređenom medijskom scenom.

Ako se to ima u vidu, pravi je uspeh što danas uopšte možemo da se bavimo radom samoregulatornih tela. Tokom svog osnivanja i(li) svog rada, svako od njih suočavalo se s problemima koji su s jedne strane bili usko stručni i ticali se profesionalne etike, a s druge povezani s okruženjem u kojem deluju.

STRPLJENJE I ENTUZIJAZAM

Kada je u pitanju Savet za štampu Srbije, u kojem od početka radi autorka ove priče – problemi su bili i finansijski, i stručno-etički, ponekad čak politički; takvi i toliki da je ponekad izgledalo da iduće sednice više nikada neće biti i da je vreme da se razilazimo. Međutim, Savet je sve to nekako preživeo: i međusobne sukobe članova, i pritiske, i besparicu, ponekad i nedostatak volje da se nastavi dalje.

Deset godina posle prve sednice Komisije za žalbe, može se slobodno reći da je to bilo pre svega zahvaljujući strpljenju i entuzijazmu članova i osnivača – a to su četiri reprezentativna novinarska i medijska udruženja, koja su povodom Saveta prvi i do sada jedini put prevazišla svoje međusobne sukobe i rame uz rame nastavila da rade na zajedničkom cilju.

O strpljenju i entuzijazmu govori i primer Vijeća za štampu Bosne i Hercegovine, o čemu svedoči Ljiljana Zurovac, koja je 15 godina bila na čelu ovog tela, a danas je konsultantkinja za uspostavljanje i razvoj samoregulacije medija u zemljama Azije.

bihopet

Vijeće je osnovano 2000. godine, na inicijativu stranih organizacija i uz podršku Udruženja novinara iz BiH, s tim što novinski izdavači nisu bili uključeni u taj procec. Prve četiri godine predsedavajući veća bio je član britanske Komisije za žalbe, pošto niko u BiH ni u okolnim zemljama nije imao iskustva sa samoregulacijom medija – ideja je bila da se evropska iskustva prenesu na državu tek izašlu iz rata, a poduhvat su finansirale donatorske organizacije. Eksperiment, kako kaže Zurovac, nije bio uspešan: bio je to zatvoreni sistem, malo poznat u javnosti i među medijima. To i takvo Vijeće je raspušteno, a onda su novo napravila udruženja novinara: putovalo se, razgovalo sa izdavačima koji su se na kraju ujedinili, držana su predavanja, javni nastupi, a vremenom – zahvaljujući pre svega naporima Ljiljane Zurovac – samoregulacija medija postala je deo nastave na fakultetima novinarstva, a Vijeće velika pomoć kolegama u regionu, koje su u to doba tek razvijali svoja samoregulatorna tela.

Uprkos ovakvim i sličnim naporima, svi saveti su se – u ovoj ili onoj formi – suočavali s nerazumevanjem kolega, o čemu se retko ili skoro nikada nije govorilo na međunarodnim konferencijama posvećenim samoregulaciji. Nenaviknuti na ovaj sistem, mediji i novinari – ponekad i do dana današnjeg – nisu prihvatili mogućnost da o etičnosti njihovog rada bilo ko „sudi“. Nekima je smetao sastav saveta, nekima sama ideja, a nekima već nešto treće – ponekad su bili nezadovoljni odlukama koje smo donosili, pa su počeli da nas percipiraju kao „neprijatelje“.

U tom je smislu posebno zanimljiv primer Crne Gore. Kako svedoči izvršni sekretar Ranko Vujović, na početku rada tamošnjeg samoregulatornog tela, doneta je odluka da će se primati žalbe na rad svih crnogorskih medija, bez obzira da li su članovi Savjeta. To je „posebno iritiralo“ dnevne listove Dan i Vijesti, koji nisu članovi, zbog čega je prvobitna odluka promenjena i razmatraju se samo žalbe na rad članova. Tako su van samoregulacije ostala dva najčitanija i najuticajnija lista u Crnoj Gori.

cgr

I u Srbiji ima onih koji ni formalno, ni suštinski ne priznaju Savet za štampu  – nažalost, u pitanju su tabloidi koji su među šampionima u kršenju Kodeksa novinara. Savet ipak prima žalbe koje se tiču tih listova, mada oni nemaju obavezu da prenesu ono što je odlučeno. Kada pominju Savet ili njegove članove, tabloidi koriste uvrede, ali oni nisu i jedini: čak i profesionalni mediji osetili su se povređenim zbog neki odluka, a u jednom slučaju započeta je kampanja protiv Saveta, pa čak i protiv pojedinih članova lično.

FINANSIJSKA DRAMA

Ni ostali saveti nisu izuzetak. Po rečima izvršne direktorke makedonskog saveta Marine Tuneve, na samom početku, problem je bio u tome što mediji nisu u potpunosti prihvatili princip samoregulacije i stoga su odbijali da učestvuju u procesu. Vremenom se to promenilo, ali je ostao problem finansijske održivosti, pošto mediji i dalje ne plaćaju članarinu, kao što je ne plaćaju ni u bilo kojoj drugoj zemlji Zapadnog Balkana. Neki mediji zaista nemaju dovoljno novca da plaćaju bilo šta, ali čini se da je glavni razlog za ovu situaciju generalni stav prema savetima kao nečemu što nije „naše“, što ne pripada nama.

Zbog toga, i ostali saveti u regionu opstaju zahvaljujući međunarodnim organizacijama – donatorima: u nizu mini interjvua s predstavnicima ovih tela na Zapadnom Balkanu, svi ističu problem finansiranja kao osnovni. „Najveća prepreka u radu nam je to što organizacija nije samoodrživa i što konstantno tražimo novac“, objašnjava Tuneva, a slično kažu i njene kolege s Kosova, Crne Gore, Albanije, BiH.

smak

Neko neupućen rekao bi da zavisnost od donatora nije najgora stvar koja može da vam se desi. Naprotiv. Rekli bi da je to bolje nego da čekate da neko plati članarinu. Međutim, lično iskustvo govori da su stvari sasvim drugačije: tokom svog 11-ogodišnjeg postojanja, Savet za štampu u Srbiji je, čekajući na donatore, više puta bio u nekoj vrsti faktičkog bankrota, kada su zaposleni i po šest meseci jedva dobijali nekakvu platu, a članovi Komisije radili bez honorara. Dešavalo se da na javnim nastupima moramo da alarmiramo javnost, pa da se stvari pomere s mrtve tačke, da dobijemo nekakav „projekat“, a samim tim i novac. Isto tako, tokom čitavog postojanja, Savet je često morao da izlazi iz najužeg okvira svojih delatnosti kako bi preživeo: da organizuje predavanja, tribine, što samo po sebi nije loše, ali ne bi trebalo da bude način opstanka.

Najradikalniji primer ovog problema dolazi iz Crne Gore, gde savet zbog nedostatka novca uopšte nije radio 2018. i 2019. godine.

ONO ZBOG ČEGA SMO TU

Kada se pomenu medijski saveti na Zapadnom Balkanu, nažalost, najređe se govori o osnovnom: tipu žalbi koje dobijamo i reakciji koju odluke dobijaju u javnosti.

Primera radi, Ljiljana Zurovac priseća se da se o nekim odlukama u BiH satima raspravljalo – u slučajevima žalbi na istraživačke tekstove o korupciji, tekstovima o LGBT populaciji, problematičnim naslovima i podnaslovima, itd.

Albanski savet posebnu je pažnju privukao debatom o navodno seksističkoj fotografiji jedne poslanice, dok su u Severnoj Makedoniji najistaknutiji bili slučajevi u kojima su se pojavljivali visoko rangirani političari, slučajevi govora mržnje i slučajevi u kojima se mediji žale na druge medije. Međusobne žalbe medija su inače čest slučaj i u Savetu za štampu Srbije – gde se mediji žale zbog krađe sadržaja i kršenja autorskih prava, ali i na međusobne klevete i nesuglasice.

albanija

Najveću pažnju za sada je privukla situacija u kojoj je jedan dnevni list na naslovnoj strani objavio fotografiju mrtvog deteta, koju im je ustupila porodica. Pošto su mediji prethodno objavili da se dečak udavio u barici, ideja je bila da se fotografijom dokaže da je dete prebijeno (ležao je u modricama na mrtvačkom odru). Međutim, Savet je odlučio da je u pitanju kršenje prava na privatnost i dostojanstvo žrtve.

Ovaj slučaj i danas se analizira na fakultetima i seminarima. Kada smo ga predstavili kolegama iz zapadnoevropskih saveta, njihov stav bio je jedinstven – da žalbu nije trebalo prihvatiti, zato što su objavljivanje fotografije odobrili sami roditelji. Šta god i kakav god stav ko imao, činjenica je da je ovaj slučaj otvorio vrata ozbiljnim debatama koje su se ticale profesionalnih standarda.

U ovoj priči namerno se ne pominje nešto što se obavezno ističe u svim izveštajima o radu ovog ili onog saveta: broj žalbi. Ako radimo „grupni“ pregled aktivnosti, broj žalbi je neuporediva kategorija – zavisi od broja medija, ali i od pravila o mogućim podnosiocima žalbe: u nekim savetima, žalbu može da podnese svako, a u nekim drugim samo osoba/grupa/institucija koji su neposredno pogođeni. Samim tim, besmisleno ih je upoređivati. Najvažnije je da je broj žalbi u svim savetima ili konstantan, ili postepeno raste.

Besmisleno je takođe upoređivati, odnosno izjednačavati žalbe: jedna značajna, dugoročno uticajna i javnosti zanimljiva žalba, ima veću „težinu“ od desetina rutinskih, običnih.

Osim toga, postoji ogroman disbalans između broja žalbi i realnog stanja stvari „na terenu“. Savet je u Srbiji još pre pet godina počeo da sprovodi šestomesečni montoring svih nacionalnih štampanih medija. Na mesečnom nivou, broj nesumnjivih kršenja Kodeksa kreće se oko 700, dok je istovremeno mesečno najviše desetak-dvadesetak žalbi Savetu za štampu.

Imajući sve to u vidu, prebrojavanje žalbi čini se potpuno besmislenim. Ono što ipak nije besmisleno, jeste činjenica da – uprkos brojnim problemima – ni jedan od saveta Zapadnog Balkana nije ugašen, da je svaki mobilisao energiju i posvećenost svojih članova  i da ostavlja vidne tragove u medijskoj kulturi države u kojoj radi.

S jedne strane, odluke saveta se na ovaj ili onaj način ipak slušaju, privlače pažnju javnosti, a s druge, očigledno je da zahvaljujući savetima stasavaju nove generacije novinara, koje razumeju i prihvataju samoregulaciju kao sastavni deo svoje profesije. U Srbiji, sve je više studenata koji pišu seminarske i diplomske radove o medijskoj etici, a tom predmetu se na fakultetima poslednjih godina prilazi veoma ozbiljno.

Istovremeno, međutim, pred savetima su i brojni izazovi, pre svega oni koji se odnose na finansiranje. Bez finansijske samostalnosti i osećaja medija da saveti postoje zbog njih i za njih, teško da ih čeka ne svetla, već bilo kakva budućnost. Uostalom, donatorima je i sada teško objasniti zašto je Zapadni Balkan toliko „drugačiji“ i zašto je potrebno da plaćaju za nešto što u drugim krajevima sveta uglavnom plaćaju sami mediji. Pored toga, neophodno je da kolege odluke saveta prihvate kao dobronamerne i ne samo da ih formalno objave, već i suštinski prihvate.

Za sada, čini se da će obe te „bitke“ biti teške. Ali, i na to smo već navikli.

NAŠ NAJVEĆI USPEH

Kada je reč o ličnoj percepciji uspeha, predstavnici različitih saveta imaju međusobno različita viđenja. U slučaju Saveta za štampu Srbije, lični doživljaj je da nam je najveći uspeh činjenica da je medijska etika postala tema, da se o njoj raspravlja i da joj mediji – svaki na svoj način – posvećuju pažnju. Takođe, velikim uspehom smatram nekoliko odluka koje su analizirane na fakultetima i stručnim radovima, ušavši tako u istoriju medija u Srbiji. Konačno, Savet je jedino telo u kojem zajedno rade dva najreprezentativnija novinarska udruženja koja do sada nisu našli zajednički jezik ni u jednom drugom segmentu svog rada. 

Kolege iz drugih saveta Zapadnog Balkana misle ovako: 

NORA BELULI, SEKRETARKA ZA ŽALBE SAVETA ZA ŠTAMPU, KOSOVO 

Regularno funkcionisanje Saveta za štampu kao nezavisnog tela smatram svojevrsnim uspehom i postignućem. Takođe, mi smo nezavisna, inkluzivna organizacija čiji su članovi predstavnici svih etničkih grupacija koje žive na Kosovu. Mislim da je to dodatni uspeh. 

MARINA TUNEVA, IZVRŠNA DIREKTORKA SAVETA ZA MEDIJSKU ETIKU, SEVERNA MAKEDONIJA 

Uspehom smatram: 

– činjenicu da je naš Savet sve više prepoznat kao samoregulatorno telo, na šta nam ukazuje redovno korišćenje našeg žalbenog mehanizma 

– našu vidljivost i povezanost s različitim segmentima društva (visokoškolske ustanove, nevladine organizacije, profesionalne medijske organizacije, itd) 

– ustanovljavanje onlajn registra profesionalnih medija 

– ustanovljavanje Mreže protiv govora mržnje u medijima 

RANKO VUJOVIĆ, IZVRŠNI SEKRETAR MEDIJSKOG SAVJETA ZA SAMOREGULACIJU, CRNA GORA   

Naš najveci uspjeh je sto smo opstali sve ove godine, bez podrške i razumjevanja međunarodne zajednice i stalne opstrukcije unutar Crne Gore.

LJILJANA ZUROVAC, BIVŠA DIREKTORKA VIJEĆA ZA ŠTAMPU, BOSNA I HERCEGOVINA 

Najveci uspjeh Vijeća koje sam ja vodila definitivno su generacije mladih novinara, sada već urednika, koji su ušli u profesiju s punim znanjem i sviješću o etici, odgovornosti i samoregulaciji medija, i koji to znanje sada primjenjuju u svom redovnom novinarskom poslu. S mnogima od njih sam u kontaktu, kolegijalnom i prijateljskom, i zbilja sam ponosna na njihov rad. 

Također, tu je činjenica da se Vijeće etabliralo kao javno prihvaćena institucija, koja je na usluzi građanima u njihovoj potrazi za istinom u medijskom izvještavanju. Kako će se dalje razvijati to Vijeće, to je do novog menadžmenta

KOLORETO CUKALI, PREDSEDNIK MEDIJSKOG SAVETA, ALBANIJA

Najvećim dostignućem smatram formiranje Alijanse za etične medije, prvog samoregulatornog mehanizma u Albaniji. Ovu Alijansu osnovalo je 16 medija-članova, a to telo bira Odbor koji je nadležan za žalbe. Tim mehanizmom upravlja naš Medijski savet. 

*Ovaj tekst realizovan je u okviru projekta “Digitalni mediji u novoj eri: Put ka samoregulaciji, etici i nezavisnosti”, koji je sproveo Albanski Helsinški komitet, a finansijski pomogla holandska vlada. Tekst je vlasništvo autora i ne odražava stavove Albanskog Helsinškog komiteta i Vlade Holandije.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend