22. okt 2019.

Aleksandar se piše sa velikim “Č”

Tužno je gledati kako strah i lični interes od ljudi pravi neljude, kako se slobodni pojedinci srozavaju u ponižene podanike. Kao da je cela Srbija pretvorena u poligon za proizvodnju kišnih glista. Taman zaboravimo jedan slučaj evo ga drugi još beskrupulozniji, besramniji i porazniji.

Tek što smo “zaboravili” podršku “građana” Jutki zapljusnuo nas je aplauz za palikuću iz Grocke. Jedva da smo uspeli da “svarimo” te gromade, kad izbrčaše “kolosalni” Lučani. Još to posrnuće nismo ni sažvakali, a pred nama se otvori “Krušik” u svoj svojoj veličini.

Slučajno sam se zadesio u Valjevu u vreme protesta ili skupa podrške Aleksadru Obradoviću, radniku “Krušika”. To je onaj pristojni gospodin zahvaljujući kome je javnost saznala kako se izvlače pare iz ove vojne fabrike. Kako se pljačkaju radnici i država.

I umesto da ga Srbija slavi kao junaka, došli su džipovima da ga odvedu u zatvor. Sliku ništa ne menja ni to što mu je pod pritiskom javnosti Centralni zatvor zamenjen kućnim pritvorom.

Šta je to uradio ovaj Čovek sa velikim “Č”? Pa ono što bi trebalo da uradi svako ko voli svoje preduzeće, svoj grad, svoju državu. Ko voli kolege sa posla. Otkrio je, pljačku, ukazao je na šeme za bogaćenje pojedinaca.

Čitavo Valjevo zna da se Aleksandru nema šta zameriti, da nije nikakav muljator i folirant, da strada zbog istine. I na tom skupu podrške tom časnom Čoveku nije bilo više od devetoro ljudi – ako se ne računaju govornici sa strane, novinari i drugovi iz Udbe.

Neprijatno je bilo slušati organizatora skupa koji poziva bilo koga od prisutnih Valjevaca da kažu neku reč o Aleksandru. Niko ni da zucne. Jeste, čast grada je spasila jedna profesorka, ali…

Stekao sam utisak da je taj Aleksandar prosto poremetio učmalost umirućeg grada. I da su ga se zbog toga odrekle i kolege s posla i komšije i školski drugovi i rođaci. Pa zar se niko od njih ne usudi da dođe, zar niko ne smede da progovori? Jednostavno kao da je višak i nepoželjan u Valjevu.

I da li bi drugačije bilo da su skup organzovali lopovi iz “Krušika”. E tad bi se skupilo na hiljade tapšača i bukača, da se pokažu, da ih vlast uslika. Bilo bi posla i za autobusdžije i za sendvičare. Došao bi, što reče onaj nesrećni otac iz Lučana, “sve karakter do karaktera”. Da sačuvaju svoju zadnjicu. Jer to je najvažniji deo ljudskog tela, obraz je ništa! Čemu služi – da ti neko lupi šamar.

Bolje je imati dva dupeta nego jedan obraz. Na dupe možeš da sedneš, a sa obrazom da se slikaš ili da te odvedu udbaši.

Ali baš briga Aleksandra. On je svoje uradio i stao je uz rame sa velikanima valjevskog kraja. Sa onima koji nisu gledali svoja posla. Kao da Aleksa Nenadović i Ilija Birčanin nisu mogli šurovati s Turcima. Kao da Aleksandar Mišić nije mogao izbeći streljanje da je mislio na svoje dupe. Pa nije Stevan Filipović obešen da bi lupeži mogli da trguju.

Ako je za utehu, Valjevci će vam tiho, u pola glasa, reći da je Aleksandar Obradović u pravu i da su uz njega. Samo da bi se to znalo moraju izaći iz mišije rupe. Nije mačka toliko opasna koliko im se čini.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend