04. mar 2015.

Cenzura

running in dark loop

Biti jednostran, to je tako ljudski, ali ponekad bude isuviše ljudski, nije to promaklo Ničeu. Hoću da kažem da jednostranost zna da zaslepi. Uzmimo primer. Ubeđeni republikanci pomenuto društveno uređenje kuju u zvezde, za njih su sve republike zemaljski rajevi, dočim su sve monarhije trula i nazadna mesta, iako svi – uključujući i republikance – dobro znaju da to nije tako i da na ovom svet postoje odlične monarhije i vrlo gadne republike. Tako stoji stvar i sa cenzurom. Ona se obavezno shvata kao nešto loše, a uopšte ne mora da bude loše. Mediji u Srbiji naprosto vape za tom izumrlom ustanovom.

Složićete se, nadam se, da bi bilo dobro da mnoge bljuvotine iz novinčina nikada ne ugledaju svetlost dana. Ali mislim da cenzura ne bi bila dobro rešenje za Srbiju, zato što je Srbija – Srbija i zato što bi srpska cenzura „sekla“ političke nepodobnosti, a bljuvotine propuštala, a neke verovatno i dodavala.

Strogo uzev, cenzura je neka vrsta obrnutog ombudsmana. Ombudsman (pokušava da) štiti građane od države, cenzura, pak, gleda da državu zaštiti od građana i novindžija. Ne budimo naivni, ima situacija kada državu treba braniti od državljana i novindžija, ali to nije tema naše kolumne. Koje su, dakle, dobre strane cenzure. Pre svega, to što radi po izvesnim pravilima, a ne po ćeifu. Cenzor u svojoj kancelariji drži makaze i spisak zabranjenih tema i – šta cenzor radi? Čim naleti na nepodopštinu iseca je i baca u koš, to jest, po novom, u recycle bin. Uh, baš gadno! Baš tiranski. Slično su mislile i vlasti u SFRJotu. Možda će ovo mlađariji zazvučati čudno, ali u „tamnici naroda“ nije bilo institucije cenzure. Pa kako su i zašto su onda novinčine izgledale vrlo cenzurisano. E, to ne znam. To pitajte današnje demokratske glodure, većina ih je karijere napravila još za SFRJotovg vakta.

Složili smo se, dakle, da cenzura ima svoje mračne strane, hajde sada da se složimo i oko toga da pomahnitalost i razularenost – a stanje u našim medijima se ne može drugačije opisati – imaju svoje mane. Ja se, da kažemo, zalažem za selektivnu, tačnije – preventivnu cenzuru. Ta se cenzura ne bi bavila pitanjima „ko šta piše“, nego ko uopšte može da piše. Ako već budući policaji moraju da prođu stroge psihološke (i psihijatrijske) testove, zašto ti testovi ne bi bili obavezni i za dilbere i snaše koji imaju ambiciju da pišu tekstove. Juče napisah da bi u Srbiji, po svim pravilima, trebalo da izlaze dva dnevna lista. Ali juče sam bio široke ruke, danas nisam. Danas mislim da bi se iz celog srpskog novindžiluka jedva napabirčilo novinara (u pravom smislu te reči) za jednu jedinu dobru redakciju. Iz nepismenosti, lošeg ukusa, kiča, pokvarenjaštva, ne može proizići ništa drugo osim neslobode, pa i neslobode medija. Mislite malo o tome.

 gifovea.tumblr.com 

 

1 komentar za: “Cenzura

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend