24. jun 2020.

Bahri Cani: Spalili su nam kuće i sravnili selo

Gledam, trljam oči… ne mogu da verujem!

Da li je moguće? Mlađi sin moje najstarije sestre Ajše šalje mi neke slike preko mesindžera. Gledam zabezeknuto. Slike iz mog detinjstva?!

***

Skoro 22 godine, dakle od 1998. godine, kada su srpske snage spalile naše kuće i kompletno sravnile moje selo Baice, živeo sam u ubeđenju da više nemam nijednu sliku iz detinjstva. Imao sam zapravo jednu… kako sedim na lopti… ali je i ta nestala kada sam morao da odem iz Beograda… Stan u kome sam stanovao obio je i na silu zaposeo neki tip za koga se kasnije ispostavilo da je bio policajac na Kosovu…

***

Zovem Ajšu i obasipam je pitanjima. Otkud ti te slike? Pa zar ih još imaš? Što mi nisi rekla? Imaš li još toga?… Suze mi krenuše niz lice, ali pokušavam da mi ne drhti glas. Ona se smeje.

***

Kada sam videle da su srpske snage tenkovima krenule prema našem selu, uzela sam dva albuma sa slikama, umotala ih u neku plastičnu kesu… Iskopali smo brzo rupu iza kuće i zakopala sam to… Izvini, mislila sam da sam ti već rekla…

***

Subota je. Ceo dan mi je prošao u gledanju dvadesetak slika. Uvek iznova. U nekima ne mogu čak ni sebe da prepoznam. Da li sam to stvarno ja? Pokojni roditelji u mladim godinama… Slike sa sestrama i braćom, pocepana odeća, opanci… Iza nas stara kula… dvospratna kuća od kamena…

***

Na jednoj slici petoro nas od ukupno sedmoro… Poređali se kao sardine i držimo školske tašne u rukama. Otac… učitelj sela i jedan od prvih u čitavom regionu… slikao nas je pred polazak u školu. Ispred mojih nogu stoji mali plastični konjić na točkove. To je, zapravo, jedina igračka koje se sećam iz detinjstva.

***

Izuzev nekih plastičnih lopti, naravno, koje skoro nikada nisu „preživele“ duže od pet minuta igranja, jer bi se probušile pri prvom ozbiljnijem dodiru sa trnjem – a trnja je bilo svuda… Ali, ni probušena lopta za nas nije bila problem. Ganjali smo je do iznemoglosti, dok se skroz ne pocepa. Jurcali smo onako polubosi, polunagi, ali nekako veseli. Pri svakom šutu zvuk probušene lopte čuo se do sedmog komšije…

***

„Nažalost, nemam više slika“, kaže mi Ajša. Nestale su i sve moje knjige koje sam ko zna koliko puta držao u rukama… Kompleti Sterjo Spassea, pa knjige Ismaila Kadarea, probrana dela velikih svetskih pisaca poput Dostojevskog ili Tolstoja, Servantesa…

***

Voleo sam da ih čitam u jednom dahu, što se kaže. A knjige su me ponekad spasile i poljskog rada… Na moj odgovor, ne mogu da radim pošto se spremam za školu, majka je često znala da podvikne ostalima… „Pustite ga, vidite da uči!“

***

Bilo je još slika i uspomena iz mog detinjstva i mladosti… Slike iz vojske i pisma dobijena od roditelja, braće i sestara, drugara i drugarica… tokom vojnog roka u Bijeljini.

***

U pepeo su pretvoreni i rukom izvezeni gobleni mojih sestara, drveni kreveti na kojima smo odrasli… i sve naše kuće od rukom napravljenih cigala… Progutala ih je podmetnuta vatra nekog pobesnelog policajca, vojnika ili paravojnika srpskih snaga, koji su protutnjali kroz naše dvorište 25. avgusta 1998. godine.

***

Dva dana kasnije sam iz Beograda, gde sam radio kao novinar, došao u moje selo Baice (Banjice), opština Lipljan. Jedva sam prošao kroz kontrole i patrole srpske policije i nekih sumnjivih tipova, i imao šta da vidim. Kroz naše dvorište su prošla dva tenka… Hambar od kukuruza je još tinjao, a od naših kuća su ostali samo polusrušeni zidovi i temelji.

***

Ulazim u našu dečiju sobu. Otac mi kroz suze pokazuje čauru minobacača koja je ostala u našem dvorištu. „Zašto?“, pita me. „Ima li mrtvih?“, pitam ja njega. „Ubili su Rašita“, našeg rođaka koji je imao mentalnih problema. „Svi smo pobegli u šumu, on nije hteo da beži… Kada je video srpske snage, bilo je prekasno… Pogođen je metkom u leđa, na nekih 200 metara od kuće“, priča mi otac potpuno slomljen…

***

Sutradan krenem u brda, tamo gde su i dalje na stotine i stotine sakrivenih ljudi. Svuda oko mene polubosa deca, ćilim vijori ispred improvizovanih šatora… Odjednom čujem nejaki plač bebe… Pogledam unutra… Prebledela majka drži u rukama nešto uvijeno u beli čaršav… „Da nisi doneo neku humanitarnu pomoć“, pita me. „Ja sam novinar“, odgovaram. Razočarana je, ali pristaje da razgovaramo…

***

Juče se porodila. Dobila ćerku – zove se Malesore… Mal na albanskom znači šuma… Inače, mnoga deca rođena u tim danima nose ime koje asocira na šumu ili uslove rata. Bio je to jedan od mojih najtežih razgovora, a kao novinar sam ih imao na hiljade. Izvadim malo para koje sam imao i ostavim pored glave Malesore. Red je, a i da im se nađu.

***

Nakon dva dana, provedena manje više pod otvorenim nebom, krenem peške za Goleš, oko 12,5 kilometara od moje kuće. Tamo sam završio prve dve godine srednje škole, a treću i četvrtu u Lipljanu. Zimi nije mogao da prođe autobus, pa smo mesecima, sve četiri godine srednje škole, išli peške po 25 kilometara dnevno.

***

Tada mi nije bilo teško, ali ovoga puta mi je bilo kao da pešačim stotinu kilometara. Oko mene svuda spaljene i porušene kuće, sravnjena kompletna sela. Nekoliko kilometara dalje, na jednom brdašcu, tri tenka, cevima okrenuta prema mom selu.

***

Nakon dva i po sata, stižem na raskrsnicu pored rudnika Goleš, gde zatičem patrolu u vojnim uniformama. Neki kratko ošišani momci sa maramama na glavama. Moj srpski mi pomaže da prođem bez velikih problema.

***

Na stotinak metara dalje, zgrada moje nekadašnje škole. Tu sam daleke 1981. godine video prvog Srbina u životu. Zoran se zvao. Igrao je sa nama fudbal. Na početku ga ništa nisam razumeo, ali kroz loptanje smo se kasnije nekako sporazumevali.

***

Ubrzo stiže i autobus za Lipljan i Prištinu. A tamo u Prištini kafići i restorani puni. Sednem u kafanu blizu hotela Grand. Totalno iznuren i utučen, naručim Pećko pivo. Za susednim stolom sedi grupa mladih, veselih devojaka i mladića. „Da li znate šta se dešava u Drenici“, pitam. „Ne“, odgovaraju kratko.

***

Za manje od godinu dana, u martu 1999, saznali su svi šta se dešava. Za mnoge je, nažalost, bilo prekasno.

***

Darko, moj najbolji drug sa studija, i ja se čujemo retko. Pre nekoliko dana dobijem SMS. Šalje mi intervju Ivice Dačića iz emisije „Specijal Glamur“, gde on ispriča svoju životnu priču. „Pogledaj negde oko šeste minute“, kaže.

***

I stvarno, Ivica priča istinu… kako je kao student imao težak život, kako nije imao ni smeštaj, pa smo ga Darko, Cvijetin i ja primili godinu dana kao „ilegalca“ u studentskom domu „4. april“.

***

Pih, kud ga ne zadavih na vreme!… hahahaha… A bio je stvarno najbolji tokom studija. Ali je bio jedan od nas… Darko, Cvele, Saša, Vlada, Vesko, Toni, Sanda, Nebojša, Nikola, Valentina… bili smo grupa sjajnih momaka i devojaka.

***

Ja sam u to društvo upao vrlo slučajno, pošto je i moj odlazak za Beograd bio potpuno slučajan. Pošto mi je brat Naim u Beogradu studirao medicinu, majka me jednom zapita: Hoćeš li i ti da ideš? Hoću, rekoh, ali samo pod uslovom da upišem nešto što nema na Kosovu. I tako ja stignem na Fakultet političkih nauka u Beogradu.

***

Moj srpski je za studentski nivo bio katastrofalan. Ne znam otkud mi ta hrabrost da pristanem. Puno mi je pomoglo i 13 meseci, 11 dana i nekoliko sati vojnog roka. U prvoj godini sam znao da učim i po 14 sati dnevno, pa sam neke predmete naučio gotovo napamet. Prvi ispit, Uvod u pravo, znao sam kao recitaciju.

***

Ćani Nuhiu i ja smo bili jedini „brucoši“ Albanci te 1985. godine. Nismo često imali problema zbog toga. Mada je bilo i slučajeva, poput Pere Malobabića, koji nakon prozivke naših imena… mi se nismo javili, pošto nismo hteli da odgovaramo taj dan… na ispitu Opštenarodne odbrane, pita: „A šta će ovi ovde?“

***

Nakon uspona Slobodana Miloševića… kosovopoljskog „obraćanja narodu“ i nacionalističkih ispada, već sam bio navikao na one koji ne razmišljaju duže i dublje, i na one kojima nije važno ko si, šta si, odakle dolaziš i kakav ti je maternji jezik.

***

Sećam se dolaska rektora Unkovića u studentski dom „4. april“. Zamole me kao studenta Albanca da držim govor. A ja navikao da govorim pošteno – pa krenem… Drugovi i drugarice… samo par godina kasnije su svi oni postali gospoda… ta podela na poštene i nepoštene Albance vam nije dobra. Ima samo poštenih i nepoštenih ljudi… Nije im se mnogo svidelo, ali što ću kada ni tada nisam bio vičan da lažem.

***

Već na trećoj godini studija sam imao novinarsko vatreno krštenje, prvi tekst za „Student“… Par godina kasnije, 1. marta 1991. uplovio sam u duboke novinarske vode. Sretnem Cveleta (Cvijetin Milivojević) ispred McDonaldsa na Terazijama gde sam tada radio i pita me, što ne dođeš kod nas u „Borbu“ da probaš?

***

Sedam dana sam pripremio prvi tekst – o Bezistanu. Monik… moja prva urednica i sjajna osoba Monik Popović… ga pogleda i objavi na stranicama beogradske. Od tada sam počeo da se predstavljam devojkama – kao novinar…

***

U „Borbi“ sam upoznao sjajne ljude i vrsne novinare… Monik, Čuruviju, Mrđena, Gordanu Logar, Manju Vukotića… Gruju, Božu, Gordanu Sušu, Klarina, Burzana… i pre svih mog kasnije najboljeg druga Dražu Petrovića… Potom Veru, Nadu, Natašu, Tanju, Safetu, Nikolu… ljude za koje me vezala profesija, ali pre svega drugarstvo i kafane.

***

Pušili smo neku krdžu, često pili pivo ili neku lošu rakiju. Za bolje nije bilo, jer bilo je to vreme najveće inflacije na svetu. Dobijali smo plate u vrednosti od po desetak maraka. Ali nekako uvek beše dovoljno.

***

Par godina kasnije sedimo Cvele i ja u hotelu Grand, gde smo bili na nekom službenom putovanju. Pripremali smo knjigu „Kosmet ili Kosova“ i brošuru „Ko deli Kosovo?“. Stiže nam vest da je Brčin zaposeo „Borbu“.

***

Slobi zasmetale jedine nezavisne dnevne novine i odlučio da ono što ne može da pokori – zaposedne. A mi, skoro kompletna ekipa na čelu sa Gordanom Logar, odlučimo da osnujemo „Našu Borbu“. Iz te nekadašnje „Borbe“ nastalo je više od deset novina i nedeljnika. Tezgarilo se na sve strane – a ja sam naravno koristio i svoje jezičke prednosti.

***

Na jednom gostovanju Adema Demaćija u Beogradu upoznajem Alidu, svoju sadašnju suprugu, koja je u to vreme radila za BBC. Tu je bio i moj kasnije dobri prijatelj Fahri Musljiu, koji je radio za Glas Amerike. Pitam ih postoji li kakva mogućnost da i ja postanem „strani plaćenik“. Na njihovu sugestiju javim se u Dojče vele, i tako 1994. počnem da radim za Nemce, što mi je umnogome odredilo moj kasniji život.

***

Nije da se ja ne slažem sa Balaševićem kada peva „Ma, jebite se devedesete…“, ali su u novinarskom smislu te godine bile zlatne za one koji su hteli da se bave novinarstvom, a ne propagandom… U suštini, bile su to godine svakakvog ludila… ratovi, ubistva, zločini i na kraju genocid…

***

Do poslednjeg trenutka sam se nadao da bi rat na Kosovu mogao biti sprečen. Znao sam da je Milošević po mnogo čemu izgubio vezu sa stvarnošću. Ipak sam se nadao da je bar nešto naučio iz zbivanja u Hrvatskoj i BiH. Verovao sam i da će Ričard Holbruk imati dovoljno argumenata da ga ubedi da ne počne rat protiv NATO-a. Ali, njegovo ludilo je ipak bilo otišlo predaleko.

***

To naivno verovanje me je mnogo koštalo. Krenuli su rat, bombardovanje, masovni progoni i ubistva… Proglašeno ratno stanje, zatvorene granice… Alida i ja ostali spakovanih kofera kod njenih roditelja – iako sam imao poziv i spreman ugovor u Dojče veleu.

***

Moj stan na Petlovom brdu je ostao prazan. Nakon rata ga je obio srpski policajac koji je vratio sa Kosova. Oslobodio ga je tek nakon nekoliko godina, ali nije ostalo nijedne stvari… U svakom slučaju, vrlo brzo nakon početka rata, ja se preselim na Novi Beograd, kod suprugine porodice…

***

Nedelju dana nakon ubistva Slavka Ćuruvije, 19. aprila 1999, nasred ulice kidnapuju me petorica „jakih“ momaka, bez ikakvih oznaka. Nisam znao ko su, niti šta hoće, ali su mi odmah dali do znanja da mi nisu prijateljski naklonjeni.

***

Odvedu me na neko nepoznato mesto… Ispitivanja i mučenja… Kao novinar, uvek sam radio sve otvoreno… pisao ono što sam znao… ali je njih interesovalo nešto drugo – da uhvate nemačkog i albanskog špijuna usred Beograda.

***

Pošto im to nije uspele, na kraju me ipak puste, ali mi oduzmu papire i narede da se redovno javljam kako eventualno ne bih pobegao. Posle uredbe tadašnjeg ministra informisanja Aleksandra Vučića da novinari moraju da imaju dozvole ukoliko žele da idu na određena mesta, ja prestanem da se bavim novinarstvom… Nisam želeo da se moj rad svede na prepričavanje saopštenja. A suštinu te uredbe sam tek kasnije shvatio…

***

U to vreme me je mnogo pogodila i vest o hapšenju nekih albanskih studenata po Beogradu, koje su potom na televiziji prikazivali i pokušali da ih proglase za neke špijune. Kasnije su mi Safet i Bekim Bljakaj ispričali kako su njih i ostale krvnički mučili.

***

Kada sam u julu 1999. oko ponoći prešao granicu Srbije i ušao u Mađarsku, rekao sam sebi – Više se ovde nikada vratiti nećeš. Obećanje sam održao čitave dve godine! Vratio sam se na dan užasnog terorističkog napada na „blizance“ u NJujorku – 11. aprila 2001, kada je u Srbiji već bila promenjena vlast.

***

Kasnije sam shvatio i zašto su za vreme rata važila tako striktna pravila za kretanje po Beogradu. Zamislite da su se još 1999. otkriveni kamioni sa leševima ubijenih albanskih civila na Kosovu kako se prebacuju u Batajnicu?! Zamislite da su još tada otkrivene masovne grobnice usred slobodarskog Beograda?! Razumem ja njih… ali razumevanja za njih nikada neću imati.

***

Srbija se danas promenila u nekim stvarima. Ali i dalje vedre i oblače ljudi koji su bili relevantni 90-ih godina – Vučić i moj studentski kolega Dačić. NJega nikada nisam mogao da razumem, zašto je nekog ranog jutra početkom 90. izašao pred dotadašnje komuniste i izrekao rečenicu – Dobro jutro, drugovi socijalisti… Tada su se definitivno razišli naši politički putevi.

***

Danas nam Vučić i Dačić i dalje govore o dijalogu, mirnom rešenju kosovskog problema, o kompromisima… Kažu da bi ova godina mogla biti odlučujuća. Ja znam mnogo odlučujućih godina, ali ajde da im verujemo. Ja ću u svakom slučaju biti tu – kada god se postigne taj dogovor!

O sagovorniku

Bahri Cani je rođen u selu Banjice, opština Lipljan, Kosovo. Osnovnu i srednju školu završio je na Kosovu, a Fakultet političkih nauka u Beogradu. Radio kao novinar u Borbi, Našoj Borbi, Dojče veleu… Sarađivao i sa listovima: Danas, Blic, Vreme, Koha, Radio-televizija Kosovo, Zeri, Top čenel, Klan Kosovo i Klan Albanija, WDR, Deutschland Radio Berlin… Zajedno sa Cvijetinom Milivojevićem napisao je knjigu „Kosmet ili Kosova i Ko deli Kosovo?“ Koautor je brošure DW – Quo Vadis, Kosovo? Stalno je zaposlen kao urednik u Dojče veleu.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend