Tekst Natalije Dević o emigrantima tako je u domaćim medijima – opravdano, zar ne – stručno raščerečen i detaljno istranžiran da se tu prosto nema šta dodati. Sirota Natalija ostala je sama samcijata, bez ikakve odbrane, a i bez kolumne u prestižnom listu
Mada, kad se malo bolje pogleda, Natalija nije sama. Kad se njenoj priči doda kulturna dimenzija (Vladimir Kecmanović), pa kad se još obogati ekonomskim interesima (Nenad Popović) i, na kraju, sve to uvije u ustavno-pravnu oblandu (Miša Đurković), onda cela stvar izgleda dosta drugačije. Onda to deluje mnogo ozbiljnije i temeljnije. I, što je najvažnije, kao odbrana „srpskih nacionalnih interesa“.
Natalija Dević je u stvari samo svojim rečima prepričala ono što svakodnevno zagovara – ovim ili onim povodom, na ovaj ili onaj način – veliki deo srpske intelektualne elite.
Tekst Natalije Dević zapravo je ta ideologija ispričana iz vizure „malog čoveka“ i njegovog „običnog života“. On je imao tu manu što je bio samo lični doživljaj jednog problema, imao je isključivo privatnu notu; nije bio zaodenut ni u kakve visoko učene koprene.
A sve ono što je rečeno o kolumni Natalije Dević važi i za tu ideologiju. Pa to ovde nema smisla ponavljati.
Fotografije čitalaca Peščanika, Rade Vilimonović
Smiljana Milinkov: Napadom na medije u Parlamentu vlast skreće pažnju sa sopstvene odgovornosti za podgrevanje nasilnog narativa u društvu
Algoritam ili urednik - ljudima je svejedno
Savet za štampu godinama ukazuje na brutalne sadržaje u medijima, ali ih država uporno nagrađuje: Da li je njegov uticaj moguće osnažiti?
Ostavljanje komentara je privremeno obustavljeno iz tehničkih razloga. Hvala na razumevanju.