Hanibal pred vratima, Slina u sladoledu!

Objašnjavajući evropski uspeh Srbije u otvaranju poglavlja, Aleksandar Vučić, inače, sklon sumanutim poređenjima, prisetio se Hanibala i načina na koji je on našao svoj put kroz Alpe u nameri da pokori večni Rim.  Premijer je jedino propustio da objasni kako se u krajnjem ishodu završilo to Hanibalovo traženje puta. Njegov narod je pobijen, ono što je preteklo odvedeno je u roblje, a Kartagina je preorana tako da više nikad nije obnovljena. Hanibal Barka je nemajući kud izvršio samoubistvo

Ako je već želeo neko jasno poređenje bolje da je uzeo Džimija Barku iz kultnog filma Žike Pavlovića „Kad budem mrtav i beo“. Taj tragičan lik mnogo bolje prikazuje premijerovu ulogu, kao i stanje u kojem se nalazi naša država i društvo, od pomenutog Hanibala. Mada Vučićeva potreba da stalno izdvaja neke tamnopute momke, najpre Džordana, pa sada Hanibala, može kod njegovog članstva da pobudi određene sumnje. Ili, pak, dodatne simpatije. Ko zna.

Posebno od kad je odlučio da nekada sigurnu kuću za Ratka Mladića, pretvori u siguran dom za Bakira Izetbegovića, da umesto ubeđenog pravoslavca postane protestant, da mu sve nemačko postane blisko, a sve srpsko odjednom strano, da svog oca i majku oličenog u vojvodi od zarđale kašike zameni dražesnom Angelom Merkel, da Tonija Blera umesto na sud dovede u svoj kabinet, da javno izrečenu pretnju za jednog Srbina sto muslimana pokrije sa pet miliona evra pomoći Srebrenici i povremenim klanjanjem u Potočarima, da od zakletog antievropejca postane evrofanatik… Još samo nije počeo da navija za Partizan, mada ni tu mogućnost nikad ne bi trebalo do kraja isključiti. Tek su dva poglavlja otvorena.

U želji da od Srbije napravi pristojno društvo premijer je otišao i korak dalje, počeo je javno da komentariše i emisije na televiziji u kojima se kritički govori o njemu i njegovom režimu.  Na njihovu mržnju ću odgovoriti radom, jer znam da ih to nervira, decidirano je uzvratio premijer. Reč je o serijalu „Mediji u Srbiji – hronika propadanja“ emitovanom na televiziji „N1“, posebno o dve epizode koje se odnose na vladavinu naprednjaka.

Stvarno nije ni lepo, ni pristojno da premijer preti radom novinarima kojima je onemogućio da slobodno rade i da na ovakav način zastrašuje ostale građane koji su većinski nezaposleni. I bez nade da će posao ikada dobiti, osim ako se ne učlane u vladajuću SNS. Jedan poznatiji istorijski lik je tvrdio kako rad oslobađa i obezbedio ljudima prikladan krov nad glavom i brz odlazak u večna lovišta. Sad je Vučić patentirao novo radno oružje protiv svog naroda i navodne mržnje.  Zapretio je čak da će dolaziti na posao i subotom i nedeljom i to bez upotrebe kartice!

Ja određujem ko će, kada i šta da pita, naglasio je Vučić kao da javnost ne zna da je to već tako. Uostalom i prirodno je da kao glavni urednik svih medija u Srbiji bar o tome može da odlučuje. Jedino izgleda da mu je promaklo epohalno otkriće Dmitrovićevih i Babovićevih „Večernjih novosti“, dostojno samog Pulicera, kako ministar policije dr Nebojša Stefanović obožava sladoled. I ne bira vreme, ni mesto, kad će ga i gde kupiti i pojesti.

Novosti su, tako, otkrile kako Stefanović voli da liže, ali ostalo je nedorečeno da li u pomamnu poteru za sladoledom ide pod rotacijom i u pratnji specijalaca ili solo. Nije tajna da plagirani doktor najviše voli šarenka, mada u poslednje vreme ni rumenku ne može da odoli. Oliže ga očas posla. Iz ideoloških razloga je odbacio upotrebu Deltinih sladoleda, mada postoje saznanja da je dok je slušao i gledao Vučića umeo da glavom utone u „nirvanu“. Zli jezici tvrde da je zasluženi nadimak Slina upravo i stekao često uranjajući nos u sladoled.

Zamislite samo scenu gde se nad maketom „Beograda na vodi“ igraju naprednjaci, dokazani majstori za lego kockice i keramičke pločice. Dok je plagirani dr Stefanović klečeći i sladostrasno ližući omiljenog rumenka već u ekstazi, Vučić zadovoljan viče „tu – tu“, istovremeno preparkiravajući maketu „mercedesa“ iz „Ikarbusa“, dotle Babić, Bečić, Martinović i  Rističević guraju simplon ekspres zvani „kineska kulturna revolucija“ uzvikujući u sebi „ćihu ćihu, ćihuhu“. Iz daljine, veslajući na venecijanskim gondolama, probijajući se između brojnih okupljenih Bugara i gradonačelnikova 24 stana, stižu Siniša Mali i Goran Vesić pevajući italijanske kancone, a tercira im Maja Gojković sa „Alahu ekber“, tradicionalno odevena u hidžab, inače obaveznu garderobu u ovom delu Beograda. Unezvereno utrčava Gašić noseći mistriju i gotovo panično objavljuje „nisam mislio da vi kleknete već novinari“. Utom počinju ničice da padaju Vučićević, Dmitrović, Mitrović…, ljutito mrmljajući sebi u bradu „šta nam uradi ova žuta ološ elita“.

Premijer je, zadovoljan postignutim reformama i uveren da gradi pristojnu Srbiju, samo nastavio sa onim „tu-tu“. Za to vreme komunalna policija je privodila Zoranu Mihajlović, njenog fitnes instruktora, Kori Udovički i predsednika Nikolića, jer su posedovali lažne ulaznice za vladin lego šou „Beograd na vodi“, kupljene od tapkaroša na ulici, koji su se predstavili kao Vulin, Verbić i Ljajić. Uhvaćeni tapkaroši su se kasnije pravdali da im je sporne ulaznice uvalio Velja Ilić! Kako nisu mogli nigde da ga nađu, policija je angažovala  Mrkonjića i Bekutu da ga traže po planini Jelici. Kad tamo, u lokalnoj kafani Dačić peva, Vujović sa ličnom kartom u zubima sluša, ministraka poljoprivrede sa flašom rakije u ruci i ešarpom oko vrata nazdravlja, a Sertić ubeđuje prisutne da će dogodine, ipak, biti bolje, najvaljjući novu zvezdu – Jadranku Joksimović.

Ako su nekada majke u Rimu plašile svoju decu izrekom Hanibal ante portas, današnje moraju da upozore da je Frikom dr Slina pred vratima!