25. maj 2015.

Kako sam dospeo na crnu listu: Novinar koji je na putu za Moskvu, završio u pritvoru na aerodromu

stevan dojcinovicKrenuo sam u ruski Voronjež da držim predavanje, a završio u pritvoru i sa zabranom ulaska u zemlju do 2020, priča novinar Stevan Dojčinović

Čim je ruska policajka provukla moj pasoš kroz sistem na granici na moskovskom aerodromu „Šeremetjevo“, znao sam da neće krenuti po dobru. Po njenom izrazu lica shvatio sam da ima nešto zabeleženo o meni u njihovom kompjuteru.

Odmah je pozvala koleginicu, koja me je odvela do obližnje klupe. „Mister, mister“ bila je jedina reč koju je izgovarala dok je prstom pokazivala gde da sednem.

Bila je sreda 13. maj i putovao sam preko moskovskog aerodroma za ruski grad Voronjež, gde je trebalo da studentima Fakulteta za žurnalistiku održim predavanje o istraživačkom novinarstvu. Istim povodom sam već nekoliko puta bio u Rusiji – u prestonici Moskvi, obližnjem gradu Podolsku i u Kazanju, glavnom gradu Republike Tatarstan. Nigde nisam imao problema. 

Posle nekih sat vremena došao je novi policijski par – mršavi i koščati plavokosi muškarac i vitka plavuša, dugih nogu, koja je izgledala poput modela. Poveli su me u obližnju prostoriju i pokazali da sednem za jedan veliki sto. Na zidu je bila Putinovaslika, ispod koje je pisalo „Naš glavnokomandujući“.

Muškarac je izvukao papir i počeo da mi čita na ruskom, dok je policajka stajala sa strane i snimala me foto-aparatom. Kada je završio, stavio je papir na sto i predao mi olovku, očigledno želeći da potpišem.
Pošto sam retko šta mogao da razumem, sem svog imena, pitao sam ga da li može da mi pročita na engleskom. To ga je malo razljutilo i oboje su žustro odšetali iz prostorije. Tokom celog dana Rusi su se ljutili kad god sam pomenuo „ingliš“.

„Šta sam zgrešio“

Još pola sata izgubljenih i policijski par se vraća sa prevodiocem. Bio je to neki plavokosi klinac, koji mi je više ličio na radnika aerodroma koji je znao engleski nego na zvaničnog prevodioca. Preveo mi je sadržinu dokumenta. Pisalo je da potvrđujem da sam „svestan da mi prema federalnom zakonu br. 114 od 15. 8. 1996. nije dozvoljeno da uđem u Rusiju do 13. 5. 2020“, te da sam „upozoren na krivičnu odgovornost prema članu 322 Krivičnog zakonaRuske Federacije“.

Drugim rečima, zabranjuju mi ulazak u zemlju, a ako pokušam da se u Rusiju vratim do 2020. godine, uhapsiće me. Papir su mi ponovo dodali da potpišem. Isprva sam seprotivio i pokušao da saznam zbog čega sam isteran, ali bez ikakvog uspeha. Shvatio sam da sam se našao u situaciji iz Kafkinog romana, gde su se pojavili izvršitelji kazne, a kažnjeni nije mogao da se raspita zbog čega je kažnjen.

„Šta sam zgrešio?“ „To ne možemo da ti kažemo.“ „Koji je ovo zakon 114 koji sam navodno prekršio?“ „To ne možemo da ti kažemo.“ „Da li mogu sada da se žalim?“ „Ne.Možeš da se žališ ambasadi kada se vratiš kući.“ Kamera je snimala scenu, a policajac me pritiskao da potpišem papir, lupkajući prstom po mestu gde treba da stavim potpis.

Postalo mi je jasno da neću moći tog dana da održim trening i, kako bih se sačuvao daljeg maltretiranja i vratio kući, potpisao sam. Zatražio sam kopiju dokumenta za sebe, pre potpisivanja, što su mi dali. Rekli su mi i da ću prvim letom biti vraćen u Srbiju.

„Mister, mister“

Policajka me je pozvala „mister“ i pokazala da idem za njom. Šetali smo po tranzitnoj zoni aerodroma, od jednog mesta do drugog. Sve vreme mi se obraćala sa „mister, mister“ i prstom pokazivala pravac. 

Odvela me je u kancelariju u kojoj je sedela njena koleginica, koja je odmah ustala sa stolice, otišla nekud i brzo se vratila sa jastukom i ćebetom koje mi je uručila.

„Ne, ne treba mi to, imam let vrlo brzo, sedeću na stolici pored vas“, pokušavao sam da objasnim na engleskom, ali je ona otvorila vrata prostorije koja se nalazi iza nje i pokazala mi da uđem -„mister!“ Shvatio sam da sam se našao u pritvoru koji se nalazi u okviru aerodroma. Čine ga ulazna prostorija u kojoj sedi stražarka, manja prostorija u kojoj se duži ćebe i jastuk i još dve velike sobe, pretpostavljam jedna za ženske pritvorenike, a druga, u kojoj sam se našao, za muškarce.

Bilo je jasno da neću tako brzo kući, pa sam položio ćebe na žičani krevet i legao. Ekipa u mojoj sobi, njih četvorica, bili su tamnoputi ili Azijati, pa sam pomislio da suilegalni imigranti.

Mladić istočnjačkog izgleda je dva sata vežbao koristeći improvizovane sprave,tegove napravljene od plastičnih balona za vodu. Doživeo sam ga kao glavnog lika u sobi. Inače, pritvor je izgledao pristojno, poput soba u našim studentskim domovima. Unutra se nalazilo šest kreveta na sprat i, pošto nije bilo mnogo pritvorenika, bilo je prostora. Kamere u uglovima sobe su sve snimale.

Ništa od jutra nisam stavio u usta. Unervozio sam se, pa sam ustao da prošetam po sobi. Tada mi se tamnoputi momak, koji je ranije vežbao, a zatim se klečeći pomolio,obratio na engleskom. U trenutku sam postao srećan što s nekim mogu da pričam. Usledio je dug razgovor u kojem mi je ispričao svoju, kao i priče ostalih cimera sa kojima nisam mogao da se sporazumem.

Ispostavilo se da on nije opasan lik sa ulice, već intelektualac. Period proveden u pritvoru ga je naterao da malo očvrsne. Sirijac je, a živi i radi kao zubar u Dubaiju. Druga dvojica su iz Uzbekistana i Tadžikistana. Svi su tu već duže vreme –Sirijac pet, a ostali šest i osam meseci. Zabrinula me činjenica da se svi nalaze u pritvoru po istom osnovu kao ja, član 322. Razlika je bila u tome što su oni uhvaćeni sa falsifikovanim pasošima, a ja sam bio čist kao suza. 

Prijatelj iz Sirije

Sirijac mi je ukratko ispričao da je došao turistički, da provede Novu godinu u Moskvi, i od tada je ovde. Po nagovoru prijatelja, odlučio je da u Rusiju ne ode koristeći svojsirijski pasoš jer Sirijce, zbog talasa imigracije, loše tretiraju gde god otputuju, pa je nabavio falsifikovani pasoš Južnoafričke Republike.

U ruskoj ambasadi u Dubaiju su mu izdali vizu, pa je, kako mi je rekao, bio siguran da će sa falsifikovanim pasošem granicu proći bez problema. Tu su ga otkrili. Odmah je priznao delo i potpisao sve što su mu policajci dali kako bi ga vratili kući. Međutim, drže ga već mesecima.

Navodno, treba da izvrše analizu pasoša, što traje do šest meseci, a što je suvišno jer im je već priznao da je isti falsifikovan. „Ne razumem zašto mi ovo rade“, rekao mi je.„Mnogo sam o tome razmišljao. Zašto me toliko dugo drže ovde, šta je cilj? Ja sam samo prolaznik i potpuno sam im nebitan.“ Dodao je da mu je mnogo žao jer jeizneverio svoje klijente kojima je pravio proteze, time što nije u Dubaiju da im radi mesečne preglede.

Cimer iz Uzbekistana je non-stop bio nasmejan. Sirijac mi je rekao da je zbog pritvora postao psihički labilan: „Ovaj čovek nije video nebo pola godine!“ Tadžikistanac nije ustajao iz kreveta, sem kada treba da se pomoli, a moj novostečeni prijatelj mi je objasnio da je njemu najteže jer ima problema sa bubrezima. 
Značilo mi je što sam imao s kim da razgovaram kako bih utrošio vreme, ali i da ne bih razmišljao o gladi koju sam s vremena na vreme osećao. Usred našeg razgovora u sobu je ušla stražarka, noseći činije s hranom.

Međutim, svi su dobili obrok sem mene. Zamolio sam Sirijca da je pita zbog čega nisam dobio hranu, ali kao i u ostalim situacijama nisam dobio odgovor. Cimeri su se solidarisali sa mnom i dali mi deo njihove hrane – pirinač sa komadićem mesa. 

Letovi za Beograd su prolazlili, a niko nije dolazio po mene. Od stražara su stizale oprečne informacije -„ostaće on dugo tu“, kao i „šaljemo ga ujutru“. Nisam mogao danaslutim koliko će me zadržati. Najteže mi je palo to psihičko maltretiranje, što su me držali u neizvesnosti.

Oko jedanaest uveče sam se pozdravio sa Sirijcem i uspeo sam brzo da zaspim. Probudio sam se oko pola osam i video da je propušten još jedan let za Beograd. Sat vremena kasnije policajac azijatskih crta lica ušao je u prostoriju i obratio mi se na ruskom.

Pitao sam ga da li može da mi ponovi na engleskom. Gledao me je ispod oka, vidno iznerviran zbog „ingliša“. Neprijatnu situaciju prekinuo je njegov mlađi kolega, koji je ušao držeći u ruci moj pasoš i avionsku kartu. Laknulo mi je jer sam shvatio da idem kući.
Policajac me potom sproveo do aviona ruske  kompanije „Aeroflot“ i rekao nešto stjuardesi. Ona mi je prevela da će moj pasoš predati srpskim policajcima kada stignemo u Beograd. To se i dogodilo. Domaći policajac mi je vratio pasoš. „Šta si zabrljao?“ „Ne znam. Jesu li vam nešto rekle kolege iz Rusije?“ „Ne“.

Sada me čeka nova borba. Pokušaću da dobijem odgovor od ruske ambasade zašto mi se sve to dogodilo i zbog čega sam postao „persona non grata“.

21 komentara za: “Kako sam dospeo na crnu listu: Novinar koji je na putu za Moskvu, završio u pritvoru na aerodromu

  1. Nole

    Руси имају такав „обичај“ ! Ја сам протеран под много тежим околностима и то у време владавине тврдог комунизма…..за време Черњенка 1984 ! Шетао сам се поред неке војне фабрике у Тамбову и прошао сам „Боже сачувај“ Виц је у томе што никад никоме ништа не објашњавају

    25. мај 2015. at 16:55
  2. поручник Сергејев

    е па друже, вероватно си причао нешто што ниси требао….и сад су ти напунили „буљу шимикама“…ја радим у Русији, и сви ме цене, а твоје инсистирање на „инглиш“ је непристојност….сад ћеш да слушаш Подмосвцке вечери и машташ о Русији…добро си прошао

    25. мај 2015. at 16:58
    • Milan

      Nije insistiranje ako ne razume nista sem tog „Inglisha“… Budi realan porucnice..

      25. мај 2015. at 23:26
      • поручник Сергејев

        види Милане, човек који је на нивоу „Форест Гампа“ пањимаје рускии, јестли ховориш потихоњку…..молодјец је добио „педалу“ јер је причао што не треба, на месту где се то не ради…..“руска земља, руска правила“ ….. нек оде у Ријад, и побуни се против јавних смакнућа (одсецањем главе) и кршења људских права….ево пар питања за Дојчиновића. како држи превадање, кад не уме руски …..где….ко му је платио авионску карту на релацији Београд – Москва – Казањ….ко му је платио смештај…..о чему је говорио (мада не знамо на ком језику)…..ја знам све одговоре…..лепо би било да све то јавно каже….и на крају….ако идеш у Русију, ствар елементарне пристојности је да поштијеш правила и законе те земље….

        26. мај 2015. at 14:16
    • Vladimir

      Jel ima neka šljaka tamo za nas iz Srbije sa srednjom školom?

      26. мај 2015. at 01:43
      • поручник Сергејев

        има….обрати се Велестроју или Путови Ужице…….

        26. мај 2015. at 14:17
  3. поручник Сергејев

    нестаде ми коментар 🙂

    25. мај 2015. at 17:42
  4. Trebalo je kintu da im da . Ruski policajci su najkorumpiraniji na svetu. Zaustavili su nas na ulici nizbogcega,uveli u njihov auto,otvorili kasetu,uzeli pasose i otvoreno trazili novac. Strpali smo 3000 rubalja,sto je bilo oko 100 eura i vratili su nam pasose. Na pitanje sta se desilo,rekli su: „Rusi i Srbi su braca,moraju da se pomazu.“

    25. мај 2015. at 18:10
    • поручник Сергејев

      3000 рубаља је 4500 динара…..

      26. мај 2015. at 14:19
  5. Vlada

    Slobodane, koje si vize imao u pasos? Drugim recima, koje si zemlje posecivao sa tim pasosem?

    25. мај 2015. at 19:04
  6. Ненад Трифуновић

    Овај наш новинар наиван као француска собарица, Слободане, верујем да добро знаш зашто си непожељан у Русији и буди срећан да нису применили одредбе недавно усвојеног закона о страним агентима. А твој пајташ из притвора Сиријац, исти наивац као и ти, па лажним пасошем из туристичких побуда улази у Русију?! Замајавај неке друге оваквим глупостима.

    26. мај 2015. at 09:24
    • srbin

      e baš, najlakše se praiti blesav, to je postala epidemija

      26. мај 2015. at 12:05
  7. Nikola

    Persona non grata, moj ujak je proteran jer je falsifikovao pečat Kazakhstana. Rusi imaju čudan način nacionalne bezbednosti, možda si ipak previše slobodan novinar ili je u pitanju novi zakon koji je od skoro stupio na snagu?

    26. мај 2015. at 09:47
  8. Nikola

    Pričao si nešto što ne valja verovatno, onda opravdavam 🙂

    26. мај 2015. at 09:52
  9. Горан

    Мислио си да је то окупирана Србија па да може да се ровари како хоће ти истраживачки новинару „страни плаћениче“ разних НВО !

    26. мај 2015. at 10:11
  10. aleksa

    Jako tuzna prica…

    26. мај 2015. at 10:17
    • поручник Сергејев

      тотални црњак……… 😉

      26. мај 2015. at 14:30
  11. Nesa

    Ako si srbin, što nisi pričao srpski ili pak trazio prevodioca za srpski jezik, nego mangup hoce da priča samo engleski!!!

    26. мај 2015. at 12:10
  12. mira

    Mnogo volim ove nase rusofile, koji ce ama bas za SVE da nadju neko idiotsko opravdanje! A Tita smatraju najgorim diktatorom! Pri cemu on to nije radio, a UMRO je pre vise od TRIDESET godina. Rusija je zemlja u kojoj UVEK i SVE zavisi od DRZAVNE BEZBEDNOSTI. Sto ce reci pandurska zemlja oduvek i izgleda i zauvek.

    26. мај 2015. at 12:15
  13. Milovan Cicvaric

    Bas i treba ! Nema Rusija pametnih ljudi nego ti iz Srbije da im drzis predavanja . Kad si tako bistar sto nisi drzao predavanja u Srbiji ? A mozda si i neciji placenik cim se toliko brines za Ruse i slobodu coveka u Rusiji .

    26. мај 2015. at 15:54

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend