19. okt 2014.

Tačka pucanja

basaramalaDa vam ne bih remetio krhki spokoj vikenda, sagu o srpskom raspadanju nastaviću u ponedeljak, a danas je na redu afera “Teška reč”. Budući da imam poveliko životno i političko iskustvo, znao sam da će moje TV pojavljivanje u Overlordovom društvu izazvati moralnu (!) paniku u redovima čaršijskih nadžak-baba i proser-deda, ali me je – kao što možda i pretpostavljate – za to savršeno zaboleo Crven Ban.

Ju, ju, ju, pa on sedi sa čovekom koji je preko table Bulevar Zorana Đinđića lepio Bulevar Ratka Mladića! Fakat, jeste lepio. Ali je isto tako fakat da je jedna od peščanih Svetlana samo mesec dana pred Đinđićevo pogubljenje – možda istovremeno sa Nikolićevim podsećanjem na Titove probleme sa nogom – blagoizvolela izjaviti u etar da su Crvene beretke Đinđiću dale fantomku da je navuče na gipsanu čizmu. To, međutim, uopšte ne bi bio razlog da se sa rečenom Svetlanom ne pojavim u nekoj TV emisiji. Kao što nije bio razlog da se u Utisku nedelje ne pojavim u društvu mog karadušmanina, Georgija Velevukadinoviča.

Da je bilo prilike za dijalog, nameravao sam da Overlordu (između ostalog) skrenem pažnju na činjenicu da su ekonomski uspešna samo slobodna društva, da je medijsko jednoumlje teška zastarelost, da nema nikakvog efekta u vremenu interneta i društvenih mreža i da je sve što se ućutkivanjem može postići – teški blam.

A tako razmišljam i postupam zato što držim da bi preteške reči (uključujući i moje) trebalo da zamuknu jednom za svagda i da se u Srbiji – mnogo godina posle Južnoafričke republike – konačno ukine seljački aparthejd. A to se, dragi đuturumi, može postići samo kroz dijalog. Znao sam, dakle, kakva će biti reakcija, ali vaistinu nisam znao da dijaloga neće biti. Možebiti da je Overlord hteo dijalog – zašto bi inače zvao Lazanskog i moju malenkost, ne bi mu Željko uskratio solo nastup – ali znamo da srpski velikaši preferiraju monolog. Jedna je blogerka – Žjovana – duhovito napisala (a Žarković to promptno preneo) – da mi „kod kuće ne daju da dremam pred televizorom, pa zato dremam po TV studijima“. I doista – lepo sam odremao dok je Overlord izlagao ekonomsku strategiju i proče važne dosadnosti.

Da je bilo prilike za dijalog, nameravao sam da Overlordu (između ostalog) skrenem pažnju na činjenicu da su ekonomski uspešna samo slobodna društva, da je medijsko jednoumlje teška zastarelost, da nema nikakvog efekta u vremenu interneta i društvenih mreža i da je sve što se ućutkivanjem može postići – teški blam. I gle! Ne prođe ni nekoliko dana, a stvarnost (ili njeni ostaci) potkrepiše moje teze. Najpre albanski sportski diverzanti – lansiravši dron sa nekakvim kičastim barjakom – prejebaše srpske sigurnosne službe i srpsko RV i PVO, a onda pred kameru overlordoljubivog RTS-a, kao čupko iz kutije, iskoči navijač sa povikom – Vučiću, pederu! Mnogima je to palo kao melem na dušu, ali ta je reakcija beslovesna, zato što država u kojoj strašnom tiraninu državna žandarmerija umlaćuje brata i koga preko državne televizije napušavaju stadionski đilkoši nije tiranija – nije ni država – nego mačije jebalište. Zašto je tome tako, rado ću – ako stisne muda i pod uslovom da ne drži banku – opet porazgovarati sa Overlordom. Neka pozove i Svetlanu i Vukadinovića. Zašto ne?

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend