Novinarka iz Gruzije: I u mojoj zemlji i u Srbiji novinare "obeležavaju" kao strane agente, izdajnike i teroriste

Nakonferenciji za novinare čula sam vas kako kažete da pre godinu dana, ili pre izvesnog vremena, niste mogli ni da zamislite da će Gruzija postati zemlja u kojoj je moguće da novinari završe iza rešetaka samo zato što profesionalno rade svoj posao. Kako je postalo moguće da Gruzija postane takvo društvo? Šta se dogodilo?

Dimitradze: Pa, stvar je u tome da je izgradnja demokratije ili stvaranje dobrog okruženja za slobodu govora prilično teško i zahteva godine i mnogo rada, ali njeno uništavanje se dešava veoma brzo. To je ono što se dogodilo. Iskreno, mislim da je to deo globalnog trenda. I to nije samo moje mišljenje, to je činjenica: ruska invazija na Ukrajinu, puna invazija 2022. godine, pogurala je određene procese ka autoritarizmu. Pritom, širom sveta, u različitim zemljama, pa i u mojoj, postoje oligarsi koji su počeli da procenjuju šta je za njih bolje, jer oligarsi razmišljaju isključivo o novcu – ko pobeđuje, gde je profit, a gde gubitak. Naš oligarh je odlučio da će Putin pobediti i želeo je da bude na njegovoj strani, i tako je Gruziju usmerio na proruski kurs.

Međutim, propaganda je uvek govorila, tvrdila i i dalje tvrdi da su oni proevropski, jer je u Gruziji veoma teško otvoreno zauzeti proruski stav. Zemlju je okupirala Rusija, ruske trupe su na našoj teritoriji. Ono što se zapravo dogodilo jeste da je propaganda počela da deluje – plašila je ljude ratom, govorila da je Evropa slaba i da sada treba da napravimo pauzu u evrointegracijama. Kažu, ne otkazujemo kandidaturu za članstvo niti proces pristupanja, već ga odlažemo do kraja 2028. godine. To je nešto što nama ili mnogima može delovati smešno ili apsurdno, ali to je propaganda i ona veoma uspešno deluje na svest ljudi koji su traumatizovani ratom. Mi smo imali rat 2008. godine i ljudi su i dalje traumatizovani. Tako je to funkcionisalo i tako smo ušli u ovu eru.

Zatim je usledio ogroman broj zakonskih promena, napada, fizičkih napada i svega ostalog. Situacija u kojoj se danas nalazimo je najneprijateljskija prema novinarima u istoriji Gruzije. A završili smo ovde i zato što verovatno nismo na vreme preduzeli odgovarajuće korake kada su se pojavili prvi znaci.

Mislim da je prvi znak da vlasti kreću na slobodu medija ili na branioce ljudskih prava vrlo jednostavan – optužbe i izjave koje daju. Uvek počinju sa ličnim uvredama na račun novinara ili branilaca ljudskih prava. Zatim prelaze na optužbe da je ovaj ili onaj novinar politički povezan s nekom partijom ili da ima političke ambicije. Tako pokušavaju da to rade postepeno, kroz kampanje blaćenja. I mislim da je upravo tada trenutak kada treba shvatiti da se dešava nešto veoma pogrešno i da reakcija mora biti mnogo više od smejanja ili šale na društvenim mrežama.

Kakva bi ta reakcija trebalo da bude kada govorimo o slobodi medija i nasilju nad novinarima?

Mislim da danas svet ima dovoljno primera – Gruziju, Rusiju, Belorusiju i druge. I mislim da naše kolege širom sveta sada imaju prednost i snagu da kažu: „Pogledajte, osoba koja me naziva ružnim, glupim novinarom ne vređa me samo lično, već je to deo autoritarne propagande koja napada novinarstvo“. Videli smo to u Rusiji, videli smo u Gruziji, u Belorusiji. Morate biti svesni toga. To je neprihvatljivo i ljudi za to moraju snositi odgovornost. Tako se počinje – od veoma malih stvari.

Nažalost, u mnogim zemljama mi više nismo na početnom nivou, već na višem, gde se donose i usvajaju zakoni. U početku su ti zakoni uvek blaži – nešto što možda i ne primetite ako ne pratite rad parlamenta ili slično. Prave se sitne izmene zakona, amandmani, dodatni propisi koji ne privlače veliku pažnju. Ali upravo tu treba biti izuzetno oprezan. U toj fazi čak i najmanja, najsitnija zakonska izmena treba da podigne uzbunu – kao da rat počinje, kao da je rat već tu.

Treba objasniti društvu, javnosti, zašto je to opasno i šta to znači. To ne znači da će Irma ili Ksenija sutra izgubiti posao, već znači da ćete vi – kao učitelj, ili domaćica, ili bilo ko ko živi svoj život – biti pogođeni. Jer mi stojimo u odbrani vaših prava, a ako mi budemo ućutkani, onda kada se vama nešto dogodi, niko neće biti tu da vam pomogne. To je nivo na kojem moramo govoriti o ovim pitanjima.

U Gruziji je upravo javnost bila ta koja je najviše branila medije, jer su nezavisni mediji poput našeg, koji su bili napadani, imali najbližu vezu sa građanima. Izveštavali smo o problemima običnih ljudi, o siromaštvu, pomagali smo im i oni su znali ko smo. To nam je mnogo pomoglo. Zato je Mzija postala lice tog otpora i simbol za ljude – jer je bila obična novinarka koja je pomagala ljudima, koju su ljudi poznavali, čiji su medij znali i kojem su verovali. Tako smo stekli to poverenje. Zato budite bliski ljudima, razgovarajte s njima i podižite uzbunu čim primetite prve znake.

Zapravo, dok sam razgovarala sa kolegama iz Gruzije i Belorusije, bila sam prestravljena kada sam shvatila da naš autoritarni režim koristi iste metode kao, na primer, u vašoj zemlji. Govorimo o istom „priručniku“ dehumanizacije novinara. Obeležavaju nas kao strane agente, CIA agente, domaće izdajnike, teroriste i slično. Još jedna zajednička stvar Srbiji i Gruziji jeste policijsko nasilje. Policija u Srbiji, kao i u Gruziji, koristila je hemijska sredstva, CN gas, za razbijanje demonstracija.

Da li se policijsko nasilje uklapa u tu sliku? Da li je to deo obrasca koji vodi do situacije u kojoj je moguće hapsiti novinare?

Apsolutno, to je takođe deo obrasca. Takođe je obrazac da se ne počinje odmah sa policijskim nasiljem, već najpre sa takozvanim „tituškama“, odnosno bandama koje mobiliše vlast. Tvrde da su to neki „patrioti“ koji vas napadaju, a ne policija. To je prvi nivo – tako sve počinje. Najpre vas napadaju huligani i slični, ali iza njih definitivno stoje policija, država i autoritarni režim. Kada se to iscrpi, onda dolazi otvorena policijska brutalnost.

Sećam se da sam u aprilu imala sastanak sa kolegama iz Mađarske i Srbije i da smo razgovarali o protestima. Jedan kolega mi je rekao da su imali proteste, ali da se policijska brutalnost kakvu smo videli u Gruziji sigurno neće dogoditi u Srbiji ili Mađarskoj. Ja sam rekla: „Nadam se, ali to je želja, ne realnost. Nemojte biti previše samouvereni.“

Zato mi je drago što se dogodila ova dodela nagrade Saharov, u ime zatvorenih novinara Andreja i Mzije, i što sam naziv nagrade kaže da su to zatvoreni novinari koji se bore za vašu slobodu. To nam daje platformu da govorimo – da ti i ja sada razgovaramo o ovim temama, što se možda ranije ne bi dogodilo. Moramo da delimo svoja iskustva, da učimo jedni od drugih i da budemo solidarni. Autoritarni režimi koriste isti priručnik – zašto ne bismo i mi učili jedni od drugih, umesto da samo sažaljevamo jedni druge?

Zato nemojte biti previše samouvereni. Radite s ljudima, informišite ih, podižite uzbunu i nemojte misliti da je poruka mržnje ili to što vas neko naziva agentom samo šala za društvene mreže. Ne – to ulazi u svest ljudi i moramo biti pametniji. Algoritmi su veoma opasni, ali ponekad su naše sopstvene greške još opasnije. Kada takve stvari ne shvatamo ozbiljno i kada ih pojačavamo umesto da se protiv njih borimo, one se okreću protiv nas.

Moje poslednje pitanje je o Mziji. Kako je ona i šta Saharovljeva nagrada znači za nju?

Mzija je dobrog duha. Bila je u štrajku glađu i njeno zdravstveno stanje se ozbiljno pogoršalo. Ima samo 10 odsto vida na jednom oku, dok je na drugom zadržana samo percepcija svetlosti. Situacija nije dobra, posebno jer je tek prošle nedelje, posle 11 meseci pritvora, uspela da dobije lekarski pregled. Ipak, ona nam praktično zabranjuje da govorimo o njoj, o njenom zdravstvenom stanju i slično. Kaže da je to borba novinarstva, gruzijskog novinarstva i gruzijske demokratije i da o tome moramo govoriti.

Veoma je ponosna i što je ova nagrada dodeljena novinarima i slobodi medija, jer sve što sada govorim odražava i njene misli – da je sloboda medija širom sveta pod napadom zbog rastućeg autoritarizma koji zauzima sve veći deo sveta i koji ide direktno na nas. U takvoj situaciji, priznanje uloge novinarstva, slobode medija i podrška njima znače mnogo. To takođe daje globalnoj medijskoj zajednici priliku da se ujedini, da zajedno pronađe rešenja i da se zajedno bori pre nego što bude prekasno, kako ona kaže.

Priznajem, kada su nam beloruski novinari pre tri godine govorili da moraju u egzil – neki su tada živeli u Gruziji, a sada ni tamo više nije bezbedno – mi smo bili previše samouvereni. Govorili smo: „Strašno je, ali to se u Gruziji nikada neće dogoditi.“ Imali smo razloge da tako mislimo, jer je Rusija naš neprijatelj i nikada nismo mogli da zamislimo da će otvoreno proruska partija preuzeti vlast. Ali globalna situacija, rat i propaganda su uspeli da prevare ljude – tvrdeći da su proevropski, a koristeći strah i teror, uspeli su da urade građanima isto ono što je Rusija uradila svojima, za šta smo mislili da kod nas nikada neće biti moguće.