08. maj 2017.

Put do evropskog Pulicera

European press prize u kategoriji istraživačkog novinarstva pripala je ove godine Centru za istraživačko novinarstvo Srbije. Novinari CINS-a nagradu su dobili za seriju tekstova o tretmanu korupcije u Srbiji i vezama fudbala, politike i kriminala, su podržali Delegacija EU u Beogradu i Ambasada Holandije. U ličnom osvrtu direktor CINS-a Branko Čečen piše o počecima istraživačkog novinarstva u Srbiji i regionu i iskustvu redakcije koja je uz mnoštvo prepreka, u konkurenciji svetskih medija dobila ovo prestižno priznanje

Branko Čečen, Foto: Vladimir Miloradović

Branko Čečen, Foto: Vladimir Miloradović

Februar 2004. – Taman kad sam odlučio da posle 13 godina rada napustim novinarstvo, shvatajući da smo oborili nekako Miloševića, ali da se ništa nije bitno promenilo, ponude mi da odem u Ameriku na neki program profesionalnog usavršavanja. Završim kao internista u Boston gloubu. Tu naletim na istraživačko novinarstvo. Dva stola od mene, lepo sedi i radi kompletan Spotlajt tim, moj domaćin isto istraživač, ljudi upravo dobili Pulicera i zovu me da radim sa njima, da malo probam kako je. Moj život je bio promenjen, jasno sam osetio.

April 2004. – Saša Leković me pozove da sa njim budem vodeći trener na velikom programu za istraživačko novinarstvo. Sedam generacija po šest meseci smo izgurali u Medija Centru Sarajevo. Bio sam urednik na pedeset istraživačkih priča, učio kao lud da budem trener, pre svega od Saše, napisao gomilu edukativnih tekstova o novinarstvu. Naši gostujući pedavači bili su neverovatni eksperti, bio sam im najbolji polaznik. Sve u svemu, pronašao sam novinarstvo kakvo treba da bude.

Juli 2010. – Vukašin Obradović, tada novi Predsednik NUNS-a me zove da budem direktor CINS-a. Prihvatim, ali slomim nogu dva dana pred zvanično preuzimanje funkcije, ljudi dolaze kod mene kući na sastanke, posle šepesam na štakama do redakcije. Bio sam i direktor i glavni urednik, ovo prvo uopšte ne umem da budem, učim u hodu. Para tragično malo. Novinari imaju po 24-25 godina. Menadžment sam samo ja. Radimo u jednoj sobi. Srećom, Džon Holand, kojeg je OCCRP poslao da pomaže, radi kao blesav, učimo svi od njega.

Oktobar 2010. – Holandska ambasada traži nazad novac za projekat koji je započeo i trebalo da završi moj prethodnik. To bi, verovatno, ugasilo NUNS, čija smo sekcija bili. Za sledeće, najgore profesionalne dve nedelje u mom životu, završavamo projekat i dokumentaciju, potpuno po pravilima. Kilavo, ali ispunjeno. Od sramote, više nismo konkurisali kod Holanđana. Posle svega, spavao sam dva dana bez prekida.

2011. – 2014. Jednu za drugom, dobijamo četiri domaće nagrade za istraživačko novinarstvo. Uopšte ne mogu da poverujem kakve odlične mlade ljude sam tu zatekao, dolaze dolaze i novi, isti takvi. Uče kao ludi, rade koliko treba (a treba mnogo), hrabro istražuju i organizovani kriminal. Stevan Dojčinović eksplodira u neverovatnog novinara sa kakvim nikada ranije nisam radio. Ostali ga prate u stopu, postajemo zaista dobri. Počinju politički pritsci, pretnje tužbama, hakovanja, pretnje, zastrašivanja. Miran sam – sve što objavimo i dokazujemo. Radimo po najvišim standardima. Sve je to buka, na sudu nam ne mogu ništa. Ali, ostajemo siromašni. Periodi bez love me strašno muče – to je moja odgovornost. Nudim Vukašinu ostavku. On mi kaže da je tako u celom civilnom sektoru i da guram dalje ako mogu. Novinari me podržavaju. Nastavljamo.

2014. – Pet projekata ne prolazi. Izbijaju poplave. Donatori preusmeravaju pare na pomoć i obnovu. Sedam meseci niko ne prima ni dinar. Deo novinara se odvaja i formira KRIK. Ostali kažu da ne odustaju, počinju da daju časove jezika, rade za druge organizacije i ko zna sve kako preživljavaju. Nemam obraza da odustanem. Guramo dalje.

2015. – Nekoliko prethodno razvijenih dugoročnih, odlaganih projekata, jedan po jedan, dobijamo i bacamo se na njih. Svaki je sve bolji, više to nisu mladi novinari, sada o mnogo čemu znaju više od mene. Ukratko – razbijaju. Pojačavamo se najzad i u menadžmentu (jedna osoba, ali sjajna). Ulazimo u energetiku, životnu okolinu, LGBTI, sudstvo, sve teme za koje se treba specijalizovati. Sve uspeva. Ne mogu da verujem. Dobijamo još dve nagrade, jednu za seriju priča o poplavama koju smo radili bez projekta, kao odgovorni novinari. Istovremeno, divljački napadi na nas u Informeru i na TV Pink se rasplamsavaju u nešto što nisam mogao da poverujem da je moguće.

2016. – Ipak ponovo konkurišemo kod Holanđana, vrativši se korupciji kao temi, jer nemamo izbora. Projekat prolazi, ali postaje nenormalno težak. Sve traži više rada i vremena nego što je predviđeno. Jedini koji sve vreme veruje da će sve biti OK je Dino Jahić, glavni urednik, a njemu verujem potpuno. Dino ispada u pravu (kao i obično). Sve su završili. Dve tri mečke su rodili, ali – završili. Kada smo pisali finalni izveštaj, nisam mogao da verujem koliko je postignuto. Ostali mediji uglavnom potpuno prećutkuju otkrića. Ništa novo.

2017. Februar – Čujem glasan mehanički udarac iz redakcije, jurim da vidim da li se neko povredio, ulazim i vidim pola stvari sa Dinovog stola na podu, a ostali skaču i viču. Nominovani smo za tri priče sa holandskog i jednu sa projekta EU delegacije za Evropsku novinarsku nagradu. Nisam ni znao da su konkurisali. Dva dana kasnije, krajem radnog vremena, shvatam težinu vesti. Sat ipo slušam glasnu muziku u kancelariji. Zaključam vrata, pa malo đuskam. Mislim, ne nadam se nagradi, Panama pejpers, Fajnenšl tajms i Mediapart su u konkurenciji. Ali, i mi smo u toj konkurenciji. Koliko je to dobro! Nekako u isto vreme, dobijamo još dva projekta i ja shvatam da prvi put od kada ga vodim, CINS nije ni u kakvoj krizi. Momentalno gubim kratkoročnu memoriju i ne mogu da je povratim.

2011. 20. April, 20:45

Gledam prenos dodele na internetu i pročitaju nas kao pobednike. Ceo tim u Amsterdamu, samo nas troje u Beogradu, spremni da promovišemo časno učešće CINS-a. Kako sad ovo – treba da pošaljemo saopštenja, a samo jedno je pravljeno za pobedu, onako stidljivo, gotovo tajno. Tvitujem jednom da smo pobedili, pa se bacam na ostali posao, ali posle pet minuta gledam telefon kako skače po stolu, stotine retvitova, odgovora, čestitki, na Fejsbuku ludilo, telefon počinje da zvoni… OK. Promocija je, znači, uspela. Šta sad da radim? Ustanem, sipam meni i mojoj Maji, istinskoj žrtvi uspeha CINS-a po jednu rakijicu, zavalim se u kauč i blenem u udaljenu tačku. Ne mogu da reagujem adekvatno – kako se na ovo reaguje? Da je neka kriza, pa ajde, to treniram već deset godina, ali ovo… Odem da spavam. Sutra – memorija na svom mestu, radi kao sat, odem da trčim pored reke sa psom, pa pravo na TV intervju. Počeo je drugi deo istorije CINS-a.

Valjda ću to umeti?

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend