Balkanizacija medija

Američki predsednik Barak Obama počeo je nedavno da skreće pažnju javnosti na problem „balkanizacije medija” u savremenom društvu. Ova fraza može se čuti u mnogim intervjuima koje je Obama davao u skorije vreme. To je fenomen koji ste verovatno primetili svuda oko sebe, ali sada je dobio i naziv i svoje mesto u teoriji.

Ukratko, radi se o sledećem: internet i digitalni mediji doneli su ljudima mogućnost da hirurški precizno biraju šta žele, a šta ne žele da čitaju i gledaju. Vremenom, ljudi počinju da prate male medije koji podržavaju njihove lične stavove, na društvenim mrežama prate isključivo ljude sa čijim se stavovima slažu, a sve druge blokiraju. Na taj način, stvaraju svoj mali, izolovani medijski svet, unutar kojeg dobijaju isključivo potvrdu svega u šta su i ranije verovali. Šanse da do njih dopre tekst koji im može poljuljati neki stav skoro da su nikakve.

To je „balkanizacija medija”. Za razliku od predigitalnog doba, kad su ljudi imali samo velike medije, u kojima su mogli čuti različite stavove o različitim društvenim pitanjima, sada sve više ulazimo u doba „balkanizacije”, kada svako živi unutar svoje medijske mikrodržave, u kojoj se svi „stanovnici” slažu oko svega.

Uzmimo za primer osobu koja ima izrazito desničarske stavove. Nekada bi takva osoba mogla da čuje i mišljenja liberalnijih ljudi, svuda oko sebe. Danas će na internetu pratiti isključivo svoje, desničarske medije, pratiće takve ljude na „Tviteru” i „Fejsbuku” i sav medijski diskurs te osobe sastojaće se od hiljada i hiljada ljudi koji jedni druge podržavaju u svojim stavovima. Mnogima od njih može delovati sasvim realno, na primer, informacija da Rusija i Kina uskoro kreću u pohod na Ameriku i da će za koju godinu, kad oni pobede, Srbiji biti vraćeno Kosovo i pola bivše SFRJ i da ćemo biti ogromna država kao u vreme cara Dušana.

Tako dolazimo do apsurda da je internet, koji je trebao da donese slobodu informisanja, zapravo proizveo ogroman broj ljudi sa izuzetno „zacementiranim” stavovima, koji su često veoma daleko od realnosti. Prava gej populacije? Bilo kakva delovanja LGBT nevladinih organizacija ne dopiru unutar ovih „balkanizovanih” medijskih mikrodržava.

„Balkanizacija medija” je karakteristična po tome što jednako zahvata sve društvene grupe. Primetio sam da čak i ljudi iz takozvanog liberalnog miljea osipaju drvlje i kamenje kada neki „njihov” medij objavi kolumnu u kojoj se stavovi autora ne poklapaju sa stavovima unutar njihove mikrodržave. Tako, na primer, u „Politici” su se nekoliko puta pojavili autorski tekstovi koji se ne uklapaju u feminističke stavove. Svaki put na društvenim mrežama bi nastao haos i mnogi komentatori su tvrdili da takvim ljudima nije mesto u „Politici”; ili, na primer, nedavno je spisateljica Natalija Dević u jednom drugom „liberalnom” listu napisala kako joj smeta sve više stranaca u Beogradu. Sa tim stavom se ne slažem, ali daleko od toga da bih autora tog teksta nazvao ksenofobom i fašistom ili da bih tražio da mu ukinu kolumnu, kao što je bila reakcija na mrežama.

Zašto se ovo dešava? Zato što je ljudima već postalo normalno življenje unutar svoje „krojene po meri” medijske države, u kojoj svi imaju jednake stavove. Pojava različitosti mišljenja, koja se tradicionalno oduvek cenila, sada je postala nešto što se osuđuje. Svako ko napiše stav izvan dogmatskog ustava liberalne medijske državice automatski postaje „fašista”.

U medijskom smislu, danas postoje mnoge „balkanizovane” državice. Na primer, ja živim u nekakvoj „digitalno-informacionoj” državi. Pratim uglavnom takve portale i takve ljude na mrežama, takozvane „milenijale”. Unutar moje države deluje kao da su digitalni mediji i internet jedino zanimanje koje postoji, kao i da je informaciona tehnologija najbolje rešenje za sve društvene probleme i krize bilo gde u svetu. Naravno da je to sasvim van realnosti.

Kada odem i pročitam šta se dešava unutar drugih medijskih država, dobijem kakvu-takvu objektivnu sliku. Ipak, problem je što većina ljudi to ne radi. Svi uglavnom sede i učvršćuju betonske zidove oko sebe. Zato će ovo biti jedan od glavnih problema sa kojima će digitalni mediji morati da se izbore u budućnosti.