Nezakonita, ali oslobađajuća presuda za ubistvo Ćuruvije: Šta bi bilo da je sud uzeo u obzir tri dokaza?

Predstavnici domaćih i međunarodnih organizacija tokom protestne šetnje 11. aprila 2023.  (foto: Marko Risović / Slavko Ćuruvija fondacija)

„Radi se o Ulemek Miloradu. On je odlučio da progovori i da iznese svoja saznanja o ovom ubistvu“, rekao je bivši tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević 2014. godine.

Ulemek je optužio vrh državnog obaveštajnog aparata, na osnovu čega su nekadašnji šef Resora državne bezbednosti Rade Marković i tri službenika DB-a osuđeni na ukupno 100 godina zatvora, da bi presudom Apelacionog suda bili oslobođeni. Ali Vrhovni sud je utvrdio da je Apelacioni ignorisao svedočenje Ulemeka, koji se u postupku vodio kao „svedok BB“, tvrdeći da sve ono što je izjavio pred tužilaštvom nije ponovio na glavnom pretresu. Jednostavnim uvidom u sudske zapisnike, Vrhovni sud je utvrdio da ovo – nije tačno.

Ne samo to – Apelacioni sud je pogrešno tvrdio da još četiri svedoka nisu ostala pri ranijim iskazima, a ignorisao je još jedan ključni dokaz – telefonsku komunikaciju okrivljenih u vreme ubistva. Iako doneta nezakonito, presuda ne može da bude revidirana.

„Imamo sudsku potvrdu da pravnosnažna presuda, koja je konačna i zauvek oslobodila tada okrivljene za ubistvo Slavka Ćuruvije praktično nema dejstvo na njihovu budućnost. Oni ostaju slobodni ljudi“, kaže Ivana Stevanović iz Fondacije „Slavko Ćuruvija“.

Šta bi bilo da je sud uzeo u obzir ove dokaze?

„Da sudije nisu kršile zakon, ti okrivljeni sad ne bi bili oslobođeni i ne bismo imali situaciju da niko nije kriv za ubistvo Slavka Ćuruvije. Da su ta tri dokaza uzeta u obzir, kao što su uzeli u obzir u dva prvostepena postupka, ovi okrivljeni bi verovatno bili osuđeni, kao što su bili dva puta osuđeni“, navodi Aleksandar Olenik, advokat i potpredsednik LSV.

Ceo sudski postupak bio je režirana predstava, smatraju u Ćuruvijinoj fondaciji.

„Nemamo pravdu u jednom ubistvu koje je dokazano, jasno počinila država, počinila iz političkih razloga, počinila po nalogu samog vrha države i praktično, celom ovom predstavom kojoj smo mi prisustvovali, ta ista država je uspela da zaštiti samu sebe i ne snosi nikakve posledice“, kaže Ivana Stevanović.

Jedini koji sada mogu da ogovaraju su sudije Apelacionog suda – i to ne krivično, već tako što bi protiv njih mogao da bude pokrenut disciplinski postupak pred Visokim savetom sudstva.

„Ako je ostalim sudijama, svim ostalim sudijama u Srbiji to u redu, onda nek i ovo troje, odnosno petoro ostanu sudije i dalje. Ako im to nije u redu, ako shvate da su bacili ljagu na sve sudije u jednom od najvažnijih predmeta, onda oni sami kao sudije treba da očiste svoje dvorište“, objašnjava Olenik.

Vratimo se ponovo u 2013. godinu i obećanje današnjeg predsednika države.

„Biće dobra vest, ili za moje političke protivnike moja ostavka, ili izvanredna vest za građane Srbije da smo jedan strašan zločin uspeli da rešimo“, izjavio je tada prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić.

Strašan zločin nije rešen, ostavke nema. Da li je nezakonita ali oslobađajuća presuda rešenje koje je vrh države zapravo sve vreme želeo?