Otvoreno pismo ministra Tasovca medijskoj sceni: Niste važniji od zakona

Ministar kulture i informisanja Ivan Tasovac uputio je otvoreno pismo medijskoj sceni koje prenosimo u celosti:

Što bi rekao Aleksandar Rodić – gde prestaje strah, počinje istina. Apsolutno sam saglasan.

I priznajem da sam, veoma dugo imao strah od medija, i od onoga na šta su sve spremni kada im saopštiš neke istine.

Ali, svaki strah, pa i moj, mora negde da prestane.

Moj, evo, na Tanjugu i Kuriru.

Prvi su, poslednjih dana, postali, preko noći, kičma srpskog novinarstva, temelj i okosnica nacionalnog identiteta i državnog suvereniteta, najsjaniji od svih sjajnih dragulja domaćeg žurnalizma, a drugi, opet preko noći, najveća žrtva cenzure, autocenzure i pritisaka na medije.

Prve sam, kako vidim iz ostalih medija, lično ugasio, a druge sam, kao ministar informisanja u ovoj zemlji, izgleda izložio progonu i cenzuri, u toj meri, da su, na kraju, morali da napišu otvoreno pismo, čitavoj Srbiji.

A sve je počelo time, što su i jedni i drugi saznali istinu.

Tanjug – da niko neće da ga kupi.

Kurir – da postoje izvesne, zakonske, prepreke da on kupi Politiku.

Da sve bude crnje, ova vlada se, pa ni ja, niti bilo ko drugi, uključujući tu i premijera, nije mešala ni u kupovinu Tanjuga, ni u nekupovinu Politike. Jedino se, u oba slučaja, pozivala na striktno poštovanje zakona.

U slučaju Tanjuga, traženo je da se, u roku od 15 meseci, od onog dana kada je, u skladu sa usvojenom medijskom strategijom, izglasan set medijskih zakona, pripremi za privatizaciju, nađe kupca, ili prijavi za podelu besplatnih akcija zaposlenima.

Pošto ništa od toga nisu uradili, gospoda iz Tanjuga su odlučili da se proglase za žrtve, i da svoju odgovornost prebace na vladu.

Pošto su dragulj i kičma, ko god neće da im pomogne, a pre svega vlada, pristaje, u startu, da bude proglašen za onoga ko lomi novinarske kičme i gasi medije.

A to što takav dragulj niko na ovom svetu nije hteo da kupi, to što su neodgovorni prema sebi i zaposlenima, to što nisu sposobni da postoje bez državnih, to jest para poreskih obveznika – nema veze.

Kao što nikakve veze nema to što svaki zakon treba da se odnosi na sve i da važi za sve. Za njih – nije potrebno. Proglasili su se previše važnim da bi bilo šta za njih važilo. Pa i zakon.

U tome im se, po sopstvenoj važnosti, pridružio i Kurir.

Zato što, u ovoj niti u bilo kojoj drugoj zemlji, nije dovoljno da objaviše da si vlasnik Politike, da bi to i bio.

Zakon propisuje niz pretpostavki koje najpre moraš da ispuniš, od onih koje predviđa sam ugovor, ako ga ima, do onih koje pretpostavljaju važeći propisi u svakoj zemlji, a mogu da budu vezani za poreze, bonitet, poreklo novca, monopolski položaj, ili bilo šta drugo što je zakonodavac predvideo.

Kurir, dakle, još nije postao vlasnik Politike, a ne kažem, niti ću da se u to mešam, da to i neće da bude, kada ispuni sve zakonske pretpostavke, ali je, umesto toga, i zbog toga, postao najveća žrtva progona, od Beča do Vladivostoka.

I opet je kriva vlada, a samim tim i ja, jer ga, kako navodi pritiskamo.

I pošto sam lično odgovoran, hajde nešto da kažem o tim pritiscima.

Da počnem od Kurira. Njegov osnivač je uhapšen i poslat u zatvor. Usvojen je medijski zakon po kojem i za sve ostalo što neko piše, takođe može da sledi zatvor. Predstavnici vladajuće stranke su dobili svoje kancelarije u Kuriru i dnevno ga uređuju. Kurir je nateran da, za tuđe pare, istupi kao kupac raznih medija, a sve za vladajuću stranku.

Užasno, zar ne?

Jedino što se nije dogodilo ni danas, ni juče, ni u poslednje tri godine. Dogodilo se, zaista, tamo 2008, 2009 i 2010. godine, u vreme vladavine Demokratske stranke, u vreme nekih drugih ministara kulture i informisanja, ali, sve to, nije bilo dovoljno da strah prestane i da se pojavi pismo kojim se Kurir izvinjava Srbiji i govori – Dosta!

Izgleda da se ljudi u Kuriru, u to vreme, nisu osećali dovoljno važni. Danas se osećaju. I, lično mi je drago zbog toga.

Kao što mi je drago što se CINS prijavio na konkurs za projektno finansiranje i zatražio, od države, više od dva miliona dinara, da piše o državi. Odlučiće komisija, ali, bar za početak, ova vlada je to omogućila.

Kao što je, u poslednje tri godine, dakle u vreme vlade strašnog Aleksandra Vučića, njegove autokratije, cenzure i progona, i njegovog nevidljivog ministra informisanja, omogućila da dobijemo set medijskih zakona na koje niko u Evropi nije stavio ni jednu promedbu, i omogućila da država izadje iz medija, i da institucije konačno dobiju šansu da se konstituišu  i da rade po pravilima koja vaże za sve, to jest da svi mediji imaju jednake startne pozicije, a ne da neko bude važniji a neko manje važan.

I nekako, u to doba najveće cenzure, autocenzure i gašenja medija – mediji imaju veći prostor i slobodu da pišu o čemu god hoće i kako god hoće, i pri tom su, institucionalno, zaštićeni više od bilo kog političara, pa i samog premijera.

Set zakona o informisanju predviđa pravo novinara na objavljivanje tvrdnji i iznošenje stavova i misljenja. I ne može zbog toga da im prestane radni odnos, da im se smanji ugovorena zarada, niti mogu da zbog istinite tvrdnje, stava, na bilo koji način budu diskriminisani.

Imaju pravo da odbiju nalog urednika, da se ne potpišu ispod izmenjenog ili naručenog teksta. Mogu slobodno da osnivaju udruženja, i ta udruženja mogu da se udružuju zbog nastupanja pred sudom.

Definisan je i, po prvi put, javni interes u oblasti javnog informisanja koji kaze da je istinito, nepristrasno, pravovremeno i potpuno informisanje svih građana, upravo taj javni interes.

Sve to su, tokom ove vlade, dobili mediji.

Ali, dobili su  još nešto. Odgovornost za to šta rade i kako rade. Odgovornost za čitaoce, za svoje poslovanje, za poštovanje osnovnih uzusa profesije. I to, ta odgovornost, nije u rukama vlade, nego je ostavljena njima, da njome rukuju u okviru profesije i raznih svojih udruženja. I to im se, ni najmanje ne sviđa.

Zato, kada ne mogu da nadju kupca, ili organizuju naplatu pretplate, kukaju na vladu. Kada se posvađaju medjusobno, vlasnici jednih medija, sa vlasnicima drugih, opet kukaju na vladu. I tvrde da su izloženi cenzuri i autocenzuri.

Bez obzira na to što im država nije branila da, na primer, učestvuju u političkoj kampanji u sasvim drugoj državi, i to otvoreno navijajući za jednu političku opciju. Nešto im nije radila autocenzura kada su na naslovnoj strani obajvili – Milo pao.

Niti je bilo kakav oblik cenzure, ili autocenzure primećen kada su u svađi sa drugim vlasnicima medija koristili svoje naslovne strane i to na najvulgarniji način, što je, i inače, neka vrsta pravila u srpskom medijskom prostoru, koji, po zakonu, uređuju sami medijski radnici.

Ništa od toga. Autocenzura postoji samo u slučaju Aleksandra Vučića, i mene kao njegovog Gebelsa.

I mi smo i cenzuru uveli, i to takvu da nema dana da Kurir, i svi ostali, ne pišu o meni, a i o njemu i, posebno, njegovim kadrovima.

I to je u redu. Pišite.

Za to se ova vlada i borila.

Pišite o svemu i pišite svima, celoj Srbiji, Izvinjavajte se i kukajte, ali jednu stvar nemojte da zaboravite.

Zakon ćete morati da poštujete. I samo po tom zakonu, i u skladu sa njim, ćete i da postojite i da kupujete druge medije.

A vaše kolege, one u čijoj je odgovornosti sredjivanje medijskog prostora i preuzimanje odgovornosti za stanje u kojem je, neka same kažu, konačno – da li je ova vlada ta koja je nešto radila i uradila za medijski prostor u Srbiji, ili ste to vi, iz Tanjuga i Kurira.