15. sep 2020.

Odrađivanje ozbiljnog pravosudnog posla – slučaj Ćuruvija

Stvar je ovde u tome što tužilac nije hteo ili nije smeo da odstupi od Vučićeve verzije. Prvostepeni sud, takođe to nije hteo ili nije smeo, po cenu kršenja pravila. Drugostepeni sud nije hteo ili nije smeo da se meša u tu verziju. Stvar ostaje nerešena do daljeg. Ako se bude sudilo ovom puževom brzinom, doći će spasonosna zastarelost. Ta trajna tačka vezivanja svih ujedinjenih državnih zločinaca svakog autoritarnog režima, koji su ovde pravilo. Demokratija je tek kratkotrajna devijacija. Ona ne traži opsenare.

Nemamo mi samo jednog opsenara. Opsenarstvo je uvek bilo unosno i razuđeno zanimanje. A ovde je, s vladavinom glavnog, nikao niz saslužujućih opsenara. Pravosuđe nije zaobiđeno.

Pre više od šest godina na sajtu Peščanika objavila sam tekst „Nasledni krunski svedok“. U njemu je opisano kako su Aleksandar Vučić i njegov sekundant, tadašnji javni tužilac, Miljko Radisavljević, na osnovu iskaza krunskog svedoka, tj. Legije, a na prigodno organizovanoj konferenciji za medije, „rešili“ ubistvo Slavka Ćuruvije. To „rešenje“, da je ostalo samo na medijskom spektaklu, bilo bi sećanje na jednu od tragikomičnih rola današnjeg predsednika, obeleženo vehementnom šmirom. Ali nije. Ono je predstavljalo bitan osnov, truli temelj optužnice za krivično delo teškog ubistva Slavka Ćuruvije.

Za ovo krivično delo optuženi su Miroslav Kurak, kao neposredni izvršilac ubistva, Ratko Romić i Milan Radonjić, kao saizvršioci, te Radomir Marković, kao podstrekač. Svi zajedno i kao pripadnici kriminalne grupe. Nalogodavac je bilo NN, tj. nepoznato lice. Već u vreme podnošenja optužnice onima koji su preduzimali istražne radnje (tužilaštvo i policija), bilo je poznato da se iskaz krunskog svedoka Legije i Branke Prpa, tada supruge ubijenog, i jedine neposredne svedokinje (one koja je prisustvovala ubistvu), razlikuju u pogledu učešća Kuraka u izvršenju ubistva, tj. da ga svedokinja nije prepoznala i nije mogla da potvrdi da je lice sa fotografije odista ono koje je povuklo obarač. Ali i tada, očaranost tužilaštva ličnošću tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade, a danas predsednika Republike, bila je neizlečiva i ostala neizlečena, jer lečena nije ni bila.

Sa, u osnovi takvim stanjem stvari, tužilaštvo za organizovani kriminal – ono koje bi moralo biti posebno specijalizovano naročito za državne zločine (koje organizuje i sprovodi država preko svojih organa, uglavnom tajnih službi), jer državni zločini jesu deo organizovanog kriminala – ušlo je u sudski postupak. Ono, tako specijalizovano i dobro plaćeno, krenulo je u postupak sa unapred javno poznatim sporom o tome ko je neposredni izvršilac ubistva. Verovalo je visoko profilisanoj konferenciji za medije više nego neposrednoj svedokinji ubistva. To je školski primer oberučke prihvaćenog, a nedopustivog uticaja autokrate (Vučić je to i tada bio) na bitnu kariku pravosudnog sistema, na tužioca za organizovani kriminal. To je od samog iniciranja sudskog postupka mirisalo na pravosudnu trulež. Prihvatanje takvog uticaja ne može da se završi dobro. Uvek negde zvekne, jer se nužno sudari sa zakonom. Ono što je od samog početka objašnjivo isključivo spremnošću tužilaštva da sledi uputstva autokrate, ipak je tražilo da se postavi jedno ljudsko, suviše ljudsko pitanje. Kako je moguće da u jednom takvom nadleštvu kao što je Tužilaštvo za organizovani kriminal, nema prirodno sumnjičavog tužilačkog radoznalca koji bi se zapitao: zašto verovati verziji čoveka, koji je u vreme ubistva novinara bio ministar informisanja u tadašnjoj, po mnogo čemu sramnoj Vladi, a naročito, zašto mu verovati kad je taj isti, za života Ćuruvije izgovorio: „Osvetiću se kad-tad Slavku Ćuruviji za laži koje o meni objavljuje ‘Dnevni telegraf’“?

I tako je najavljena trulež optužnice sve vreme suđenja ostala da vonja istim intenzitetom. Posle svega, naročito posle odluke Apelacionog suda u Beogradu da ukine prvostepenu presudu i naloži ponovno suđenje, vonj se pojačao, iako je medijski prigušen Tramp-Vučićevim pas de deux promovisanjem sporazuma kojeg pravno nema, politički ima, može biti, ne mora značiti. A naročito je prigušen promovisanjem nobelovaca in statu nascendi. Rađanje, čudovišno nastajanje njihovo, odigrava se kao farsa kojom se nabacuje gusta magla na istinsku tragediju, ne samo smrti jednog čoveka, nego i nepodnošljivog i preskupog teturanja države koja ne sme da iziđe na kraj sa svojom mračnom, u ovom slučaju zločinačkom prošlošću.

Na osnovu takve optužnice, pošto su izvedeni dokazi, svi okrivljeni su, presudom prvostepenog suda (Viši sud u Beogradu, Odeljenje za organizovani kriminal) oglašeni krivim i osuđeni. Radomir Marković i Milan Radonjić na po 30 godina, a Miroslav Kurak i Ratko Romić na po 20 godina zatvora. U odnosu na činjenične tvrdnje iz optužnice, nastupile su određene nove pojave, zanimljive uglavnom ljubiteljima sudskih procedura. Radomir Marković kao tadašnji šef resora Državne bezbednosti, primio je nalog NN (nepoznatog) lica da se izvrši ubistvo Slavka Ćuruvije i taj nalog preneo Milanu Radonjiću. (U presudi nije propuštena svojevrsna zaštitna klauzula da je prethodno Milorad Ulemek Legija odbio da izvrši ovaj nalog.) Tim nalogom Marković je podstrekavao Radonjića da pripremi ubistvo. Radonjić se dogovorio sa Romićem, Kurakom i nekim novim NN licem, kojeg nema u optužnici (ne onim NN licem koje je dalo početni nalog), da organizuju i izvrše ubistvo Slavka Ćuruvije. Neću se ovde baviti motivacijom okrivljenih za ubistvo, onako kako je vidi prvostepeni sud, niti opisom i dokazivanjem odnosa između okrivljenih u verziji prvostepenog suda, zato što oni nisu odlučujući za najnoviju odluku u ovoj stvar, odluku drugostepenog, tj. Apelacionog suda u Beogradu. Takođe, ni opisom samog izvršenja dela. Ono što je suština jeste da je prvostepeni sud utvrdio da je neposredni izvršilac novo NN lice, ono koje nije obuhvaćeno optužnicom, da je taj novi NN bio onaj ko je dva puta ispalio rafal u Ćuruviju i udario Branku Prpa drškom pištolja. Kurak, Romić i Radonjić, po presudi su tretirani kao saizvršioci. Kuraku, prema optužnici, glavnoj persona dramatis, budući da je imenovan kao neposredni izvršilac dok je prema presudi to neko nepoznat, sudilo se u odsustvu, tj. on je bio i ostao u bekstvu.

Šta je bitan pravni problem prvostepene presude, a zbog toga je i ukinuta? To je subjektivni i objektivni identitet između optužnice i presude. Iako je značenje oba ova pojma sporno i oba se smatraju teškim i zakučastim pitanjima krivičnopravne nauke, nastojaću da ih objasnim praktično, sa stanovišta ovog konkretnog slučaja.

Subjektivni identitet znači da neko ko nije obuhvaćen optužnicom kao okrivljeni, ne sme se, u presudi koja se povodom te optužnice donese, kao okrivljeni tretirati. Ne treba zaboraviti: u optužnici postoji samo jedno NN lice. Ono koje je dalo nalog Radomiru Markoviću da organizuje izvršenje ubistva Slavka Ćuruvije. To je onaj ne baš sasvim nepoznati NN – obris iza koga, po prirodi prava, ali i po prirodi stvari i danas avetaju Slobodan Milošević ili Mira Marković, ili i on i ona zajedno. U toku prvostepenog postupka, izronio je, međutim, novi NN, nije ga bilo u optužnici, koji je, po novom mišljenju tužioca, a i prvostepenog suda, stupio na mesto Miroslava Kuraka, kao neposredni izvršilac.

Objektivni identitet između optužnice i presude postoji onda kada se oba akta zasnivaju na istim činjenicama koje su bitne za određeno krivično delo i odgovornost okrivljenih. To ne znači da optužnica i presuda moraju glasiti isto. Optužnicom se tvrdi da je okrivljeno lice izvršilo određene radnje koje su krivično delo i da je za njih odgovorno. Presuda to može utvrditi i izreći osudu, ali se okrivljeni može osloboditi, a može se optužba i odbiti. Bez obzira na ishod, bitno je da se presuda kreće u okviru onih radnji koje se optuženom stavljaju na teret optužnicom, tj. činjeničnih tvrdnji iz optužnice. Njih sud proverava dokazima tokom postupka.

E, sad se mora postaviti jedno bitno pitanje. Budući da su objektivni i subjektivni identitet optužbe i presude pitanja krivičnog procesnog prava – da li su tužilac koji je podneo optužnicu i zastupao je tokom postupka, kao i sud koji je doneo presudu, znali šta rade? Prvi, uvodeći mimo optužnice novo NN lice, a drugi držeći to NN lice neposrednim izvršiocem ubistva, čime je nužno izmenjen ne samo subjektivni, već i objektivni identitet presude u odnosu na optužnicu. Ne znam da li su znali. Ali, morali su znati! Svi imaju visoke pravne kvalifikacije. Ako nisu znali, odgovorni su zato što su morali da znaju. Zbog nestručnosti se razrešava. Ako su znali šta rade, onda bi morali još teže odgovarati. U oba slučaja, javnost ima pravo da nagađa, oni su joj to pravo pružili na tacni. Time ima i pravo da pita: da li je možda na delu svesna opstrukcija postupka, koja bi uključivala i zastarevanje.

A onda, kad se to sve ovako lepo složilo, izjavljene su tu brojne žalbe – tužioca i odbrane. Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni, tako stoji u njegovom saopštenju, tretira povredu pravila o subjektivnom i objektivnom identitetu kao razlog za ukidanje presude, koji spada u takozvane apsolutno bitne povrede odredaba krivičnog postupka. U saopštenju se još kaže da u presudi „nisu dati dovoljno jasni razlozi o odlučnim činjenicama“ na osnovu kojih je prvostepeni sud utvrdio postojanje dogovora o izvršenju krivičnog dela među optuženima, kao i da je i dalje „nejasno kojom svojom radnjom“ su Romić i Kurak novom NN licu omogućili izvršenje krivičnog dela.

Drugostepeni sud je svoje rešenje o ukidanju prvostepene presude i vraćanju na ponovno suđenje doneo na nejavnoj sednici veća.

U Zakoniku o krivičnom postupku (ZKP) postoji, pored sednice veća, još jedna mogućnost. Na osnovu čl. 449. ZKP drugostepeni sud može održati ponovni glavni pretres. Uslovi za drugostepeni pretres određeni su u st. 1. ovog člana: „Pretres pred drugostepenim sudom održaće se ako je potrebno da se zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja izvedu ili ponove dokazi koji su izvedeni ili odbijeni od strane prvostepenog suda, a postoje opravdani razlozi da se predmet ne vrati prvostepenom sudu na ponovni glavni pretres“. Prednost ovog načina odlučivanja, koji je za sud teži od sednice veća, jeste u tome da drugostepeni sud meritorno odlučuje sam, otklanjajući nedostatke prvostepene presude. Kad tako postupi, presuda drugostepenog suda postaje pravnosnažna, postupak se njome okončava.

Iz saopštenja Apelacionog suda, uključujući tu i uputstvo prvostepenom sudu, može se zaključiti da je, makar zbog nepotpunog, ako ne i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja bilo potrebno izvesti nove dokaze, ili ponoviti već izvedene radi utvrđivanja relevantnih činjenica, koje drugostepeni sud smatra neutvrđenim. Na primer (čak i u samom saopštenju) navodi se nedostatak o tome kojom radnjom (što je činjenično pitanje) su Romić i Kurak naveli novog NN da puca u Ćuruviju. Drugi uslov – postojanje opravdanih razloga da se predmet ne vrati na ponovno suđenje prvostepenom sudu – postoji. Najmanje dva takva. Najpre, od ubistva je proteklo više od 20 godina. Ne samo okrivljeni, već i porodica žrtve, ima pravo na okončanje postupka u razumnom roku. Odavno je prekoračen, zaslugom tužilaštva i suda. Svakog od njih ko je bio nadležan proteklih 21 godinu. Drugo, u pitanju je ubistvo koje je organizovala i sprovela država, tzv. državni zločin, koji je po prirodi stvari jedan od društveno najopasnijih zločina.

Da, ali održavanje glavnog pretresa pred drugostepenim sudom, traži sadejstvo tužioca za organizovani kriminal. Ako se ne želi ponoviti greška kršenja pravila o subjektivnom i objektivnom identitetu optužnice i presude, optužnica se mora izmeniti, uvođenjem novog NN lica i dodatnim činjeničnim tvrdnjama. To za tužioca ne bi smelo biti problem, jer je već mimo optužnice, to učinio u toku prvostepenog postupka. Da li se optužnica može izmeniti u postupku pred drugostepenim sudom, procesnopravno gledano? Da, na osnovu čl. 450. st. 5. ZKP, to je moguće učiniti u korist optuženog, a ovde bi bilo u korist jednog od optuženih, Kuraka, jer je u podnesenoj optužnici terećen za neposredno izvršilaštvo, a izmenjenom optužnicom bi to bio za saizvršilaštvo, što bi mogao biti bolji položaj. Zašto drugostepeni sud nije pokušao da zakaže glavni pretres i sačeka šta će tužilac učiniti? Mislim da je stvar možda u načinu na koji su drugostepeni sudovi navikli da rade. Za njih je zakazivanje glavnog pretresa krajnja nužda, zakazuju ga onda kad moraju, a ne kad mogu. A moraće, ako u ponovljenom suđenju stvari ostane iste kakve su bile posle prvostepene presude, jer na osnovu čl. 455. st. 2. ZKP, drugostepeni sud, u svakom slučaju mora sam meritorno odlučiti, ako je presuda već jednom ukinuta, a ova jeste. Ali krajnja nužda je ovde već davno nastupila i drugostepeni sud je mogao sam odlučiti. Ako bi izostala izmena optužnice, očigledno bi bilo da tužilac ostaje pri prvobitnoj verziji namerno. A to se kažnjava. Ne, doduše uvek u hibridnim režimima.

Stvar je ovde u tome što tužilac nije hteo ili nije smeo da odstupi od Vučićeve verzije. Prvostepeni sud, takođe to nije hteo ili nije smeo, po cenu kršenja pravila. Drugostepeni sud nije hteo ili nije smeo da se meša u tu verziju. Stvar ostaje nerešena do daljeg. Ako se bude sudilo ovom puževom brzinom, doći će spasonosna zastarelost. Ta trajna tačka vezivanja svih ujedinjenih državnih zločinaca svakog autoritarnog režima, koji su ovde pravilo. Demokratija je tek kratkotrajna devijacija. Ona ne traži opsenare.

A isplivale su tu i neke, naizgled sporedne, ali suštinski bitne stvari. Suštinski bitne za ravnopravnost svih pred zakonom. Recimo Kurak, koji je u bekstvu, posle ubistva je izvadio pasoš. Pa nas je onda ministarstvo spoljnih poslova obavestilo (slavodobitno) da je pasoš izdat za vreme one vlasti 2011. Pa se o tome otvorila tabloidna debata. A neizbežni Šešelj je još 2002. objavio da je ubica Kurak i tražio nagradu. Da li je to Vučić, objavivši svoju verziju tek 2014. „znao“ još 2002. godine? Da li je verovao svom tada neprikosnovenom šefu? Da li bi neki tužilac ili policijski inspektor mogao o tome da ga priupita, štaviše da promoviše poligrafsko održavanje vatre kome je predsednik tako sklon.

Možda bi i moglo. Negde drugde.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend