01. apr 2015.

O pitanjima koje srpski mediji i ulizice ne smeju da postave vođi

djordje-vukadinovic-23I najkritičniji tekstovi koji se tu i tamo mogu pročitati na račun premijera ni izdaleka nisu tako potencijalno destruktivni koliko je to jedna vrsta neukusnog udvorištva

Za promenu, ovu kolumnu neću započeti podacima o povećanju srpskog javnog duga – što ne znači da on u međuvremenu opet nije porastao za još nekoliko stotina miliona evra. Ali to više i nije vest. Kao što u Srbiji nije vest gotovo ništa što se ne uklapa u vizuru iz koje vlast, posredstvom podatnih medija, gleda samu sebe u ružičastom ogledalu.

Doduše, nije da se, ako se baš potrudite, ne može pronaći i to da je, na primer, pre mesec dana, „Akademija inženjerskih nauka Srbije”, skup najvećih srpskih stručnjaka iz ove oblasti, na čelu sa dekanom Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu profesorom Brankom Kovačevićem, detaljno obrazložila svoje argumente protiv prodaje „Telekoma”. Ali je te argumente vlast naprosto ignorisala, a veliki elektronski mediji unisono prećutali.

Teoretski gledano, moguće je pronaći i stav „Akademije arhitekture Srbije”, koju čini 40 uglednih članova, među kojima je 17 profesora Univerziteta,o tome da je „Beograd na vodi” stručni i zakonski skandal i poziv republičkoj i gradskog vlasti da pod hitno obustave taj projekat („ponižavajuća je činjenica da je, umesto urbanističkog plana, jedna maketa kojoj se ne zna ni autor ni poreklo postala glavna matrica dalje razrade prostornog plana, za najvredniji deo grada”).

Činjenica je da nekih stvari, nekih pogleda i nekih legitimnih stavova naprosto nema, ili makar nema u onom delu medija koji odlučujuće utiču na kreiranje javnog mnjenja. I to je barem jedan deo odgovora na pitanje kako je moguće da aktuelna vlast – još uvek – ima tako visok rejting, uprkos više-manje katastrofalnim rezultatima u skoro svim oblastima.

Ali to se svakako neće moći čuti u vestima i studijima nacionalnih televizija u kojima voditelji i spikeri sede ispred džinovskih i glamuroznih panoa „Beograda na vodi”.

Isto tako, u mejnstrim medijima nema ni Briselskog sporazuma, niti ozbiljne debate o njemu, iako se već dve godine čitava državna politika vrti oko ovog dokumenta kojim se aktuelna vlast obavezala na povlačenje srpskih državnih struktura sa severa KiM i obezbedila sebi podršku relevantnih (zapadnih) centara moći.

E, sad. Da li je to „cenzura”, „autocenzura”, „spinovanje” ili nešto četvrto, nije od presudnog značaja. Činjenica je da nekih stvari, nekih pogleda i nekih legitimnih stavova naprosto nema, ili makar nema u onom delu medija koji odlučujuće utiču na kreiranje javnog mnjenja. I to je barem jedan deo odgovora na pitanje kako je moguće da aktuelna vlast – još uvek – ima tako visok rejting, uprkos više-manje katastrofalnim rezultatima u skoro svim oblastima.

Zovite to kako hoćete, ali poenta je da se neke teme i neka pitanja naprosto ne postavljaju ili guraju pod tepih „velikih”, naročito elektronskih medija.

– Da li su tokom beogradske „Parade ponosa” žandarmi, iz čistog mira, napali premijerovog i gradonačelnikovog brata, i njihovu vojnu pratnju – ili su bili isprovocirani njihovim bahatim ponašanjem i odbijanjem da se povinuju naređenju („Znate li vi ko sam ja?”)?

Ako Aleksandar Vučić ikada padne s vlasti, verujem da će tome manje doprineti kritički tekstovi koji se povremeno mogu pročitati na ovim stranicama, a mnogo više to već gotovo komično i nekritičko udvorištvo koje upražnjava ministar za rad i socijalnu politiku – a što se onda beskonačno, samo manje nadahnuto, reciklira po naprednjačkim krugovima širom zemlje Srbije – kada kaže: „Srbija veruje ovoj koaliciji, Srbija veruje Vučiću, ja mu verujem i kao prijatelju i kao političkom savezniku… Verujem da će doneti najbolju odluku kada to bude bilo, uopšte nemam očekivanja, ne razmišljam o tome i kako odluči predsednik vlade tako će i biti.”

– Da li je vojni helikopter pao i sedam života izgubljeno zbog magle, kvara ili greške u navođenju? I kako to da u slučaju nemačkog aviona već posle dan-dva imamo gotovo sve relevantne podatke i audio-snimke sa mesta nesreće, a ovde – barem do trenutka kada nastaje ovaj tekst – niko da objavi čak i tako banalan podatak da li je i ko od ministara i ko od novinara čekao helikopter na surčinskom aerodromu? (To, naravno, ne znači da su oni za bilo šta krivi ili odgovorni, ali utoliko pre nema razloga za skrivanje i mistifikacije u tom pogledu.)

– Kada i na koji način, odnosno na osnovu kog dokumenta je Vlada Srbije angažovala konsultantsku kuću bivšeg britanskog premijera Tonija Blera („Tony Blair Associates”) za pomoć u formiranju stručnih timova u okviru kabineta predsednika vlade? Ko je i kada u ime vlade potpisao bilo kakav dokument (ugovor, memorandum o razumevanju ili bilo kakav projektni dokument) kojim se predviđa angažovanje ove konsultantske kuće, kolika je cena tog angažmana i kakva je uloga Ujedinjenih Arapskih Emirata u čitavoj ovoj priči?

– Da li je normalno da premijer, kad god mu malo zatreperi rejting, kao keca iz rukava, svako malo potegne Miroslava Miškovića i zaveru satkanu od špalira spoljnih i unutrašnjih neprijatelja?

Verujem da su neka od ovih pitanja vrlo neprijatna za vlast i premijera. (Moguće i da mu neka ne predstavljaju problem.) Ali apsolutno sam siguran da čak i najneprijatnija od navedenih pitanja i čak najkritičniji od tekstova koji se tu i tamo mogu pročitati na račun premijera ni izdaleka nisu tako potencijalno destruktivni i opasni po njega koliko je to jedna vrsta neukusnog udvorištva koje se širi poput epidemije i koje najbolje oličava lik i delo Aleksandra Vulina.

Šta hoću da kažem? Ako Aleksandar Vučić ikada padne s vlasti, verujem da će tome manje doprineti kritički tekstovi koji se povremeno mogu pročitati na ovim stranicama, a mnogo više to već gotovo komično i nekritičko udvorištvo koje upražnjava ministar za rad i socijalnu politiku – a što se onda beskonačno, samo manje nadahnuto, reciklira po naprednjačkim krugovima širom zemlje Srbije – kada kaže:

„Srbija veruje ovoj koaliciji, Srbija veruje Vučiću, ja mu verujem i kao prijatelju i kao političkom savezniku… Verujem da će doneti najbolju odluku kada to bude bilo, uopšte nemam očekivanja, ne razmišljam o tome i kako odluči predsednik vlade tako će i biti.”

Politika/SRBIN.info, za FBR priredila Biljana Diković

 Foto: Ruski dom 

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend