17. jul 2015.

Beogradska štampa o napadu na premijera: Stradanje Vučića mirotvorca

vucic1Dok premijer pruža ruku pomirenja Bošnjacima, mediji koje kontroliše ih nazivaju koljačima, ubicama i ekstremistima. Slika kojom se Vučić predstavlja svetu kao miroljubivi političar potpuno je drugačija od poruka kojima mediji, govorom mržnje, formiraju domaće javno mnjenje

Od trenutka kada su gledaoci u Srbiji na regionalnim televizijama N1 i Al Džazira, koje su jedine direktno prenosile ceo memorijal obeležavanja dve decenije genocida u Srebrenici, ugledali kako lete flaše, cipele i kamenice ka premijeru Srbije Aleksandru Vučiću, vest dana više nije bila sahrana posmrtnih ostataka novoidentifikovanih 136 Bošnjaka, niti prisustvo 50.000 ljudi i 80 delegacija iz inostranstva na komemoraciji kojom se odaje pošta pred 6.377 grobova. Nova žrtva Srebrenice postaje srpski premijer i u narednim danima napad na njega dominantna je tema u srpskim medijima.

A od kada je šef diplomatije Ivica Dačić neposredno posle napada saopštio kako je „jasno da je reč o pokušaju ubistva“, svi mediji su bezrezervno usvojili takvu optužbu. Nacija je, ipak, odahnula kada je Vučić stigao u Beograd i posle sednice Vlade u TV prenosu rekao da i posle linča i pokušaja ubistva, njegova ruka pomirenja ostaje pružena Bošnjacima.

„Taj napad je bio dobro organizovan i pripremljen, i srećan sam što to nisu organizovale porodice žrtava i oni koji su nekoga izgubili… Meni osim naočara ništa ne fali“, rekao je premijer a napadače nazvao „budalama kakvih ima u svakom narodu“.

Ono što je, međutim, usledilo narednih dana, u najtiražnijim štampanim medijima koje smo zbog pisanja ovog teksta pročitali, imalo je potpuno suprotnu intonaciju od ovakve mirovnjačke poruke. Upravo su mediji privrženi premijeru i kontrolisani od vlasti, govorom mržnje, zasenili sve izjave političara davane pre i posle napada u Potočarima.

„Orić poslao koljača da ubije Vučića“

U novinarskoj istrazi koja je usledila odmah posle napada na premijera, najčešće od „anonimnih ali pouzdanih izvora“ otkrivaju se iz dana u dan novi atentatori na Vučića.

Tabloid Alo tvrdi da je atentat „dirigovan direktno iz Sarajeva preko ozloglašene grupe Crni labudovi povezane sa koljačem Naserom Orićem“. Napad su, piše ovaj list, predvodili i članovi „ozloglašene navijačke grupe Manijaci kluba Željezničar iz Sarajeva, ali i pristalice ekstremne grupe Torcida Sandžaka iz Novog Pazara“.

Ostrašćeno pisanje medija samo je nastavak retorike koja se razvila nekoliko nedelja ranije. Hapšenje Nasera Orića i insistiranje Sarajeva da bude izručen BiH, a ne Srbiji, navelo je premijera da pred novinarima pročita kako je Orić svojim nožem izvadio oči i zaklao sudiju u Srebrenici Slobodana Ilića, ali da je on i pored toga spreman da dođe u Potočare ako Bošnjaci to žele

Kurir na naslovnoj strani objavljuje fotografiju, prilično loše rezolucije, na kojoj se u masi, u blizini premijera vidi čovek sa podignutom rukom, a u naslovu sugeriše „Nožem na srpskog premijera – Orić poslao koljača da ubije Vučića?“

Nož se više ne pojavljuje kao oružje napada, ali se ređaju novi osumnjičeni. Večernje novosti (14. 7) otkrivaju kako je to sin Nasera Orića i jedino u tim novinama se moglo saznati, naravno od anonimnog izvora, da su nedaleko od Potočara dan pred komemoraciju bili razapeti šatori u kojima su bivših pripadnici Armije BiH pripremali atentat. „Neki od njih nosili su zastave Turske i vehabijske kape“, pišu Novosti.

Dok stručnjaci za bezbednost u svim novinama objašnjavaju kako su na mezarju u Potočarima „Vučića uterali u osinje gnezdo“ (Alo 13. 7) i kako policiji Republike Srpske nije bilo dozvoljeno da uđe u ograđeni prostor koji je obezbeđivalo svega 150 ljudi iz agencije Securitas Federacija BiH, Naše novine (14. 7) na naslovnoj strani objavljuju da „ISIS stoji  iza ataka na Vučića?“ i tvrde kako su „za pokušaj linča premijera, prema saznanjima bosanskog tužilaštva, odgovorni savetnik Bakira Izetbegovića, Mirsad Ćatić, kao i saradnik bošnjačkog člana Predsedništva BiH, blizak SDA, Almir Merdić, čiji je zet hapšen u Americi kao pomagač terorističke Islamske države“.

Dan kasnije (15. 7) Blic, navodeći neka druga imena, na naslovnoj strani ističe: „Crni kvartet iz Srebrenice – Bakirova četvorka udarila na Vučića“. U antrfileu ovog teksta, međutim, saznajemo i da se na jednom bosanskom portalu pojavio oglas u kojem se kamen kojim je Vučić pogođen u glavu prodaje za 1.500 KM.

Sve tvrdnje „medijskih tužilaca“ upućuju na člana Predsedništva BiH Bakira Izetbegovića. Njih potkrepljuje i premijer izjavama „Izetbegović se pravio da me ne vidi u Potočarima!“ i „Bakir je moralno kriv za napad“.

Iz Saveta ministara BiH stižu poruke da će istraga biti okončana u najkraćem roku, ali Informer im ne veruje. „Nedelju dana im treba da samo pogledaju video-zapise?!“ proziva ovaj list mnogo oštrije nego što je to učinio ministar policije Nebojša Stefanović kada je izrazio sumnju da u BiH „postoji iskrena spremnost da istraga bude brza i efikasna“. Politika, međutim, zaključuje: „Sarajevo ravnodušno na pokušaj ubistva Vučića“.

„Sekli srpske glave a sad nas krive za linč Vučića“

I dok se izvinjenja i osude napada na Aleksandra Vučića iz BiH prenose se na marginama glavnih tekstova, Sandra Mališić, zamenica urednika političke rubrike Kurira, u komentaru „Bakirove prljave igre“ zaključuje: „Pokazao je da iver ne pada daleko od klade i da nije ništa bolji od svog oca. Nikad se nije odrekao ekstremista.“

Isti list nas podseća i na jezivu fotografiju koja se mogla videti u štampi ratnih devedesetih. Vojnik koji u ruci drži odsečenu glavu ilustracija je teksta pod naslovom „Sekli srpske glave a sad nas krive za linč Vučića“.

Sa najmanje strasti izveštava dnevnik Danas. Safeta Biševac podseća kako je: „Vučić primetio da nikad nije video takvu mržnju kakvu su pokazale ‘budale’ koje su ga napale u Potočarima. Kao da nikada nije bio na skupovima SRS i kao da ne primećuje ekstremističke pojave u Srbiji“

Većina komentara na sajtovima ispod ovakvih i sličnih tekstova nisu za citiranje, ali su dobar pokazatelj nekontrolisanog ili – naprotiv – baš dobro kontrolisanog i usmerenog izliva mržnje i nasilja koje veb-administratori medija objavljuju.

Sa najmanje strasti izveštava dnevnik Danas. Samo se u ovim novinama, u tih prvih nekoliko dana posle napada, mogao pročitati polemični komentar povodom neke od izjava premijera Vučića. Safeta Biševac podseća kako je: „Vučić primetio da nikad nije video takvu mržnju kakvu su pokazale ‘budale’ koje su ga napale u Potočarima. Kao da nikada nije bio na skupovima SRS i kao da ne primećuje ekstremističke pojave u Srbiji.“

Informer, s druge strane, ekskluzivno objavljuje „Tri lozinke za ubistvo Vučića – Vučiću pederu – Ubij četnika – Alahu ekber“.Osim bezimenih diplomatskih izvora upućenih u istragu koji objašnjavaju taktiku napada, po kojoj su ovi povici poslužili napadačima da znaju gde se u masi Vučić u kom trenutku nalazi, citiran je i Marko Nicović, bivši načelnik beogradske policije: „Šifre za napad govore da je logistika bila perfektno organizovana“. Da je u pokušaj ubistva „definitivno upletena policija BiH“ ubeđen je u izjavi za Informer i nekadašnji komandant SAJ-a Goran Radosavljević Guri.

Ali tu nije kraj ekskluzivama ovog dnevnika. Dan kasnije – „Snajper i meci bili spremni za Vučića“, u tekstu potpisanom inicijalima B. R., Informer tvrdi ono što vlasti u Sarajevu „pokušavaju da sakriju“ – da su obaveštajci OSA pronašli snajper sakriven u žbunju pored lokalnog puta kod Potočara. To im otkriva anonimni sagovornik i kaže: „Oni skrivaju neku strašnu tajnu! I nikad i ni po koju cenu neće priznati da je taj snajper pronađen… da li je to njega neko hteo da smakne kao Đinđića pre 12 godina?“ pita se nepoznati sagovornik i kaže da bi najbolje bilo pitati Britance odakle snajper nadomak Potočara.

Ni tu nije kraj. U četvrtak, 16. 7, Informer izveštava kako je „velika panika među bošnjačkim obaveštajcima“. Bezimeni izvor blizak međunarodnim bezbednosnim krugovima poverio je ovom listu kako bošnjački obaveštajci „sad poturaju i priču da ste vi sami u Potočare doneli snajper i sakrili ga“.

„Kamen u rukama Engleza“

Ovako ostrašćeno pisanje medija samo je nastavak retorike koja se razvila nekoliko nedelja ranije. Hapšenje Nasera Orića i insistiranje Sarajeva da bude izručen BiH, a ne Srbiji, navelo je premijera da pred novinarima pročita informaciju iz istrage kako je Orić svojim nožem izvadio oči i zaklao sudiju u Srebrenici Slobodana Ilića, ali da je on i pored toga spreman da dođe u Potočare ako Bošnjaci to žele.

Načelnik Srebrenice Ćamil Duraković je ovu izjavu doživeo kao provokaciju. „Bolje bi bilo da je premijer Srbije rekao da ne želi da dođe jer je opredeljenje Srbije da još ne prihvata činjenice iz prošlosti i sudsku presudu da se u Srebrenici desio genocid”, poručio je Vučiću.

Naše novine ukazuju na neočekivani srpski adut u borbi protiv britanskog predloga rezolucije o Srebrenici – pobedu Novaka Đokovića na Vimbldonu! Na naslovnoj strani dan posle njegove pobede pišu: „Nole se osvetio Englezima za genocidnu rezoluciju“

Istovremeno je javnost u Srbiji bila u stanju povišene napetosti, svakodnevno prateći hoće li Savet bezbednosti UN usvojiti britansku rezoluciju u kojoj se pominje genocid. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić slao je pisma i Putinu i engleskoj kraljici, a premijer Vučić poručivao da od usvajanja rezolucije zavisi hoće li se pojaviti na komemoraciji srebreničkim žrtvama.

Na kraju, Rusija je uložila veto, rezolucija u SB nije izglasana, a usvajanje Rezolucije sa identičnom kvalifikacijom u Evropskom parlamentu prošlo je sa mnogo manje buke. Konačno, 10. jula pred ponoć, premijer je na konferenciji za novinare koja je uživo prenošena na svim većim televizijama saopštio odluku da – ide u Srebrenicu.

Sve je to, nakon napada u Potočarima dobilo novi obrt: Srbija ima svoju srebreničku žrtvu – premijera, a najtiražniji mediji uzvraćaju udarac Britanskoj imperiji i sumnjiče je za saučesništvo.

Informer već 13. 7. objašnjava kako je „Cilj atentata na srpskog premijera – ubiti Vučića i izazvati rat“, a da je „direktiva iz Londona: ili pregaziti Vučića ili izazvati njegove telohranitelje da pucaju na porodice žrtava“.

Istog dana, Milan Lađević, glavni i odgovorni urednik Kurira, piše komentar „Kamen u rukama Engleza“ i podseća kako su „Srbi ginuli i od Nemaca ali i od saveznika. No, da li je ovo danas novi udar Engleza da bi oslabili uticaj Nemačke na Balkan ili je nešto drugo posredi? Da li su spremni da idu toliko daleko da izazovu rat na ovim prostorima?“

U ovu, čini se, sinhronizovanu kampanju, uključuju se i Večernje novosti, koje navode da je „prema nekim nezvaničnim saznanjima, napad na delegaciju Srbije aminovala britanska tajna služba“.

„Oni od avgusta prošle godine imaju oko 300 obaveštajaca u BiH. Cilj akcije je, navodno, destabilizacija BiH i Srbije“, objavile su Novosti.

„Apsolutno je mimo prakse britanskih i SAD službi da se priprema Vučićevog linča u Srebrenici dogodi bez njihovog rukopisa, imperije ne podnose poraze“, piše u svom komentaru urednik Naših novina Đoko Kesić. Poraz je, po njemu, neizglasavanje britanske rezolucije u Savetu bezbednosti UN.

Naše novine, međutim, ukazuju na neočekivani srpski adut – pobedu Novaka Đokovića na Vimbldonu! Na naslovnoj strani dan posle njegove pobede pišu: „Nole se osvetio Englezima za genocidnu rezoluciju“.

„Vučić se u Srebrenici suočio sa samim sobom“

Nesumnjiva hrabrost premijera Aleksandra Vučića da i pored napetih odnosa u regionu, pa i opterećenja koju nosi u svojoj ličnoj biografije iz devedestih ode među majke Srebrenice, nije bila na taj način praćena u dnevnoj štampi. Tek će se u četvrtak kada izlaze iz štampe Nedeljnik i Vreme čitaoci podsetiti da je Boris Tadić, kao predsednik dva puta odlazio na komemoraciju u Potočare.

„Mene su više vređali u Srbiji  nego u Srebrenici“, seća se Tadić u intervjuu za Nedeljnik. U Vremenu, inicijator zabranjene akcije 7000, Dušan Mašić ukazuje na to da je razlika u tome „što je Vučić otišao da se suoči sa samim sobom. Njemu sigurno nije lako da ode tamo. Ono što je tamo video posledica je onoga za šta se nekada zalagao.“

Pisanje medija o Srebrenici je nakon napada u Potočarima dobilo novi obrt: Srbija ima svoju srebreničku žrtvu – premijera, a najtiražniji mediji uzvraćaju udarac Britanskoj imperiji i sumnjiče je za saučesništvo

Suočavanje sa genocidom teško ide ne samo Vučiću, već i srpskoj javnosti i medijima. Samo se Vreme setilo da o toj temi razgovara sa tužiocima za ratne zločine iz Beograda i Sarajeva, Vladimirom Vukčevićem i Ibrom Bulićem. Oni su se, bez dileme, složili da je u Srebrenici počinjen genocid.

Ostalim medijima bili su atraktivniji neki drugi sagovornici. Tako je  izvesni šeik Imran Hosein, predstavljen kao jedan od najuglednijih muslimanskih teologa i filozofa, u poruci  Bošnjacima koju su preneli gotovo svi dnevni listovi poručio: „Zasigurno nema dokaza o tome da je to bio deo sistematskog plana kao što je to radio Adolf Hitler sa Jevrejima, za koje se plašio da će mu ugroziti vlast“ i predložio, „pozvao sam vladu u Srbiji i vladu bosanskih Srba da među Srbima sprovedu referendum i čuju šta narod ima o tome da kaže“. Svuda je citiran i direktor Centra „Simon Vizental“ Efraim Zurof i njegova tvrdnja da za razliku od Holokausta, u Srebrenici nije bilo genocida.

Ipak, teško je naći novinarsko opravdanje za pismo objavljeno u političkim rubrikama Blica i Kurira, koje je izvesna Jelena Radojković, direktorka Oksford centra, uputila britanskom ambasadoru u Beogradu Denisu Kifu. Ona ne prihvata „ni lingvistički ni faktički“ da se u Srebrenici dogodio genocid.

„Brој žrtаvа utvrđеn 2005. biо је 1.180. Nа vоlšеbаn nаčin tај brој је 2014. gоdinе dоstigао 6.400 žrtаvа, а оvе gоdinе pојаvоm ‘nеkih nоvih žrtаvа’ dоšlо sе dо brоја оd 8.000. Pitаmо sе kоlikо ćе žrtаvа biti npr. 2020. gоdinе“, piše direktorka Oksford centra. Ona zatim poentira: „DNK аnаlizа dоkаzаnо niје pоuzdаnа, а vrlо vеrоvаtnо је i fаlsifikоvаnа, јеr su bоsаnski Мuslimаni pоtpunо istоg еtničkоg i gеnеtskоg pоrеklа kао Srbi, štо је istоriјski pоtvrđеnо.“

Dvadeset godina posle genocida u Srebrenici i ratova u bivšoj Jugoslaviji, retorika većine srpskih medija sledi poznatu, dobro razrađenu, ratnohuškačku matricu. Premijer Vučić, svojom „pruženom rukom“ i posle napada u Potočarima ubedio je svet da se promenio, da je drugačiji. „Bakir Izetbegović Vučiću dolazi na noge“ piše Kurir 16. 7. i ova vest, koju objavljuju svi mediji, najavljuje još jednu pobedu srpskog premijera u trci za mesto novog „faktora stabilnosti“ na Balkanu.

Još samo da ubedi i onaj sumnjičavi deo domaće javnosti da mediji koje kontroliše, a koji i te kako formiraju javno mnjenje Srbije, nisu njegovi trbuhozborci.

4 komentara za: “Beogradska štampa o napadu na premijera: Stradanje Vučića mirotvorca

  1. Ви Курир,Блиц и Данас називате Вучићевим !?

    17. jula 2015. at 14:00
  2. Biljana

    Mozda se mediji nisu jos navikli na Vucica u novom izdanju, vec dejstvuju u skladu sa izdanjem nekadasnjeg ministra informisanja.

    17. jula 2015. at 15:03
  3. Smrad jedan zbog njega smo svi srbi na losem glasu.Treba da se stidi sve je ovo njegovo maslo

    17. jula 2015. at 20:31
  4. Poštovana Riha, već sam deo naslova “Mirotvorac“ je dao naslutiti Vaš stav povodom događaja u Potočarima. Koliko sam uspe da shvatim težište vašeg teksta je na dva segmenta . Srbi nisu u stanju da priznaju da je u Srebrnici izvršen Genocid. Ljaga se u našim medijima baca na Engleze kao organizatore pomenutog događaja.
    Zašto je Vama čudno što Srbi ne smatraju da je u Srebrnici izvršen Genocid? Mislim da razlog tome leži u činjenici da ni jedna pogromska aktivnost drugih naroda prema srpskom življu nije definisan istim tim terminom. Nadam se da ćemo se složiti da za to postoje daleko validniji dokazi, čak i sa aspekta izraelskih definicija Genocida da se to nazove tim imenom. Nemojte nikako zaboraviti da bi Srba verovatno bilo danas najmanje šezdesetak miliona da nije bilo takvih akata u dvadesetom veku prema srpskoj populaciji. Kontekst napada na našeg Premijera Vi posmatrate samo kroz retoriku beogradskih medija. Zaboravljate na činjenicu da je i slovenački Predsednik kamenovan na istom mestu. A kamen u Britaniji nema isto značenje kao kamen kod Alahovih sledbenika. Barem mi to Srbi posle pet stotina godina ropstva vrlo dobra znamo. Nadalje, u našoj bliskoj prošlosti vrlo dobro znamo kako funkcionišu Merkale , Račak … Naučili smo se da više verujemo svojim očima, nego tuđim rečima, svojim rođacima nego tuđincima. Posle trihiljade osamstotina ubijenih Srba u Srebrničkoj enklavi, britanci i amerikanci su jako dobro znali kakva će reakcija srpske vojske biti kada se dokopaju tih istih ljudi . To se i desilo. Ali se ni posle dvadest godina nije desilo da je neko sa druge strane rekao da mu je bar žao tih pobijenih Srba. Pa ni pred treće izvinjenje najviših politićkih predstavnika srpskog naroda pred grobovima žrtava.
    Kada se budemo naučili da sagledavamo kontekst dešavanja, verovatno će mnoge stvari da nam budu mnogo jasnije. Nepobitna istorijska činjenica je da su britanci kreatori svih događaja u dvadestom veku koji su bili pogubni po srpski narod. Mladu Bosnu su oni osnovali, i time sprečili Nemačku da izađe na toplo more. To nas je koštalo skoro polovinu muške populacije . Demostracije 27. aprila su oni organizovali , i to nas je koštalo skoro desetinu stanovništva Opet zbog Nemačke., Oni su doveli Tita na vlast i to nas je koštalo skoro stotinu hiljada života. Sada opet kontekst, opet Nemci. Jedan premijer nam je ubijen zbog Nemaca u kontekstu. Sada u vreme otvaranja dokumenata CIA i jasne njihove uloge u slučaju Srebrnica opet kontekst Nemaca. Dozvolićete, ali ovo sada je bilo najprljavije kreiranje po obimu učesnika i zadatim ciljevima. Moram priznati i najveća strateška pogreška. Izvođači su bili kriminalci, Po konotaciji nisu profesionalci niti ideološki poklonici. Tako da je unapred planirano ubistvo bilo neizvodljivo, jer niko od njih ne bi svoj život žrtvovao radi novca.
    Tenzije pred otvaranje Dejtonske dokumentacije su već počele trasirenjem puta za referendum u Republici Srpskoj. Nadam se da nijedan visoki političar u Republici Srpskoj neće zbog toga igubiti glavu.

    20. jula 2015. at 02:09

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend