Ljiljana Smajlović: Cenzura

Dunja Mijatović iz Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju preksinoć je iz Stokholma pozvala srpske vlasti da prestanu da se mešaju u rad onlajn medija, pozivajući se na „navode” o blokiranim sajtovima i onlajn sadržajima u Srbiji.

Mislim da upozorenje OEBS-a svakako treba vrlo ozbiljno shvatiti. Izgleda da je trebalo mnogo ozbiljnije da shvatimo i peticiju grupe blogera „U lice cenzuri” koja od pre tri dana kruži internetom, jer mora da je to izvor informacija gospođe Mijatović. Evo dokaza cenzure medija u Srbiji:

„Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog ’Druga strana’ i portal ’Teleprompter’, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu ’Blica’ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića.”

Uz malo poznate blogere (Constrictoria Boa, Dokona popadija, Džunglica, Nemam ime, imam komentar, Pećko pivo i drugi), protest protiv cenzure potpisale su i poznate ličnosti poput Vesne Pešić i predsednika Nezavisnog udruženja novinara Srbije Vukašina Obradovića. Oni su, kako kažu u peticiji, „prinuđeni da pretpostave da će takvih primera biti i ubuduće”.

Ne uspevam da suzbijem gorčinu. Gde su bili NUNS i OEBS kada je pre nekoliko godina trebalo dići glas protiv drakonskog zakona o javnom informisanju koji je vanrednom brzinom usvojila Tadićeva vlast, baš dok su je Vašington, Brisel i Beč kovali u zvezde kao prozapadnu, evropsku i demokratsku?

 NUNS je ne samo podržao, već je ohrabrio LDP da glasa za antievropski i neustavni zakon za koji Ivica Dačić nije hteo da glasa. OEBS je u to vreme u Beogradu predstavljala jedna druga gospođa, koja je rekla da u Evropi i ne postoje zajednički medijski standardi i da svaka zemlja donosi svoje zakone.

Pitanje je retoričko. Znam tačno gde su bili. NUNS je ne samo podržao, već je ohrabrio LDP da glasa za antievropski i neustavni zakon za koji Ivica Dačić nije hteo da glasa. OEBS je u to vreme u Beogradu predstavljala jedna druga gospođa, koja je rekla da u Evropi i ne postoje zajednički medijski standardi i da svaka zemlja donosi svoje zakone. Ona sada, koliko znam, unapređuje rad medija na Kosovu. A visoko pozicionirani američki službenik u OEBS-u mi je objasnio da OEBS nije hteo da se meša, jer niko na Zapadu nije dao da „zbog jednog lošeg zakona padne jedna dobra vlada”.

Do juče sam mislila da je to bio vrhunac političkog licemerja i dvostrukih standarda. Ali kad vidim da Vesna Pešić i Vukašin Obradović traže pravdu za „Teleprompter”, setim se da su i jedno i drugo potpisali i žalbu Savetu za štampu, tražeći da se osudi list „Politika” što je objavio komentar u kom se kritikuju Vesna Pešić i Vukašin Obradović.

Sloboda štampe je kao i ljudska prava : mora da važi za sve, inače je nema. Ne može da postoji samo za naše političke prijatelje ili za one koji su postali naši prijatelji zato što imamo zajedničkog političkog neprijatelja.

Bilo bi dobro da se OEBS toga ranije setio. Nije samocenzura ovde počela juče, sa „Teleprompterom”. Počela je s političkim smenama urednika, kada su se OEBS i drugi pravili da to ni ne čuju ni ne vide. A procvetala je s grubom samovoljom u vrhu srpske političke vlasti, kada su Boris Tadić i Mlađan Dinkić donosili medijske zakone.

Za originalni tekst na sajtu Politike kliknite ovde.