26. dec 2014.

Zašto je važno biti slobodan?

topic_press-freedom_1

Sve druge profesije pomalo i talasaju, a novinari ćute, jer ih nema

U glavnim medijima, a tu ubrajam televizije sa nacionalnom frekvencijom, nacionalne dnevne listove i pre svega tabloide, nema novinara. Tačnije, možda ih i ima, ali su ili ucenjeni novcem – od pukog preživljavanja većine do uredničkih stanova, kredita i kola – ili su zaokupljeni političkim slugeranjstvom proruske i prokninske estetike.

A pošto je ucenjeni i poslušni novinar isto što i drveno gvožđe ili bilo koji poznati oksimoron, preostaje da se vratim na šokantnu izjavu – NOVINARA NEMA, pa makar ih sastavljači „Progress Reporta“ svećom tražili.

Glupost, besprizornost, neznanje i banalizacija svega naspram glorifikacije jednog čoveka – to je vladajuća uređivačka politika

I sama sam donedavno pripadala takvoj nenovinarskoj, ucenjenoj bratiji, nazovimo ih medijskim uposlenicima. Od 2012. godine, preciznije, od predizborne kampanje te godine, i vrlo brzo nakon toga – od prvog zabranjenog teksta koji se ticao jednog od najbliskijih prijatelja lidera partije koja je došla na vlast, bilo mi je lakše da se zavaravam da će se nešto promeniti nabolje i da ću ponovo moći da pišem ono što znam i po savesti.

Samozavaravanje, a mnogi to zovu autocenzura, trajalo je sve dok je stomak mogao da izdrži.

Dolazak SNS na vlast predstavlja prekretnicu za novinarstvo u Srbiji, koje, uostalom, ni do tada nije bilo ne-znam-ti-ja-kakvo, ali se bar kritičko mišljenje, novinarsko istraživanje i bazična pristojnost nisu, pred naletom tabloida, povlačili u budžake interneta. Bilo je i ranije pritisaka, odlaganja tema koje nisu po volji vlasti, dogodilo mi se, na primer, da mi tadašnji predsednik Tadić, prilikom autorizacije, menja čak i pitanja, a dopisuje šta mu padne na pamet. Ispostavilo se da je to tek blaga uvertira za veliko finale.

Moje samozavaravanje, a mnogi to zovu autocenzura, trajalo je sve dok je stomak mogao da izdrži

Veliki politički „uspeh“ Aleksandra Vučića, radikala i ratnohuškača iz devedesetih, a naprednjaka naših dana, oličen je upravo u tabloidizaciji cele medijske scene, a samim tim i društva. Ogromna podrška koju ima u biračkom telu zasniva se samo na tom uspehu, jer je na svim ostalim poljima do sada izneverio predizborna obećanja – od boljeg života, povećanja BDP, smanjenja nezaposlenosti, departizacije javnih preduzeća i borbe protiv korupcije, pa do omiljenog mu „Kosovo je Srbija“. Uvođenje kriterijuma kvazipatriotizma u kulturu neću ni da pominjem.

Mediji u Srbiji postali su najčvršća baza, a takozvani novinari najvernija vojska pomoću koje vlada „Veliki cenzor“ iz doba ubistva Slavka Ćuruvije. Jer, u nedostatku kritičkog mišljenja i slobodnog, kompetentnog suočavanja argumenata, činjenica, dokaza i mišljenja, mediji se ne bave realnim životom nego projekcijama koje im servira najmoćniji čovek u državi. Možda je to najsublimiranije objasnio jedan tviteraš aforizmom “Više je Vučić utrošio pudera u TV šminkernicama za ovih šest meseci nego što je cementa potrošeno za obrenovačke kuće”.

Mediji u Srbiji postali su najčvršća baza, a medijski uposlenici najvernija vojska pomoću koje vlada „Veliki cenzor“

Sve druge profesije pomalo i talasaju (advokati izdržavaju treći mesec protesta uprkos topovskoj paljbi Ministarstva pravde i blaćenju jurišne konjice glavnih medija-tabloida). Ali novinari ćute, jer ih nema.

Šta je to tabloidno, kako to Vučić uspeva, u čemu leži tajna njegove moći, gde je ta cenzura i autocenzura? Dajte dokaze – smireno prekorevaju strani ambasadori i predstavnici EU, sve gledajući spram Kosova i njegove nezavisnosti.

Dokazi su brutalno vidljivi jer se i vladavina nad medijima i njihova tabloidizacija sprovode brutalno, sa vrha vlasti. Ustoličen je dvorsko-poželjni model medija oličen u Informer-Pink koaliciji. Svima nam je jasno stavljeno do znanja da je njihov način izveštavanja o premijeru-heroju-spasitelju-dece-iz-smetova-i-poplava jedini koji se premijeru sviđa, jer jedino na njih nikada nijednu zamerku nije imao, kod njih gostuje i kroz njihove kanale nam saopštava jedinu istinu “amin”. Sve drugo će pokazati trag novca.

Glupost, besprizornost, neznanje i banalizacija svega naspram glorifikacije jednog čoveka – to je vladajuća uređivačka politika na kojoj počiva politika tabloidizacije svih medija i celog društva.

Ucenjeni i zaplašeni novinar isto je što i drveno gvožđe ili bilo koji poznati oksimoron – NOVINARA NEMA

Ako tražite primere iz prakse, to je, recimo, kad dovedete udovicu ratnog zločinca da vam bude gost-urednik i predlaže „must read“ knjige i kad vam iz svih medija u oči blešti zlatni „Rolex“ zločinca na ruci njegovog punoletnog sina, dok se kosti njegovih žrtava „smeju“ iz neotkopanih, tajnih grobnica.

To je, recimo, kad u danu u kome se kao glavna politička tema nameće evropska rezolucija o Šešelju, terate novinare da „kopaju“ priču o tome ko pušta bradu zbog „žalosti nad sudbinom Srbije“ i kako to radi Jadranka Joksimović. Ili kada im tražite da od ono malo žena koje su na rukovodećim mestima po Srbiji dobiju odgovor da li im je u karijeri pomoglo to što su plavuše. Šta zna urednik šta je mizoginija, kad ga vodi moto da tražeći linč i nečiju glavu „reaguje kao što bi reagovao čitalac“.

To je kad u jednom danu svi mediji, po komandi, bez “druge strane”, često bez navođenja izvora, bez ijednog čvrstog dokaza optuže brata, time posredno i premijera Albanije, da je režirao pokušaj destabilizacije Srbije, a drugog ga na naslovnoj strani opljunu uvredom “Šiptar bez srama”, jer znaju da će se to svideti “Velikom cenzoru” i masama izmanipulisanim tokom devedesetih. Ili kad mesecima ne postavite pitanje premijeru i ministru policije dokle je došla istraga o dronu sa zastavom nepostojeće Velike Albanije.

To je i kad temu o smanjenju plata i penzija najave naslovom “Premijer ima muda”, a objasne da mu “Srbi to neće oprostiti”. A kad god ne dobiju hint iz Kabineta šta bi valjalo pisati, oni udri po proverenoj temi o samopregoru i samožrtvovanju vođe koji će zbog toga navodno doživeti Đinđićevu sudbinu, ili udri po neukusnim paralelama “ni Tito to nije uspevao”.

Sve je izbudalisano i izbanalizovano, osim “svetlih obećanja” Aleksandra Vučića. Ako li se ko usudi da drugačije misli, rezervisana mu je naslovna strana tabloida u kojoj će ispasti pedofil, mafijaš, kradljivac i lažov, ili samo lider gnusne opozicije koja radi protiv interesa naroda, poput Olje Bećković.

A šta rade braća novinari i sestre novinarke – gunđaju sebi u bradu, pravdaju se glupošću svojih urednika, ucenjenošću vlasnika i menadžera medija i njihovim strahom da će reklame najvećih srpskih gubitaša biti povučene i da će oni ostati bez bonusa, da će gubeći milost „Velikog cenzora“ ostati bez moći da ucenjuju direktore državnih i privatnih firmi, da neće moći da reketiraju bogate kriminalce nudeći im dobro plaćene intervjue kad im zatrebaju, da će prestati da im „cure podaci iz istrage“ kojima hrane arenu prepunu gladnih građana Srbije. Ne plaše se jedino da će biti otkrivena „krtica u Vladi Srbije“ koja manipuliše tom tabloidnom javnošću. Jer, ta „krtica“ je najzaštićenija i jedina nedodirljiva osoba u Srbiji.

Da bi se sve to postiglo, da bi se održala zaglupljena, neobrazovana i neinformisana tabloidna javnost potreban je određeni tip medijskog nameštenika, a ne novinar-ka. Taj nameštenik će bez ikakvog blama prepisati gotov tekst iz Kabineta, preneti SMS kao rezultat „istraživačkog novinarstva“, trčati za reprezentativcem do njegove sobe da bi ga uhvatio-la u preljubi, čerečiti političke neprijatelje Kabineta, kopati po leševima nesrećnika i verodostojno nas o tome izveštavati. Takvi medijski nameštenici dobijaju novčane nagrade i postaju zvezde Vučićevih redakcija.

E sad, kako u tome svemu ostati novinar, tačnije kako biti slobodan u opštoj neslobodi gde ti je onemogućeno da postaviš pitanje, da izabereš temu po zdravoj pameti, da kritikuješ, da se boriš za javni interes koji sasvim sigurno nije u uspostavljanju i učvršćivanju vladavine jednog gospodara?

Ne znam, ja sam izabrala da umesto medijskog nameštenika ponovo budem novinarka, i otišla.

__________________________________________________

Autorka je 27 godina radila kao novinarka i urednica u Radio Beogradu, Večernjim novostima, Radiju Slobodna Evropa, Dnevnom telegrafu, Nedeljnom telegrafu, Reporteru, Glasu javnosti i Blicu

Foto: www.freepress.net

8 komentara za: “Zašto je važno biti slobodan?

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend