Svaka čast, Lekiću!

Srećom, Slaviša Lekić, potpisnik televizijskog serijala „Mediji u Srbiji: Hronika propadanja”, nije ministar. Jer da jeste, možda bi do sada već podneo ostavku posle svog februarskog tvita kada je direktorku Kancelarije za evropske integracije Kseniju Milenković prozvao da je „klekla” da bi dobila ovu funkciju. Verovatno bi u svom slučaju Lekić bio principijelan bar onoliko koliko se zalagao za ostavku ministra vojnog Bratislava Gašića zbog sličnog gafa.

Međutim, Lekić nije ministar – mada zahvata iz budžeta kao da jeste – već novinar upamćen po strastvenoj podršci Dinkićevom drakonskom Zakonu o informisanju iz 2009, koji je na kraju oboren pred Ustavnim sudom. Protiv Zakona, kojim su uvedene takve kazne zbog kojih su mediji mogli bukvalno da budu zatvoreni, tada su glasali čak i socijalisti Ivice Dačića, navodeći da ne žele da ponove grešku i guše novinare kao u vreme dok su vladali kad je na njihovom čelu bio Slobodan Milošević.

Nije to jedini ispad ovog uticajnog tviteraša protiv sopstvenih kolega, koje je svojevremeno „kažnjavao i nagrađivao” dodeljivanjem titula za bruku i ponos profesije u svom magazinu „Status”. U poslednjem serijalu „Hronike propadanja” posebno se pozabavio tabloidizacijom Srbije u doba vladavine Aleksandra Vučića, dakle od 2012. godine pa nadalje. S jedne strane, Lekić je ogorčen što tabloidi napadaju pojedine ličnosti, kao što je Miroslav Mišković, a sa druge strane se žali na nepodnošljivu cenzuru u Srbiji.

Ako je to tačno, na koji je način Lekić od te iste Vučićeve vlade – odnosno od Ministarstva kulture na čijem je čelu Ivan Tasovac – dobio čak 800.000 dinara budžetskog novca za ovaj film? I kako je, u nastavcima, mogao tako iscenzurisan da bude emitovan na televiziji N1, koja je medijski partner američkog Si-En-Ena? Ako bismo išli ovom logikom, jedini odgovor bio bi da su Lekić i Vučić sklopili tajni pakt, kojim je ovaj tviteraš prekomandovan u „omiljenog kritičara”. Bar Vučić zna kako se to radi. U prilog Lekićeve fasciniranosti predsednikom vlade govori i naslov njegove knjige „Svaka čast, Vučiću!”, u kojoj je skupio sve premijerove „mudre monologe”.

Sve boreći se protiv tabloida, autor, uz obavezne golišave slike Stanije i Soraje, prenosi najgore reči o današnjim novinarima, kao što su „udvorištvo”, „mahanje repom i jezikom”… Toaletoidni žargon pojavljuje se i kada jedan od Lekićevih sagovornika kaže da srpski novinari imaju guzicu umesto glave, a glavu umesto guzice. Drugi tvrdi da je trećina Srba funkcionalno nepismena, a treći napominje da je ciljna grupa kojoj se Vučić obraća, odnosno njegovi birači, zapravo svet s manje od tri razreda osnovne škole! Ako odbacimo teoriju da premijer nije i Lekićev urednik, ostaje nejasno zašto je Vučić narodnim parama finansirao emisiju u kojoj autor optužuje za gušenje slobode izražavanja i blati ne samo njega (to je već njegov problem), već i građane koji to sve plaćaju.

Na udaru se našao i Tomislav Nikolić, za koga se u Lekićevom filmu kaže da ima „sumnjiv predsednički potencijal, pa i namere”, ne navodeći kakve su to namere i šta mu je najviše sumnjivo. A Vučić, koji je „glavni i odgovorni urednik Srbije i glavni kadrovik”, je sam od sebe napravio medij, tvrdi se dalje, dok su sami mediji „Vučićev megafon” i „Vučićeva udarna pesnica”. Iznosi se i tvrdnja po kojoj su tabloidi navodno najmoćniji u Srbiji, a zatim se prikazuje slika lovačkih pasa i sugestivni glas iz pozadine – biglovi kreću u lov.

A koga oni love? Naravno, Bojana Pajtića o kome u ovom filmu nema ružnih reči. Pajtić je tek „tvrdoglavi neprijatelj Vučića”. Ako uz premijera, kao njegovi verni biglovi, stoje „Pink” i „Informer”, film uskraćuje odgovor na to – ko od desetina drugih štampanih i elektronskih medija u Srbiji stoji iza ostalih političkih lidera. Da li bilo ko od njih podržava Pajtića? Ili Miškovića, koji figurira kao glavni junak protiv Vučića? Hapšenje ovog biznismena ocenjeno je kao Vučićev populizam, a kroz ceo film insinuira se da premijer, kao najmoćniji čovek u zemlji, lično određuje ko će i kada biti priveden.

Dalje se već potpuno odbacuju sve rukavice, pa se u isti kontekst stavlja prestanak važenja zakona o lustraciji i imenovanje na čelna mesta u „Politici” i „Novostima” Ljiljane Smajlović i Ratka Dmitrovića, mada se ne ukazuje kakve to veze ima jedno s drugim. Inače, Smajlovićeva i Dmitrović su na kraju filma predstavljeni na svojevrsnim poternicama, jer su odbili da učestvuju u snimanju ovog filma. A zajedno s njima i komentator „Politike” Aleksandar Apostolovski, novinarka Olja Bećković, urednik RTS-a Nenad Lj. Stefanović, glavni urednik „Informera” Dragan J. Vučićević, direktori TV Pink i Studija B Željko Mitrović i Ivana Vučićević.

Većina njih je direktno prozvana da sprovodi Vučićevu cenzuru – neki od njih mašu repom, a neki jezikom. A zašto? Zato što niko od njih ne sme da objavi da se premijer oženio. A zatim se prikazuju snimci, između ostalog, i iz emisije Olje Bećković, gde se o toj svadbi otvoreno govori. Nečija želja da svoj privatni čin ipak zadrži u sferi privatnosti tumači se kao cenzura, kao da to nije praksa u celom svetu.

Da li je Vladimir Putin ikada potvrdio ili demantovao da se navodno oženio gimnastičarkom Alinom Kabajevom, iako su zapadni mediji mesecima o tome brujali? Da li je i Fransoa Oland držao svoju privatnost daleko od kamera, kada je 2014. počeo da se susreće sa glumicom Žili Gaje? Da li je i Novak Đoković zabranio snimanje svoje svadbe sa suprugom Jelenom? I da li se sve ovo može nazvati cenzurom – ili elementarnom pristojnošću?

Ali, kako i sami sagovornici u filmu kažu: vest je ono što Vučić kaže. Ali, zašto je onda problem ako je taj isti Vučić prisutan u medijima, ako svi novinari samo to i žele, da objave njegovu izjavu? Ako on i njegove izjave nisu relevantni, zašto onda tolika opsesija njime? I Lekić mu je posvetio ceo film, a za to još i dobio iz budžeta projektni novac! Srećom, Slaviša Lekić (bar za sada) nije ministar, jer i sam kaže da bi onaj ko želi funkciju mogao da klekne. A šta mora da uradi onaj ko dobija budžetski novac? Pa, valjda samo da što jače pljune po Vučiću i optuži ga za cenzuru. Svaka čast, Lekiću!