28. jun 2017.

Osnovni standardi u istraživačkom novinarstvu

Kodeks novinara Srbije: Obaveza je novinara da tačno, objektivno, potpuno i blagovremeno izvesti o događajima od interesa za javnost, poštujući pravo javnosti da sazna istinu i držeći se osnovnih standarda novinarske profesije

Foto: Unsplash / Joao Silas

Godina je 2014. Novinari Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) od izvora dobijaju dokument koji nedvosmisleno dokazuje koruptivne radnje jednog od visokih funkcionera Srpske napredne stranke (SNS), iz vremena dok je stranka još bila u opoziciji, a funkcioner imao važno mesto u jednom javnom preduzeću. Muškarac koji nam daje dokument kaže da ima poverenja u nas i da nam se obraća smatrajući da smo kredibilan medij koji se ne plaši da objavi istinu. Bilo je evidentno da ima direktno znanje o temi koju prijavljuje, ali odbija da se predstavi imenom i prezimenom, navodeći da se plaši za vlastitu bezbednost. Ovo smo mogli da razumemo u kontekstu njegove zaštite i u poslednje vreme sve većeg straha kod sagovornika i izvora od toga da će da trpe posledice zbog razgovora s nama. Na kraju krajeva, ime nam i nije previše značilo. Naš misteriozni izvor nam je dao dokument, a rad istraživačkih novinara se upravo i zasniva na dokazima/dokumentima.

Zvuči super, zar ne? Atraktivna priča i ključni dokaz pre nego što smo uopšte počeli da istražujemo.

Problem je u tome što je anonimni izvor bio u pravu za samo jednu stvar – CINS jeste kredibilan medij koji se ne plaši objaviti istinu. Sve ostalo bila je laž – ili informacije koje apsolutno nismo mogli da verifikujemo i potvrdimo. Dokument je imao pečat, zaglavlje i potpis. Delovao je potpuno autentično. Funkcioner u to vreme jeste bio u navedenom javnom preduzeću. Međutim, nismo pronašli nijedan drugi dokaz koji bi potvrdio da se sporni slučaj dogodio. Naprotiv, došli smo do zaključka da je dokument zapravo falsifikat koji je neko pokušao da nam podvali. Koji je bio motiv za sve to sada je potpuno nevažno. Poenta je da se nismo zaleteli i radi kratkotrajne senzacije i hiljada klikova na veb sajtu trajno narušili teško stečeni kredibilitet i poverenje koje u nas imaju građani.

Jedan od najvažnijih standarda u istraživačkom novinarstvu, ali i u novinarstvu uopšte, je da svaka informacija mora da bude proverena. Iz više izvora i sa više strana. Do istraživačkih novinara svakodnevno dolazi bezbroj glasina i različitih informacija. Samo mali broj zaista bude i objavljen. Ne zato što novinari nešto žele da sakriju, već zato što se često ispostavi da su glasine zapravo – samo glasine. Ili da je za njih u datom trenutku nemoguće pronaći validne dokaze i potvrde. Kada držimo treninge i pričamo sa mladim novinarima, većina se obično najviše šokira kada im pokažemo koliko procentualno malo informacija objavimo u odnosu na ono što prikupimo. Na primer, da bismo u tekstu objavili samo jednu infomaciju, nekoliko reči koje se tiču neke javne nabavke, moramo pročitati sve o toj nabavci – a neretko je reč o desetinama stranica dokumenata. Na taj način se eliminišu greške, površnost i neosnovano zaključivanje, koji mogu dovesti građane u zabludu, a nečiju karijeru i život ozbiljno uništiti.

Proverama istraživačkih novinara je podložno sve, pa i dokumenti državnih organa i institucija. Ništa se ne uzima zdravo za gotovo. Jedan od najskorijih primera iz CINS-ove prakse je rad na tekstu o Veljku Belivuku, jednom od vođa navijača Partizana i napadaču na obezbeđenje direktora tog fudbalskog kluba Miloša Vazuru. Tekst je pokazao da je Belivuk od ranije imao pravosnažnu presudu zbog tuče u kojoj je učestvovao. Suđenje je trajalo sedam godina, svedoci su menjali iskaze, optužba za nedozvoljeno nošenje oružja je zastarela, a za pokušaj ubistva preinačena u „nanošenje teških telesnih povreda“. Na internet stranici Apelacionog suda u Beogradu bilo je navedeno da je Belivuk ranije bio osu đen na pet i po godina zatvora. Većini novinara to bi bilo dovoljno da takvu informaciju objave – ipak je reč o zvaničnoj stranici važne institucije koja pre svega vodi računa o faktima.

Međutim, novinari CINS-a imali su prvostepenu presudu u kojoj je kazna bila pet i po meseci. U presudi Apelacionog suda navodi se da je prvostepena kazna potvrđena, a bilo je i još nekoliko detalja koji su ukazivali na to da pravosnažna presuda nije mogla da bude uvećana u toj meri. Dodatnim proverama, koje su uključivale pozivanje advokata, ali i Apelacionog suda, utvrdili smo da je sud nenamerno objavio netačan podatak na svojoj internet stranici i da je kazna koju je Belivuk dobio bila pet i po meseci. Da smo objavili pogrešnu informaciju, izvinili bismo se i ispravili je u tekstu. Ali bismo time naneli štetu prvo sebi, a zatim i Veljku Belivuku. Ovo je samo mali primer koji pokazuje koliko daleko istraživački novinari idu u potrazi za tačnošću i objektivnim prikazom događaja.

Šta je posao istraživačkih novinara

Objektivan i nepristrasan pristup svakoj temi je jedan od najvažnijih standarda za istraživačke novinare. Političari na vlasti, provladini tabloidi i drugi režimski mediji, ako se medijima uopšte mogu nazvati, CINS-u često na teret stavljaju da je „opozicija“, da „ne voli SNS“ i da se samo tom strankom bavi. Pre svega, CINS ne postoji od 2012. godine i jačanja SNS-a. U prošlosti smo istraživali i prethodnu vlast, ali i opoziciju – jer to je posao istraživačkih novinara. Pisali smo o nagradi koju je Dragan Đilas kupio, o problemima sa BusPlus sistemom u beogradskom javnom prevozu, o poslovima Miroslava Miškovića – u trenutku kada je to retko ko u Srbiji hteo i smeo. I tada smo dobijali slične optužbe, da smo neprijatelji vlasti. Samo su ulozi u međuvremenu malo podignuti, a napadi su brutalniji i vulgarniji, pa smo napredovali u „izdajnike“, „špijune“ i „strane plaćenike“.

Takođe, nismo prestali da se bavimo prošlom vlašću, korupcijom i aferama koje su se u to vreme događale. Ali, nije naša krivica što su desetine političara u međuvremenu promenile dres i prešle u vladajuću stranku, pa kad pišemo o njima izgleda kao da pišemo o SNS-u. Dobar primer je sadašnji ministar privrede Goran Knežević koji je bio u Demokratskoj stranci (DS) kada je uhapšen 2008. godine, nakon čega mu je u sefu pronađeno 160 hiljada evra za koje je na suđenju rekao da su bile namenjene za predizbornu kampanju. U trenutku kada je CINS pisao o nelegalnom finansiranju stranačkih kampanja, Knežević je već bio u SNS-u.

STANDARDI

Osim malo talenta i mnogo posvećenosti, neophodno je da istraživački novinar sledi sledeće profesionalne standarde:

  • Detaljna provera svake informacije, pa i onih koje dolaze od zvaničnih institucija.
  • Fer, objektivan i nepristrasan pristup svakoj priči, uz kontaktiranje svih aktera iz priče.
  • Stavljanje svih informacija u adekvatan kontekst.

Na kraju, normalno je da se istraživački novinari bave aktuelnim temama. Iako ljudi to često zaboravljaju, SNS je na vlasti od 2012. godine – to su već najmanje četiri godine. Sasvim je prirodno da pratimo poteze trenutne vlasti jer se oni odražavaju na građane Srbije, a istraživački novinari bi trebalo da rade u interesu svih građana. Ne za interes stranog ili domaćeg kapitala, ne za interes ove ili one političke opcije, pogotovo ne za vlastiti interes, nego samo za interes građana, bez obzira na godište, pol, političku, seksualnu, religijsku ili bio koju drugu orijentaciju.

U svemu ovome ključan je fer i korektan pristup. Mogu ja da volim ili mrzim Aleksandra Vučića, Novaka Đokovića i Radoša Bajića najviše na svetu, ali to je sasvim irelevantno. Ako pišem o njima, važno je samo šta činjenice i dokazi govore.

Objektivnost u istraživačkom novinarstvu podrazumeva jednu jako bitnu stvar – pozvati drugu stranu u priči, tražiti njegovu ili njenu verziju događaja, a zatim i sve ostale strane, jer ih uvek ima više od dve. Ma koliko dokazi bili na strani novinara, ma koliko nedvosmisleno govorili da je neko nešto pogrešno uradio ili prekršio neki zakon, dužnost istraživačkog novinara je da, ako ništa drugo, zatraži komentar druge strane. Osim što nepozivanje druge strane u nekim slučajevima može da ima posledice ukoliko slučaj dođe do Saveta za štampu ili suda, ono može da dovede i do grešaka u tekstu. Pokazalo se da takvi intervjui uglavnom ne promene suštinu priče, ali mogu da budu presudni za neke od detalja i da spreče potencijalne greške.

Kada smo, nakon više meseci mukotrpnog rada i pravljenja baze podataka o advokatima po službenoj dužnosti u Beogradu, konačno završili istraživanje, napravili smo bazu sa oko 25.000 unosa i napisali prvu verziju priče. Valjalo je pozvati aktere koji se spominju u njoj i advokate koji su na vrhu liste po broju službenih odbrana i količini isplaćenog novca za te poslove. Gospođa koja je bila prva po zaradi, samim tim i prva osoba koju smo imenovali u tekstu, odmah je rekla da je informacija o njenom prihodu pogrešna i da joj novac jeste uplaćen, ali greškom, zbog čega ga je vratila sudu. Posle nekoliko dana provera, saznali smo da je upravo njena verzija događaja tačna i da nam je sud dostavio podatke o isplatama, ali ne i dodatnu informaciju da novac jeste vraćen. Da nismo pozvali advokate iz teksta, pre svih ovu sagovornicu, napravili bismo grešku koja bi nas skupo koštala, u svakom pogledu.

Pravi kontekst za pravu priču

Kada se govori o standardima u istraživačkom novinarstvu veoma je važan još jedan element: kontekst u kome se priča objavljuje. Novinari više meseci rade na određenom istraživanju i napornim radom često dođu do informacija koje su tačne – i koje je neko verovatno pokušao da sakrije. Bez pravog konteksta, sve to pada u vodu.

Postoji bezbroj načina da se priča napiše, posebno uz tehnološke mogućnosti koje su novinarima danas na raspolaganju, ali ključno je da je ona jasna i razumljiva svakome ko je pogleda. A da bi priča bila jasna drugima, ona najpre mora biti savršeno jasna novinaru i uredniku koji rade na njoj – to je upravo ono čemu CINS posvećuje dosta pažnje, nekada sa više, nekada sa manje uspeha. Ukratko, odgovor na pitanje „Pa šta?“ bi od starta trebao da bude evidentan. Zašto je ta priča važna i za koga je važna?

Jedan od jednostavnijih primera za ovo može da se pronađe u CINS-ovom istraživanju koje je pokazalo da su Srbija i Bosna i Hercegovina u periodu od sedam i po godina potro šile više od 47 miliona evra na naknade zbog nepravovremenog korišćenja kredita za infrastrukturne projekte. Ljudi u Srbiji su preumorni od miliona potrošenih na ovo ili ono, od velikih kredita, međunarodnih ugovora i sličnih poslova koje nije jednostavno razumeti. Zato smo im, osim što smo objavili cifre za pojedinačne kredite i detaljnije se fokusirali na neke od najspornijih projekata, visoki iznos plaćenih naknada pokušali objasniti kroz podatak koliko bi se tim novcem moglo kupiti obroka u javnih kuhinjama. Komplikovane pojedinačne informacije mogu da se na sličan način dovedu u razumljiviji kontekst i posmatrajući prosečne zarade, penzije ili cene važnih medicinskih uređaja kojih u Srbiji često nema dovoljno.

Drugi primer je objavljivanje CINS-ove baze podataka o nagradama kupljenim novcem poreskih obveznika ili baze podataka o javnim beležnicima Balkanske istraživačke mreže (BIRN), koje ne znače mnogo bez stavljanja tih informacija u adekvatan širi kontekst. Bez davanja nedvosmislenih dokaza da je reč o nagradama koje nemaju nikakvu pravu vrednost i koje može da dobije svako ko uplati adekvatnu sumu novca, odnosno, bez objašnjenja kontroverzi prilikom izbora javnih beležnika, te objavljivanja informacija o tome kako oni ne dostavljaju finansijske izveštaje niti država izveštava o njihovom poslovanju, podaci u bazama zapravo ostaju samo skup zanimljivih informacija čiji značaj nije dovoljno jasan.

KODEKS

Kodeks novinara Srbije: Obaveza je novinara da tačno, objektivno, potpuno i blagovremeno izvesti o događajima od interesa za javnost, poštujući pravo javnosti da sazna istinu i držeći se osnovnih standarda novinarske profesije.

Ponekad se informacije koje objave istraživački novinari svesno dovode u pogrešan kontekst, da bi tako iskrivljene zapravo izgubile na značaju ili bile zloupotrebljene. U prvom slučaju, često se dešava da se iz celokupnog istraživanja izdvoji samo nekoliko informacija, ali bez pravog konteksta, tako da javnost ne dobije potpunu sliku o temi. Za drugi slučaj i zloupotrebe dobar primer su CINS-ove priče o Miroslavu Miškoviću koje praktično nijedan mainstream medij nije preneo u trenutku kad su objavljene. Mesecima kasnije, kad je politički momenat postao pogodan, a napadi na Miškovića poželjni, neke od tih priča su završile na naslovnicama tabloida, kao „ekskluzivna otkrića“. U našoj moći, nažalost, nije da sprečimo takve stvari, ali možemo i treba da radimo svoj posao, ukazujemo na zloupotrebe i probleme, poštujući profesionalne i etičke standarde.

 


Priča je nastala u okviru projekta Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend