09. apr 2019.

Antonela Riha: Novinarima se nazivaju neki ljudi koji apsolutno nemaju nikakve veze sa novinarstvom

U okviru Multimedijalne škole novinarstva koju organizuje Media&Reform Centar, novinarka Antonela Riha održala je predavanje o tehnikama vođenja intervjua.

Antonela Riha (foto: N1 TV)

Sa Antonelom smo razgovarali o medijima, pritiscima na novinare, novinarskoj solidarnosti među kolegama, ali i o tome kako je biti politički novinar u digitalnom dobu.

Mnogo godina ste u novinarstvu kao politički novinar. Koliko se novinarstvo razlikuje od kada ste počeli da radite, a koliko se razlikuje danas?

Antonela: Razlika je dramatična, najpre u tome što sada živimo u jednom digitalnom vremenu. U vreme kada sam ja ’88. počinjala sa radom nisu postajali ovakvi snimači, čak ni mobilni telefoni. Snimalo se na nekim velikim kasetofonima ili sa nečim što se tada zvalo nagra, nešto što ima sedam kila i sa čime sam ja pravila ankete na ulici. U tom smislu je totalno drugačije i vreme i teško uporedivo, i ja ponekad samu sebe zapitam kako sam uopšte radila bez mobilnog telefona, kako smo radili bez interneta, kako smo se pripremali za intervjue, reportaže, za teme, a verujte radili smo zanatski dobro, kao što se i sada radi, ali je očigledno da nam je trebalo mnogo više vremena  za razne stvari nego sada.

Bili ste u grupi Za slobodu medija. Postoji li danas sloboda medija u Srbiji?

Antonela: Ona postoji samo u nekim tragovima i na nekoj medijskoj margini. Ono što mene ohrabruje to je što postoji niz malih, uslovno rečeno malih medija. To su uglavnom portali koji rade izuzetno profesionalno, tu mogu da navedem KRIK, CINS, Južne vesti recimo odavde iz Niša, Istinomer i Talas, koji je po meni izuzetno zanimljiv. Postoje podkastovi, postoji niz načina gde naročito mladi novinari vrlo izvežbani u digitalnim tehnika ipak pokušavaju, a neki i uspevaju da prodru do neke šire publike, ali naravno, to je još uvek sve margina i oni rade slobodno u nekim jako teškim uslovima, u jednim uslovima siromaštva, u zavisnosti od nekih donatora i tako dalje, jer kod nas medijsko tržište ne postoji. Tu slobode ima, ali kad govorimo o tradicionalnim medijima, tu opet imamo možda jednu televiziju i to je TV N1, jer drugo ništa ne mogu da gledam jer je to gola propaganda, potpuno kontrolisana, ne više ni u funkciji neke vlade, ne više čak ni neke stranke, nego u funkciji jednog čoveka. Naša medijska situacija je zapravo katastrofalna, a ono što eto, mene hrabri, mislim da ima mladih novinara da rizikuju, ali da naprave neku priču koja zadovoljava sve one svetske standarde na koje su tradicionalni mediji odavno zaboravili.

Godina za nama je obeležena kao godina brojnih napada na novinare. Ove godine vidimo i brojne napade i uvrede na novinare televizije N1. Šta mislite o bezbednosti novinara danas?

Antonela: Mi smo završili godinu paljenjem kuće novinara Jovanovića u Vrčinu. To je toliko strašna stvar da vi sada imate jednog čoveka kome je zapaljena kuća, a za šta je osumnjičen predsednik opštine, koji je opet visoki funkcioner vladajuće stranke. Samo da se ta jedna stvar dogodila pa bi bila za zabrinjavanje, a da ne pričamo o gotovo svakodnevnim napadima na novinare, prozivanje kolega, denuciranje kolega da su nekakvi izdajnici i strani plaćenici, tako da imamo jedno duboko polarizovano društvo i mediji su ti koji duboko inspirišu tu polarizaciju, a naročito tabloidi i neke televizije sa nacionalnom frekvencijom i nama treba jedna temeljna prekompozicija te medijske priče da bismo mogli da govorimo da smo normalno društvo. Mi smo daleko od toga i to što novinare napadaju je deo tog paketa nenormalnosti u kome mi živimo.

Prekjuče je doneta presuda za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije. Koliko je to značajno za novinare i novinarstvo danas?

Antonela: Ta presuda je izuzetno značajna da se otprilike stavi tačka na jedan dugogodišnji proces koji je trajao, međutim ta presuda nije kraj, već prvi stepen. Ta presuda nama ne otkriva odakle je krenula cela priča, mi i dalje ne znamo zašto je Slavko Ćuruvija ubijen. Presuda je važna toliko što su markirani egzekutori, ali su ostala i dalje brojna otvorena pitanja zbog čega se to dogodilo i brojna pitanja odgovornosti tadašnje vlasti za ono što se dogodilo Slavku Ćuruviji.

Postoji li novinarska solidarnost danas među kolegama?  

Antonela: Jako malo. Jako malo postoji u odnosu na devedesete kada je bila jako izražena. Sada se novinari grupišu u odnosu na problem koji ih je pogodio. Toliko su siromašni, devastirani da ne vidim tu solidarnost koja bi prerasla u neku jačinu koja bi vratila novinarsku profesiju na koju bi trebala da bude.

U nekim intervjuima ste pomenuli da je novinarstvo predmet sprdnje, dok je nekada bila ugledna i časna profesija. Koliko ste promenili taj stav danas?

Antonela: Pa nisam promenila, zato što znate, novinarima se nazivaju neki ljudi koji apsolutno nemaju nikakve veze sa novinarstvom, koji su najobičniji propagandisti. Novinarem se naziva Dragan Vučićević, koji je u funkciji jedne stranke, jednog čoveka. Ne znam koji je tačno medij bio, mislim da je Raskrikavanje, gde su analizirali strane koliko laži je plasirano preko tog medija. Dakle, kad imate da smo svi novinari, i da u ovom trenutku oni koji su najuticajniji rade na najtiražnijim ili najgledanijim medijima, zapravo nikakve veze sa profesijom nemaju. Od trenutka kada kažu dobro jutro ili dobar dan oni krše sve standarde zanata, etike i tako dalje, onda mogu da razumem ljude koji će reći ma daj, svi novinari su zapravo isti. Upravo zato što sam rekla da je novinarstvo danas na margini, ono postoji, i zato insistiram na mlade ljude koji izuzetno dobro rade i verujem da će vratiti ovoj profesiji ugled, jer oni su ti koji će raditi dalje. Moja generacija manje-više, mi smo nešto uradili već.

Dugo godina ste u medijima. Radili ste u NIN-u, RTS-u, Cenzolovci. Na šta ste najponosniji do sada?

Antonela: To je jako teško pitanje. Mislim da sam najponosnija na period od ’97. do ’99. kada sam izveštavala sa Kosova prosto zato što je izveštavanje sa ratišta najdelikantniji mogući novinarski zadatak i mislim da sam to uradila dobro i to je na jedan način pik mojoj karijeri. Mislim da sam bila dobar urednik početkom 2000. na radiju i mislim da sam napravila jednu emisiju Raspakivanje na RTS-u koja je postavila jedan produkcijski standard i žao mi je što to niko nije u međuvremenu, za sve ove godine, bar kopirao, jer mislim da bi takve emisije u toj produkciji bile jako korisne i jako dobre za publiku.

Koliko je teže raditi kao novinar frilenser, a ne kao stalni novinar u redakciji?

Antonela: Ja to vidim kao neki period u životu gde se osećam najudobnije u svojoj profesiji, mnogo udobnije metaforički, nego da radim u nekoj redakciji gde se ne zna kada će da se promeni vlasnik ili uređivačka politika, ovako sam u situaciji do koje nisam došla baš jednostavno i lako, da sama biram šta ću da radim i da sama upravljam svojom karijerom. To je jedna vrlo nezavidna pozicija danas, jer tržište gotovo da ne postoji, teško od toga može da se živi, ali mislim da je to najbolja moguća odluka koju sam donela za sebe, da budem frilenser.

Spomenuli ste mlade novinare. Šta biste poručili mladim novinarima ili onima koji žele da se bave ovim poslom?

Antonela: Moja poruka bi im bila da jako, jako, jako, jako dobro razmisle koji je prvi medij gde će raditi. To gde počinju je jako važno, ne zato što će ih obeležiti za dalje, već zato što taj ulaz u neku redakciju, a svaka ima neka svoja pravila, je jako bitan za neko formatiranje novinara kasnije. Kada vi uđete u redakciju u kojoj vam urednik kaže da je potpuno legitimno da lažete i izmišljate vesti, to je pogrešan put za bilo kog novinara, a naročito mladog koji tek treba da napreduje, da nešto uči, da se usavršava i tako dalje. Moja proruka bi sigurno bila: Jako dobro birajte gde ćete raditi!

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend