Tragedija i farsa

U jednoj stvari Marks je stvarno bio u pravu. Istorija se zaista ponavlja: prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa

Posebno se dobro to vidi u Srbiji. Kada su izrazi podrške Josipu Brozu Titu ponovljeni pismima (i pesmama) odanosti Slobodanu Miloševiću, to se završilo kao tragedija.

Ovom (re)produkcijom podrške Ljiljani Smajlović, glavnoj urednici „Politike“, nakon što je podnela ostavku, povest se pretvorila u farsu.

Sa jednom bitnom razlikom. I Broz i Milošević su u svoju interesnu mašineriju uprezali desetine pa i stotine manje-više anonimnih ljudi. U slučaju Lj. S. ova industrija odjeka i reagovanja je postala znatno naprednija. Pre svega u tom smislu što su u njoj ključne poluge preuzele istaknute javne ličnosti (Bećković, Kusturica, Kojen…) čiji se tekstovi, sa sve slikom, objavljuju na naslovnoj strani.

No, u stvari, to i nije neko iznenađenje. Iste ličnosti su se i ranije afirmisale svojim proputinovskim i/ili antievropskim, posebno antiliberalnim angažmanom. Što je bilo sasvim u skladu sa karakterom uređivačke politike glavne urednice „kad kažem novine, mislim…“ znate već taj reklamožderski trik. Baš kao što ih je, sve zajedno, Corax na svojim karikaturama, precizno okarakterisao.