20. jan 2015.

Istraživačko novinarstvo: Od BIRN-ovih otkrića do izmišljenih pornića

lupaljudiSledeći put kad neko pomene istraživačko novinarstvo, zapitajte se da li mislite na BIRN ili na neki neodgovorni tabloid koji izigrava poverenje građana koji žive u uverenju da njegovi urednici i novinari znaju šta je važno

Kolege iz BIRN-a puno su učinile na podizanju frekvencije upotrebe izraza “istraživačko novinarstvo“ u medijima, na društvenim mrežama i inače, ali ni približno koliko premijer sa nekoliko neprijatnih, uvredljivih, arogantnih rečenica.

Ali, šta je tačno istraživačko novinarstvo?

Definisanje je lako kada se krećemo u oblastima koje je moguće naučno regulisati. Dve su osnovne vrste definicije – ostenzivna i stipulativna. Ostenzivna je ona koju smo bubali u školama i koja nastoji da izdvoji termin ili frazu sužavajući krug sličnih oko nje. Krava je najpre životinja, zatim sisar, pa biljojed, pa preživar i tako dalje. Stipulativna definicija je kada dete koje vas pita: “A šta je krava?” uzmete za ruku, odvedete ga na selo, nađete kravu, uperite prst u nju i kažete mu: “Ovo”.

Jer u kakofoniji multi-odjeka premijerovih optužbi, niko, ali niko nije osporio ni jednu jedinu činjenicu u BIRN-ovoj priči. Što i nije lako kada BIRN za svaku objavi i dokument u PDF-u koji kliknete, otvori se i – eto činjenice od samih državnih institucija.

Ako bismo uzeli imaginarno dete za ruku da mu pokažemo istraživačko novinarstvo, u Srbiji bismo imali dosta sreće s tim, zato što postoji Brankica Stanković. Pokazali bismo detetu televizor, pustili neki serijal “Insajdera” i rekli: “Ovo”. Do sledećeg serijala “Insajdera” pak možemo da pokažemo, evo na primer, istraživačku priču Ispumpavanje kopa i budžetaBalkanske istraživačke novinarske mreže (BIRN).

Malo starijim korisnicima temeljnijeg informisanja, međutim, morali bismo da ponudimo ostenzivnu definiciju.

Ovde nailazimo na izvesnu prepreku. Novinarski žanrovi, tekstualne forme i metodologije nisu životinje. Novinarstvo nije nauka ili filozofska disciplina. Pre je zanat sa izvanredno važnom društvenom funkcijom i odgovornošću. Ono se neprekidno menja, a u svakom trenutku je veoma različito od medija do medija, od grada do grada, od zemlje do zemlje.

Na primer, u Francuskoj je sasvim u redu da novinar sa istraživačkim ambicijama u svoju priču, na kojoj je mukotrpno radio godinu dana, pored silnih dokaza, činjenica koje grade kompleksan i nepobitan prikaz nekog nepočinstva, ubaci i svoje političke komentare. U skoro svim drugim zemljama razvijene demokratije i zrelih medija, komentari i činjenice su (danas, ne i oduvek) fizički odvojeni, a ovi prvi su i jasno označeni kao komentari da se neko slučajno ne zbuni.

Ako vam je, recimo, “izvor sa kojim glavni urednik sarađuje već dve godine i nikada ga nije prevario” dao porno-snimak novoizabrane predsednice susedne države od koje vam zavisi prijem u Evropsku uniju, a vi, mereći težinu situacije provedete dva-tri dana proveravajući autentičnost snimka, pa to stavite na naslovnu stranu svog tabloida, niste istraživački novinar

Dakle, mediji koji naginju liberalnijim političkim idejama, o nekom će događaju izveštavati potpuno isto kao i konzervativni, ali će u posebno ograđenom prostoru komentari verovatno naginjati na jednu ili drugu političku stranu. Ideja je da se korisnicima dopusti da sami, na osnovu golih činjenica, stvore mišljenje, a ako žele tuđe, da potraže komentar.

Ima i čudnijih razlika – u Tanzaniji se i dan-danas politički komentari u svahilofonim medijima pišu u stihovima, čak i iskusni kineski novinari rutinski idu na kurseve  marksističkog novinarstva, a u Srbiji tabloidi misle da je sjajna ideja da objavljuju neproverene porno-snimke liderki susednih država. Ideal ekskluzivnog novinarstva iz kasnih osamdesetih i ranih devedesetih u Beogradu danas bi bio ismejan od ozbiljnih novinara, toliko brzo se novinarstvo i njegovo shvatanje menjaju.

Pokušaji definisanja su, dakle, osetljivi i sa neizvesnim izgledima na trajan uspeh. Ipak, neki se pokažu boljim i otpornijim na promene od drugih.

Dejvid Kaplan (David E. Kaplan), danas direktor Svetske mreže istraživačkog novinarstva (Global Investigative Journalism Network), a pre toga uticajni i uspešni istraživački novinar i urednik, u knjizi Global Investigative Journalism: Strategies for Support (Globalno istraživačko novinarstvo: strategije podrške) kaže da se definicije razlikuju, ali i da se svi slažu oko nekoliko zajedničkih elemenata: “sistematično, dubinsko i originalno istraživanje i izveštavanje koje često uključuje razotkrivanje tajni”. Kaplan dodaje da mnogi primećuju da praksa ovakvog novinarstva često uključuje obimno korišćenje javnih arhiva i podataka, sa fokusom na društvenu pravdu i odgovornost.

U Tanzaniji se i dan-danas politički komentari u svahilofonim medijima pišu u stihovima, čak i iskusni kineski novinari rutinski idu na kurseve marksističkog novinarstva, a u Srbiji tabloidi misle da je sjajna ideja da objavljuju neproverene porno-snimke liderki susednih država

U našim okolnostima lako je utvrditi da je Ispumpavanje kopa i budžetazašlo veoma, veoma duboko u proces ispumpavanja vode iz najskuplje pojedinačne štete od poplava – izvora zapanjujućeg procenta srpske struje – površinskog ugljenokopa “Tamnava”. To se nije moglo učiniti nikako drugačije nego sistematski – obratili su se apsolutno svim relevantnim izvorima koji su odreda odabrali da ćute, iako je njihova odgovornost kao državnih, dakle javnih, službenika da odgovore na pitanja o trošenju državnog, dakle javnog, novca, čak i kad su glupa ili neinformisana, a kamoli ovakva kakva je postavio BIRN. Čak i Svetska banka ima pravila koja je obavezuju na takav pristup javnom informisanju. Odlučila je da, zasad, ne odgovara na veoma precizna pitanja koja joj je BIRN postavio.

To je, dakle, jedan od aspekata sistematičnog pristupa istraživanju.

Srpski mediji su o svemu tome ćutali čak i kada je BIRN objavio svoju priču. Što je neverovatno, jer bi slobodni mediji morali da skoče na takvo otkriće i, predstavljajući građane, nasrnu na državne organe sa hiljadu pitanja, ali je to već pitanje domaće medijske patologije.

Ovde nam je važno da kažemo da je takva praksa naših medija samo potcrtala da je istraživanje BIRN-a potpuno originalno. A definitivno je razotkrivena krupna tajna – oni koji su odlučili da sprovode tender za koji nije bilo potrebe, koji je trajao mesecima, a dnevno se gubi blizu milion evra dok je kop pod vodom, to svakako nisu hteli da se zna, oni koji su dobili na tenderu, nisu imali nijedno relevantno iskustvo iako je to bio uslov za samo učešće i tako dalje.

Dakle, BIRN-ova priča potpuno ispunjava definiciju Dejvida Kaplana.

No, možda je zanimljiviji način na koji je definiciju pokušala da sačini najstarija istraživačka novinarska organizacija na svetu IRE (Investigative Reporters and Editors). Ta organizacija okuplja američke, ali i svetske istraživačke novinare i urednike od 1975. godine. Iskoristila je svoje ogromno članstvo i veze da na stotine adresa novinara i urednika pošalje molbu da pokušaju da definišu istraživačko novinarstvo. Ukrstivši stotine odgovora, izdvojili su tri zajednička elementa:

1. Istraživačko novinarstvo se bavi nečim važnim

To znači da je saobraćajna nesreća sa nekoliko izgubljenih života veoma važna osobama povezanim s njom, ali ne i celom društvu. Ako se, međutim, nesreća odigrala na delu nekog puta na kojem su nesreće nesrazmerno brojne, onda je to važno velikom broju građana i samim tim i legitimna medijska tema. Ipak, to nije obavezno i tema za istraživačke novinare. Ali, ako su nesreće posledica varanja na kvalitetu gradnje puta, teškog javašluka preduzeća za puteve i ozbiljne korupcije u ministarstvu saobraćaja koje čeka da firma nečijeg teče smogne snage i dobije tender za sređivanje puta dok ljudi ginu – onda je to dobra tema za istraživačko novinarstvo.

Ili, ako je, recimo, neka zemlja doživela biblijsku poplavu, pa joj površinski ugljenokop sa kojeg dolazi ogroman procenat uglja za struju potopljen čeka da država počne da ispumpava vodu, a ona se odluči da sprovodi nepotreban tender i dodeli posao kršeći tenderske uslove koje je sama odredila, između ostalog, i kumu premijera. Na primer.

2. Istraživačko novinarstvo otkriva nešto nepoznato, što najčešće neko krije

Ovo je isto kao kod Kaplanove definicije, pa ćemo samo dodati da je za istraživačke novinare ovo bitno i zato što obično na priči rade mesecima, nekad i godinama, pa bi bilo glupo da to ne bude i ekskluzivno, pošto bi to znatno umanjilo svrsishodnost žrtvovanja tolikog dela karijere, a kod nas često i izlaganje kritikama drugih medija bliskih vlastima, ponekad, nažalost, i opasnosti, na nešto što – svi znaju.

BIRN nije u svoje istraživanje uključio Svetsku banku zato što u vreme tendera ona još nije potpisala ugovor o finansiranju ispumpavanja, zato što se, kada su joj se novinari BIRN-a obratili, sama ogradila od svega i uputila ih na EPS i zato što je njeno naknadno učešće već bilo poznato javnosti. Zašto se SB naknadno odlučila da njena portparolka u Srbiji dovede celu sumnjivu i vrlo opasnu priču u aktivnu vezu sa uglednom institucijom, znaju samo njeni čelnici i ona sama.

3. Istraživački novinari samostalno dolaze do svojih otkrića i dokaza

Drugim rečima, ako vam je, recimo, “izvor sa kojim glavni urednik sarađuje već dve godine i nikada ga nije prevario” dao porno-snimak novoizabrane predsednice susedne države od koje vam zavisi prijem u Evropsku uniju, a vi, mereći težinu situacije provedete cela dva-tri dana proveravajući autentičnost snimka, pa to stavite na naslovnu stranu svog tabloida, niste istraživački novinar. Niste sami došli do svojih otkrića, niste ih sami (u ovom slučaju uopšte) dokazali i niste videli društveni problem koji zahteva višemesečno angažovanje na pribavljanju dokaza, prikupljanju činjenica za adekvatan kontekst iz zvaničnih izvora da biste bili u stanju da dokumentujete taj proces, niste se zapitali: “Zašto nama ovi ljudi daju stvar koja može da naruši odnose između dve države i uništi nečiju karijeru i život?“ Nego ste objavili stvar za koju su korisnici društvenih mreža relativno jednostavnom pretragom, za nekoliko sati utvrdili da je pogrešna.

Ako ste tako postupili, onda niste istraživački novinar. Doduše, niste poštovali ni osnovne profesionalne standarde koji se podrazumevaju za bilo kakvo novinarstvo, a kojih se istraživački novinari drže kao pijani plota, kao najgori štreberi – da im nakon objavljivanja, neko ne bi “izbušio” priču na kojoj su radili šest meseci – bilo bi to pogubno po njihove karijere i veoma, veoma glupo i sramno.

Ako ste istraživački novinar, postupićete suprotno od našeg imaginarnog tabloida. Postupićete kao BIRN i od početne informacije da nešto nije u redu sa tenderom za isušivanje kopova, ili samo sprovodeći rutinske provere raznih tendera, što svi novinari treba da rade kada se radi o milionima naših, građanskih para, počećete mesecima dug proces traženja zvaničnih dokumenata od države, davati ih neutralnim ekspertima na tumačenje, sve proveravati po pet puta i tako činiti dok činjenice ne sačine nesumnjivo dokazanu priču koja se i na sudu može braniti.

Jer, u kakofoniji multiodjeka premijerovih optužbi, niko, ali niko, nije osporio ni jednu jedinu činjenicu u BIRN-ovoj priči. Što i nije lako kada BIRN za svaku objavi i dokument u PDF-u koji kliknete, otvori se i – eto činjenice od samih državnih institucija.

Naravno, tema o predsednici susedne države i njenom porniću ne bi ni bila istraživana – ne tiče se građana koje novinari zastupaju, ne utiče na njihove živote, nije važna.

Eto, to su samo osnovni elementi istraživačkog novinarstva. Dubinski pristup samostalnog otkrivanja i dokazivanja društveno važnih činjenica koje su nepoznate, ili ih neko krije. Neke kolege dodaju i društveni značaj teme i još ponešto, ali ovo su gole osnove.

Sledeći put kad neko pomene istraživačko novinarstvo, razmislite da li mislite na BIRN ili na neki neodgovorni tabloid koji izigrava poverenje građana koji žive u uverenju da njegovi urednici i novinari znaju šta je važno. Da znaju šta je tačno, valjda se podrazumeva. Da to ne poštuju, to bi zaista bilo strašno.

* Autor je direktor Centra za istraživačko novinarstvo Srbije

Kliknite ovde za verziju teksta na engleskom.

  Ilustracija: Robin Straaijer 

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend