19. nov 2014.

Propagandisti

man-watching-tv-in-darkIstraživanja američkog instituta PEW pokazuju da je pre osam godina 42 odsto gledalaca mlađe publike (od 18 do 29 godina) gledalo vesti, a danas to čini manje od 30 odsto. Dok televiziji u Americi opada popularnost, u Srbiji se taj trend ne menja već godinama. Svi zablenuto i opčinjeno bulje u te čarobne kutije. Prvo se uključi TV, pa se tek onda radi sve ostalo.

A šta ima da se pogleda na programima tih naših brojnih televizijskih stanica? Skoro pa ništa. Odnosno, baš ništa. Političke emisije su odavno postale prevaziđena forma, ali su važne zbog razmene mišljenja i dilema i jednostavno zbog političkog dijaloga. Ali takve emisije se brutalno ukidaju. Vlast tvrdi da nema udela u tome. Nisam siguran da im se može verovati na reč. Suviše je znakovito to što se dešava. Ono što danas imate na svim televizijama, a da nisu sportski kanali, jeste čista propaganda. Da nema reklama, sve bi bilo jedan veliki propagandni program. Ne pamtim da je nekad bilo toliko direktnih prenosa otvaranja nekih sporednih ulica, semafora, dramatičnih saopštenja vlasti, konferencija za novinare državnih funkcionera koje traju satima… Skoro da se pomisli da je država u vanrednom stanju i da samo što nismo opet zaratili! Čak su i sportski novinari (slučaj RTS) počeli da čitaju vesti u pauzama fudbalskih i košarkaških utakmica.

Skoro da se pomisli da je država u vanrednom stanju i da samo što nismo opet zaratili! Čak su i sportski novinari (slučaj RTS) počeli da čitaju vesti u pauzama fudbalskih i košarkaških utakmica.

A ozbiljni štampani mediji (mogu se na prste jedne ruke nabrojati) u apsolutnoj defanzivi su pred navalom sve bestidnijih tabloida, koji očito ne potpadaju ni pod kakve zakonske, etičke ili profesionalne norme. Novinarska udruženja ne bi da se kače s njima, oni koje su provukli kroz blato – setite se samo slučaja glumca Gorana Jevtića, samo bi da se to završi što pre, a neki koji su na meti već godinama, poput lidera LDP-a Čedomira Jovanovića, više i ne reaguju. Šta hoću da kažem? Građani Srbije su vešto anestezirani od sadržaja tabloida i većine elektronskih medija, koji bez stida rade na propagandi i promociji ili jedne stranke, u ovom slučaju vladajuće SNS (pogledajte samo programe Studija B, RTS-a ili Pinka), ili se bave ignorisanjem stvarnosti, opredeljujući se za jeftine i proste zabavne programe. Ono što dobijamo kao krajnji rezultat je kontrolisana informacija. Odnosno, informacija se iz vlasti daje samo proverenim medijima, pretežno tabloidima, za koje se zna da će da odrade prljav posao za vlast. Inače, štampa je, po Ustavu, slobodna.

Ozbiljni štampani mediji (mogu se na prste jedne ruke nabrojati) u apsolutnoj su defanzivi pred navalom sve bestidnijih tabloida, koji očito ne potpadaju ni pod kakve zakonske, etičke ili profesionalne norme.

Da ne zaboravim. Jedna vest mi je samo dala za pravo što godinama ne gledam domaće televizije, sem vikendom englesku Premijer ligu. Ali i što mislim da je Orvelova vizija o totalitarnoj kontroli države nad pojedincem u današnjem društvu u potpunosti ostvarena. Izvesni Majkl Prajs kupio je nedavno smart TV, takozvani pametni televizor. Ništa novo, niti neobično, rekli bismo. Osim što je televizija danas postala neka vrsta privatnog hrama oko kojeg se vrti život pojedinca, ali i u kojem se odigravaju nekakvi virtuelni životi, zamena za naše rutinirane, ali i tragedije koje nas ne dotiču, jer su u TV kutiji, taj pametni televizor zaista mnogo pamti. Spisak je dugačak. Na zahtev je moguće ustanoviti kada je i koliko dugo korišćen, može naknadno da prikaže koji sadržaj koji ste gledali, koji imejl ste otvarali, koje internet sajtove, šta ste radili na sajtu i koje aplikacije ste koristili. Na kraju, nesrećni Majkl, koji je u uputstvu sve ovo pročitao, plaši se da uključi TV. Pa vi gledajte televiziju! Ja neću.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend