16. maj 2017.

Pravo na medije: Na koji način mediji krše prava dece

Jedan od najvažnijih standarda evropske medijske regulative odnosi se na zaštitu dece. Svi mediji su dužni da u svojim programima poštuju prava dece i da ih štite od sadržaja koji mogu naneti štetu njihovom moralnom, intelektualnom i emotivnom razvoju. Istu obavezu sadrže i domaći medijski zakoni i novinarski kodeksi. Međutim, mediji u Srbiji se ne pridržavaju ovih odredbi i gotovo svakodnevno krše prava dece.

Na koji način mediji krše prava maloletnika i kako se roditelji nose sa ovim problemom? Ko je dužan da reaguje kada mediji emituju sadržaje štetne za razvoj dece? U kojoj meri nasilje i prostakluk sa TV ekrana utiču na svest i ponašanje maloletnih osoba?

U emisiji govore: Kruna Savović, Saša Stefanović, Gordana Plemić, Nikola Popević, Dragan Popadić, Žan-Batist Kizen, Stevica Smederevac, Olivera Majdič.

Autor: Maja Divac.

Proizvodnja: Produkcijska grupa Mreža, maj 2017. 

[povezaneprice]

Mediji svakodnevno krše prava dece i maloletnika

Iako zakon izričito zabranjuje otkrivanje identiteta dece u medijskim sadržajima, kako direktno tako i indirektno, štampani i elektronski mediji svakodnevno krše njihovu privatnost.

U najdrastičnije slučajeve kršenja ovog prava u štampanim medijima spada izveštavanje o ubistvu pevačice Jelene Marjanović, tokom koga su iznošeneinformacije o njenoj maloletnoj ćerki. Zatim izveštavanje o monstruoznom ubistvu trogodišnje devojčice iz Zaječara, kao i o nestanku i smrti dečaka iz Banatske Subotice za koga je kasnije utvrđeno da se utopio, a za čiju su smrt mediji optuživali i njegovog mlađeg brata koji je, suprotno svim pravilima, danima bio centralna figura novinskih napisa.

Kruna Savović, Advokatska kancelarija Živković – Samardžić: U medijima bi trebalo da se uklone svi podaci, uključujući čak i imena roditelja, dakle da se dete u potpunosti učini neprepoznatljivim,kakone bi trpelo posledice po svoja prava.“

Slično postupaju i elektronski mediji tako što decu u emisijama izlažu osetljivim pitanjima i nekorektnom tretmanu, ugrožavaju njihovo dostojanstvo i privatnost iznoseći detalje o njihovom porodičnom životu, a često i o porodičnom sukobu čija je žrtva dete, što je sve najstrože zabranjeno zakonom i novinarskim kodeksima. Neki od programa u kojima su maloletnici tretirani na ovaj način su emisije DNK i Trenutak istine, obe emitovane na TV Pink.

Flagrantan primer kršenja prava deteta učinjen je i oktobra 2016. u programu TV Prve Exploziv, u emisiji “Pedofil”. Kroz ispovest majke i prikaz mesta boravka indirektno je otkriven identitet deteta, izneti su tragični podaci iz života devojčice koja je doživela  silovanje.

Saša Stefanović, Mreža organizacija za decu Srbije – MODS: “Obično su u pitanju male sredine i mi možemo samo da pretpostavimo šta je to dete prošlo ili šta će proći, jer će biti obeleženo. Snimi se kuća, snime se roditelji, snime se prijatelji, ide se do toga da se snimi izvod iz knjige rođenih.”

Takođe, dešavalo se, da suprotno zakonu,deca mlađa od 14. godina gostuju u živim emisijama posle 22 sata, i to ne samo u muzičkim takmičenjima već i u rijalitiju Parovi, gde su zajedno sa roditeljima učestvovali u programu u kome je dominiralo nasilje, kriminalno ponašanje i neprimeren govor.

Izlaganje agresivnih i vulgarnih medijskih sadržaja u javnom prostoru

Prava dece se krše i vidnim izlaganjem štampanih materijala koji sadrže neprikladne naslove i fotografije koje promovišu agresiju i vulgaran rečnik, pa čak i pornografske sadržaje koji ne smeju da budu dostupni maloletnicima.

Gordana Plemić, UG Roditelj: “Oni su prosto bombardovani sa svih strana, ako neko ne gleda TV, ako ne gleda rijaliti, on će na svakom novinskom napisu na putu od kuće do školevideti novine sa strašnim novinskim napisima,sa strašnim slikama.”

Prikazivanje sadržaja štetnih po razvoj dece i maloletnika

Najzastupljeniji oblik kršenja prava dece u domaćim medijima jesteprikazivanje neprikladnih sadržaja kojištetno utiču na njihov moralni imentalni razvoj. Uz tabloidnu štampu, u tome prednjače komercijalne televizije,koje kvalitet i sadržinu programa podređuju svojim ekonomskim interesima. Od svog nastanka, privatni emiteri, ne samo u noćnim satima, već i u dnevnim terminima, kada programe prate i najmlađi, prikazuju filmove i serije pune uznemirujućeg nasilja,zastrašujućih scena, a sa pojavom rijaliti emisija i programe pune vulgarnosti i prostakluka.

Nikola Popević, urednik filmskog programa RTS-a: “Ako smo došli dotle da od osuđivanih kriminalaca i žena koje ne kriju da se bave prostitucijom televizije s nacionalnom frekvencijom putem rijalitija prave superzvezde, onda stanje nije samo problematično, već ozbiljno alarmatno.”

Uz nasilje i prostakluksa TV ekrana, u Srbiji su odrasle sada već brojne generacije. Posledice odrastanja uz takve medijske sadržaje više su nego očigledne – u Srbiji je sve izraženije porodično nasilje dok je trend verbalnog i fizičkog nasilja među decom i mladima već godinama u usponu.

Dragan Popadić, socijalni psiholog: “Postoji snažna veza između toga koliko dete uči kod kuće i kakav mu je uspeh u školi. Postoji veza između izloženosti olovu i smanjene inteligencije.Postoji veza između udisanja dima, sekundarnog, i rizika od oboljevanja od raka pluća. Sve, doslovno sve te veze su u statističkom smislu znatno slabije od veze koja je dokazana između posmatranja nasilja i povećanja nasilnosti kod dece koja to nasilje gledaju.”

Čak i kratka izloženost nasilnim sadržajima povećava agresivno ponašanje dece, pokazuju empirijska istraživanja. Ukoliko je dete ovakvim scenama izloženo u dužem vremenskom intervalu, i posledice su dugoročnije i ozbiljnije – ono prihvata nasilje, uviđa da to može biti korisan model ponašanja, navikava se na patnje drugih, smanjuje osećaj empatije.

Dragan Popadić, socijalni psiholog:”Mnogo je opasniji taj dugotrajni uticaj gde oni to prihvataju kao sliku sveta u kojem žive, sliku koja nije često odglumljena. Dakle, ako oni gledaju u nekom filmu npr. Bred Pita koji ošamari neku ženu, oni prvo nauče, aha i to se radi u odnosima prema ženama, ondaon kao atraktivan lik privlači dete da i on bude isto tako atraktivan i mačo tip kao što je u tom filmuBred Pit itd. Ali u svakom trenutku dete zna da je to u stvari Bred Pit koji glumi nekog kriminalca.Međutim, u mnogim sadržajima kod nas – neko u rijaliti šoune glumi kriminalca već on jeste kriminalac.”

U Srbiji dozvoljeno da se programi označeni „12“ emituju tokom dana

Mediji ne smeju da prikazuju pornografiju, scene brutalnog nasilja i sve sadržaje koji mogu ozbiljno da naškode maloletnicima. Televizije imaju obavezu i da, po svojoj proceni, označavaju program sa „12“, „16“ ili „18“ kako bi gledaoci znali za koji uzrast je primeren. Programi označeni sa „16“ ne smeju da se emituju pre 22, a oni označeni „18“ pre 23 sata. U uzrasnom označavanju programa izdvaja se javni medijski servis koji to čini znatno korektniije od komercijalnih televizija.

Uzrasno klasifikovanje serija i filmova spada u svakodnevni posao filmske redakcije RTS-a. Karin, Miloš i Nikola procenjuju koju oznaku da stave na skandinavski film “Komuna”.

Karin Vilimanović: “Vidi ovu scenu, pogledaj, šta misliš o tome, ovo sad nije strašno ali ide ovaj deo ovde, ipak da pogledaš…”

Nikola Popević: “Ide nam film u 22h, nema reprize u toku dana, nije erotski film, ima samo ova jedna scena, ma ovo je ok, stavi “12”.”

Oznaka “12” govori da program nije prikladan za decu mlađu od 12. godina. I pored toga domaći Zakon dozvoljava da se takvi programi emituju tokom čitavog dana iako se tada pred TV ekranima nalaze i sasvim mala deca. Nikola Popević kaže da je njegova odgovornost kao urednika da neki programi, iako klasifikovani sa “12”, budu prikazani tek uveče.

Nikola Popević, urednik filmskog programa RTS-a: Namerno podizemo na “12” za filmove koji ne moraju da imaju preterano teške scene, ali npr. imate partizanske filmove sa scenama ratovanja ili imate neki stari triler sa scenom ubistva koje ne mora biti krvavo, ali stavljamo da gledaoci znaju da tako nečega u filmu može da bude, odnosno ima, i da bi nekoga to moglo da uznemiri. Po mom mišljenju, znači mene kao urednika, je suštinski kada se film emituje, znači film može da ima oznaku “12” ali samim tim ako je pušten uveče, to  je drugačiji filmnego film koji ima oznaku “12”a ide u toku dana.”

Baš ovo zakonsko rešenje, da program sa oznakom “12” može da se emituje tokom čitavog dana, omogućilo je da serijaliti emisije na domaćim kanalima prikazuju od ranog jutra. Takav propis predstavlja ujedno i najveće odstupanje od prakse evropskih zemalja, u kojima se programi neprikladni za decu emituju samo uveče, najčešće posle 21 sat, što je pravilo u Britaniji, ili posle 22 sata kao što je slučaj u Francuskoj.

Žan-Batist Kizen, direktor Francuskog instituta u Srbiji: “Regulativa ograničenja odnosi se na sve televizije, i nacionalne, i regionale i lokalne. Princip je da neki sadržaj, bilo da se radi o filmu ili nekom drugom koji se smatra neodgovarajućim za decu mlađu od 12 godina, treba da bude emitovan posle 22h. No, televizije imaju mogućnost da prave izuzetak za ove sadržaje nekoliko puta godišnje i to u veoma preciznim okolnostima, kada je u pitanju recimo emitovanje filmova.”

Za razliku od francuskog, naš zakon sadrži konfuznu formulaciju, koja s jedne strane dozvoljava da se programi označeni brojem „12“ prikazujutokom dana, a s druge, u isto vreme emitere obavezuje da to čine “samo u vreme kada se objektivno može očekivati da mlađi od 12 godina prate program uz prisustvo roditelja, imajući u vidu uobičajen raspored njihovih aktivnosti, npr. vreme polaska u školu, radni ili neradni dan, školski raspust, uobičajeno radno vreme i dr.“ (čl.8 Pravilnika o zaštiti maloletnika REM-a).

Stevica Smederevac, načelnik Službe za nadzor i analizu REM-a: “U osnovi svega jeste taj pokušaj da se ne bude rigidan u svemu i da se ostavi neki prostor gde ćemo zajednički, i roditelji,i pružaoci medijskih usluga, i regulator, reagovati naneke situacije.”

S obzirom dakod nas ne postoji jedinstveno radno vreme i da deca idu u školu po smenama nemoguće je utvrditi kada deca gledaju TV program zajedno sa roditeljima, što znači da je zakonodavac takvim rešenjem ostavio prazan prostor i omogućio medijima da tokom čitavog dana prikazuju programe štetne za moralni i mentalni razvoj dece.

Gordana Plemić, UG Roditelj: “Mislim da je mnogo važnija satnica, u koje vreme se taj program koji nije za decu ispod 12, 14 ili 16godina prikazuje, zato što jako veliki broj dece je u toku dana samo kod kuće, tako da oni sigurno neće sami od sebe gledati da li je taj program za njihov uzrast ako se prikazuje u deset prepodne ili u tri sata poslepodne .”

Problem sa vemenom emitovanja programa koji nose oznaku “12” nije jedini razlog zbog koga su deca izložena štetnim medijskim programima.

Više od decenije, uobičajena praksa komercijalnih emitera je i da filmove i serije označavaju nižim uzrasnim oznakama kako bi mogli da ih prikazuju u udarno vreme i privuku veći broj gledalaca. Filmovi koji u drugim zemljama imaju oznaku “16”, pa čak i “18”, kod nas se gotovo svakodnevno klasifikuju sa “12” i emituju u ranim večernjim časovima. Ili se, adekvatno kategorizovani filmovi, emituju pre vremena koje je dozvoljeno, oni sa oznakom “16” pre 22 sata, a označeni “18”, pre 23 časa.

U Srbiji televizije same klasifikuju programe, dok u većini evropskih zemalja u tom poslu mogu da se oslone na procenu nacionalnih filmskih tela.

Žan-Batist Kizen, direktor Francuskog instituta u Srbiji: “Kategorizacija filmova ustanovljena od strane francuskog CNC-a, Nacionalnog centra za film – koji odgovara srpskom Filmskom centru, ista je za prikazivanje u bioskopima i na televiziji. Samim tim televiziji koja kupuje film nameće se automatski i njegova kategorizacija. Kad su u pitanju snimljeni sadržaji, serije, dokumentarci, televizije same određuju klasifikacijui na neki način se same regulišu.”

I susedna Hrvatska ima sistem za uzrasno označavanje filmova. U postupak su uključeni filmski distributeri, kao i Hrvatski audiovizuelni centar koji daje saglasnost i vodi bazu podataka klasifikovanih filmova. Na ovaj način utvrđena kategorizacija preporučuje se svima koji prikazuju film sa bilo koje platforme, što olakšava posao televizijama i sprečava da isti film bude različito označen.Srbija nema takvo telo.

Roditelji ne mogu da dobiju bitku sa medijima

U domaćem javnom prostoru u kome mediji krše prava dece, a regulatorno telo ne štiti najmlađe od pogubnih sadržaja, sav teret ovog ogromnog problema prepušten je roditeljima. Međutim, oni sami ne mogu da dobiju bitku sa medijima. Studija Unicefa iz 2014. utvrdila je da sedamdeset posto roditelja ne određuje šta će dete gledati na TV-u, već da to deca čine sama.

Roditelji okupljeni u “Mrežu organizacija za decu Srbije” nezadovoljni su i zabrinuti zbog načina na koji se deca tretiraju u medijima kao i zbog medijskih sadržaja koji se deci nude.

Zbog toga su se više puta žalili REM-u i Savetu za štampu. Ukazivali su na štetnost emisija na televizijama Pink, TV Prva, Hepi, na tekstove objavljene na internet stranama Kurira, Blica, Večernjih novosti. Za razliku od Saveta za štampu, od REM-a nisu dobili odgovor na žalbe koje su se ticale emisija kao što su DNK  ili Eksploziv.

Saša Stefanović, Mreža organizacija za decu Srbije – MODS: “Neposredno nakon emitovanja te emisije poslali smo i na disku, posali smo mejlom, ali nažalost još nismo dobili odgovor. Bilo je i apela nekih naših organizacija da deca budu zaštićena tokom izbornog procesa, od iskorišćavanja, manipulacije, od zloupotrebe u medijima.”

Paralelno sa borbom za veće poštovanje prava dece u medijima koju vode u ime svih roditelja, kod svojih kuća vode bitku kako bi od neprikladnih sadržaja zaštitili sopstvenu decu.

Olivera Majdič, UG Roditelj: “S decom sam pokušavala da gledam domaći program, konkretno serije. Pogledali smo pola epizode jedne serije koja je bila toliko reklamirana, deca su mislila da će to biti prava stvar, i ja sam to pomislila, ali sam ubrzo uvidela da to nikako ne može da bude pozitivno za gledanje, pozitivno uopšte za razvoj mozga jednog desetogodišnjaka.”

Saša Stefanović, Mreža organizacija za decu Srbije – MODS“Nemate dečje programe, nemate programe koji su domaće produkcije, nemate programe koji imaju edukativni i obrazovni sadržaj, dominiraju crtani filmovi strane produkcijekoji mogu da budu veoma nasilni. Emisije strane produkcije mogu da budu i kvalitetne, ali ne oslikavaju našu kulturu, naše specifičnosti.”

Pored neadekvatnih programa koji često promovišu agresivno ponašanje najveću štetu za moralni i mentalni razvoj dece predstavljaju rijaliti programi koji su na nacionalnim televizijama prisutni više od deset godina.

Gordana Plemić, UG Roditelj“Najstrašnija je stvar što se on emituje u toku dana, zato što deca to gledaju, deca se identifikuju, mi šaljemo poruku time da je nasilje ok, da je takv rečnik ok.“

Saša Stefanović, Mreža organizacija za decu Srbije – MODS“Vas televizija i mediji ukalupljuju, ako ste devojka, ako ste devojčica, vi ćete uspeti ako ste lepo našmikani, ako imate silikone, ne morate da bude obrazovani, živećete lagodno, znači uspeh je za vas da se dobro udate i to je stereotip. A muškarac treba da bude agresivan, on je bahat, on je baja, on je kul, on je možda kriminalacili ne znamo kako je došao do prvog miliona.”

Dugogodišnja dominacija nasilnih i neuljudnih sadržaja u medijima trajno menja vrednosni i moralni kod publike, kako dece tako i odraslih.

Dragan Popadić, socijalni psiholog: “Ljudi su preplavljeni upravo takvim sadržajima i takvom slikom, ne samo deca nego i roditelji te dece, takav svet gledaju.Takva vrsta sadržaja je štetna zato što evidentno čini ljude da postepeno budu onakvi kakvi su ti sadržaji i da prihvate da je svet takav i da se u takvom svetu treba na taj način ponašati.”

Kada elektronski mediji prikazuju programe koji mogu teško da naškode razvoju dece i maloletnika dužno je da reaguje regulatorno telo – REM, koje može da pokrene postupak protiv medija pred nadležnim državnim organom ili da samo izrekne određene mere, od opomene i upozorenja do privremene ili trajne obustave emitovanja. Međutim, iako se prava dece u medijma gotovo svakodnevno krše, Savet Regulatornog tela je, za ovu vrstu prekršaja, od svog osnivanja 2003,emiterima izrekao nešto više od15upozorenja ili opomena, dok je samo jednom izrekao meru zabrane emitovanja programa na 24 časa i to Televiziji Hepi, zbog rijaliti programa Parovi.

Najavu da će doneti propis po kome će neprikladne rijaliti emisije moći da se emituju samo posle 23 sata, ovo telo nikada nije ostvarilo, kao što su to učinili regulatori u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini.

Nikola Popević, urednik filmskog programa RTS-a“Takvi rijaliti imaju izuzetno loš uticaj na mlade i samim tim bi takve rijaliti trebalo tretirati isključivo sa klasifikacijom “16” i “18” i puštati ih kasnije uveče ili na pej-TV kanalima (kanali koji se plaćaju).”

Praksa da se ovakvi programi emituju u dnevnom terminu nezamisliva je za evropske zemlje koje poštuju standard da se do 21 ili 22 sata prikazuju programi koji su podobni za sve uzraste i koje bez ikakve nelagode ili strepnje mogu zajedno da gledaju svi članovi porodice.

Žan-Batist Kizen, direktor Francuskog instituta u Srbiji: “Danas rijaliti programi u Francuskoj i dalje postoje, ali prevashodno na drugorazrednim televizijama i to ne uživo nego u večernjim terminima zbog kategorizacije osetljivog sadržaja, za starije od 12 godina. To je posledica zasićenja te vrste sadržaja, a društvo u celini smoglo je snage da kolektivno preuzme odgovornost.”

Srpsko društvo, na žalost, nema snage da se suprotstavi pogubnoj praksi regulatornog tela koje žmuri dok pojedine privatne televizije, slično tabloidnoj štampi, prikazuju sadržaje koji razaraju vrednosni i etički sistem ovog društva i krše ljudska prava i zakone.

Paradoks rada regulatornog tela je u tome da njegove stručne službe objavljuju kvalitetne analize i izveštaje, koji ukazuju na kršenje ljudskih prava i zakona, međutim Savet regulatornog tela, koji odlučuje o svemu, ne postupa po njihovim nalazima i ne preduzima adekvatne mere.

Uz pomoć najsavremenije tehnologije, Služba za nadzor REM-a non stop prati programe nacionalnih emitera i na osnovu toga objavljuje kvalitetne analize i izveštaje u kojima ukazuje i na prekršaje koje čine elektronski mediji.

Stevica Smederevac, načelnik Službe za nadzor i analizu REM-a:“Kada recimo u nekoj dijaloškoj formi uoče na primer neprimeren govor, oni će zastati, označiti tačnu minutažu, kada se to desilo, u kojoj emisiji se to dogodilo i kliknuti na određeni član zakona koji je povređen.”

U jednom od izveštaja Službe za nadzor, citiraju se i vulgarnosti – izgovorene i učinjene u pojedinim rijaliti programima i ukazuje se na primere kršenja prava dece. Iako je regulatorno telo svesno teških prekršaja komercijalnih medija koji zaslužuju najoštriju kaznu, Savet regulatornog tela ne preduzima efikasne mere kako bi ovu pogubnu praksu zaustavilo.

Dragan Popadić, socijalni psiholog: “Kod nas je izabrano da je ta iluzija ili ta slika,koju ljudi treba da stvore o svom okruženju, da mi u stvari živimo u jednoj velikoj javnoj kući ili jednoj velikoj krčmi i da je to svet kome mi treba da se prilagodimo i koji treba da nam se sviđa. Zašto je baš taj svet izabran koji se neprestano nudi preko rijaliti šoua, preko,ako hoćete,skupštinskih prikaza, dakle na svim različitim nivoima, to je slika sveta koja se podržava. Dakle, budite prostaci, zato što su svi prostaci.”

U regulatornom telu pak smatraju da rade dobar posao i da su mediji odgovorni za ovakvo stanje. Zbog toga apeluju na njih da se striktnije pridržavaju zakona  i pravilnika. Uvereni su da bi se stanje u etru popravilo kada bi se prihvatila njihova inicijativa da se u zakonu proširi paleta kaznenih odredbi i da se omogući i izricanje novčanih kazni.

Stevica Smederevac, načelnik Službe za nadzor i analizu REM-a:“Upravo je to ta priča o nedostatku tih središnjih kaznenih  mera, znate opominjati pa opominjati je jedno, a izreći novčanu kaznu, pa duplo veću, pa deset puta veću za treći put ponovljeni prekršaj je sasvim nešto drugo.”

Britansko regulatorno telo Ofcom izriče novčane kazne u visini za koju smatra da će odvratiti prekršioca da ponovo učini isti prestup, kao i destimulisati druge medije da prave slične prekršaje. Tako je 2008. Ofcom kaznio MTV sa 255 hiljada funti zbog korišćenja neprikladnog rečnika i psovki u emisijama emitovanim pre 21 čas kada progam prate i maloletnici.

I francuski Visoki nacionalni savet za audiovizuelne medije ima širok dijapazon mogućih sankcija, koje uključuju i novčane kazne, kao i privremenu ili trajnu zabranu emitovanja.

Žan-Batist Kizen, direktor Francuskog instituta u Srbiji: “Gledate posle podne televiziju, neki rijaliti, tok šou ili slično, vidite nešto što vas šokira i imate mogućnost da odmah pošaljete mejl Visokom nacionalnom savetu za audiovizuelne medije. Ako vas je na desetine, stotine da tako reagujete, Visoki savet odmah pokreće istragu. Zatim, postoje veoma aktivna i organizovana udruženja u Francuskoj koja redovno i  metodično prate medije i reaguju u svoje ime.”

Da bi i Srbija dostigla civilizacijski standard da mediji u svojim programima poštuju ljudsko dostojanstvo i prava dece, pored efikasnog regulatornog tela, neophodno je i da mediji postanu svesni svoje odgovornosti, kao i da društvo u celini smogne snage da izbori sa ovom, po moralno i mentalno zdravlje nacije, pogubnom praksom.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend