27. dec 2022.

Konstruktivno novinarstvo naspram tradicionalnog novinarstva

Objektivnost i neutralnost prilikom izveštavanja o problemima u društvu, kao i o aktivnostima zloupotrebe moći funkcionera koji bi trebalo da rade u interesu svih građana osnovno je načelo i norma profesionalnog novinarstva. Međutim ovakvo shvatanje novinarstva redefiniše se konstruktivnim novinarstvom koje pruža mogućnost novinarima ne samo da ukazuju na problem, već i na potencijalna rešenja tog problema.

Tradicionalno poimanje novinarstva polazi od toga da je uloga novinara da neutralno posmatra i ukazuje na probleme u društvu vodeći se idealom objektivnosti i principima tačnosti i transparentnosti. Pored ovakvog tipa novinarstva, koji se još naziva i a) posmatračkim (eng. monitorial), a pod koje spada istraživačko novinarstvo, prepoznaje se još i b) facilitarno novinarstvo (u kojem se novinari posmatraju kao moderatori a medij kao prostor za javnu debatu), c) kolaborativno (PR), d) radikalno (zagovaračko) i e) konstruktivno. Motiv konstruktivnog novinarstva je da ukazuje na rešenja kojim bi se rešili problemi u društvu vodeći se idealom društvenog progresa i principima ulivanja nade. Novinar se u ovom modelu posmatra kao agent promene, a praktikujući konstruktivno novinarstvo koristi se novinarstvom orijentisanim ka rešenjima (Christians et al., 2009 prema Aitamurto & Varma, 2018: 6).

Navedena klasifikacija, iako razjašnjava suštinu razlike između navedenih oblika novinarstva, propušta da naznači da je ideal objektivnosti i princip tačnosti utkan, čak podrazumevajuć, i u konstruktivnom novinarstvu.

Novinarstvo orijentisano ka rešenjima se definiše kao „izveštavanje koje je rigorozno i utemeljeno na dokazima o određenim rešenjima društvenih problema” (Novosadska novinarska škola, 2020), što ilustruju neki od kriterijuma ovog modela novinarstva, koje je definisala Mreža novinarstva orijentisanog ka rešenjima (Solutions Journalism Network), a koji podrazumevaju, između ostalih, da „se fokusira na efikasnost a ne dobre namere”, potom „istražuje se do najbitnijih detalja kako odgovor funkcioniše” ali i „razmatra šta kod nekog pristupa ne funkcioniše” uz objašnjenje da je važno naznačiti da „svaki odgovor nosi upozorenja, ograničenja i rizike” (Solutions Journalism Network, n.d.).

Izveštavanje o problemu kao i o potencijalnim rešenjima problema uz navođenja dokaza i činjenica koji ilustruju efikasnost određenog rešenja, kao i ograničenja datog odgovora, jeste odraz težnje za objektivnošću, tačnošću i transparentnošću što novinarstvo orijentisano ka rešenjima čini modelom koji poseduje elemente tradicionalnog novinarstva, a upravo ovi elementi tradicionalnog novinarstva čine da novinarstvo orijentisano ka rešenju bude novinarstvo, a ne zagovaranje ili PR.

Objektivnost u tradicionalnom i konstruktivnom novinarstvu

Etička briga u vezi sa novinarstvom orijentisanim ka rešenjima jeste objektivnost i bojazan da novinar ne postane agitator za određeno rešenje problema i time izađe iz svoje uloge nezavisnog i neutralnog posmatrača, a zađe u poziciju aktiviste.

Objektivnost je ideal koji je meren a) kroz tačnost i nepristrasnost ili b) kroz istinitost, izostanak manipulativnosti, relevantnost, temeljnost (Wien, 2006) ili c) kroz analitičnost i kritičko mišljenje (Figdor, 2010) i tako dalje. Objektivnost, dakle, jeste ideal koji je moguće ispuniti mereći ga različitim subjektivnim ili manje subjektivnim parametrima, kao što je etički kodeks ili zakon. Iako ideal, objektivnost se ipak ne pokazuje kao prava praksa za svaku priču ili svaku situaciju. Ovakav je slučaj poznat kada novinar izveštava o kršenju ljudskih prava, te je već poznato u novinarskoj i komunikološkoj zajednici da se priče o tome kako je neko pretrpeo diskriminaciju ili nasilje ne koncipiraju na način da se kontaktira i da prostor „drugoj strani” koja je nasilje ili diskriminaciju sprovela kako bi „objasnila svoje postupke”. Dakle, zarad formalne objektivnosti ne krši se ljudsko dostojanstvo i druga prava žrtve, te stoga ono ne označava da uvek mora da se predstave suprotstavljene strane svake priče.

Objektivnost, takođe, ne predstavlja uvek ni neutralnost ukoliko praktikovanje neutralnosti podrazumeva izostanak kritičkog stava novinara o određenoj temi. Da ovakva praksa može da bude propagandna primeti se posebno u pričama u kojima se, na primer, prenose stavovi i uverenja političkih zvaničnika o sopstvenim aktivnostima ili o aktivnostim drugih političkih aktera bez ikakvog komentara ili kritičke intervencije novinara. U ovakvim situacijama se, dakle, mišljenja političara prenose bez ikakvog preispitivanja i predstavljaju se kao vest, iako su u stvari mišljenje.

Ukoliko objektivnost u tom slučaju nije uvek ni predstavljanje više strana priče niti izostanak novinarskih „kritičkih stavova” o datoj priči, postavlja se pitanje da li se objektivnost kao ideal uvek dostiže uopšte i u tradicionalnom novinarstvu. Očigledno je da je, prateći etičke i moralne norme, odnos struke prema tom imperativu stroge objektivnosti postao vremenom fleksibilniji.

Odgovor publike na tradicionalno i konstruktivno novinarstvo

Jedan od razloga koji se navodi prilikom zagovaranja konstruktivnog novinarstva jeste da su vesti usmerene na konflikte i probleme dovele vremenom do umaranja auditorijuma, a posledično i do izbegavanja informisanja usled tumačenja konzumenata da su vesti suviše negativne i da je potrebno da se od toga odmaknu.

Umor od vesti (news fatigue), odnosno od određene priče o kojoj mediji intenzivno izveštavaju (issue fatigue) se definiše kao „negativno mentalno stanje pojedinca koje se javlja kao rezultat percipirane prekomerne izloženosti priči koju mediji intenzivno prate tokom nedelja ili meseci” ili, specifičnije, „kao negativno kognitivno i afektivno stanje koje se sastoji od smanjenja informisanosti o specifičnom pitanju usled uočenog preopterećenja informacijama o tome, kao i osećanje dosade, nervoze i ljutnje prema nekom pitanju”. Kao posledicu zamaranja od praćenja takvih priča kao što je, na primer, koronavirus, ljudi odlučuju da se povuku i manje prate medije, odnosno medijsko izveštavanje o datoj temi (Gurr et al., 2022). Uzdržavanje od medija u cilju samoregulacije svojih emocija, pa čak i očuvanja mentalnog zdravlja, preporučivala je i sama Svetska zdravstvena organizacija kao odgovor na „infodemiju” (WHO, 2020 prema Fitzpatrick, 2022).

Umor od vesti zagovornici konstruktivnog novinarstva vide kao reakciju publike na tradicionalno medijsko izveštavanje koje se fokusira na problem, te navode da bi upravo novinarstvo orijentisano ka rešenjima moglo da bude spasonosni odgovor na ovaj fenomen gubljenja publike. Teza je da ukoliko bi se izveštavalo o problemima i o rešenjima zajedno, vesti bi imale manje negativan efekat pa bi se vremenom povratilo i poverenje publike.

Istraživanja su do sada pokazala da pozitivne vesti ne izazivaju stres kod publike, odnosno prilikom čitanja ovakvih tekstova ne dolazi do porasta kortizola kao što je slučaj kada se konzumiraju negativne vesti (Longpre et al., 2021). Priče ispričane u pozitivnom tonu ne samo da nas ne stresiraju, već na njih reagujemo pozitivnim emocionalnim odgovorom kao što je užitak (McIntyre et al., 2016). Reakcije na priče napisane u skladu sa kriterijumima novinarstva orijentisanog ka rešenjima su takođe pozitivne – nakon pročitanog članka u kojem su predstavljeni i problem i rešenje, ispitanici su iskazivali da su se osećali dobro i imali su pozitivan stav prema priči. Međutim, isto istraživanje pokazalo je da, iako su se osećali bolje, pozitivna priča nije imala uticaja na njihovu procenu samoefikasnosti ili samopouzdanja da dati problem lično adresiraju (McIntyre, 2015). Dakle, iako nas pozitivne priče u kojima se predstavlja problem zajedno sa rešenjem čine da se osećamo bolje, one ne utiču na naše ponašanje prema datom problemu. U skladu sa time, autorka istraživanja i sama navodi da ovakav pristup priče u kojem se govori o potencijalnom funkcionalnom rešenju može da kod konzumenta probudi i osećanje da „nije neophodno da menja svoj stav ili ponašanje kako bi se određeni problem razrešio zato što je problem već rešen i ne treba da brine da doprinese njegovom rešavanju” (str. 76).

Imajući navedeno u vidu, zagovornici tradicionalnog i kritičkog novinarstva opravdano će zameriti stavom da uloga novinara ne bi trebalo da bude da publiku čini srećnom, a posebno ne ako ovakvo izveštavanje nema efekta u smislu da se auditorijum motiviše da učestvuje u demokratskim procesima. Ukoliko priče orijentisane ka rešenjima čine ljude srećnim a ne utiču na njihovo ponašanje da rešenju problema doprinesu, može da se pretpostavi da ovakvi tekstovi dovede do dobro raspoložene, ali pasivne publike.

Takođe je pitanje i da li će auditorijum na pozitivne vesti odgovoriti većom čitanošću i većim poverenjem u medije kao što se pretpostavlja zagovaranjem konstruktivnog novinarstva. Naime, jedna od kontradiktornosti ljudske prirode jeste to da, iako se lošije osećamo kada ih konzumiramo, negativne vesti privlače nas više nego pozitivne vesti – zato što nam više služe. Naime, radije ćemo pročitati ili pogledati prilog u kojem je predstavljen neki konflikt, a jedno od objašnjenja za to jeste da je takva tendecija adaptivna tj. evolutivno razvijena kako bismo bili na zdravom oprezu i izbegli opasnosti. Da je glad za (negativnim) medijskim sadržajima od posebnog značaja i da nam koristi (ili nam se tako bar čini), pokazalo se prilikom svake krize – koronavirusa ili rata u Ukrajini, a nešto pre prilikom izbegličke krize ili rata u Siriji – kada se publika okretala medijima tražeći odgovor na pitanja i pomoć u orijentaciji u novom okruženju. Nakon što smo uspeli da se orijentišemo i predupredimo opasnosti, medijski sadržaji o ovome nam više nisu korisni i potrebni, pa zato postajemo od njih i zasićeni i ne želimo više da ih pratimo.

Potrebno je reći da reakcija na osećanje anksioznosti može da bude izbegavanje medijskog sadržaja, odnosno okretanje ka onom sadržaju u kojem je prezentovan neki „idealni svet” (Wirth et al., 2005) kao što su romantične komedije ili sitkomi. Međutim, postoje i osobe koje će nastaviti da konzumiraju negativne sadržaje pa čak i samoinicijativno tragati za njima. Dakle, kao što generalno uticaji medija nisu jednaki i uniformni za svakog konzumenta, tako nisu jednaki uticaji koje će priče orijentisane ka rešenjem imati na sve ljude.

Premda novinarstvo orijentisano ka rešenjima možda neće iskoriti zasićenje i umor od informisanja, niti uticati na ponašanja publike tako da podstiču zagovaranje određenog rešenja, samo predstavljanje rešenja imaće određenu edukativnu snagu. Koncipiranjem priče o problemu uz navođenje efikasnog rešenja, auditorijum će sticati nove i kreativne uvide u načine rešavanja određenih konflikta. Informisanje o tome da postoji rešenje za određeni problem može biti vid osnaživanja pojedinca koji će u susretu sa datim problemom imati na umu potencijalna rešenja ili bar da nekakvo rešenje postoji.

Čini se takođe i da publika već sada vidi vrednost u pričama orijentisanim ka rešenjima. Tako su podaci istraživanja, koje je Novosadska novinarska škola (2022) sprovela ispitujući publiku kako vide ulogu novinara, pokazali da visokih 46, 2 odsto ispitanika smatra da je uloga novinara, između ostalog, da ukazuje na potencijalna rešenja problema, dok 36, 4 odsto ispitanika misli da novinar čak treba i da „pomaže ljudima da reše svoje probleme”. Ovakvi nalazi pokazuju da auditorijum u Srbiji zapravo očekuje konstruktivno novinarstvo te ga vidi kao javni interes.

Odgovor novinara na različite modele novinarstva u budućnosti

Imajući sve rečeno u vidu, zaključuje se da nije moguće generalizovati nalaze istraživanja tvrdnjama da je do umora i pada informisanja i poverenja u medije došlo zbog umora od negativnih vesti ili zasićenje kod svih ljudi, te da će zbog toga novinarstvo morati da se okrene ka pozitivnom izveštavanju zaboravljajući principe tradicionalnog shvatanja novinarstva.

Međutim, pad poverenja u medije i u informativno-političko novinarstvo jeste primetno, a može da se tiče i kvaliteta novinarstva. Navedena istraživanja navode važne podatke na osnovu kojih treba donositi određene zaključke koji će medijima i redakcijama pomoći da kreiraju svoje uređivačke i menadžerske politike jer je poznato da sa odlaskom dela auditorijuma odlazi i novac.

Shodno tome, čini se da će u budućnosti biti potrebno kompromisno rešenje koje se sastoji od toga da novinar teži da informiše publiku vodeći se etičkim principima i statusom neutralnog posmatrača, ali istovremeno da pokuša da unapredi kvalitet svog novinarstva i održi deo auditorijuma. To može biti urađeno i tako što će se praktikovati da se određenim pričama o problemima da konstruktivan pristup. Ovo neće moći da bude primenjivo na sve novinarske priče, niti je to potrebno, već će uloga novinara biti da informiše o potencijalnim rešenjima problema predstavljajući utemeljena i dokazano uspešna rešenja za neke probleme u okviru svojih priča kada je to moguće i kada novinar proceni da to koristi, odnosno da je od javnog interesa. Ono ne može biti generalni standard, ali može biti jedan oblik prakse. Svakako da najvažnije u tom procesu jeste da se ostane dosledan etici, tačnosti i kritičnosti, odnosno da se ne sklizne u zagovaranje.


Valentina Sigeti, komunikološkinja

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend