30. nov 2022.

Talasanje Srbije Dušana Mašića – devetnaesto poglavlje

Mart 1999: Veranovo hapšenje... Bombardovanje... Preuzimanje B92... Ubistvo Slavka Ćuruvije...

Foto: Predrag Mitić

Piše: Dušan Mašić, knjiga je objavljena 2006. godine u izdanju Samizdata

¨Ne znam čega sam se više plašio. Da me pojede mrak ili obasja svetlost neke bombe.¨-Nebojša Spajić

Trebalo je da kažem još samo ono: ¨Specijalno za Glas Amerike iz Beograda- Dušan Mašić¨. Sve drugo je već bilo ¨poslato¨. Umesto toga telefon je tog 24.marta ¨pokupio¨ zvuk sirene. Nedugo zatim iz pravca Batajnice stići će i prve potmule eksplozije. To već nisu čuli. Dakle, počelo je. Bio je to moj poslednji izveštaj za Glas Amerike (VOA). Nije morao Aleksandar Vučić sutradan da me zove i ¨prijateljski zamoli da se glavom ne šalim¨ da šaljem izveštaj za VOA o početku NATO intervencije. Nije ni morao da zove. Milica Kuburović i ja smo već ranije rekli Maji Druker, urednici srpkog servisa VOA, da prva bomba znači i kraj naše dugogodišnje saradnje. Zar da svaki izveštaj počinjem sa ¨Promašili ste me.¨? Ne mislim konkretno na VOA već na američku vladu koja je plaćala i moj honorar i platu pilota 15000 stopa iznad mene. Imam utisak da su nas razumeli. A i da nisu, rezultat bi bio isti. Izveštaji o tome šta se dešava u Srbiji ubuduće neće stizati iz B92. Nije tu više reč ni o strahu ni o patriotizmu. Jednostavno, pod bombama nema profesionalnog novinarstva. Ko ne veruje u to ili nikad nije bio bombardovan ili ¨masno¨ laže. Ili i jedno i drugo.

Talasanje Srbije je i slika jednog stanja duha, objašnjenje kako smo mogli da ostanemo normalni u vremenima o kojima je u knjizi reč. Prkos, inat, cinizam, naivnost, nevinost, principijelnost, poštenje, humanost, pravednost – čitav jedan sistem vrednosti svakako je ono što je povezivalo ljude i događaje u ono što je, u nedostatku preciznije definicije, moguće nazvati jedino – fenomenom B92. Taj sistem bio je suprotstavljen sistemu koji ga je okruživao. Taj sistem vrednosti, emitovan preko radio talasa, obuhvatao je u sebe i sve slušaoce B92, koji su postali njegov deo, svakako i sve čitaoce ove knjige.

¨Sama ta atmosfera uoči bombardovanja, to hoće li ili neće da nas gadjaju, zatim odnos  prema ¨nerežimskim¨ medijima su stvarali jednu groznu atmosferu¨ priča mi Milica Kuburović.¨Sa druge strane ja sam  negde posle zimskih demonstracija 97. odlučila da ću da odem sa B 92, ali je bilo pitanje kada. To je  bio mali korak za čovečanstvo, ali veliki za mene, jer sam  pre toga mislila da ću da umrem u  B 92 u 106-oj godini života. Sve se nekako tada isprepletalo. Malodušnost je prevladala, što zbog bombardovanja što zbog nekih drugih stvari. U redakciji su počela spletkarenja, na sve strane su se postavljala pitanja otkud nam pare i gde su naše pare, u jednoj reči- strašno.Tada sam dobila svoje prve sede, koje Amerikancima nikad neću oprostiti. Po mom proračunu trebalo je da počnem da sedim posle četrdesetpete a ne sa trideset.Sad moram da se farbam. Zanimljivo da me je na ¨pola¨ bombardovanja zvao Vučić da mi kaže da ponovo mogu da radim za VOA. Došlo im je iz dupeta u glavu da kada B 92 kaže ”Ubijeno 14 srpskih beba” da je to vest, a da kad RTS to objavi da to niko ne ferma 2%. I on i još neki ljudi u saveznoj vladi imali su ideju da nas angažuju da radimo neki sajt ali su ih razni JUL-ovci ¨otkačili¨. Naša odluka da dok bombe padaju ne radimo za VOA bila je čvrsta. Nema veze, hoću da izgubim tih 500 ili 1000 dolara mesečno. Posle prve bombe, sve gubi smisao. Znala sam da mogu da živim bar godinu dana bez  drugih prihoda sem B 92 ,pa čak i bez prihoda u B 92. Posle je ¨gazdarica¨ Maja počela da zove druge da joj rade, a nama se nije ni javila. Znala sam da je to kraj i da više nikada neću raditi za njih.¨

Proći će nekoliko godina dok se opet nisam čuo sa onima sa kojima sam  do tog dana bio bar tri ili četiri puta u dnevnom kontaktu. Bilo im je krivo zbog svega, ali nikako nisam uspeo da ih razumem zašto nas nisu zvali da nas pitaju ¨Kako ste?¨. Telefoni su sve vreme radili. Kao, plašili su se da nemamo probleme jer se telefoni prisluškuju. Pa i pre i posle toga su prisluškivali moj telefon. Jak razlog. ¨Slobodna Evropa¨ je raspustila svoje dopisništvo u Beogradu na čelu sa Dušanom Radulovićem jer nisu hteli da im javljaju za koliko su ih promašili. Jedino su BBC i WDR ¨zaštitili¨ svoje dopisnike koji su takodje zaćutali. Bilo im je jasno da u Beogradu više nije ništa nije isto kao pre. Amerikancima očigledno nije.

U B92 je već bilo dovoljno ¨odraslih¨ koji su znali da ako nešto u Srbiji može da krene na gore, da će krenuti.

¨Većina nas je  delila to osećanje o zatvorenom krugu.¨ priča mi Bojana Lekić.¨ Sloba je krenuo s Kosova i  ¨pući¨ će na Kosovu, a svi mi ćemo ¨pucati¨ zajedno s njim svo to vreme. Ja sam početkom marta bila u Švajcarskoj na jednom skupu sa albanskim kolegama sa Kosova. U isto vrme pregovaralo se u Rambujeu. Oni su verovali da će biti postignut dogovor. Mi nismo. Sećam se kako mi je na kraju Aferdita Keljmendi sa Radija 21 rekla: ”Sve će biti dobro”, a ja sam rekla: ” Ne, biće bombardovanja”. I nažalost, bila u pravu. Sa druge strane to je značilo da smo mi negde psihološki bili potpuno spremni da preguramo i to . Mi smo se se svim tim našim strahovima suočili u oktobru, šest meseci ranije. Tada smo se svadjali na kolegijumu. Delili na one koji imaju decu i one koji nemaju. Ljudski najteži kolegijum u  istoriji B92. Tada smo mi zapravo psihološki preživeli taj momenat da će to nama da se dogodi. To što su se tada Holdbruk i Milošević nešto dogovorili bila je njihova stvar. Mi smo pričali o ¨našoj¨  što je sa ljudske strane bilo strašno, ali sa profesionalne  jako dobro. Nama su oni postali strana bića koja odlučuju o našim životima, kao što su odlučivali prethodno o nekim drugim životima. Mi smo tražili odgovore na neka druga pitanja. Ljudima koji su prošli rat oni su verovatno poznati, ali nama nisu bili. Šta radiš u situaciji kada imaš jedno parče hleba, a treba da ga podeliš među pet ljudi? Čiji je život vredniji?Onoga ko je mama ili onoga ko još nije mama,ili tek treba da postane? Potpuno dolaziš na teren života i misliš o ljudima kao ljudima, a ne kao novinarima. Tada smo napravili ¨ratni¨raspored. Rešili smo da čuvamo naše momke. Više nego decu. Organizovali smo se kao porodica. Muškarci su nam bili važniji u smislu izdržljivosti i rada na terenu, a sa druge strane znali smo da će oni kao vojni obveznici biti prvi na udaru. Tako smo postavili da ¨Dnevnik¨ kao najiskusniji i najhladnokrvniji vode Milica Kuburović i Timofejev , a da ja kao urednik ostanem za ¨Noćnik¨ sa mlađom ekipom. Mi nismo postavljali pitanje da li će bombardovanja biti,već da li će ono biti za ¨Dnevnik¨ ili ¨Noćnik¨. Sve ostalo razrešili smo u oktobru.¨

Strategija je bila krajnje jednostavna. Muškarci, koji su bili vojni obveznici, trudili su se da se što manje zadržavaju u redakciji. Ugalvnom bi na dogadjaje išli iz svojih skloništa, budući da niko nije tih meseci spavao kod svoje kuće. Glupo bi bilo da u radio udje vojna policija i pokupi sve one koje je danima bezuspešno tražila. Timofejev je bio oslobodjen vojske i zato je bio ¨povlašćen¨ kao još nekoliko njih. ¨Žene¨ su zavladale redakcijom B92. To je ono što je Bojana nazvala ¨čuvajmo svoje momke¨. Sa druge strane Veran Matić i Saša Mirković su do poslednjeg dana vodili svoju diplomatsku bitku ubedjujući sve kojima srpski nije maternji jezik da je bombardovanje Srnije  najgluplji način da se ¨sruši¨ Milošević. Znali su da će Srbija biti srušena, a da će Milošević ostati.

¨ Teško mi je da kažem da smo imali neki razrađeni plan za slučaj NATO intervencije , ali smo bili svesni da  će onog trenutka kada krenu da padaju bombe nastati vrlo teški dani za nas.¨ priča Saša Mirković.¨ Ne samo za nas nego za sve nevladine organizacije, opozicione partije i uopšte sve ljude koji su se na bilo koji način protivli Miloševiću.  Da će to režim iskoristiti  za obračun sa svim tim segmentima društva. Jedino što smo mi mogli da uradimo je da svaku priliku iskoristimo da u susretu sa diplomatama, stranim političarima i predstavnicima medija apelujemo da se na svaki način izbegne bombradovanje. To nije bila nikakva patriotska priča, već smo znali da će ono malo što je napravljeno u rasponu od demonstracija 96/97 i ono što je učinjeno u tom demokratskom sektoru biti satrto prvim danima bombardovanja. Moram da priznam da sam ja očekivao da će samo bombardovanje trajati mnogo kraće. Ja sam mislio da će ono biti usmereno na Miloešvića lično, da će trajati nekoliko dana i da u tom prvom naletu neće stradati ti infrastrukturni objekti kao što su mostovi. Kada je sve to ¨krenulo¨ osećao sam se na neki način izdatim.  Ipak, mora se napraviti razlika između onih diplomata koje su otišle iz Beograda i više se nikada nisu pojavile u mom životu i onih ljudi koji su stvarno pokazali i da im je užasno žao što njihovi napori nisu uspeli i što nisu ubedili  svoje centrale da je to bombardovanje potpuno kontraproduktivno. Te ljude smo kasnije sretali. Neki su bukvalno osedeli, drugi su to proplakali. Uvek sam razmišljao o tome kako će izgledati naš prvi susret kada prođe to bombardovanje i na kraju shvatio da vreme leči sve, mada to više nikada nije bilo kao ranije. To bombardovanje je bio bolan način da naučiš kako u politici nema ljubavi već  samo interesa i da što pre to spoznaš- mnogo ti je lakše.¨

Veran Matić je uvek bio, i ostao, večiti optimista. Ili smo bar svi mi tako mislili. Imao je onu sposobnost da radi nekoliko stvari u isto vreme pa se tako ponekad zapitaš da li to on jedno misli, drugo radi, a treće govori. Ono što se nikada nije postavljalo kao pitanje je njegova želja da sačuva B92 i ljude u njemu. I to u obrnutom redu. Prvo ljudi, pa radio.

¨Ja nikada nisam isključivao mogućnost bombardovanja, ali sam se uvek trudio da budem pozitivan i da mislim da ga neće biti. Sve do večeri pre. Tada mi je neko kome sam mogao da verujem javio da je odluka doneta i da to više nije pitanje da li će ga biti ili ne, već samo kada tačno.Onda sam okrenuo svoje rođake i neke ljude koje sam znao i kojima sam rekao:¨ U naredna 2 dana će verovatno biti. Imam informaciju pa sada vi vidite. Javljam vam da znate. Možda i grešim, možda je greška i što vam javljam,da se ne uzbudite previše, ali eto imam neku obavezu da vam javim.¨. To je za sve nas bila jedna potpuno nova situacija. Ne znate kako će to da izgleda.I ono što smo kasnije doživeli je nešto što je stvarno bilo jedinstveno.Niko nikada nije vidoe te avione. Ajde, tu i tamo. Ali je  to proizvodilo efekte koje je trebalo da proizvede. Prvi put više ništa nisi mogao da predvidiš i proanaliziraš. Ali, očekivalo se da će uslediti nekakva represija protiv nas. I uspeli smo da prvi ¨nastradamo¨ . Pre nego što je bombardovanje i počelo.¨

Program B92 u uslovima vanrednog stanja izneverio je očekivanja i valasti i dela medjunarodne zajednice. Vlast je u svojim ¨naredbama¨ rekla kako mora da se izveštava. Neki strani ¨prijatelji¨ su na direktan ili posredan način izrazili očekivanje da će B92 nastaviti još žešće da se bori protiv Miloševića. Prave strane prijatelje zanimalo je samo šta će biti sa svima nama.

¨ Ti koji su mislili da ćemo još žešće udarati po Miloševiću ili nikada nisu bili ovde ili naprosto nisu skapirali šta je Srbija.¨ kaže Saša Mirković.¨ Nije Srbija neki izuzetak. I ovde bombe ubijaju sve. One ne padaju samo na one ljude koji podržavaju Slobu i paravojne formacije. One ne prave razliku ko je za jednu poltičku opciju a ko za drugu, ko podržava masakre na Kosovu ko ne, ko je bio u policiji i paramilitarnim formacijama a ko na demonstracijama. Neki to nisu želeli da shvate¨

U takvoj atmosferi dočekali smo 23.mart. Holbruk poslednji put u Beogradu. Kao pričaju, a ne znaju da drugog izlaza nema. I Srbija i svet našli su se u poziciji onih koji farbaju pod pa ostanu zarobljeni i ćošku.

¨ U vazduhu se osećalo da će se nešto desiti.¨ kaže Mirković. ¨Meni je palo na pamet da bi bilo doboro da dokumentacija koja se nalazi u firmi da ona bude sklonjena na neko sigurnije mesto. I ja sam došao tog dana sa nekim putnim torbama i pokupio svu dokumentaciju koja je bila relevantna za funkcionisanje B92 prethodnih godina.  Stavio u gepek i odvezao kući. Već je skoro bila ponoć kada sam završio sve to. Seo sam da slušam kontakt program koji je vodila Bojana. Dosta je alarmantno prozivala beogradsku vlast, koju je držao SPO, postavljala  pitanja vezana za skolništa i tako dalje. Mislim da smo mi prvi počeli da pričamo o tome. Sledeće čega se sećam je telefon koji me je probudio u sred noći. Bio je to Veran da mi kaže da je policija ušla u radio.¨

¨Solana objavljuje uveče da je izdao ovlašćenje i naredbu da se počne sa bombardovanjem¨ seća se Veran Matić.¨Niko od nas ne zna kada će ono početi. Mi ulazimo u vanredni program koji vodi Bojana Lekić . Svi smo pod tenzijom, uzbudjeni, više nego obično. Pokušaj gradskih vlasti da stvari učini normalnim,da prikrije svoje slabosti jer nije znala šta će da uradi u tom trenutku,sa jedne strane i ta naša uzbudjenost  proizveli su  u kratkom vremenskom periodu dosta  naelektrisanu atmosferu između B 92 i svih ostalih. Ja ni danas ne mogu da identifikujem ko je doneo odluku da te noći zabrani  B 92 ali ona je doneta i realizovana u par sati. Pritom nisu rekli uznemiravate javnost i slično već su išli zaobilazno. Poslata je inspekcija iz ministarstva za telekomunikacije sa tezom da emitujemo jačim signalom nego što je to dozvoljeno i da nas zbog toga zabranjuju. Inspekciju je pratila interventna brigada. Ja sam bio kod kuće, kratko slušao taj program, a onda je krenula tišina. Zvao sam radio, ali niko se nije javljao. Krenuo sam da zovem ¨dežurne¨ na mobilne telefone, ali ni tu nije bilo odgovora. Bilo mi je jasno da se nešto nenormalno događa.¨

Kao urednik informativne redakcije Bojana Lekić preuzela je na sebe ulogu voditelja programa u noći kada je sve koji su mogli da čuju B92 zanimalo samo kada će prva bomba pasti i šta oni da urade da ne budu prva žrtva. Mi smo pre svega toga razgovarali koje informacije u takvim uslovima mogu da ¨idu¨ a koje ne. Šta radi vojska bilo je ono o čemu nismo pričali. Nije nam trebala nikakva ¨naredba¨ za to. Zar je zaista neko očekivao da će čuti tada na B92 kako u nekoj kasarni više nema nikoga i kako su svi preseljeni u zgradu osnovne škole? U tom ratu, kao ni u drugim, kasarne nisu bile kasarne, a škole nisu bile škole.

¨Mene je strašno nerviralo to što je tadašnji državni vrh nas tretirao kao špijune kada nešto znamo¨ priča mi Bojana Lekić. ¨A šta je trebalo drugo da zaključiš ako je stepen pripravnosti u bazama NATO-a sa narandžastog dignut na crveno nego da će krenuti da te bombarduju? Mi smo to tako i saopštili. A kasnije su nam to pripisivali kao:”Kako je ona znala da će krenuti bombardovanje?”. Tada smo prvi put snimili Džejmi Šeja. Tada je on bio Niko. Razmišljali smo da li da ga uopšte pustimo. Pustili smo ga jer je ono što je on pričao bilo važnije od toga da je to bio neki novi, nebitno portparol u NATO.  Posle, kada je postao ¨onaj¨ Džejmi Šej nas su optužili da smo ga mi promovisali. Ali nije to ono što nas je ¨zatvorilo¨ te noći. Meni je prvo palo na pamet da će kada se zna da će biti bombardovanja u narednih 24 sata krenuti stampedo ljudi u samoposluge. Kako sam znala da imamo još 24 sata? Pa, pitali smo razne stručnjake koliko vremena prodje od znaka crveno do prve akcije i oni su nam rekli ¨najmanje 24 sata¨. Nije ovo bio prvi rat na svetu. I onda kažem:”OK. Sada treba izbeći stampedo na samoposluge. Imamo još 24 sata”. Ljudi su kupovali vodu, sve i svašta. Obe te stvari su meni stavljene na teret i nama kao firmi kao ¨dokaz¨ da smo mi  špijuni. Jer Bože, mi znamo više nego drugi. A potpuno su obe stvari  beskrajno logične. A  ta rečenica, kao:”Polako, nemojte samo da jurcate po samoposlugama” je bila tumačena od strane gradske strukture kao poziv da se ide u samoposluge.  I zato su nas zatvorili. To što se narod ponašao krajnje razumno i poslušao nas pa nije jurcao u samoposluge njima nije bilo važno. Vi ste tada mogli svuda da čujete B 92. Iz svih radio aparata.  U Makedonskoj ulici, kada prodjete, od radnji preko taksista do kioska , svi su slušali B92.¨

Nama se verovalo, a njima nije. To je bio problem.

¨Sećam se te  noći kada je ugašen program.¨ kaže Danica Ilić. Kada je počelo bombardovanje prvo što je uradila bilo je da uzme svoju mladju sestru za ruku i dovede je u radio. Tu se, kao i mnogi drugi, osećala najsigurnije. Po sistemu: Šta bude drugima biće i nama. ¨Bila sam na večeri sa Milošem Milićem i Božom Podunavcem- nastavlja Daša. Otišli smo posle do mene. Stanovala sam bukvalno preko puta DOB. Uključili smo radio da slušamo muziku, jer je noću išla muzika koja se nama svidjala. Voditelj je bio Dušan Ilić. U jednom trenutku rekao je:  “Ovo je bila pesma ta i ta..vi ste SLUŠALI radio B92”. Pomislila sam :“Bože kakva budala. Govori u proslom vremenu” da bih posle par sekundi shvatila da nije budala jer je počela tišina. Znala sam da se nešto desilo. Prešli smo ulicu, otišli na 5.sprat i tamo zatekli policiju. ¨

¨Bilo je oko 1.00 kada sam na prozoru u redakciji videla odraz naoružanih policajaca. ¨seća se  Bojana Lekić . ¨ Sledeće što sam čula bilo je :”Podignite svi ruke… Podignite svi ruke gore. Ne dirajte mobilni telefon.¨Telefoni su kao ludi zvonili sa svih strana, a oni nam nisu dali da se javimo. Tada mala Brankica Stanković, hrabra kakva jeste, njima kaže:¨Šta je vama, ona je naš urednik”. A tako ih je bolelo dupe dal sam ja urednik ili ne…. Govorili su ”Mi vršimo svoju dužnost” i nisu imali stvarno nikakvu akciju prema nama  lično. Imala sam utisak da ni njima nije bilo prijatno.¨

Milivoje Čalija je bio ¨glavni¨ u radiju te večeri.

¨Gašenje programa doživeo sam kao ličnu uvredu¨ priča mi Čalija.¨ Ja ne sumnjam u intelegenciju naših protivnika,  jer neko ko opstane na vlasti 10 godina nije glup. Možda  samo svoju intelegenciju koristi na pogrešan način. Ali ne znam zašto su oni odlučili da ugase B92 za vreme bombardovanja i mislili da ćemo biti neki neprijateljski i remetilački faktor u čitavoj prici. Neću da kažem da bi išli na mostove i kačili mete na čela, ali sigurno ne bi na destruktivan način pratili situaciju. Kada lete bombe postoji jedna drugačija percepcija. Onda ne pričaš o tome koliko je Milošević bez veze, već brineš da neko ne pogine. A koliko je on bez veze ima vremena da se razgovara. Ja sam tu priču sa policijom te večeri emotivno doživeo.Bilo je uljudno i jezivo. Meni su se noge tresle. Nemam generalno problem sa tremom, ali prvi put mi se desilo da dok sam stajao gore na krovu sa njima i dok su policajci uzimali predajnik, da su mi klecale noge dok sam se javljao Mariji Milosavljević  i drugima, objašnjavavajući da je došla interventna brikgada da ugasi program i da je to to. Došlo je sedmoro,osmoro ljudi u tim plavim predatorskim uniformama, pitali ko je ovde nadležan, tralala,….. došli smo da ugasimo predajnik. Sve se završilo za pola sata. Dali su i nekakav papir. Sve to izgleda kao da vam je došao  neko da popunite neki formular. Medjutim, osećaj da imaš fizičko prisustvo predstavnika onoga protiv čega se boriš tolike godine je nešto što u čitavu priču unosi jezu.¨

Veran Matić došao je te noći kući sa idejom da se odmori pred prvi dan bombardovanja.

¨Bilo je negde možda jdanaest, pola dvanaest kada je došao¨ priča mi Lola Matić, Veranova supruga.¨ Rekao je ¨Verovatno će bombardovati. Mogla bi da spremiš neke neophodne sitnice ¨.  Pazi, neophodne sitnice za slučaj da treba da bežimo. A niti znaš kako ćeš da bežiš, niti čime. Priča kao da ima parkiran avion ispred zgrade. Kažem mu da ne znam šta da spremim i stavljam par stvari u neki mali kofer. Kao, da ponesem kada krenemo u sklonište. A ne znam ni gde je ono. Budna sam dočekala telefon koji je zazvonio. Po svom starom pravili- ništa ne govori. Ćuti i samo je 2-3 puta rekao da i dobro. Spustio je slušalicu i nastavio da sedi na krevetu.Pitam: ¨Dobro, šta se sada dešava?¨, a on kaže ¨Moram da idem na radio¨. Kažem:¨ Jel’ da te uhapse?¨. Kaže: ¨Da¨. Tako se vodi razgovor. Gde ideš, idem da me uhapse. Nema nikave histerije. Glas potpuno miran-ravna crta. Ne znam šta se dešava u njemu. Ne možeš da dopreš uopšte. Kaže da će popričati sa ljudima i da će ga posle pustiti.  Da ne vredi da beži od toga. I sama sam shvatila da ne može da se skriva. Naćiće ga negde ako su naumili. Otišao je, a kada sam kasnije pokušala da ga dobijem na mobilni nije se javljao. Znala sam šta se desilo.¨

Marija Milosavljević je bila ta koja je javila Veranu. Prethodno je pričala sa Čalijom dok je ovaj na krovu skudao predajnik. Zanimalo ju je samo zašto nema programa.

¨Kada sam izašao iz kuće , sa druge strane ulice su bila dva policajca u civilu. To sam tek kasnije shvatio kada su me ¨dopratili¨ do radija.¨ priča Veran.¨ Sve vreme sam uporno pokušavao da dobijem nekoga na radiju i u jednom trenutku dakle pred samim Domom omladine dobio sam Čaliju koji mi je rekao:¨ Sve je u redu. Mi smo na krovu. Zapečaćen je predajnik. Nemoj da dolaziš.¨ Onda sam prešao  na drugu stranu ulice i stao malo da razmislim šta da radim. Oko mene nije bilo nikoga.¨.

¨Probudio me je telefon¨ kaže Saša Mirković.¨Bio je to Veran koji mi je rekao da je uletela policija u radio. Zadihano je pričao, kao da je trčao od Takovseke do Doma omladine.  Rekao je da ne zna da li da se popne gore ili ne. Da li je to pametno? Onako bunovan nisam mogao da mu dam neki savet. Sam je odlučio da ode gore i bude uhapšen. Ja sam se tada setio dokumentacije koju sam toga dana doneo kući. Očekivao sam da se svakoga trenutka pojavio rotaciono svetlo i kola zaustave ispred mog ulaza. Da me lagano pokupe i smeste u ćeliju. Ako ne sa Veranom onda u onu do nje. Razmišljao sam kako će radio ostati ¨obezglavljen¨ i kako bi to bio veliki problem. No, nisu došli pa sam ja seo u kola i otišao do radija gde su već bili naši advokati.¨

¨U Makedonskoj sam video dva parkirana policijska automobila¨ nastavlja svoju priču Veran Matić.¨Znao sam da u zgradi ima još policije i da nisu tu samo inspektori da zapečate predajnik. Odlučio sam da se popnem gore. Razmišlajo sam kako sam ja glavni i odgovorni urednik, ja sam odgovoran za te ljude i ne znam šta se sa njima dešava u ovom trenutku. Čalija je tada bio izvršni urednik, a on ipak ne snosi tu vrstu odgovornosti. Jednostavno sam se osećao obaveznim da dođem u prostorije i vidim šta se događa. Nisam dugo razmišljao, popeo sam se gore i video sam puno policije i ljude koji sede.  Svi su dobili naredbu da ne diraju telefone  i da se ne pomeraju.Jeziva situacija. U tom trenutku su sa vrha zgrade došli i Čalija i ostali koji su zapečatili predajnik, a meni je predato rešenje o zabrani. Šef policije je tada pitao:¨Da li ste vi Veran Matić.¨ Ja sam rekao da jesam, on je tražio ličnu kartu koju sam mu dao, a onda rekao kako ima naređenje da me privede. Uveli su me u džip i tada sam se osećao dosta neprijatno. Jedino iskustvo sa zatvorom bili su onih deset dana u Padinskoj Skeli 86. zbog neodazivanja na vojnu vežbu. Ali, sada je bilo drugačije. Očekujete bombardovanje, vas hapse i to u situaciji kada je užasno polarizovana ta jedna patriotska-nepatriotska atmosfera. Osećaš to neprijateljstvo i imao sam osećaj da idem na jedan put odakle ću se malo teže vratiti. Vode me 29. Novembra. Pozadi, u tom džipu samnom, sedi jedan jako mlad policajac. Možda ima 19 godina. Pitam ga :¨Zašto me privodite i zašto ste zabranili B 92?¨, a on kaže ¨Nemamo nikakvog pojma¨. Zvali su ih 15 minuta ranije i rekli im da dodju. Kaže: ¨ Da ti pravo kažem ne vidim u čemu je problem.Valjda ćete brzo biti pušteni. Nemoj mnogo da se sekirate.¨ Sa tom nekom prijatnom željom sam izašao iz kola. Nestvarno, sobziroma na ukupnu atmosferu i situaciju u kojoj sam se nalazio.¨

U samoj redakciji bili su iznenadjeni kada se Veran pojavio.

¨Došao je ni od kuda¨ seća se Bojana Lekić¨ Ne znam koji mu je djavo bio. Spušta neku torbu koju nikad sa sobom nije vukao i koja je stvarno delovala  beskrajno sumnjivo. Kao ona koju sa sobom nosi Putin – da pritisne dugme. Policajci su već izlazili kada se jedan okrenuo prema njemu i pitao :”Jeste Vi Veran Matić?”. Tako su ga odveli u zatvor, što se za nas  pokazalo mnogo značajno. Nismo više mislili o radiju i bombardovanju već samo o njemu kao pojedincu. Za nas je sada bilo bitno samo gde je on, šta će da mu se desi i kada će da ga puste. Te noći nismo spavali. Ne zbog toga što će sutra početi bombardovanje nego zbog toga što nam je bilo važno gde su odveli Verana.¨

Advokatska kancelarija Živković-Samardžić brinula se sve ove godine o B92, ali i o drugim medijima u Srbiji. Branislav Živković je bio prvi ¨naš¨advokat. On je pregovarao sa RTS-om i Milanovićem onomad kada nam je voda ¨ušla¨ u kabl. Njegov najbliži saradnik bio je Nebojša Samardžić, čovek koji deluje nevidjeno smireno čak i u najdramatičnijim situacijama. Tom timu na kraju se ¨punopravno¨ priključio i Miloš Živković, Banetov brat, koji  još dok je studirao bio jako ponosan što je njegov stariji brat advokat njegove omiljene radio stanice.

¨U dva posle ponoći je zazvonio telefon¨ priča mi Nebojša Samardžić.¨ Bane i Miloš su krenuli u MUP da traže Verana. Zatvorili su ga  bez ikakvog naloga ili  rešenja, a onda su ga isto tako i pustili. Veran i B92 nisu za nas bili obični klijenti, kao što ni Srbija nija obična država. Nije lako biti advokat  u yemlji u kojoj pravo ne funkcioniše. Prosto pokušavaš da nekim staloženim ponašanjem i imitiranjem da se tu radi o pravnoj državi  dobiješ dovoljan broj informacija i  saznaš šta se dogadja. Ta je situacija i za nas bila jako stresna. I danas, kada vidim Veranov broj na mobilnom, imam mali stres jer mislim da će nešto loše da mi javi.¨

¨Nisam mogao da verujem kada mi je Marija javila da je Veran uhapšen¨ kaže Miloš Živković.¨ Ali, nisam ni imao vremena da razmišljam. Znao sam da za mene tu ¨posla¨ nema ,jer formalno nisam bio advokat već samo pravni savetnik, ali prvo što nam je palo na pamet bilo je da odemo u SUP u 29.novembra. Nadali smo se da će on tako doznati da je neko došao tamo da pita šta mu se dešava.  Niko od nas nije imao iluzija da ako je neko rešio da mu se nešto desi da mi to možemo da sprečimo. Došli smo i sve je bilo u mraku. Saša Mirković je tu bio i Bane. Ušli smo unutra, tamo je bio jedan policajac. Nešto smo pričali sa njim tipa da li je on tu, da li mogu da potvrde da je tu, kako se oseća. Rekli da smo njegovi advokati. Osećao sam se izgubljeno, ali imao sam potrebu da budem tamo i ako mogu pomognem.¨

¨Bilo je oko 5 ujutru kada smo došli u SUP¨ kaže Saša Mirković.¨ Niko ništa nije znao oficijelno da nam kaže. Čuvar koji je radio na šalter službi rekao je da  ne možemo ništa da uradimo dok ujutru ne dođu inspektori i da je suviše rano, a onda nam je namignuo i šapnuo: ¨Tu je¨. To nas je malo smirilo, jer smo bar znali gde je.¨

Zgrada beogradske policije bila je prazna. Kao i mnogi drugi državni ¨organi¨ policija je prešla na ¨rezervni¨ položaj, ostavivši one koji su stanovali okolo u strahu da ovi ¨gore¨ to neće saznati. Jedino je zatvor još radio.

¨Tu su bili neki onako već podnapiti čuvari koji su me potpuno pretresli¨ priča mi Veran Matić.¨Tražili su da se potpuno skinem. Ozbiljna procedura, a ne pritvor gde te stave onako malo kada se napiješ. Ponižavajuće, naročito kada je tu jedna grupa pijanih tipova. Nisu se mnogo baktali oko mene u stilu  ¨veliku zverka¨  i  ¨politički zatvorenik¨. I oni su bili zaplašeni. Pijan ili ne, ne znaš šta će se dogoditi i kada će bombe početi da padaju. I tu se opet dešava nešto nadrealno. Dolazi neki ¨birokrata¨ da me pita hoću li da budem sam u ćeliji ili da budem u društvu. Potpuno blesav razgovor. Kao u hotelu kada te pitaju hoćete li pušačku ili nepušačku sobu. Ja sam onda rekao da bih više voleo da budem sam. On  se vrati i kaže : ¨Na žalost nemam, moraćete da delite¨. Ubacili su me u ćeliju. Betonska sa nekim drvenim rebrima na podu na kojima leži samo jedan zatvorenik. A on anako dosta visok, krupan,  u Aramnijevom odelu i cipelama, spava kao dete. Kao nevinašce najveće. Ja nervozan, ne znam šta da radim šetam okolo. Nisam mogao da spavam. Kroz prozor se vidi samo heliodrom i deo neba. A ti očekuješ bombardovanje i osećaš se kao u kavezu. Meta koja ne može  da učini ništa da se skloni sa tog mesta. Pokušavam da čujem tranzistor koji slušaju stražari, ali tu nema vesti. Oni sami imaju nekakvu debatu. Shvatio sam da ih je pola izbeglica iz Krajine a pola ih je domaćih.Ta njihova debata je baš onako ¨pijana¨, koja se u Srbiji vodi 10 godina. Najfantastičnije moguće teorije i junačenje, ali sa druge strane veoma razumne reakcije ljudi koji su  došli iz Krajine. Demistifikovanje patriotizma. Kao ,videćete vi na kraju šta će biti. Jedno vreme će da vas junače a onda će da vas izdaju kao što su izdali i nas.  U susednoj ćeliji su bili neki Rumuni koji su se svađali oko nečega. Naravno, nisam mogao da ih razumem, ali je bila dosta duga neka svađa. U jednom trenutku sam čuo da neko od naših pokušava da dođe, da me pronađe. Saša ili advokati, ne znam, čuo sam ih, ali im nisu dozvolili pristup samom zatvoru. ¨Cimer¨ se budi negde  pred jutro i gleda me onako neprijateljski. U stilu :¨Ko si ti?¨. Ja mu kažem:¨ Ja sam Veran Matić.¨ Šta radiš ovde? Ja kažem:¨ Pa, uhapsili me¨. Ko si ti ? Ja kažem:¨ Glavni urednik B 92.¨ On kaže:  ¨Nemoguće. Tebe su sigruno ubacili ovde da me špijuniraš. Da me nateraš da priznam. Ti si sigurno policajac.¨ I sada za mene počinje jedno drugo ludilo. Znači ,problem sa bombardovanjem, sa tim zatvorom i sad još sa jednim zatvorenikom koji misli da sam ja pandur. Uz to je ogroman i jak. Krećem u nekakvu priču i  pokušavam da ga ubedim da sam ja zaista urednik B92. Pričam mu o MTV nagradi, o tome kako je ¨Košava¨ prekinula prenos. Suludi razgovor. I on onda kaže: ¨ ¨Košava¨. Odakle ti znaš da sam ja bio u obezbeđenju ¨Košave¨?¨  Kažem: ¨Pa, ne znam. Ne znam ja ko ste vi¨. Uspostavimo mi na kraju nekakvu komunikaciju i on kaže da je bio šef obezbeđenja ¨Kometa¨, JUL-ove firme koja je obezbedjivala i ¨Košavu¨. Tvrdi da su mu namestili pokušaj ubistva. A on je samo nekome bejzbol palicom razbio šoferšajbnu. Napravimo mi tu nekakav ¨pakt¨o nenapadanju i sad kreće njegova debata sa čuvarima koji ga dva dana drže u pritvoru i ništa mu ne daju da jede. Svadja se sa njima i traži da mu se donese nešto da jede. U jednom trenutku on otprilike kaže:¨ Dok sam ja ovde radio nije bilo tako. Svako jutro se išlo po burek.¨Znači, bivši policajac. Onda se otvore vrata i oni kažu ¨Izadjite napolje!¨.Izađemo, stanemo uza zid. Morate da držite ruke podignute i prilepljeni ste ledjima uza zid  dok ne operu ćeliju. Jedna, onako, pakosna žena ispoliva sve u ćeliji tako da vi ne možete u naredna 3-4 sata ni da sednete jer je sve mokro. Mislim da to rade iz pakosti. Vratili su nas unutra i dok smo onako šetali pojavljuje se ¨treći¨ čovek.Oniži muškarac, vrlo komunikativan. Priča da dolazi iz ¨Bele kuće¨ i da je ovo ¨Hajat¨. Bela kuća je zatvor na Karaburmi i tamo, po priči, sve pliva u fekalijama i u ćeliji ih je bilo jako puno. Sav je srećen što su ga doveli ovde. Kaže da je bio u opštini da završi neke papire, kada su ga uhapsili zbog toga što je pre 10 godina  nekoga prezgazio. Vozač, autoprevoznik koji je pobegao posle udesa i uspešno se skrivao deset godina. Negde posle 11 otvore se vrata, mene prozivaju i vraćaju mi sve što su mi uzeli. Kažu: ¨Slobodni ste.¨ Ja im tražim neku potvrdu da sam bio ovde, ali oni odbijaju da mi bilo šta daju. Kužu da im je samo rečeno da me puste. Tražim ponovo ¨potvrdu¨ ali oni odbijaju. Izašao sam napolje. Bio je sunčan dan i osećao sam se fenomenalno. Kod kuće me dočekuje  tašta ali i učitelj i učiteljica moje ćerke i sina iz škole. Došli su zabrinuti za mene i zbog dece. Da pokažu solidarnost. Tu su mi rekli da je već bio angažovan advokat Rajko Danilović, da je pokrenut čitav niz nekih akcija, da su već neke medjunarodne organizacije reagovale. Prva je bila  Asocijacija za borbu protiv torture u zatvoru. Ni danas ne znam ko je taj što je odlučio da budem pušten, jer u danu kada se očekivalo da padne prva bomba malo koga bi interesovao moj ¨slučaj¨. Mislima da da me nisu pustili tog dana da bih verovatno sve vreme bombardovanja bio u zatvoru, a verovatno bi mi posle preuzimanja B92 za nešto i sudili i presudili kao u slučaju kolege Nebojše Risitća koji je godinu dana proveo u zatvoru.¨

Kada je Veran izašao iz kuće posle onog ¨ćutljivog¨ telefonskog poziva i rečenice ¨Da, idem da me uhapse¨, Lola Matić je ostala da se bori sa svojim mislima.

¨Razmišljam šta da kažem deci kada se probude.¨ kaže mi Lola. ¨Sedim sama u sobi a deca spavaju. Neboša Samardžić mi je javio da su ga odveli i da oni idu da ga traže. Negde oko 5 su se ponovo javili i rekli da su ga našli, da im nisu dali da ga vide i da ne brinem. Ne znam da li je to najbolje ili najgore što sam uradila, jer kada su deca ustala  ja sam ih poslala u školu. Kao da se ništa nije desilo. Imala sam ceo dan da razmislim šta dalje.Iako sam se grozno osećala radila sam uobičajene stvari. Pre toga sam zvala jednog našeg prijatelja koji je bio inspektor u policiji. Ni on nije mogao da uđe kod Verana ali mi je rekao : ¨Čuo sam mu glas. Tu je i živ je.¨. Tada mi je to bilo dovoljno da se bar malo smirim. Kada su ga pustili ja sam ga videla tek na konferenciji za novinare. Tada sam prvi put čula Verana kako govori, a da mu glas strašno drhti. To je bilo užasno.Uvek je bio siguran, miran, sve ok i pod kontrolom. I tada se trudio da deluje da je sve pod kontrolom, ali mu je glas strašno drhtao. Sigurno je i na njega uticalo to što je on znao da sam ja kod kuće, da ne može da mi se javi, da razmišljam o njemu, deci, bombardovanju…Deci nismo nikada ništa rekli. Doćiće vreme, nekad će se o tome pričati. Ne mislim da je to nešto što treba da se krije, nešto što je sramota. Jednostavno, bili su  mali i zatvor je za njih  bilo nešto gde ideš kada si kriv.Kao, ukrao si, ubio si i ideš u zatvor. U glavi mi je bila potpuna ludnica i nisam znala kako da im objasnim. Možda je čudno, ali ni mi posle o tome više nismo pričali. Kao da se nije desilo.¨

Onoga trenutka kada je policija odvela Verana krenula je akcija alarmiranja svetske javnosti. B92 je bio jako vešt u tome. Nekada su e-mail i telefon najače oružje. Dobra vest se daleko čuje. Loša, još dalje. Gordanu Janković, zaduženu za medije iz celog sveta u Soroševoj fondaciji, ta vest je zatekla u Jermeniji.

¨Bila sam van sebe i pokušavala sam da dobijem bilo koga u Beogradu.¨ priča mi Gordana Janković.¨Veze su bile očajne. Zvala sam Lolu, Sašu Mirkovića, radio..koga god sam znala, ali nisam mogla da se probijem. U jednom momentu , iz očaja, okrenula sam Veranov mobilni. Da vidim da li će slučajno neko da se javi. I javio se –Veran. Rekao je: “Otkud si znala da su me pustili”. Ja  sam ga dobila onog trenutka kada  je izašao iz zgrade SUP-a.Rekao je: ¨ Javićemo se. Lola će verovatno doći kod tebe za nekoliko sati.¨ Ja sam tada živela u Budimpešti, kardu koji će postati srpska Kazablanka. Tako su Lola i deca došli kod mene u iznajmljen stan kao i mnogi drugi. Onda sam kroz to dnevno preživljavala tu situaciju. U mojoj kući, u to vreme, bilo je 18 ljudi sa sve bebama. Bilo je naporno i teško i sve vreme smo pokušavali da budemo u kontaktu sa svima iz cele regije. I iz Crne Gore i sa Kosova, da pomognemo tim novinarima koji su pokušavali da rade. Cela moja kancelarija radila je tada samo za Srbiju i region. Stalno su dolazili neki ljudi i tražili zaštitu,informaciju…..A ja sam uz sve to morala tokom ta neredna tri meseca sedam puta da putujem u Rusiji. Moja gazdarica je  18 puta za 18 ljudi išla u razne službe i policiju. Da potpiše da daje pravo da ti ljudi žive kod mene u stanu. Sara iz fondacije i Želimir Žilnik išli su da kupuju jastuke, posteljinu, čaše, hranu… Bila je to čitava akcija smeštanja svih tih ljudi i borba da oni prežive.¨

Evakuacija porodica bila je možda i najteži trenutak za sve nas. I moja Julija je morala da ode. Nikada neću zaboraviti scenu kada san je zatekao kako u stanu leži na dve spakovane torbe i plače. Iz Britanske ambasade su javili da za dva sata moraju da evakuišu sve svoje državljane. Ambasador i ja smo im mahali dok je mali konvoj napuštao kompleks u ulici Generala Ždanova. On je potom zaključao ambasadu i spakovao zastavu. To je bilo u oktobru. Ista operacija ponovljena je u svim ambasadama i u martu. Julija je tada već bila ¨napolju¨, ali je strašno želela da dodje u Beograd i bude tu sa svima nama. Rekao sam joj da ne dolazi. Razmišljao sam da je glupo da je neko na ulici maltretira kada čuje da nije odavde. Da je iz zemlje ¨agresora¨. Za B92 to je bila dobra odluka, jer je Julija kasnije vodila čitavu akciju Free B92 iz Amsterdama. Za nas dvoje, to nije bilo dobro. Možda će delovati čudno, ali teže je bilo gledati šta se dešava u Srbiji kada ste izvan nje. CNN, BBC i Sky bezbroj puta ponavljaju slike raketiranja Beograda i drugih gradova. Mislite da tu više nema živih. Teško ju je bilo ubediti da je recimo danas lep aprilski dan, da sedim sa prijateljima u kafiću u Strahinjića Bana i da nas baš ¨zabole¨ za još jednu vazdušnu uzbunu koja je u toku. Njihovi strahovi bili su veći od naših. Ipak, mnogi u redakciji odlučili su se na taj potpuno normalan korak. Deca neka idu, mi ćemo ostati.

¨ Kada sam izašao iz zatvora rekao sam Loli da mora da ide sa decom i sutradan su otišli.¨ priča mi Veran Matić.¨ To je bio jedan od tih poslednjih vozova koji je izlazio regularno, posle  se više nije znalo ni gde ni kada vozovi idu. Bilo je dramatično. Stavljaš ih u voz i  ne znaš ni šta ni kako će biti. Da li će uspeti da stignu do granice? Da li će biti bombardovan voz? Lola nije želela da ode. Nije želela da me ostavi u situaciji kada sam tek izašao iz zatvora. To je bio dosta težak period i za mene i za nas kao porodicu.Ona je  teško podnela boravak van zemlje. Mislim da joj je to možda najteži period u životu. Prijatnije joj je bilo i bolje se osećala kada je došla kasnije na nekoliko dana iako je tada bombardovanje bilo najintenzivnije. Taj njihov odlazak me je dodatno opteretio jer sam bio svestan da sam svojom pozicijom i svojim ponašanjem naneo veiki bol svojim najbližima.¨

Sanda Savić je svoju Senju predala majci na jugoslovensko-madjarskoj granici.

¨U tim trenucima radio više nije važan.¨ priča mi Sanda.¨Počinju druge drame. Razmišljamo jedni o drugima, prijateljski, porodično. Ko je gde stavio decu, ko se gde sklonio, da li nekoga juri policija za mobilizaciju. Ja sam tada prvi put pomislila da mi možemo da budemo i fizički ugroženi. Do tada se nisam plašila ni tih telefonskih poziva, ni pretnji. Sve mi je to izgledalo smešno. Ali, sada je situacija bila drugačija. Ja sam ujutru odvela dete na grancu, a uveče je počelo bombardovanje. Osećala sam se bezbednom. Ona je otišla,  na sigurnom je i sada smo tu samo muž i ja. Moj suprug se već skrivao jer je bio vozač u vojsci  i medju prvima je bio pozvan na mobilizaciju. Krio se praktično sve vreme bombardovanja. Ne znam zašto, ali meni nekako uvek zapadne da radim Jutarnji dnevnik  posle nekih važnih dogadjaja. Tako je bilo i tog prvog jutra posle bombardovanja. Izašla sam iz kuće razmišljajući koju formulaciju da upotebim. Šta ću da kažem.Šta se desilo sinoć? Odlučila sam da izbegnem reč agresija, ali sam rekla : ¨ NATO snage sinoć su bombardovali,  nisam rekla Srbiju, nego ‘našu zemlju’.¨  Razmušljajući tako prolazim pored lokalne trafike i komšija koji radi u trafici meni kaže: ¨Komšinice, pa ti još nisu uhapšena?¨ Znam, on je to rekao polušaljivo, ali pošto znam da su mu stavovi vrlo bliski Miloševićevim, sigurna sam da je mislio da ja iz nekog razloga treba da budem uhapšena. I ja sam mislila da mi jesmo negde ugroženi. Lagala bih kada bih rekla da nije bilo straha i nelagode.¨

Jutarnji dnevnici B92 tada su se radili u ¨parovima¨. Muško-ženskim, obično. Baš kao i ¨Dnevnici¨. Sanda je dan ranije radila sa Borisom Husovićem. I on je imao svoju  porodičnu dramu.

¨Ja bombardovanje počinjem da preživljavam od 23.marta popodne¨ seća se Husović, poznat po tome što u minut može da ti kaže kada se šta desilo.¨ Sanda i ja smo radili  ¨Dnevnik¨ i Vasović se uključio iz ¨Hajat¨-a i rekao da Holbruk nije ništa uradio u razgovorima sa Miloševićem i da odlazi ¨nezadovoljan¨. Završio sam ¨Dnevnik¨, smandrljao predavanje smene  i  otišao kući. Tu je pala odluka. Tanja i deca odlaze iz zemlje. Andrej je tada imao četiri, a Maša dve godine. Sa Tanjinom sestrom koja je sa mužem bila u Bukureštu dogovorili smo da sednu na voz i odu u Rumuniju. Užasno sam se to veče osećao. Legao sam strašno rano i uopšte nisam bio svestan da je u noći između 23. i 24. marta upala policija u B92, da je oduzet predajnik. Tek kada sam ujutru kolima krenua na posao čuo sam šuštanje na 92,5. Kada sam ušao u redakciju, tu su još bili ljudi koji su tu sedeli celu noć. Objasnili su mi šta se dogodilo.Pšraktično, sada smo radili samo za stanice ANEM-a i internet. Posle emisije otrčao sam da kupim vozne karte. Voz je polazio u 17.15. Usput sam svratio do Bojane kući da mi Slaviša Lekić da tečnost za njena sočiva jer ona više posle cele noći u radiju nije mogla ni da gleda.  Veran u zatvoru, u redakciji užasna napetost, a ja još treba da organizujem i odlazak njih troje. Razmišljam samo da sada ne počne, samo da izađu iz zemlje, samo da ih odvezem…U glavi ti je i mobilizacija , rat u koji ćeš možda ići, za koga ćeš se boriti. Znaš da je to unapred izgubljen rat. Kupio sam karte i popodne smo svi došli na stanicu. Svuda oko mene vojna policija. Znam samo da su klinci bili u tom trenutku svesni da oni negde idu, a da ja ostajem i da je tu krenulo plakanje. To nisam mogao da izdržim i ¨pobegao¨ sam iz voza.  Tanja ih je zadržala u kupeu. Šta dalje?  Seo sam u kola i otišao na benzinsku pumpu. Napunio rezervoar ¨do vrha¨ i smestio kola u karažu. Onda sam otišao do železničke stanice ¨Dunav¨, tu je pored moje kuće. Znao sam da voz mora tuda da prodje. Sakrio sam se iza jednog stuba i gledao kako moji odlaze za Rumuniju. Oko 20h su krenule prve eksplozije. Spuštaj roletne, silazi u podrum, i tu u skloništu sam ostao do 5 ujutru. Nema signala za mobilni.  Ujutru sam pozvao redakciju i Sanda mi je rekla da idem na konferenciju za novinare Vuka Draškovića u Palatu Federacije. Iz redakcije sam se čuo sa Tanjom kada je stigla u Bukurešt. Nisu čulu eksplozije, ali su znali sve jer je kondukter imao mobilni. Završio sam razgovor i rekao sam sebi: ”OK. To je to. Idemo dalje. Na posao. Ovo je novi početak, novi izazov”. Znam da sam kod sebe imao torbicu sa radijskom opremom, para za dva ili tri dana života  i patike u kojima sudim košarkaške utakmice u kojima mi je bilo strašno udobno. Računao sam da u njima mogu da provedem tri dana. Podsvesno sam bio spreman da, ako treba, napustim Beograd.Ne znam kako. Valjda peške.¨

Lola Matić je sa decom, Anom i Djordjem, proplaka put do Budimpešte.

¨Po izlasku iz zatvora, Veran mi je rekao da se spremim¨ priča mi Lola.¨ Kupio je i karte. To je bilo jutro posle početka bombardovanja. Ja kažem:¨Nema šanse.Neću uopšte da idem.¨. Ne vredi. Mislim da mi je taj dan, to pakovanje i taj polazak sa železničke stanice  promenio život i odneo minimum 10 godina. Gledam kako on ostaje tu, pakujem decu, nekakvi koferi…Pri tom, nosiš neki minimum stvari. Ne znaš dokle će taj voz da ide. Da li ćemo morati peške? Deca su potpuno u šoku. Gledaju, ne znaju šta se dešava. Ana je to jako teško prihvatila. U smislu ¨Eto ti si pobegla iz Beograda a ostavila si tamo tatu da ga ubiju¨. To je bila jedna velika histerija. Prvo je trebalo da se izborima sa samom sobom. Da sebe smirim, a potom i decu. Kao, sve je normalno. Ali nije. Ja ćutim, ćutim, ćutim pa se onda odjednom  rasplačem. Nije mi ni do čega. U Budimpešti smo bili 5-6 dana. Nismo imali austrijske vize. U ambasadi u Budimpešti redovi onoliki. Srećom, moja sestra je nekog poznavala pa smo ušli na ¨mala vrata¨. Ali, najteže mi je palo to Anino optuživanje. Đole je bio mali ,1. razred osnovne škole. Njemu je bilo OK. Igraće se u Beču i neće morati da ide u školu.¨

U informativnoj redakciji B92, osim Borisa Husovića i Sande Savić, jedino je još Biljana Vujasinović imala decu te 1999.godine. Urednici redakcija bilu su zaduženi da ¨brinu¨ o deci. U trenutku kada su ti uzeli predajnik i kada bombe padaju, nema baš prevelikog smisla ubijati se od posla u segmentima programa koji se mogu čuti samo na internetu. Vesti su ostale i dalje posebne, jer su njih posredstvom satelita preuzimale članice ANEM-a. To znači da su svi koji su imali decu u radiju bili na posebnom režimu rada. Tačnije, mogli su da rade onoliko koliko im odgovara. U informativnoj, taj ¨status¨dobila je Biljana. Ne samo zbog dece,već i zbog činjenice da je živela u Pančevu. Biljana Vujasinović došla je na B92 još 1990., ali je uvek bila od onih iz ¨drugog¨ plana, koji ne jure karijeru. Vredna i pouzdana, Biljana je stalno bila tu da pomogne. Izveštavala je iz Skupštine Srbije i bila medju onima koji su uredjivali dnevnike. Kada je ona radila znao si da se neće desiti nešto loše. Takodje si znao i da neće biti  nečega što bi B92 dovelo na naslovne strane novina, ali svakom timu potrebni su takvi ¨igrači¨. Biljana je bila i ostala deo tima. Kao oni fudbaleri koje niko ne spominje u velikim transferima, a klub ne može bez njih. E, baš je takva bila naša ćutljiva koleginica, za koju i kada je bombardovanje trebalo da počne nisi sa potpunom sigurnošću mogao da kažeš da li se brine ili ne. To se na njoj nije videlo. Čak ni onog jutra koje je Veran dočekao u zatvoru, a Biljana bila ¨odgovorna¨ za jutarnji dnevnik.

¨Dan pre toga bila sam u Skupštini¨ seća se Biljana Vujasinović.¨ Poslanici su izglasli rezoluciju koja nas je preporučila za bombardovanje. Vojislav Šešelj je to i rekao. Kada mu je jedna koleginica rekla da se plaši on joj je odgovorio: ¨Pa i ja se plašim, ali šta je tu je .Nacionalni interesi su u pitanju¨. U narednih 24 sata sve se promenilo. Veran je bio u zatvoru, Solana je izdao naredbu za početak bombardovanja, policija je upala u B92 i uzela predajnik. Ostao nam je satelit. Namerno nismo hteli da se oglašavamo do 9 sati kako ne bi dali policiji znak da udje i potpuno nas zatvori. Imali smo priču o Veranu i policiji, a onda i Solani i NATO. Imali smo i snimak njihovog portparola. To je  izazavalo burne reakcije. Kao, zemlja samo što nije bombardovana, a vi zovete NATO. A šta je trebalo da radimo? ¨Odradila¨sam svoju smenu i vratila se u Pančevo. Nadala sam se da neće gadjati Vojvodinu. Da će možda ići ¨samo¨ ispod Niša. Nismo spremali nikakve zalihe. Samo ono što nam je trebalo svaki dan. Prve sirene zatekle su me na ulici sa suprugom i detetom. Stali smo i zapitali se ¨A šta sad?¨. Muž je odveo dete do svog oca koji je stanovao u blizini, a ja sam otišla u naš stan na 8.spratu da pokupim torbu ¨za prvu pomoć¨. Pozvala sam majku i rekla da ćemo doći kod nje, jer je ona stanovala malo dalje od industrijske zone. Dok sam razgovarala, odjeknula je strahovita eksplozija. Toliko o onom ¨ispod¨ Niša.  Imala sam dogovor sa Bojanom Lekić da ne moram da idem na posao svakoga dana. Bila sam samo par puta do preuzimanja radija. Imala sam želju iz kolegijalnih razloga da dodjem i vidim ljude, da im pomognem ako mogu. Svaki put bi kada smo prelazili most vozač, kondukter i punici gledali bi hoče li nešto da doleti. Sama redakcija je bila ¨zamračena¨. Radilo se pod nekim lampama. Dosta prijatna i ¨romantična¨atmosfera.¨

¨Parkirala sam auto kada sam ugladala dva odbljeska¨ seča se Bojana Lekić. ¨Mislila sam da nisam isključila svetla. Bile su to prve bombe. Tu počinje moja drama. Nisam znala  šta mi je gore. Ono što dolazi od gore i ubija ili ono što mi se sešava na zemlji. U mojoj zgradi vojna policija se već raspitivala za muža Bojane Lekić. Ne za vojnog obveznika Slavišu Lekića, već za Bojaninog muža. Osećala sam se grozno. Razmišljam, šta je čovek zgrešio pa da se oženi sa mnom. Uz to, cela njegova porodica je na Kosovu. Šta će biti sa njima? Napadnut je i B92. Trostruka drama. Ja sam B92 doživljavala kao svoju porodicu. Neke ljude u redakciji kao svoju decu. Po godinama su to mogla i da budu. Brankici Stanković je mobilisan otaca, a majku nije imala. Zove me u tri noću i pita ¨Gde ću ja sada?¨  E, to se zove drama.  Svi smo bili ¨raseljeni¨po gradu, ali smo svi  želeli da budemo ¨tu¨. Imali smo mogućnost da odemo iz zemlje, ali smo to smatrali izdajom svoje ideje i svoje publike. I tako smo mi počeli da živimo u ilegali. Svi smo živeli na nekim drugim adresama, nalazili se na B92 i radili za ¨satelit¨ i internet.¨

Odlazak iz zemlje zaista se tretirala kao ¨izdaja¨ B92. Pogotovo za one ljude koji su bili visoko u nekoj unutrašnjoj hijerarhiji. Željko Drašković je kao šef marketinga to sigurno bio i dan danas mu neki ne mogu oprostiti što je rešio da iskoristo mogućnost koju je imao i ode iz Srbije pod bombama.

¨Otišao sam  u Češki  31. marta¨ priča mi Željko za koga je to i sada najteži trenutak u životu.¨ Imao sam tamo ¨boravak¨ tako da nisam imao problema sa vojskom. Moja snaja i dvoje male dece,  9 i 5 godina, posle tri dana skrivanja u podrumu  rešili su da odu. Više se nikada nisu vretili. Otišli su u Budimpeštu i posle sedam dana otišao sam tamo da im pomognem da se prebace u Češku. Predlagao sam Veranu i Mirkoviću:¨Dajte ljudi da radimo nešto. Mogu da izađem. Mogu da putujem”. Nisu imali puno razumevanja za mene. Ali, nema veze. I danas bih otišao, ne zbog sebe već zbog te dece. Njima sam obezbedio smeštaj i sve što im je trebalo i nije mi žao.Sada su  bezbrižni, ne razmišljaju o ovim našim glupostima, govore po tri-četiri jezika  i kad porastu znam da će mi biti zahvalni. Sad kako ja prolazim, nema veze. Kada sam se vratio posle svega naišao sam na vrlo hladan prijem. Tretiran sam kao izdajnik. To što sam se ja i odande trudio da pronadjem neki način da se pomogne B92 nije bilo dovoljno. U marketingu se na ljude uvek gledalo kao na ¨loše¨. Zato što smo radili sa novcem i kao imali para. Uvek sam na ledjima osećao te poglede. Ljudi koji su mislili da mi ništa ne radimo već samo koristimo njih koji su ¨zvezde¨. To je stalno bilo prisutno i taj balast je nosilo celo marketing odeljenje. Kada sam otišao u Češku neki su pričali da sam ukrao sav novac. A Mirković zna šta sam ostaviko u B92.  Da sam ostavio svoju uštedjevinu i novac od marketinga za te ¨crne dane¨. Tu moju uštedjevinu radio mi je kasnije vratio, ali od tog novca su ljudima isplaćene prve pare tokom rata. To je istina koju mnogi nisu hteli da čuju. U novoj raspodeli  više nisam bio direktor marketinga,  a jedini razlog je bio taj što nisam bio u B92 tokom rata. A ljudi koji su u to vreme bili sa mnom znaju koliko je i nama ¨napolju¨ bilo teško. Uvek sam to držao u sebi i nisam nešto preterano kukao nad tim. Ne želim da drugi ljudi znaju kako se osećam. Nema potrebe. Sve je to bilo jako teško i mučno, ali mora se dalje. Želeli smo da pomognemo.  Tražili smo način da se obezbedi posao i novac za ljude koji bi došli. Plan je bio da im se nadje smeštaj u Budimpešti, sve što im je neophodno. To je bila moja ideja i radio sam na tome kako da se pomogne ljudima sa B92 koji nisu bili u zemlji. Posebno majkama sa decom. Da nije bilo dece mog brata verovatno bih i ja ostao u Beogradu i ne bih odlazio iz zemlje. Izgubio bih ¨boravak¨ u Češkoj i za sva vremena ostao ¨veran¨ B92. Ali, pošto moj brat nije mogao da izađe, neko je morao.¨

Urednika muzičke redakcije B92, Gordana Paunovića, bombardovanje je zateklo u inostranstvu. Nije kupovao ploče, već je pokušao da se odmori od ¨svega¨. To se u radiju nije tretiralo kao ¨izdaja¨. Odmaranje od ¨svega¨ bilo je dozvoljeno, a nekada i neohodno.

¨Otišao sam na odmor  5.marta.¨ priča mi Gordan Paunović.¨ Popizdeo sam jer je ceo taj period bio jako loš. Bombardovanje je trebalo da bude još u oktobru, ali je Sloba opet nešto obećao što nije uradio. Non stop je bilo neko cimanje. Mislio sam da ni tada neće biti ništa pa sam otišao. Politika mi se toliko smučila da sam rešio da odem negde dovoljno daleko gde neću moći da imam dodira sa situacijom. Indija je bila odlično rešenje. Sedam dana pre početka bombardovanja poslednji put sam gledao televiziju. Opet mi je ličilo na ono iz oktobra. Otišao sam u pustinju Tar izmedju Indije i Pakistana. Te noći,  kada je počelo bombardovanje, spavao sam na peščanim dinama pod vedrim nebom i pamtim to kao nešto najlepše što sam video. Sutradan se vraćam u ¨civilizaciju¨  i zovem kuću da kažem majci kako sam se proveo u pustinji, vozio džip i jahao kamilu. Zovem negde oko 13h, 21h po našem, niko se ne javlja. Dobijem je jedno tri sata kasnije, pitam šta ima, a ona kaže da se vratila iz skloništa. Priča šta su pogodili, kako je u skloništu, a ja ne mogu da verujem. Kaže da ostanem tu jer me je vojska tražila već desetak puta da me mobiliše. Pitam se šta ja radim ovde? Kupijem ćilime u pustinjskom gradu tvrdjavi izgradjenom u 14. veku . Otišao sam odmah u Delhi. U agenciju, čovek uze moju kartu, ode negde pozadi i vrati se sa knjigom. Otvara knjigu i lista. Vidim da se tu nalaze depeše. Gleda pasoš i pita da li je ovo jugoslovenski pasoš. ¨Moram da vas razočaram, ali ne mogu da vas pustim na avion.¨ Pokazuje mi pismo u kome se kaže da se ljudi sa našim pasošem ne primaju na letove jer su se plašili da će svi kada slete u Cirih tražiti azil.  Povrh svega ostao sam  zarobljen u Indiji. Onda sam bio tu još dve nedelje i to su bili najduži dani u mom životu. Gledaš televiziju koja ispira mozak. Po 50 puta vrte istu stvar. Sediš u internet kafeu i pratiš rat informacijama. U glavi totalna paranoja. Imaš osećaj da je sve deset puta gore. Na kraju, uz pomoc jednog indusa iz Swis Aira sam uspeo da udjem u avion. Našao je neku vezu da me prebaci, iako nije mogao ni kartu da mi da. Ušao sam u avion i nekako se dokopao Budimpešte.¨

U polumraku iza debelih zavesa, pod svetlom lampi i u pretežno ženskom sastavu, B92 je nastavio da funkcioniše još desetak dana. Program je mogao da se sluša preko interneta, a vesti i preko većine stanica ANEM-a. Na snazi su bili naredbe o onome šta se sme a šta ne i bila je velika muka provući se kroz sve to i ostati čista obraza. Objavljuješ da su svakoga dana srušena bar dva aviona. To što ti to stvarno priželjkuješ je jedno, ali problem nastaje kada znaš da se to nije dogodilo. I dalje si kao novinar. Uz sve to policija te i  drži ¨na oku¨.

¨Bilo je užasno¨ priča Veran Matić. ¨Dva policajca iz Džavne bezbednosti su veoma često boravili kod mene u kancelariji. Dođu,sednu i sede ceo dan. To im je bio nekakav zadatak. Ubeđen sam da su mi tada kačili sa druge strane stola nekakve prislušne uređaje, ali nisam uspeo da ih nadjem. Jedan od njih bio je čovek koji jako doboro poznaje ljude iz medija. Ovaj drugi je bio agresivac, nije znao ništa o medijima i  milslim da je bio viši čin od ovog drugog,koji je bio operativac. Došli su odmah po mom izlasku iz zatvora. Želeli su da znaju šta se u svakom trenutku događa u B 92. Nastojao sam da ih  mnogo ne puštam van moje kancelarije , kako bi Bojana i svi ljudi koji su radili program mogli da to rade na miru. Nisu ispitivali zaposlene, sedeli su uglavnom kod mene i  jako ih je zanimao bezbednosni aspekat B 92. Dugo su razgovarali sa Markom Pletikapom, našim šefom obezbedjenja.  Te koliko ima ljudi, da li su naoružani, koliko imam telohranitelja… Valjda su mislili da B92 ima neku paravojnu formaciju. Neprijatno je bilo raditi u takvim uslovima . Želo sam svima da kažem kolika se opasnost nadvila nad demokratskim snagama, koliko je u stvari ono što se radi nefokusirano. Komplikovano i nefokusirano. Da se bombardovanjem proizvodi niz šteta a ne donosi neka ¨projektovana¨ korist.  Uz sve to tražimo i način kako da naš dopisnik Violeta Oroši izadje iz Prištine. Radja nam se i jedno dete. Miško Bilbija dobija ćerku. Bomba je pala u neposrednoj blizini bilnice u kojoj su se oni nalazili. To proživljava svako od nas. Vidimo da to nije baš precizno bombardovanje Miloševićevih ciljeva, da se izbegava da se gađa Milošević, da nema tu mnogo logike. Mnogo više bombi pada na sever Vojvodine nego na vojne i Miloševićeve objekte. Odlučujem da napravim nekakav tekst koji bi bio objavljen u zapadnoj štampi. U Dejli telegrafu je tako objavljena neka vrsta mog dnevnika koji se završava rodjenjem jedne devojčice. Tekst u New York Times bio je velika muka. Puno redigovanja i na kraju je objavljen u obliku u kome nije bio pisan i u kome sam ja želeo, ali  nije bilo druge. Nama je bilo važno da ljudi koji imaju neki uticaj čuju šta mi imamo da kažemo. Na bilo koj način.¨

¨Držao nas je inat i svest o potrebi postojanja informacije¨  objašnjava motivisanost ljudi u B92 tih dana Bojana Lekić. ¨ Režim nam je pomagao jer je tom našem internet sajtu pridavao veliki značaj. Očigledno su nas doživljavali kao značajniji izvor informacija od onih koji su radili normalno. Radili smo 24 sata. U redakciji je bio mali dušek-krevet. Uspeli smo i sebe da ubedimo da smo jako važni.  Davali smo ljudima koji su bili ugroženi sve potrebne informacije , a trudili se i da ne podlegnemo  nacionalnoj histeriji. Da nas ne zloupotrebe kao narod za opravdanje nečijih suludih ideja. To je već uzimalo maha u priličnoj meri sa raznim ”target” manifestacijama, odbranom mostova i sličnim stvarima. Mislim da smo ostali čistog obraza i da je to razlog zbog kojeg će nas potpuno zatvoriti.¨

¨Bilo je čudno raditi a nemati nikakav feed back u gradu o tome šta radiš¨ priča mi Saša Timofejev.¨ Izveštavali smo o skloništima, distribuciji namirnica, davali savete ljudima kako da sačuvaju i sebe i svoje. Bili smo jako slušani u unutrašnjosti odakle su nas stalno zvali. Možemo sada da raspravljamo šta bi bilo da su nas pustili da radimo , da li bi mogli da odgovorimo na Vučićevsko – Matićevske zahteve, ali Bogu hvala bar smo svi preživeli. A nije bilo lako. Svako malo pa ti neko javlja da se DB raspituje za tebe.Ja sam se zbog bombardovanja preselio kod rodjaka u centar. Stanovao sam daleko van grada i nisam znao ni da li će ni koliko biti goriva, koji od mostova će ¨preživeti¨. Odem jednom kući da uzmem neke stvari i malo pospremim kad zove Tanja Petrović iz radija i tihim glasom kaže: ¨Saša, bio DB i tražio tvoju adresu.¨ Izneo sam samo ono što mi je bilo najpotrebnije i vratio se u grad. Tu vrstu pritiska sam stalno osećao. Išao sam kasnije da vidim i kako izgledaju ti mostovi i branitelji, ti mitinzi….Sretneš te likove protiv kojih si bio sve vreme i ukapiraš da svi gledate u nebo sa istim pitanjem: ¨Hoće li nešto da nas rokne?¨ Padne na njega, palo je i na mene.¨

Sem dokumentacije koju je Saša Mirković uspeo da iznese dan uoči bombardovanja, sve ostalo je bilo u radiju kao u ¨mirnodopsko¨ vreme.

¨Pitali su me kasnije zašto nismo izneli opremu¨ kaže Mirković.¨ Naravno da smo razmišljali o tome, ali ja nisam video način kako mi to u vanrednom stanju da izvedemo. Bilo je jasno da smo bili pod takvim monitoringom da bi nas sa prvim komadom opreme sproveli u zatvor. Stalno su nas tih dana nešto maltretirali. Nije im bilo dosta što su nam uzeli predajnik. Zovu iz vojske i traže da prozori budu non stop zamračeni. Mi smo uradili šta smo mogli, ali sve je to besmisleno. Pogodićete oni, ako hoće, bio mrak ili ne. Nije to 6.april 1941., već mart 1999. Još ti kažu, ne bi mi zvali nego gradjani zovu nas i bune se. Plaše se sa svoju bezbednost. Ko da smo im mi krivi.

U tih desetak dana 8 ¨kompjuteraša¨ smeštenih na 2. spratu DOB doživelo je svojih ¨petnaest minuta slave¨. Internet je postao ¨aktuelan¨ u vreme protesta 96-97. Tada smo naučili šta je Real Audio, link, klik i slično. Čim smo dobili naš radio nazad ti iz belog sveta koji nas slišaju preko interneta postali su ¨tamo neki ¨ fanatici. Čak su i ljudi koji su radili vesti za internet bili novinari ¨drugog reda¨. Sada se sve promenilo. Internet je postao naš jedini glas. Važniji i od satelita. To je ostalo jedino pravo sredstvo komunikacije gde si pod zaštitom PGP-a mogao da kažeš sve što želiš. Vojkan Radoš je došao medju ¨kompjuteraše¨ kao volonter. Da pomogne i nauči nešto. Danas je zadužen za Oppen net, jedan od važnijih srpskih provajdera i kompletnu kompjutersku podršku B92 bez koje teško da bi išta stiglo do slušalaca i gledalaca.

¨Bilo nas je  tada 8 ¨frikova¨ koji su se bavili internetom i kompjuterima¨ priča mi Vojkan Radoš.¨ Tek tih dana su ¨oni¨sa 5.sprata shvatili šta mi dole zapravo radimo. Naš sajt je imao milionsku posećenost, hiljade ljudi je slušalo B92. Neke strane stanice su na taj način preuzimale signal B92. Možda će zvučiti  čudno, ali meni je tih 7 dana od uzimanja predajnika do preuzimanja radija bilo najlepših nedelju dana. Niko nije pitao za radno vreme. Organizovali smo dežurstvo 24 sata. Tu je bila naša kuća. Donosili smo hranu i piće, praktično živeli izmedju tih kompjutera. Čak smo pravili i zalihe vode i hrane za ¨ne daj Bože¨. Siniša Rogić i ja smo imali kameru koja je trebalo da ¨ide¨na Kosovo, ali se odustalo od toga. Ostala je kod nas. Mi smo tada uspeli da snimom prve snimke bombardovanja Batajnice, da to okačimo na veb sajt a onda je CNN  preuzeo te snimke i objavio ih. Preuzimali su i neke naše vesti. Sam sajt i Real audi su bili najvažnij delovi B92. I kao i uvek, kada je kriza, sve je radilo kao ¨cajgermetar¨. Stvari ¨škripe¨ samo kada je sve normalno. Drugi sprat je tada ¨oživeo¨. Najviše ljudi bilo je tokom noći, jer su tada najviše i bombardovali. Tada su novinari prvi put počeli da silaze kod nas dole da vide  ko su ti ¨dobri ljudi¨  što nešto rade i prekucavaju za internet njihove vesti. I njima nije baš bilo jasno kako se vest koju oni ostave na kompjuteru pojavi na Web-u. Tada su se neki od njih prvi put zainteresovali za sajt kao novi medij i ponudili se da pomognu.¨

Ono što se našlo na sajtu nekima se svidelo, a nekima ne. Mnogi su očekivali sajber rat protiv Miloševića, nesvesni šta je odluka da se krene u intervenciju značila za protivnike režima koji su ostali u zemlji. Pokušavali su da dokuče šta se to dešava sa B92.

¨Bilo je puno pitanja i raspitivanja, ali mnogo više posredno preko naših prijatelja sa kojima smo stalno bili na nekoj vezi.¨ priča Veran Matić. ¨Zanimalo ih je  kakva je situacija, šta se događa i mi smo jako puno truda uložili da što više informacija stavimo na sajt. Tako je on postao  jedan od najmoćnijih izvora informacija  iz Beograda i  Jugosalvije. Bilo je dosta nerazumevanja toga šta smo mi radili. Reakcija tipa :¨Pa stanite zašto ste sada protiv bombardovanja¨. To su bili oni koji su sve svodili na ¨za¨ ili ¨protiv¨. Ako ste protiv bombardovanja onda ste za Miloševića. Kako to da je odjednom B 92 za Miloševića? Upali smo u jednu suludu situaciju  iz koje je bilo teško izvući se jer nemate baš mnogo mogućnosti da to sve demantujete. Da  kažete sve što zaista mislite i objasnite koliko je u stvari sve to bilo mnogo više karikatura nego  ozbiljna akcija koja je davala nekakve ozbiljne efekte. Ja sam se osećao prilično napušteno. Ranije smo imali tu definiciju da je  nezavisnost kada vas svi mrze. E, sada smo stvarno bili u toj situaciji. Radili smo jedan ozbiljan posao koji bi pametna država iskoristila. Mi smo ipak proizvodili ogromnu količinu argumenata da ljudi sa druge strane u svetu budu u dilemi, da li je ono što se događa ispravno ili ne. Sudeći po posećenosti sajta to je bilo izuzetno efikasno. Režimu to nije bilo dovoljno.¨

Gordana Janković iz Soroševe fondacije u Budimpešti bila je od tih koji su razumeli šta i zbog čega je B92 radio na taj način. Trudila se da to objasni i drugima.

¨Devojke iz B92 koje su mogle da izadu iz zemlje su dolazile i one su nosile informacije.¨ priča mi Gordana. ¨ Mi smo onda ¨radili¨ sa drugim donatorima. Ja ne znam šta su oni očekivali. Oni su očigledno imali debilnu ideju da će doći do nekog otpora unutra koji će srušiti Miloševića pod bombama. Potpuno besmisleno. Pokušavali smo da tu perspektivu onih koji su se borili a sada su ostavljeni potpuno sami na cedilu, izloženi svemu, interpretiramo. Imali smo donatorske sastanke gde su Amerikanci koji su godinama radili sa medijima plakali naglas jer su se osećali strašno. Nisu znali šta će. Naglas su plakali. U Briselu smo imali sastanak sa najužim krugom donatora koji su pomagali medije. Ljudi su bili potrešeni i izbezumljeni. Znali su da su ostavili neke ljude za koje su se vezali tokom godina. Plaču. Klaus Šmiter iz UNESCO-a je bio fantastican. On je vodio taj sastanak  koji je bio vrlo težak. Čulo se puno toga optužujućeg na račun medija. Osuda odustajanja od borbe za informacijama, pristajanja na cenzuru od strane novinara u Srbiji. To je bilo strašno ružno kako se to interpretiralo. Šmiter je  pristao da moderira tu raspravu i govorio je o nemačkim iskustvima. An Mari Bostrom iz SHA je takodje bila fantastična. Ali, bilo je i onih koji prosto nisu razumeli šta se dešava. Oni su očekivali ne samo od B92, već od svih nezavisnih medija, da nastave borbu za nezavisne informacije, da ne pristanu na cenzuru. Da ¨pljuju¨ po Miloseviću. Niko nije očekivao da će postojati nekakva vrsta kritike prema medjunarodnoj zajednici.  Da će reći kako su njihovi ¨ciljevi¨ bili puni rupa, političkog neznanja, odsustva osećaja za kulturu.Uopšte, strateško razmišljanje im je bilo katastrofalno. Zato im je ¨laknulo¨ kada je B92 potpuno zatvoren. Svi su smatrali da je to najbolje što je moglo da se desi, jer su time zapravo dali alibi za svoj način mišljenja. Mnogi su rekli: ¨Dobro je, ljudi ce preziveti.¨ Drugi su rekli: ¨Sjajno, neće pristati na cenzur¨. Treći su rekli: ¨Šteta sto će narod biti u panici jer neće biti B92 da ih izvestava. Ali i onako B92 ne bi mogao da ih izveštava na pravi način.¨ Svako je našao neku vrstu olakšanja  u tome jer su smatrali da opstanak pod uslovima censure za  B92  znači  i kraj njegove filozofije.¨

Nekoliko kancelarija dalje od ¨kompjuteraša¨, na 2.spratu DOB-a, jedna potpuno drugačija grupa ljudi očekivala je da će bombardovanje i njima doneti tih ¨petnaest minuta slave¨. Na Omladinski savet Beograd, pravnog naslednika GK SSO, ¨osnivača¨ B92, godinama niko nije obraćao pažnju. Pomagali smo im tu i tamo kada im je nešto trebalo, ali su oni za nas uglavnom bili grupa ¨luzera¨, politički neostvareni ¨omladinci¨, koji valjda jedino sebe mogu da zavaravaju da su bitni. Esperanto se u Srbiji odavno nije govorio, a o tome kako se gledalo na izvidjače i gorane i da ne pričam. Uglavnom su sedeli u tim svojim kancelarijama koje su poslednji pit okrečili krajem sedamdesetih i prisećali se omladinskih radnih akcija. A onda im je na čelo došao Vladimir Zagradjanin, ambiciozni pravnik od negde kod Sjenice i što je za njega važnije dobar prijatelj Ivice Dačića.  Za njega do tog 2.4.1999. ama baš niko od nas ¨informativaca¨ nije čuo. Nije bilo ni razloga. A Zagradjanin, sada direktor SPS-a, rešio je da preko B92 prokrči sebi put u politiku.

¨Svi smo slušali B92.¨ priča mi pet godina kasnije u kafani Vlada Zagradjanin. Slušam, a sve mi nešto igra u želudcu. ¨Prvi poslovni kontakt sa B92 imao sam u februaru 1999. kada sam izabran za predsednika Omladinskog saveta Beograda. Legalno, na Skupštini koja je imala više od 100 delegata. Želeo sam da vidim šta je sve Omladinski savet imao. Savet je pravni naslednik  GKSSO koji je osnovao B92 i kasnije napravio preduzeće.  Na Izvršnom odboru smo odlučili da povratimo naša osnivačka prava. Imao sam pritisak od svojih članova Skupštine da vidimo kako bi smo mi tu mogli nešto da uradimo sa B92. Da saradjujemo. Kako nije došlo do kontakta sa njima jer oni nisu odgovorili na naš poziv zainteresovao sam se da vidim kako mi tu možemo nešto da promenimo. Prikupili smo svu dokumentaciju, prosledili je sudu i privredni sud nam je u roku od 10 dana odgovorio da smo u stvari mi pravni sledbenici Radija B92.¨

Šta ti je efikasno sudstvo. Valjda ih sirene za vazdušnu uzbunu dodatno inspirišu. Bar Milenu Arežinu koja je ¨slučaj B92¨ uzela u svoje ruke. Rešila ga je očas posla. Za to vreme, četiri sprata iznad Veran i Saša nisu imali pojma šta im se sprema. Veran je morao da ¨zabavlja¨ službenike DB-a koji su sedeli u njegovoj kancelariji, dok je Saša Mirković čuo da postoji ¨neki¨ Zagradjanin, ali tome nije pridavao neki značaj.

¨ Čuo sam da je postao predsednik Omladinskog saveta¨ kaže mi Saša.¨Pričalo se da je kum Ivice Dačića. Čuli smo da je i od onih zagriženih, spremnih na sve zarad sopstvene promocije. Zato se i odlučio da uradi ono što nikom do tada nije ni padalo na pamet. Ja sam tada  nekim ljudima iz Saveta, koji nisu imali veliki uticaj, ali su glasali, upozoravao da im nije dobro što takvog čoveka dovode. Nisu me slušali. Sa još nekih strana krenule su priče kako nećemo dugo, ali mislili smo da je oduzimanje predajnika bilo to. Znali smo da se ¨dole¨ nešto domundjavaju, ali nismo mogli da uradimo ništa što bi sprečilo preuzimanje¨.

¨Ivica Dačić me je odgovarao od toga.¨ kune se Zagradjanin¨ On je rekao: ¨ Ne znam kako bi to bilo.. zašto bi to radili. Oni su tu već deset godina¨ Ali,ja sam po prirodi tvrdoglav covek. Saslušao sam Ivicu, vrlog prijatelja, rekao sam mu da je u pravu i otišao. Do momenta dok nisam dobio rešenje iz Privrednog suda o tome nismo pričali. Tada sam  ga tek obavestio . Da je Dačić odlučivao  on bi rekao ¨NE¨, ali sam to uradio u saradnji sa ljudima koji su radili sa mnom.¨

Pet godina sam čekao da o tome razgovaram i sa Ivicom Dačićem. Sanda Savić i Danica Vučenić su išle sa njim na fakultet. ¨Družili¨ smo se i u Skupštini Srbije i Jugoslavije. Uvek je za nas bio jedan od ¨normalnih¨ socijalista. Pričao je sa nama bez onih uobičajenih ¨izdajničko-plaćeničkih¨ formulacija. Sada je predsednik SPS-a. Njegov kabinet izgleda pomalo tužno. Sekretarica sedi dokona, jer retko ko zove. Čuvar na ulazu u zgradu na Studentskom trgu  pomno prati sudjenje Miloševiću u Hagu. B92 se valjda najviše tu gleda. Dačić se kune da nema ništa sa ¨preuzimanjem¨ radija tokom bombardovanja. Ono što brine je da i sada misli da je to bilo ¨u redu¨.

¨Znam o tome samo zato što je  Zagrađanin moj prijatelj, pa igrom slučaja znam. Nikada ni jedna odluka nekog partijskog organa SPS-a  na bilo kom nivou  nije doneta koja bi omogućila da se to uradi. Ali, sama takva ideja pojavljivala se i godinama pre toga. Iskorišćena je ¨politička pozadina¨ i to što je B 92 imao neregulisane svojinske odnose sa Omladinskim savetom. U samom Savetu je postojala ta ideja i  pre nego što je Zagradjanin došao na čelo. Ja garantujem, jer poznajem Vladu Zagrađanina, da mu niko politički nije naredio da se to uradi, već da je to bio isključivo nešto što je bilo vezano za svojinske odnose. Ja nisam ni znao da se to dešava. Bio je rat , imao sam druge probleme i zaduženja. Bili smo izmešteni na neke druge lokacije i sam sam se iznenadio kada me je, kada je već sve bilo završeno, obavestio. Razgovarali smo i ja sam mu samo rekao da mora da bude korektan pošto poznajem ljude koji tamo rade. Da ih pozove i da sa svima razgovara , uključujući i Verana Matića koga inače nisam poznavao. Zno sam Sašu Mirkovića, jer sam na fakultetu dobio nagradu koja je nazvana po njegovom ocu. Znao sam Sandu sa kojom sam studirao i  skupštinske izveštače. Obećao mi je da će tako i biti.  Takodje sam mu govorio da ništa ne sme da se iznese, da ¨nestane¨. Da se uništi.¨

A kada bi vam Zagradjanin danas došao sa papirima i rekao ¨Znam kako da preuzmemo B92¨, šta bi ste mu rekli?

¨Nikada ne bi podržao nešto što je politički motivisano. Ali, ako je u pitanju nešto što se zove ekonomski interes i svojinski odnosi, ako neko misli da su mu povređena neka ekonomska ili svojinska prava koja ima, to je već drugo pitanje. Cela ¨igra¨ bila je  u tome što mediji još nisu bili  prešli iz starog sistema u novi pa su postojali osnivači. Danas toga više nema. Preuzimanje B92 bilo je motivisano svojinskim odnosima. Željom Omladinskog saveta da taj mediji bude njegov. U to sam apsolutno siguran. U delu SPS-a koji se bavio medijima niko nije dao nalog te vrste. Siguran sam da to nije uradio ni neko drugi u stranci. Jednostavno, mislim da visoki političari ne obraćaju dovoljno pažnje na medije. Tako je bilo i u tom slučaju. Veruj mi da dok smo mi bili ¨na vlasti¨ u B92,  da je on  imao najmanje pomoći od ove države. Sve to se uopšte nije isplatilo.¨

Još dva ¨negativca¨ u čitavoj priči zaslužuju da im se pomenu imena. Aleksandar Nikačević i Nemanja Djordjević. Obojicu sam poznavao od ranije. Nikačevićje bio predsednik Saveza studenata početkom devedesetih, tokom prvog studentskog protesta. Održao je govor u Skupštini Srbije u kojem se, kako bi to rekao jedan današnji političar, najebao majke svima. Posle je organizovao onaj susret Miloševića i studenata. Kasnije je postao ugostitelj. Držao je neki klub i nestao iz mog vidokruga. Sve do dolaska u B92. Ni manje ni više, nego kao novi direktor. Ništa se nije promenio u tih skoro deset godina. Visok, crn, sa maramom oko vrata koja me je uvek sprečavala da ga tretiram ozbiljno. Hvalio se da time krije ¨ugrize¨ mnogobrojnih devojaka. Čudan lik u još čudnije vreme.

¨Ja i Vlado Zagradjanin smo prijatelji.¨ objašnjava mi  Aleksandar Nikačević otkud on u celoj toj priči.¨Jednoga dana mi je rekao da postoji ideja da se ¨radi¨ sa B92. Ja sam učestvovao u osnivanju B92 preko Saveza studenata, pa se kasnije Savez povukao. Isprišao sam mu sve to. Pitao me je da li je on u pravi, jer po papirima i zakonu to tako jeste. Rekao mi je da JUL vrši pritisak da ubaci svoje ljude. Da nema kompromisa i kontakta sa rukovodstvom B92. Ja sam se nećkao. U to vreme sam vodio jedan klub. Bilo mi je lepo. Ali u meni je proradila ona žica nekog studentskog aktivizma. Kao, ajde da nešto napravimo ako je to sve OK. A rat je počeo. U trenutku sam pomislio da možda nešto može da se uradi. Uhvatili su me na tu patriotsku notu. Hajde da napravimo nešto, da napravimo program i pomognemo državi. Nije tu niko govorio o B92 kao o lošim ljudima. Jednostavno su bili u takvoj situaciji  da nisu mogli da se išlupaju. Ja inače B92 nisam slusao zbog muzike. A što se tiše informacija, ja sam imao informacije imao iz prve ruke, jer sam pričao sa svima. Pristao sam na sve to  isključivo jer je bilo ratno stanje. Da je bila neka druga ¨varijanta¨, teško bih se odlučio.  Dodatno me je podstakla i ta bezobrazna i sebična politika koju je vodio JUL. Interesovali su se oni i za moj klub. Govorili su:¨ SPS su volovi, a mi smo kola koja oni vuku.¨ Kao, SPS su glupanderi, radnici i seljaci, a mi smo elita. I tu je neki inat proradio. Ta dva momenta su odlučila više nego sama ta politika koju je vodio B92.¨

Nemanja Djordjević je bio ¨maskota¨ Studija B. Mali, debeli klinac koga je u novinarstvo ¨uveo¨ Saša Timofejev. Milica i ja smo ga poznavali sa hipodroma  odakle smo, u nekom od prethodnih života, prenosili konjičke trke nedeljom. I to smo radili. Elem, Nemanja je radio to isto za Studio B i to mu je valjda bio vrhunac karijere. Sve dok nije postao urednik ¨novog¨ B92. I danas je u ¨novinarstvu¨. Mrači na TV ¨Most¨ u Novom Sadu čiji je vlasnik SPS. Hapsili su ga posle 5.oktobra 2000 zbog nekih automobila koje je izvozio iz garaže SPS-a na Ušću, a video sam ga i u onim ¨živim zidovima¨za odbranu Slobodana Miloševića. Sve u svemu, još jedan  neostvaren i tragičan lik. Bio je tu još i neki Rade, urednik magazina ¨Vrele gume¨, koga je JUL video na mestu urednika informativne redakcije. Na prvom ¨redakcijskom¨ objasnio nam je kako je on bio veoma važan u ¨auto¨ novinarstvu. Pazi, sede tu Bojana, Milica, Timofejev,Mamula, Sanda, Ceca, Nela i ostali a ¨neki¨ Rade priča o svojim uspesima i svojoj ulozi u srpskom novinarstvu. To može samo pod bombama.

Ta i takva ekipa namerila se da tog 2.aprila 1999.godine preuzme B92. Naoružali su se papirima sa potpisom Milene Arežine, pozvalu u pomoć policiju u ¨ćelavce¨ iz nekog privatnog obezbedjenja i pravo na žutu metalnu kapiju na petom spratu DOB-a. Nataša Narančić bila je u studiju  kada su ¨došli divlji da isteraju pitome¨.

¨Vodila sam  ¨Jutarnji dnevnik¨, priča mi Nataša.¨ Dan je bio relativno miran i nije bilo nekih alarmantnih vesti. Preko puta mene, za miks pultom ,bio je Marko Gojgić. Sve je išlo kako treba i baš sam čitala neki komentar Ričarda Holbruka  o početku bombardovanja, kada više nisam čula svoj glas u slušalicama. To je značilo da više nisam u programu. Pogledala sam u Marka koji mi je pokazivao da izadjem iz studija. Nisam imala predtavu o čemu se radi. Tada je neko otvorio vrata od studija i ušao unutra. Sredovečni muškarac u braon kožnoj jakni. Crn, malo proćelav. Rekao je: “Ajde mala, izlazi napolje”. Pitala sam : “Šta se desava?” i videla u hodniku jos ljudi u kožnim jaknama. Pogledala sam prema našoj sekretarici koja je stajala u hodniku. Samo je slegla ramenima. Pitala sam je: “Šta ćemo da radimo?” a ona je samo tiho rekla: “Ćuti i izlazi.” Iskjučili smo program i još uvek u šoku izašli iz prostorija radija. Ne mogu da kažem da su bili grubi, ali su bili vrlo odlučni u tome da treba da izadjemo iz radija. Videlo su tu ko je jači i ko kontroliše situaciju. Niko nije pokušavao da pruži ¨herojski otpor¨. Sve se desilo jako brzo. Možda je prošlo ukupno 5 minuta od trenutka kada sam izašla iz studija to toga da sam se našla na ulici. Verujem da su svi bili u šoku i da se zato sve to brzo odigralo. Samo ti glasovi: “Ajde, ajde..izadjite napolje”. I naše hladno: “U redu, izaćićemo.U svakom slučaju vas ima vise”. Izašli smo još uvek ne verujući u sve što se desilo. Pomislila sam : “Bože, šta ću sada?”. U radiju su mi ostale  neke kasete. Ne znam više šta je bilo na njima snimljeno, ali znam da su mi u tom trenutku bile jako važne. Samo sam ponavljala :“Moram da uzmem moje kasete”.Ali, ostala sam bez njih.

Osećala sam se kao da mi je neko oteo nešto vredno. Poput omiljene igračke…kada neko dodje, uzme ,pokida i nikom ništa. Ti ljudi koji su to napravili, to su ljudi iz naših vesti. Mi smo pričali o tome kakvi su i šta rade, ali sada su oni bili tu -licem u lice. I rade isto ono zbog čega smo ih mi kritikovali. Tebi, lično. Nije to više zatvorili su tamo neki radio, nego MENI više ne daju da radim. To je bilo za mene šokantno. Medjutim, bila sam uverena da će program kad tad ponovo krenuti, ali nisam verovala da će to trajati toliko dugo.Tada mi na kraj pameti nije bilo da se ja u stvari tamo više nikada neću vratiti. Toga nisam bila svesna. U BBC nisam došla ni zbog para ni zbog Londona. Presudilo je bombardovanje. Nije imalo veze ni to što u tom trenutku nisam imala posao. Bilo je to onih dana  kada nije bilo ni struje ni vode. Probudio me je tog jutra- zemljotres. Rekla sam: “Ovo više ne može da se izdrži”. Sledećeg dana pozvao me je kolega iz Londona i rekao da srpskoj redakciji BBC trebaju novi ljudi. Da li si zainteresovana? Odmah sam rekla – DA. Sada, posle svega, nije mi žao što sam to uradila, mada je možda tada izgledalo da “izdajem” radio. I ja delimicno osecam neku vrstu krivice, odgovornosti što sam otišla i , ne znam,  “predala se”.U tom trenutku  to je bila ponuda koju bih, nevezano od samog trenutka, uvek prihvatila. BBC je ogromna kuća koja svakome ko je iole pametan pruža ogromne mogucnosti.¨

Nataša Narančić i danas radi u BBC-ju, zajedno sa još nekoliko ex-B92 novinara. Tog aprilskog  jutra njen ¨stariji¨ urednik na B92 bio je Boris Husović. Boris je i danas na B92. Radi kao intake urednik na televiziji. Tu i tamo ¨gostuje¨ na radiju. I dalje nije siguran da je prelazak na televiziju bio pravi potez za njegovu karijeru. Kao što sam i očekivao, pamti svaki detalj preuzimanja B92.

¨Tada sam bio u izgnanstvu¨ priča mi Husović. ¨Stanovao sam kod drugarice na Crvenom krstu. Što zbog mobilizacije, što zbog činjenice da se beogradski SUP nalazi na bukvalno 5 metara od mog prozora. Tog 2.aprila probudio sam se jako rano. U 5.10 sam krenuo pešice ka radiju i stigao tamo u dvadeset do šest. Jutarnja smena se ¨preuzimala¨ u šest. Rekao sam ljudima koji su bili tu preko noći da mogu da idu i sačekao Natašu. Sve smo pripremili, imali sve što je bilo bitno, ali meni nešto nije dalo mira. Rekao sam Nataši :”Ajde uđi  ti sama da čitaš, a ja ću da budem napolju”.  U 9 i 15 upada ekipa sa Zagrađaninom. Bio sam potpuno sam u našoj ¨velikoj¨ sobi. On ulazi, udara rukom o sto i kaže: ”Zaustavite, nema više posla! Kraj! Gotovo! Izlazite napolje!”. A ja sam u redakciji.  Ulaze i trojica ¨ćelavaca¨, onako, razbacanih najstrašnije na svetu. Iz neke privatne agencije.Znam da kada privredni sud donese odluku da se menja direktor da to mora da se obavlja u pratnji redovne policije. Na kraju sam video i ¨njega¨. Jedan momak, koji je možda imao 19 godina. U onoj plavoj policijskoj vetrovci stajao je sav šokiran. Uopšte ne zna šta se dešava, šta će on tu, šta on radi, kad se sve to završava. Minut kasnije ulazi  Saša Mirković i kaže:” Samo polako. Izlazimo iz prostorija”.Sačekao sam da oni prvo izadju jer sam imao tri važne stvari u svom ormanu bez kojih nisam hteo da idem. Uzeo sam ih i strpao u gaće. To su bili: koverat sa 500 maraka namenjenih stanicama ANEM-a koje su reemitovale emisiju ¨Pa¸pa proleteri¨, kaseta na kojoj je snimljen ¨Noćnik¨ 24. marta kada je počelo bombardovanje i radijski kasetofon Sony pro. Sa tim sam izašao napolje.¨

Dok su Nataša i Boris spremali ¨Jutarnji dnevnik¨ tri sprata ispod njih okupljali su se novi direktor, urednici, vlasnici i naravno sudski izvršioci, policajci i ¨ćelavci¨.Za svaki slučaj. Bilo ih je mnogo za lift, pa su krenuli peške.

¨Po običaju ja sam zakasnio¨ priča mi kroz smeh Aleksandar Nikačević.¨Čekali su me jedno sat  vremena. Krenula je kritika:¨ Tako važan dan a ti tako¨. A ja mislim :¨Pa šta, ućićemo¨.Malo sam se zezao. Ali, kada smo ušli, onda mi je bilo frka. Kada sam video opremu, kakav je to gigant. Znam B92 kada je nastao. Dolazio sam i gostovao kod Djilasa. On je voleo meni da kontrira, a ja njemu, ali smo bili dobri. Kada sam video sve to, pa još kada smo ušli na 10. i 11. sprat i videli TV opremu, ja sam bio šokiran. Prva misao mi je bila: ¨ Kako ovo sačuvati?¨. Jer ljudi odoše. Vikend je pred nama. Daj da se zaključava. Daj obezbedjenje.¨

Vladimir Zagradjanin je i danas ponosan na ovu svoju ¨akciju¨

¨Sudskog izvršitelja sam sačekao u svojoj kancelariji na drugom spratu DOB-a¨ priča Zagradjanin. ¨ Došao je i Nikačević, jer smo na IO ranije već doneli odluku da ga imenujemo za direktora i glavnog i odgovornog urednika.  Hteli smo da on bude ¨menadžer¨. On jeste posle rada u Savezu studenata bio ugostitelj i imao svoj klub, ali Aca je moj dugogodisnji prijatelj. Moj drug. To je bila stvar poverenja. Ja sam bio taj koji je odlučivao i predlagao ko će tu da bude. Naravno da mi je trebao čovek od poverenja, sposoban i vispren. I naravno da sam se setio Aleksandra Nikačevića.  Hteli smo da taj radio bude malo nacionalanog malo te jugonostalgije. Promenili smo muzički program i bili slušani.To je sada Radio S. Sa sudskim izvršiteljem i još jednim čovekom iz suda popeli smo se na šesti sprat gde je bio Saša Mirković. Nije tačna priča o desetinama telohranitelja. Bili smo Nikačević, ja, dvojica iz suda i jedan dečko koji je bio moj pomoćnik. Ja mislim da u istoriji nije bilo brže primopredaje od te. Gospodin Mirković je dobio svu validnu dokumentaciju od suda, Aleksandar Nikačević je seo na njegovo mesto, uzeo pečat i to je bilo to. Obišao sam mnogo radio stanica, ali to je bila u ono vreme najmodernija i najsavremenija. Kada smo ušli, sve je bilo tip-top, kompjuterizovano, pod konac. Nešto što bi druge redakcije morale da vide i da dodju na trening. Prvo smo  morali  sve to da obezbedimo. Nismo znali šta tu sve može da se desi. To je bila prebogata stanica. Taj dan sam izdao naredbu da se stanica obezbedi i da se izvrši kompletan popis šta postoji u kojoj kancelariji.¨

Kako ste se osećali posle toga?  Da li ste mislili da ste uzeli nešto što nije vaše?

¨Uopšte se nisam osećao tako. Ako mi verujete. Vi ste stvarali taj radio. Naravno, bez čoveka se ništa ne može stvoriti. Vi ste bili velemajstori što se tiče novinarstva. Ali, moramo da priznamo, osnivač je bio GKSSO Beograda tj. Omladinski savet. Moralo se makar u tom paketu, sada, u privatizaciji B92 ostaviti 5% ili 10% za omladinu.¨

Nisam mogao da verujem kada sam ovo čuo. Taj čovek i dalje živi u 1945. Tako mi je delovao i tada. Reinkarnacija onih u kožnim mantilima. Koji sto posto veruje u sve to. Nije od od onih koji koriste ideologiju da bi sebi napunili džepove. Mislio sam da on stvarno drži Miloševićevu sliku ispod jastuka. I pištolj. Nisam siguran da ih nema i danas.

¨Posle četiri godine apsolutno nemam grižu savesti.¨ kategoričan je Zagradjanin.¨ Sve što sam uradio, uradio sam sa odlukama organa, nikada na osnovu svoje volje, nikome nisam uradio ništa nažao, ništa loše i mislim da  B92 traba da zahvali meni i Nikačeviću  što im igla nije falila iz kuće.Bilo je tu stotine uredjaja bez dokumentacije. To je sve moglo da ode. Bio je netpakovan studio bez ijednog papira.Sve je to Veran dobio nazad.¨

Ako je za neku utehu, sadašnji direktor SPS-a se ne bi  ponovo upustio u nešto slično.

¨Ne bih imao snage.¨ kaže on. ¨Tada sam bio mladji. Moje prvo radno mesto bilo je u omladini. Pravo da vam kazem izgubio sam volju. To čovek može da radi dok je mladji i ima elana. To sada ne bih mogao da uradim.¨

Saša Mirković je tog 2.aprila došao ranije na posao. Imao je zakazan neki intervju u pola devet. On je, inače, jedan od onih koji nema problema sa ustajanjem i često se dešavalo da su on i Veran prvi ljudi koji bi dolazili u B92. Tag dana je uradio nešto je mnogim ljudima iz B92 olakšalo život pod bombama.

¨Već kada sam dolazio nešto mi je bilo čudno.¨ seća se Mirković.¨ Ispred Doma omladine stajao je parkiran policijski ¨stojadin¨ i dva policajca su sedela unutra. Prethodnih dana  nisu bili tu. Popeo sam se gore i nisam stigao ni da se pošteno ¨raspakujem¨ kada je na vrata zakucao momak iz našeg obezbedjenja i rekao kako se ispred nalaze ljudi iz suda. Nije stigao ništa drugo da izgovori a oni su se već pojavili na vratima. Držali su papir kao u američkim filmovima. Viču:¨Po odluci Trgovinskog suda, sudije Milene Arežine, došlo je do promene u statusu ovog preduzeća. Molim vas da predate pečat i napustite kancelarije.¨ Bio sam šokiran. Mislim da je od ¨naših¨ na spratu bilo još samo njih troje. Čistačica, kafe kuvarica i momak iz obezbedjenja. Prvo što mi je prošlo kroz glavu bilo je ¨Šta da radim sa kompjuterom?¨. Bio je uključen i morao sam da ga ostavim takvog. Važnija stvar je bio ranac. U njemu su bili neki papiri i oko 40.000 USD u kešu koji su bili naša ¨zlatna rezerva¨  i namenjeni za plate i funkcionisanje radija. Palo mi je na pamet da bacim ranac kroz prozor, ali to je glupo jer će videti i naći ga na terasi DOB. Setio sam se Pedje, našeg čuvara. Pozvao sam ga i rekao mu da pozove Violetu, našu malu čistačicu i da joj kaže da dodje po ranac koji je zaboravila. Tako se ona, onako mala i sićušna, provukla kroz tu gomilu ljudi, bez i jedne reči uzela ranac i odnela ga sa sobom. Nikome ništa tu nije bilo sumnjivo. Sećam se kasnije kako su Zagradjanin i Nikačević pričali po gradu kako nisu mogli da veruju da nisu pronašli ni pare ni papire. Bili su besni zbog toga. Iza ovih iz suda išao je Zagradjanin. Najbahatiji, najstrašniji, kao u partizanskim filmovima. On bi čizmom otvorio vrata da je trebalo. Odmah je prešao na ti, počeo da preti, da se dere,a iza sebe je imao neke ¨bodibildere¨ iz ,kako smo kasnije čuli, nekog rvačkog kluba. Bila su tu i 2-3 policajca, upotrebljeni da budu neka fasada. Insistirali su da se odmah preda pečat. Tražio sam da sačekaju da dodje sekretarica. Ko za đavola ona je kasnila i već su se spremali da krenu u obijanje fijoka kada smo im dali pečate. Sišao sam potom na 5. sprat da kažem ljudima da napuste prostorije. Nije im bilo dozvoljeno da uzmu ništa od ličnih stvari. Sišli smo u ¨Tačku¨, seli, i dalje u čudu. Za 15 minuta ostao si  bez svega onoga što si sticao godinama. Sada je ostalo samo da nas pohapse i pobiju. Srećom, ljudi su bili tu. Kako su dolazili na posao govorili bi im da nema potrebe da se penju i da sednu da popiju piće. Kuća časti.¨

Veran Matić se spremao da krene na posao kada ga je pozvao Saša Mirković

¨Rekao mi je kako upravo ulazi Nikačević u kancelariju i da su već ušli na 5.sprat i bilo mi je jasno da razgovara pred njima. Brže bolje sam se spakovao, ali dok sam došao oni su svi već bili napolju. To je, posle oduzimanja predajnika,  bio drugi momenat  u kojem vi gubite u trenutku bilo kakvo oruđe za borbu. Ostajete bez ičega. Nisam imao ideju šta je sledeće što bi moglo da se radi i jedino što mi je bilo važno bilo je da se sačuvaju ljudi. Da se pronađe mehanizam da ti ljudi prežive bombardovanje i da ti ljudi ne samo prežive nego i da žive  nekim civilizovanim životom. Da nadjemo način da dobiju neke pare, da nešto rade. Tom cilju smo se posvetili u narednom periodu i mislim da smo uspeli. Napravili smo ¨mrežu¨ solidarnosti, izgradili punktove van zemlje sa željom da onog trenutka kada se stvore uslovi ponovo počnemo da emitujemo program. Da budemo oni stari, ali mnogo jači i bolji.¨

Zagradjanin i njegovi ko kuga su se rašili po spratovima DOB-a. Na 10. i 11. nalazio se ANEM. Ono što je bilo na desetom spratu ama baš nikakve veze nije imalo sa B92, osim što je B92 bio jedan od tri osnivača ANEM-a. Na 11. spratu nalazila se TV produkcija B92 i TV ANEM. Ja i moj mali tim iz radijskog ANEM-a, preselili smo se u DOB nekoliko meseci pre početka bombardovanja. Još uvek smo sredjivali studio, Ljilja Nešković i Danica Vučenić su bile zauzete biranjem boja za zidove i organizoivanjem dopisnika. Dobar deo opreme je, medjutim, ostao u Kolarčevoj. Faktički, ceo jedan studio. ¨Novo rukovodstvo¨ postavilo je ¨ćelavo obezbedjenje¨ i u ANEM-u i to je bio kraj. Moja prva ideja bila je da evekušemo sve što je ostalo u Kolarčevoj dok se ne sete i ne odu tamo. Toma Damnjanović, Nikola Drulović, Vojkan Radoš i ja smo u nepunih sat vremena ¨razneli¨ kancelariju u Kolarčevoj. Studio je završio kod Tome u garaži, dokumentacija i deo opreme kod mojih roditelja, Vojkan i Nikola su uzeli svoj ¨deo¨. Očistili smo sve ko termiti. Kasnije je sve to poslužilo da B292 nastavi sa emitovanjem iz prostora u Svetozara Markovića kada je isteran iz ¨Beogradjanke¨. Onako, mokri i prašnjavi vratili smo se u ¨Tačku¨ i izvestili Verana i Sašu da je bar deo opreme spašen. Bilo je vreme da se krene i u sajber ¨čišćenje¨.

¨ U Domu omladine postojao je internet kafe kome smo mi bili provajderi i odatle smo odmah probali da  ¨udjemo¨  u  naše računare.¨seća sa Vojkan Radoš. ¨Medjutim, ovi koji su nas ¨preuzeli¨ odmah su pogasili računare na 5. i 6. spratu i time nas sprečili da izbrišemo neke dokumente. Srećom, sa serverom nisu znali šta da rade. Nisu ga isključili jer su se plašili da će nešto da unište. Kontaktirali smo naše prijatelje iz ¨X4ALL¨ u Amsterdamu  sa kojima smo i radili čitav internet i oni su krenuli da organizuju ¨hakere¨ iz celog sveta. Pozvali su ih da probaju da prodru u naš sistem i da šta god mogu obrišu.  Za to vreme mi smo im pomagali kroz ¨čet¨.  I onda krećeš da dobijaš poruke tipa: ¨Došao sam do tog i tog računara i obrisao sledeće dokumenta¨. Stvarno su uspeli da dodju do gomile toga. Sledeća bitka bila je ona za B92.net.  Tu nismo mogli  ništa da uradimo jer je novi direktor automatski postao i vlasnik našeg sajta. Otvorili smo free B92. net a onda tek posle dugog lobiranja uspeli da ¨ukinemo¨ sajt novog B92. Novo rukovodstvo dovelo je i nove ¨kompjuteraše¨. U Beogradu se u tim ¨našim¨ krugovima uglavnom svi znama i nema nas baš mnogo. Neki od njih su nam kasnije davali jako korisne informacije i pomogli nam da nadjemo opremu koja je kasnije ¨izmeštena¨. Zahvaljujući i njima posle 5.oktobra 2000 mnogo toga se vraćeno¨

Najinteresantnije bitka u ovom ¨kompjuterskom ratu¨ odigrala se para dana kasnije tokom razgovora koje su Nikačević i Zagradjanin imali sa svim ljudima iz starog B92. ¨Meta¨ je bio računar u kancelariji Saše Mirkovića. Dragan Amrozić, tada jedan od muzičkih saradnika, je tokom razgovora gurnuo hemijsku olovku u napajanje računara i spržio ga. Ovi oko njega nisu mogli da veruju. Kada su ga pitali zašto je to uradio samo je slegao ramenima i rekao ¨Ne znam.Osetio sam strašnu potrebu da to uradim¨. Nikačević mi se kasnije kleo da to nije tačno, te da su oni imali sva dokumenta iz Sašinog računara medju kojima su bili i oni o trensferu novca iz banaka u Budimpešti. U Veranovom računaru nije bilo diska, jer ga je on na vreme sklonio. Svedoka je, medjutim, bilo mnogo i Dragan je bio naš heroj. Za ove druge on je samo bio dokaz da su na tom B92 radili neki ¨ludaci¨.

Sam dana kada je preuzet B92 ipak se završio jednim lepim dogadjajem. U neko doba pojavio se naš vozač Nova koji je iz Prištine ¨izvukao¨ dopisnika Violetu Oroši i njenog muža. Bili smo presrećni. Miodraga Novićevića smo svu zvali jednostavno Nova i on je bio jedini vozač B92. Uglavnom je bio angažovan za TV produkciju i došao je kod nas polovinom 98. Onako omalen, smiren i ne baš mnogo pričljiv bio je pouzdan, tačan i voljan da pomogne gde god je trebalo.  I meni kada se pokvari auto, Nova je bio prvi na spisku za ¨pomoć na drumu¨. Za odlazak na Kosovo prijavio se dobrovoljno.

¨Mene je bombardovanje iznenadilo¨ priča mi Nova. ¨Jednostavno, nisam osećao krivicu pre svega svoju ličnu, pa svoje porodice, pa svojih prijatelja da možemo da budemo meta tog bombardovanja. Osećao sam se nemoćno. Nisam znao šta da radim. Imam dvoje male dece i nisam znao da li da bežimo na selo ili da ostanemo u Beogradu. U radiju se danima pričalo o tome kako se mora naći način da se Violeta Oroši izvuče iz Prištine. Ceca Lukić je htela da sedne u auto i krene. Ali, onda sam se ja javio. Osećao sam svoju pripadnost toj kući u kojoj se nalazim, bio sam jedini vozač i bilo mi je nekako i logično i najpoštenije da budem ja taj koji će ići. Nisam rekao nikome kući da ću ići na Kosovo. Definitvno nisam imao hrabrosti da im to saopštim. Rekao sam im samo da idem na jug, ali ne dalje od Niša. Gorivo sam uzeo od Danijela Bukomirovića. Tačnije iz njegove cisterne za grejanje na Senjaku. Pošteno smo se nagutali nafte dok nismo istočili dovoljno. Najgore mi je bilo dok nisam krenuo. Onog trenutka kada sam pošao strah je nestao. Mislio sam samo na vožnju. Tako je bilo do Bujanovca i Preševa. Tu sam video pokrete vojske, a onda mi je bilo nelagodno jer su počele rampe i kontrole. Tada sam u stvari shvatio da odlazim na teritoriju na kojoj se vode borbe. Zaustavljali su me nekoliko puta, ali nikome nisam spominjao B92. Uglavnom neke neutralne teme. Kakva je situacija? Da li može da se prođe? Nisu me ni pitali kuda idem. Verovatno su pretpostavili da moram da idem, jer šta bih uopšte tu tražio. Pitali su i o dešavanjima u Beogradu, šta je gadjano? Samo Kosovo je izgledalo potpuno neverovatno. Nešto što do tada nisam doživeo. Primetio sam neverovatan strah u očima onih ljudi koji su se nalazili pored puta. Svuda, od Bujanovca do Gnjilana, u samom Gnjilanu, na putu za Prištinu, svuda je bilo ljudi. Primio sam i jednog stopera kod Gnjilana. Albanac, kome niko nije hteo da stane. Ni njemu nije bilo jasno zašto se sve to dešava i čemu ratovanje.Kao ni meni. U samoj Prištini je bilo drugačije. Tenzija je bila primetna. Vojska na ulicama, stalno nadleću avioni. Dočekala me je Violetina sestra i odvela do zgrade u kojoj su svi živeli. Violeta je sišla u trenerci, tu je bio i njen muž i jedna mala torba. Odmah smo krenuli nazad. Violeta je bila strašno uplašena. Noć pre čula je krikove iz okolnih zgrada. Samo je mogla da pretpostavi šta se dešava. Na prvom punktu gde su nas zaustavili zamolili su nas da povezemo dva policajca do Gnjilana. Ne možeš da odbiješ. Krene priča o političkoj situaciji, o ratu, o potrebi ratovanja, i tako do Gnjilana. Violetin muž, Albanac, trudi se da što manje priča. Pitaju da li smo naoružani. Kažem da nismo, a oni ne mogu da veruju. Kako smemo na Kosovo bez oružja? Došli smo do Beograda bez problema i pravi strah sam osetio tek kada sam legao u krevet. Jednostavno, nisam mogao da verujem šta me je snašlo. Drago mi je što je sve ispalo kako je ispalo, ali mislim da se ne bih usudio da idem ponovo. Kada sam rekao porodici gde sam bio nisu mi verovali. Danas mi sve to ne izgleda toliko dramatično, ali najvažnije mi je da sam uspeo da izvučem Violetu i njenog muža. I danas su mi zahvalni zbog toga.¨

U ¨velikom¨ RTV B92 Miodrag Novićević- Nova je šef svih vozača. Zaslužio je. Nismo imali vremena više da pričamo. Trebalo je da odveze TV ekipu na teren.

Nova je uspeo tokom rata da sačuva i taj jedan jedini automobil koji je B92 imao. Novo rukovodstvo pronašlo je rezervne ključeve ¨Škode¨ koja je srećom bila registrovana na KVS, privatnu firmu ¨poverljivih¨ ljudi iz B92 koja je služila baš za slučajeve poput ovog. Našli su ključeve, ali nisu znali gde je auto. Tražili su od Mirkovića da im ga ¨vrati¨. Kao da je njihov. A Nova je , posle završene kosovske avanture sklonio auto u jednu garažu van Beograda. Ni to mu nije bilo dovoljno sigurno već je skinuo sva četiri točka i ostavio ¨Škodu¨ na ¨klocnama¨. Točkove je sklonio na ¨rezervnu¨ lokaciju. Čak i da su pronašli auto teško da bi se u njemu navozali.

Ubrzo po preuzimanju u ¨Tačku¨ su stigli i naši advokati. Oni su uvek imali neko rezervno rešenje, ali tada su prvi put delovali bespomoćno.

¨Do tada je bio zabrane rada i nedavanja dozvola, ali ovde se sad radilo o preuzimanju nečega što se zvalo radio B92.¨ kaže Nebojša Samardžić.¨Koliko god da je to bilo nezakonito u sudskom registru je izbrisan Saša Mirković i upusan Nikačevic. Izmenjen je status, pojavio se Omladinski savet kao osnivač i Zagradjanin kao predsednik Saveta. Prosto, čitava pravna struktura B92 je preko noći izmenjena. Kao da je nema. Nije više kao ranije da Mici postoji kao direktor, a Veran kao urednik, pa sada da vidimo da li ima frekvencije ili nema, da li ima ili ne dozvole. Ovde odjednom više nema B92.  Spojeno sa bombardovanjme sve je to izgledalo beznadežno.¨

Advokati su se uvek trudili da svoj posao urade do kraja. Tako su i ovog puta podneli sve moguće žalbe i prigovore, što je naravno odbijeno. Medjutim, upravo zahvaljujući tim žalbama kasnije je bilo moguće brzo vratiti stvari u predjašnje stanje. U medjuvremenu, pridružili su nam se u našem ¨ratu¨ sa novim rukovodstvom i pokušajima da izvučemo iz prostorija u DOB sve što je ostalo ¨zarobljeno¨.

¨Sa Acom Jankovićem, tadašnjim šefom TV ANEM-a, otišao sam na 11.sprat¨ pričao Miloš Živković.¨Ja sam zagovarao obezbedjenje, a on je iz jedne fijoke izvukao fasciklu u kojoj su mu ostale pare za honorare. Objašnjavao sam im kako da nadju neke igrice na kompjuteru, a Aca je uzeo kovertu i sakrio je. To je bio naš mali uspeh u tom priodu.¨

Bitka se vodila za ljude i kako im omogućiti da žive normalno. Nije se postavljalo pitanje da li će neko ići da radi za Nikačevića i Radeta-¨Vrele gume¨, već da li možemo još nešto da izvučemo i da nekako ¨kupimo¨ vreme dok ne smislimo šta ćemo dalje. Savet advokata bio je da ne napuštamo sami radio, već da ih nateramo da nas otpuste. To je značilo da idemo da razgovaramo sa njima i da kada nas pitaju da li želimo da nastavimo kažemo: ¨Naravno, pa ovo je naš radio¨. Da glumimo ludilo, dok se ne smisli nešto bolje. Svi smo se okupili u ¨dansingu¨ DOB, gde nam je Veran to saopštio.

¨Postoje neki snimci sa tog sastanka na kojima se može čuti koliko mi glas drhti¨ priča mi Veran.¨ Trebalo je reći ljudima šta se dogodilo i šta to znači. Nije mi bilo ni malo lako da izgovorim sve to. Osećao sam se dosta loše, ali nisam smeo to da pokažem. Drugi moj zadatak bio je da uvek ¨budem tu¨, da budem vidjen. Ljudi su od mene očekivali neke rešenje i rečeno mi je da bi bilo dobro da se što više ¨pokazujem¨, jer kada me vide ljudi će se osećati sigurnije. To je, između ostalog, bio glavni razlog što nisam razmišljao o odlasku iz zemlje.¨

¨Taj sastanak je prošao dosta dobro¨ seća sa Saša Mirković.¨Ljudi su različiti reagovali. Neki su bili uplašeni, drugi hrabri, naki su plakali. Ali, svi su bili jedinstveni da neće raditi za ove u kožnim jaknama. To me je ohrabrilo. Svi su podržali Verana i mene, što nam je u tom trenutku mnogo značilo. Rekli smo im da ćemo ostati u kontaktu, da ćemo imati redovne sastanke u Media centru i da ćemo se zajedno dogovarati oko ¨strategije¨. U medjuvremenu su nam isključili mobilne telefone koji su bili registrovani na B92. Tada se pojavio Čalija koji je iz ranca izvukao desetak 064 pripejd kartica pa su svi ključni ljudi dobili nove brojeve. U svom tom ludili na sa Trga Republike trešte narodnjaci. Gomila ljudi kojima ¨mete¨ vire iz ušiju u histeriji. Rugaju se celom svetu. A ti izgubio sve što si stvarao deset godina. Tog popodneva smo otišli i u grčku ambasadu. Grci su do bombardovanja bili dosta rezevrvisani prema nama. Čini mi se da su bili bliži Miloševiću nego tom nevladinom sektoru. Međutim, sa početkom bombardovanja stvari su se okrenule. Znam da je Jorgos Papandreu, tadašnji šef diplomatije, poslao signal svom ambasadoru da ¨pripaze¨ malo na nas. Da nam se ne desi nešto strašnije od onoga što nam se već desilo. I to je za nas u tom trenutku bilo ohrabrujuće. Rešili smo da se ne predamo ¨tek tako¨. Isplanirali smo da ubacimo par ¨lojalnih¨ Nikačeviću kako bi izneli odredjene stvari i dokumente, unište nešto što bi moglo dodatno da pogorša našu poziciju, probaju da iznesu deo tonske arhive i neke stvari koje su bile jako bitne za brend B92. Statua ¨Free your mind¨ na primer. Ljudi iz informativne su dobili zadatak da tokom razgovora sa ¨njima¨ prikupe što više informacija o njihovim planovima.Da eventualno pokušamo da predupredimo dodatnu štetu koja bi mogla da nastane.¨

I tada počinje cirkus. Mi kao hoćemo da radimo i idemo da razgovaramo sa novim rukovodstvom. A najradije bi ih zadavio golim rukama. Stvarno čovek svašta može da istrpi.

¨Ja sam se osećala jako uvredjenom¨ priča mi Milica Kuburović koja je jako teško podnela ovu igru.¨Očekivala sam da će doći neki ozbiljniji igrači. Nisam mogla da poverujem da nam je Sloba ove posalo. Nikaćevića sam poznavala praktično duže od Verana. Još iz Index-a. Zvao me je medju prvima. Tada sam prvi put u životu popila sedativ. Ko zna šta mi je Veran dao. Pokušavala sam da sa priberem i sve vreme sam imala utisak da sam ja izvan toga i da zapravo sve to gledam sa strane. Jak neki ¨Bensedin¨. Pitam ih : ¨Jeste li vi ozbiljni? Zna li Milošević za ovo? Da ne bude posle problema. Da me ne pita sutra Sloba šta ti tražiš sa tim barabama? Znate da sam dobra sa njim.¨ Zagrađanin počeo da skače:¨Kome ti to da nema dozvolu da uzme B92? A Nikačević ukapirao fazon, gurka me ispod stola u stili ¨Pusti  budalu nek se prži¨. To je sve trajalo dva sata.Sećali smo se i 86 kada smo se upoznali. Nilkačević je glumio da je opušten, a ja da ću kao biti kooperativna. Tek kada smo završili lek je izgleda počeo potpuno da deluje. Kao da mi je neko izvršio lobotomiju. Sedeli smo u Medija centra, a ja nisam mogla reč da kažem. Ne znam šta se dešava oko mene. Timofejev me je pitao da li da zove hitnu pomoć. To je bio jedan od najgorih dana. Sve ti se skupi. U radiju su mi ostale neke ¨sitnice koje život znače¨. Uspomene iz svih ¨onih¨godina. Bedž ¨Zelenih  beretki¨ koje mi je poklonio Alija Izetbegović ili bedž HDZ-a koji mi je dao Tuđman. Knjiga koju sam dobila od Radovana Karadžića, zatim ona sa posvetom Mire Marković. Sa sve ¨Draga Milice..¨. To teško da si mogao da nadješ negde na jednom mestu. Ipak, najviše mi je bilo žao arhive. Meni se srce cepalo na one stotine pročešljanih i nepročešljanih kaseta. Znam da su muzičari kukali za ploče i CD-ove i došlo mi je da ih streljam. Na sred Medija centra, gde smo lečili traume i psihoze jedni drugima.  To su mogli da kupe negde, ali ovo je bilo nešto što nisi mogao da nadješ nigde sem u B92. Zato sam bila strašno ljuta kada su ljudi koji su se vraćali sa razgovora hvalili kako su uspeli da izvuku džemper koji im je ostao ili svoj omiljeni čaj. Jedino se još Boris Husović sekirao oko kaseta. Uz sve to, tih dana sam prisustvovala sceni kada se jedno dete gušilo od straha posle eksplozije. Dečak nije mogao da diše i ja sam zvala prijatelje u gradskoj skupštini da pošalju hitnu pomoć, jer majka nije mogla nikog da dobije. Posle toga više nisam smela da spavam nijednu noć, dok se ne čuje odjavna sirena. Četovala sam na  Yahoo-u, svadjala se i psovala zagovornike bombardovanja. Naučila sam da pišem na engleskom. Išli smo grupno u zološki vrt da lečimo traume, besciljno šetala po gradu. Imala sam paranoju da neće biti vode i struje. Onda sam kao pomahnitala tražila od majke i oca koji su tad išli svaki dan na Zvezdaru kod strica koji je umirao od raka da ga okupaju, nahrane i sve to, pa svraćali na pijace, da svakoga dana kupe novu malu butan bocu sa gorionikom. Da ja mogu da kuvam kafu. Imala sam paničan strah da ću ostati bez kafe. Počela sam od stana da pravim skladište. Voda, mleko, cigarete, sveće i kafa. Nije moglo da se hoda kroz kuću od toga. Cigare sam kupovala na boksove. Jednom su mi šverceri doneli  pick-up pun cigareta. Platila sam 700 maraka. Sada mi je teško da poverujem u sve to. Godinama sam posle to pušila, a butana i sveća  imam i dan danas.¨

Sanda Savić i danas ne može da sakrije gadjenje kada priča o svom razgovoru.

¨Nikačević je glumio dobrog policajaca, a Zagrađnin je kao bio loš.¨ seća se Sanda.¨ Advokati su nas instruirali šta da pričamo, a ovim ¨svinjama¨ nije to baš bilo jasno. Petoro ili šestoro ljudi je bilo ispred mene i tupilo tu priču o tome kako hoće da nastave da rade i da nema nikakvih problema jer je to ¨naš¨ radio. Kada sam ja došla na red oni su izašli iz kancelarije i rekli: ¨Sačekajte vi tu trenutak.¨ Valjda su shvatili da ih zajebavamo i većali šta će dalje. Onda su me pozvali, ja sam ušla unutra i Zagrađanin kaže: ¨Je li, oćeš i ti da kažeš da hoćeš da radiš sa nama.¨. Ja sam rekla:¨Neću da radim sa vama nego u svom radiju.¨ Više me ništa nisu pitali. Mislim da su neki naivno verovali da će   bombardovanje da stane za 2 dana i da ćemo mi da vratimo naš radio. To je bilo potpuno bespotrebno maltretiranje svih.¨

Aleksandar Timofejev imao je tu ¨sreću¨ da ide na razgovor posle Cece Lukić. Svetlana, kao i uvek, ne prihvata tudje uloge. Rešena je da bude ¨svoja¨pa šta bude.

¨Strategija nam je bila što bi Milan Božić rekao ¨oštro i bez veze¨, ali dogovorili smo se da pravimo majmune od njih pa sam morao da odigram svoje¨priča mi Timofejev.¨ Ceca, koja je bila pre mene, potpuno ih je urnisala. Oni su joj rekli da može da bude patriotski leva, a ona je rekla da jedino može da bude patriotski desno. Krenula je da im objašnjava zašto je to dobro. Kada sam ja ušao prosto su se obradovali. Jedino je Zagrađanin i dalje bio ozbiljan. Njega jedinog od te ekipe nisam poznavao i ne znam iz koje daleke unutrašnjosti je on stigao. Pitali su me šta sam radio u B92 , a ja kažem: ¨Ma ništa, nebitan novinarčić.¨ Pitaju: ¨Pa, zar nisi bio urednik?¨.Kažem: ¨Ma kakvi.Gde ja urednik.¨ Ukratko, nesposobni bilmez koji sedi tu i tek tako prima platu. Nikačević kaže: ¨Pa majku mu, kako od svih ljudi koje ja ovde poznajem niko nije bio ni na kakvom položaju? Niko ništa ozbiljno nije radio.¨ Ništa im nije bilo jasno¨.

Svetlana Lukić je od onih koji smatraju da u Srbiji ko peva zlo ne misli, ali i da onom ko misli nije do pevanja. Za nju su Nikačević i ¨Nikaćevići¨ bili nebitni u ukupnoj situaciji u kojoj se Srbija našla.

¨Suviše mnogo stvari je bilo u igri da bih ja mislila o Nikačeviću.¨ priča mi Ceca Lukić.¨ Ja sam znala da će da prodje, ali sam se plašila da će da prodje sve zajedno sa Nikačevićem i da će biti besmisleno da postoji B 92 i bilo šta drugo. Da nema uopšte povratka nazad i da nas je bombardovanje na neki način obeležilo zauvek. To se ranije nije dešavalo. Evropska prestonica, sve zemlje NATO, ceo spoljni svet, strahote na Kosovu. Svi misle da Beogradom hodaju ljudi sa nožem u zubima. To je bio pečat ne na narod, već na državu. Sramota i katastrofa  koja će progutati i nas i Nikačevića. Više se ne pravi nikakva razlika. Njima smo svi mi isti. Sa kim si se zatekao-takav si.¨

¨Prava¨ devedeset dvojka nastavila je da živi svoj paralelni život u Media centru. Za to vreme ¨novi¨ direktor i urednik su radili onako kako im je Ivica Dačić savetovao.

¨Krenuli su ti razgovori sa zaposlenima i ja sam se iskreno nadao da ćemo Vlada i ja uspeti nekom pričom da ih zadržimo.¨ priča mi Nikačević.¨ Razmišljaos sam: Znaju me iz onog vremena. Nisam bio nešto politički obojen. I te 91. sam bio neutralan, izmedju vlasti i opozicije. Mislio sam da će ljudi koji su me znali iz tog vremena steći neko poverenje i da ćemo napraviti neki kompromis. Bar dok je rat . A kada se rat završi lako ćemo se o svemu dogovoriti. Ljudi su bili ubedljivi, a najviše Bojana Lekić. Ona me je ubedila da će  informativna redakcija ostati. Kada su na kraju svi otišli došla je druga ekipa.Ovi iz JULa su ubacili jednog ,kao mog zamenika, i tu smo morali da napravimo konpromis. Ali, znajući njihov mentalni sklop, da su im pre svega bitne pare, znao sam da neće dugo izdržati. Tako je i bilo. Ubrzo su celu ekipu povikli, pa smo mi  krpili sa dugim ljudima. Bila je velika muka. Ja sam trošio svoju uštedjevinu, Vlada svoju, para niodakle. Nema kome da se žališ jer si već etiketiran. Pripadaš vlasti. Malte ne Miloševićevi jurišnici. A on pojma nije imao ni šta je B92. Drugi su se kasnije hvalili da su to oni završili. Uroš Šuvaković i  Srdjan Smiljković iz JULa. Od ¨starih¨ je ostao knjigovodja, kafe kuvarica  i možda još neko. Nijednog trenutka nismo pomislili da tragamo za nečim da bi ih balatili. Kako mogu da blatim nekog koga znam 9 godina? Da li smo se nekada slagali ili nismo u nekim političkim stvarima to je razlika u mišljenju. To ne znači da se mrzimo. Bilo je dosta papira koji su nadjeni. Bilo je tu i nekih pritisaka sa strane da se podnose krivične prijave. Ja sam to odbio. Što bih ja nekoga ganjao? Ljudi su se snalazili kako su umeli. Zapad im je pomagao pa šta. To što nama nije pomagao onaj ko se nama kitio bio je naš problem.¨

¨Svi iz vrha su pohitali kod predsednika Miloševića, priča Vlada Zagradjanin.Rekli su mu: Šefe, stavili smo pod kontrolu B92. To su pričali ljudi sa kojima ja ne bih ni kafu popio. Oni koji su se okupljali kod Milutinovića na medijskoj ¨koordinaciji¨. Mi, kao Omladinski savet, smo samo dodelili jednu plaketu Slobodanu Miloševicu, ali on  naravno nije uspeo ni da primi našu delegaciju. Sve vam je jasno. Najveće pritiske koje sam doživeo bile su od strane JULa. JUL je tada koptirao sa SPS i video je da bi to možda mogao da bude njegov plen. Oni su mislili da će lako izaći na kraj sa Vladom Zagradjaninom. Zvali su me da dodjem kod njih.  Medjutim, ja sam osnivač SPS-a i to mi nije padalo na pamet. Posle toga smo od JULa i Aco i ja dobijali udarce. Tražili su mesto glavnog urednika. Da postave čoveka i da oni kontrolišu informativni program. Pričali su da će to biti njihova omladinska stanica gde će oni propagirati svoje ideje. To smo odbili. U roku od mesec dana smo smenili njihovog čoveka.  Tada kreće ekonomski rat. Neće firme da se reklamiraju. Velike firme koje je kontrolisao JUL imale su direktivu da se ne smeju reklamirati kod nas. Tako smo mi grcali u dugovima i neredovno isplaćivali plate. Polagano smo slabili.

A koliko ste bili razočarani što u B92 niste pronašli sve te ¨strane milione¨?

Ništa ja kao Vlada ili Aca nismo očekivali od tog preuzimanja B92. Nismo očekivali da ćemo tamo naći zlato ili dijamante. Nama nije bio cilj da pronadjemo džakove i milione dolara. Mi smo došli da preuzmemo stanicu i napravimo omladinski radio i omladinsku televiziju kao što je nekada bio OK kanal. To nam je bila ideja. Ja nisam materijalista. Mi nismo preturali po tudjim stvarima i ja ni jednom nisam ušao u kancelariju u kojoj je sedeo Veran Matic. Imali smo drugu kancelariju i to me uopšte nije zanimalo.¨

Neke druge je medjutim zanimalo to što je Veran Matić imao u kancelariji. Drugi su pak  bili zainteresovani za opremu.

¨Dolazila je jednom Državna bezbednost.¨seća se Nikačević.¨Ulazili su u Veranovu kancelariju. Kada ti pokaže značku samo se postrojiš i staneš u stranu. Odneli su neke papire. Veran je bio pametan i izneo je hard disk iz svog kompjutera. Do tada ni ja ni Vlada nismo ulazili u njegovu kancelariju. Stajala je zaključana. Nisu nas ništa pitali i ispitivali da li smo nešto našli ili ne. Najviše su se raspitivali oko opreme. Šta bi moglo da se uzme. Jedan dan je Vlada došao sav ljut ko ris. ¨Zovi mi Milanovića¨- vikao je. Dragoljub Milanović je preko vojske tražio da mu se da oprema. Da dodje vojska i samo kaže- konfiskujemo. Nazvao je Milanovića i rekao mu rečenicu koju i dan danas pamtim: “Milanoviću, od mene možeš dobiti sve. Krv ako treba daću ti, ali komad opreme nećeš dobiti”. Tu smo se apsolutno složili da nikome ništa ne damo. Poprečnim vezama smo čuvali to od vojske. Znali smo da ako se to desi da će propasti naša ideja da radio služi omladini , gradskoj ekipi a ne onom delu sa margina koji je forsirao B92.Oprema uzeta, novca nema. Kraj¨

Nikačević se kune da ¨njegov¨ kompjuter nije uništen u subverzivnoj akciji Dragana Ambrozića i muzičara B92 koji nisu pristali da im Zoran Leković bira grčke,španske i ruske pesme koje su bile ¨podobne¨ za emitovanje. Za muzičare ga baš i nije nešto bilo briga, ali mu je bilo jako stalo da informativna redakcija prihvati koncept ¨novog¨ B92. Odredjen je i datum za početak rada- 12.4.1999., prvi dan Uskrsa, dan nakon što je ubujen Slavko Ćuruvija.

¨ Veče pre nego što je ta ekipa trebalo da se pojavi na poslu zvao sam Bojanu Lekić¨ kaže Nikačević.¨ Ona mi je rekla: ¨Sve je u redu, vi ste OK, ponudili ste dogovor , ali mi ne mozemo da ga prihvatimo i sutra niko neće doći na posao. Ubijen je Ćuruvija.¨ Rekao sam da apsolutno razumem i da je korektno sa njene strane što mi je rekla, ali smo kasnije saznali kako je Veran obezbedio preko raznih fondova da svi novinari primaju dok ne rade 500 maraka. To je cifra koja se pominjala. To su nam rekli ljudi iz starog B92 koji su kontaktirali sa nam. To je bilo tri puta više od onoga što su primali oni koji su radili za nas. Više se nismo brinuli za njihovu budućnost posle takvih informacija. Pogotovo što smo im korektno ponudili da rade. Video sam, po onim uplatama iz Budimpešte, da su se to okretale velike pare. Tada sam pretpostavio, što se kasnije ispostavilo kao tačno, da se ta ekipa čuva i da će kasnije početi da rade na nekoj drugoj frekvenciji. Ja samo nisam želeo da se svadjamo.¨

¨Mi smo se mnogo iscrpli u tim razgovorima sa zaposlenima¨ kaže Zagradjanin.¨Molili smo ljude da ostanu. Kako su odgovarali i sami znate. Mi smo sve uradili po zakonu. Na oglasnu tablu smo istakli spisak zaposlenih, čekali da sedam dana ne dodju na posao, a onda napisali otkaze. Žao mi je bilo što sam znao da neće ni jedan ostati. Tu je bilo toliko vrhunskih novinara. Potajno sam se nadao da će bar neko od ¨velikih¨ ostati. Da taj informativni program bude jak, ali ne prozapadno okrenut. Ali, mi nismo mogli da dajemo plate kakve su tu bile.¨

Sad će još ispasti da nismo ostali u ¨crvenom¨ B92 zbog plata. Svašta. I to ti još kaže u lice pet godina kasnije, dok razgovaramo u kafani na Kalemegdanu. I ladno proguta onaj ćevap. Direktor SPS-a. Priča i kako su otvarali naše ormane sa ličnim stvarima u prisustvu tročlane komisije, strpali u džakove i zaključali u prostorije ANEM-a koje su takodje ¨preuzeli¨. Tek kasnije su neki nešto uspevali da izvuku iz njih. ¨Morali smo prvo mi da se stabilizujemo. Da osmotrimo situaciju i uvedemo red.¨kaže Zagradjanin. Inače, ovaj borac za pravdu ne krije da je uzgred stradao i ANEM u kojem je B92 imao samo trećinu osnivačkih prava. Kontaktirali su preostala dva osnivača Mišu Tadića iz požarevačkog Boom 93 i Bobana Tomića iz Radija Bajina Bašta. ¨Nisu hteli da saradju¨ kaže uz osmeh. Dovoljan i potreban razlog, što bi rekli matematičari, da se i ta firma preuzme. Bez stida i srama. Pojam ¨griža savesti¨ tim ljudima uopšte nije jasan. Hvali se i kako je  sačuvao svu opremu.

¨Oprema je popisana po spratu i kancelariji. Jednoga dana dežurni u muzičkoj je došao i prijavio da fale dva mikrofona. Nestali su. Moja meta nije bio niko drugi osim čoveka koji je bio u obezbedjenju. Ne znam šta je on mogao da radi sa njima.  Morao je da kupi nove. Nije mogao da nadje baš te, ali je morao da kupi mikrofone.¨

Da je taj iz obezbedjenja i uspeo da nadje te mikrofone teško da bi mogao da ih kupi. Njihova cena bila je 12000 nemačkih maraka. A kako sve to znamo. Pa tako što mikrofone nije odneo čuvar, već Milivoje Erić, šef tehnike ¨pravog¨ B92, koji je još 7 dana po Veranovom nalogu radio za Nikačevića i kvario šta je god mogao. Čoveku koji se uvek trudio da ni iz čega napravi nešto što će koristiti radiju sada je morao da pravi ¨kratke spojeve¨ i onesposobljava opremu.

¨ Uzeo sam sve mikrofone osim onog iz srudija i izneo ih u rancu¨ priča mi Erić.¨ Ti čuvari ne samo da su bili neobrazovani već i vrlo poročni. U B92 se nikada nisu donosili pornografski časopisi. Ovi su to redovono čitali. I Internet in je uglavnom za to služio.  Use, nase i podase. Ništa više od toga. Takvi su bili. Ti na vratima su bili kao neki sportisti. Takve srećeš kao obezbedjenje striptiz barova. E dok se jedan takav udvarao novoj sekretarici koja je izgledala kao narodna pevaljka, ja sam gledao kako ću da šmugnem kroz vrata. U rancu sam izneo sve Nojman mikrofone i sve što je bilo u  mojoj kancelariji kao repro materijal i rezervni delovi. Kada sam to izneo više se nisam vraćao. Ipak, najsladje mi je bilo kada sam penjao Nikačevića na krov. Tražio je da osposobim sistem Motorola koji sam prethodno onesposobio. To oni naravno nisu znali. E onda sam ga sa sve njegovom maramom oko vrata i odelom odveo na krov da mu to sve lepo objasnim. Pričao sam mu kako je crko antenski sistem, da mora da se zameni, pokazivao mu sve do detalja. A sve to vreme kiša neumorno pada. Ja sam bio mokar do gole kože, ali je vala bio i on. Sa sve odelom i maramom. Morao je da sasluša moje ¨predavanje¨ jer oni bez nas nisu mogli. Jedino smo mi znali kako šta funkcioniše u radiju i gde se šta nalazi. Imali smo antene koje su bile sakrivene iza  akustičkih panela koje oni dugo vremena nisu mogli da pronađu. Sistem za upravljanjem radijom od kuće. Oni nisu znali ni šta je ni čime se sve bavi B92¨.

I muzičari su imali svoje sisteme za iznošenje ploča. Konopac pa kroz prozor, na terasu DOB-a. Uostalom, ono što je njima trebalo i do čega im je bilo stalo, ovim novima samo je zauzimalo prostor. Nisu imali gde da stave svoje ¨Riblje čorbe¨, ¨Magazine¨ i ¨Galije¨.

¨To je bio jedan od najvećih šokova koje sam doživeo¨ priča mi verni slušalac B92 Petar Luković. ¨Da nesreća bude gora svi mi smo imali naše email adrese registrovane na b92.org a taj sistem je po preuzimanju ubrzo prestao da radi. Više nisi mogao da pirmaš mejlove.Pamtim  scenu kada se u Infosky-ju našla gomila ljudi, svi bivši B92, koji su otvarali nove naloge. Ja sam čak bio dovoljno lud da sam prva dva dana pokušavao da slušam Nemanju i Nikačevića. Normalan čovek to ne može da sluša duže. Od same činjenice da su oni preuzeli radio, da su pokrali ploče, da su kasnije prodavali te iste ploče na marketu, od tog primitivizma i političkih izjava najstrašnija je ipak bila mizika. Kada sam čuo Riblju čorbu, Pilote i Zoranu na B 92 to je za mene bio kraj sveta. Lakše bi mi bilo da su srušili radio do temelja, pohapsili ljude. To bih mogao da razumem.
Živim u ovoj zemlji pa mi ništa nije čudno, ali da na TOM radiju ide TAKVA muzika i da se tu javljaju neki slušaoci koji kažu ¨hvala bogu da konačno na ovom radiju čujemo nešto što valja¨, to je mrak,  nešto nepojavno! Taj porazni trenutak kad ti ideš skalom aparata i kad okreneš B 92 , čuješ Pilote ¨Kao ptica na mom dlanu¨ ,koja se usrala znaš, to je  kraj sveta , jedan najzlokobniji trenutak, ne samo zbog bombardovanja i atmosfere nego i zato što shvatiš da je svako od nas prepušten sam sebi.¨

Svi smo mrzeli ¨okupirani¨ B92. Bez obzira na to da li nam se muzika na našem B92 svidjala ili ne. Zanimljivo je da smo mi koji smo skoro deset godina tu bili sve to lakše podnosili od mladjih koji su valjda mislili da posle protesta 96-97 stvari mogu biti samo bolje, a ne gore. Oni su tada naučili da mrze. Nemoć zbog onogo što se oko tebe dešava kod njih se prelivala u bes prema onima koji su im uzeli radio. Slušali su novi B92 i nervirali se.

¨Ja i dan danas imam kasetu sa sat vremena programa tog B92 sa Nemanjom Djordjevicem u ulozi voditelja.¨ ponosno mi priča Danica Ilić. ¨Ali, prvih dana sam bila strašno besna. To je išlo do toga da kada smo prolazili pored DOBa bili smo toliko besni da smo priželjkivali da neko od njih izadje. Da se to dogodilo , da smo sreli Nemanju Djordjevića,  sigurno bi došlo do incidenta. Pogotovo što su oko mene tada uvek bili  neki momci koji su bili mnogo militantniji i malo više besni od mene. Oni bi sigurno išli dalje od onoga što meni  pol i kućno vaspitanje dozvoljavaju . Sigurno bi se nešto dogodilo. To je bio moj radio. Kako je moguće da sada neko dodje i da se predstavlja kao B92, da emituje to što emituje, pušta neku drugu muziku i nikom ništa. Kao da se ništa nije dogodilo. Gledam u tu istu frekvenciju. Piše 92,5 MHz, a to što čujem je nešto potpuno drugačije. Mrzela sam ih. Do te mere da sam priželjkivala da nekog od njih sretnem i opalim im šamar. Samo da me prodje taj bes, mržnja i sve ono što sam tada mislila, a što i sada mislim o njima. Ipak, najvažnije mi je bilo da pravi B92 pobedi. Da mi pokažemo i sebi i ostalima da možemo sve to da preguramo. Razmišljala sam samo o tome kako da se vratimo. Da ponovo budemo tu i radimo. Šta god. Pravimo novine, nije bitno, ali da ta ekipa ljudi nastavi da radi ono što je radila.¨

Na kaseti koju Danica čuva nalazi se snimak emisije u kojoj su kod Nemanje Djordjevića ¨gostovali¨ Vlada Zagradjanin i Aleksandar Nikačević. Klasičan kontakt-program na temu kakav nam B92 treba. Ni mi nismo sedeli skrštenih ruku već smo organizovali par ¨slušalaca¨ koji su ih najstrašnije izvredjali. Mada, nije bilo potrebe za tim. Gotovo svi koji su se tu javili nisu imali bilo šta lepo da kažu onima što su uzeli nešto što nije njihovo.

¨Ja sam u životu dao na stotine intervjua, ali to mi je bio najsladji nastup.¨ priča mi Aca Nikačević.¨ Jako je dobar osećaj kad izadješ pred političke protivnike i oni ti zvižde. Kada si ti sam a njih ima na hiljade. Izadješ i kažeš to je tako, a oni urlaju. To je bolji osećaj nego kada ti aplaudiraju. Mi smo svesno dan ranije najavljivali tu emisiju i to je prvi i poslednji put da je neko izašao na crtu bez montaže svojim neistomišljenicima. Znali smo ko će se javiti. Sigurno ne oni koji bi aplaudirali. Meni je to bilo dobro. Ja sam razumeo te ljude i zašto su nas napadali. Promenjena im je muzika, promenjen je deo informativnog programa. Promenjen samim tim što su radili amateri, a ne profesionalci. Ali, ogroman broj novih ljudi počeo je da sluša B92. Vozio sam se tih dana, još uvek sam imao uštedjevinu koju sam kasnije potrošio na radiju kupijući cigare i doručke ljudima,  plaćajući razne stvari jer nismo imali novca. Gde god sam ušao, prodavnice, kafići, od tri vozila taksija u dva se slušao B92. Mislio sam da smo napravili nešto dobro. Možda ne elitno i alternativno, ali  dobro.¨

Kada je osećaj ¨tako dobar¨ zašto češće nisu ¨izlazili na crtu¨ slušaocima? Zato što je lako osećati se moćnim iza stakla i mikrofona. Kada znaš da ti oni što su besni ne mogu ništa. Uz tebe je vlast, sud, ¨intelektualci¨ u kožnim jaknama. I ja sam se tih dana vozio. Počeo sam ubrzo da radim kao ¨fikser¨ za novinara Wall Streat Journal, Bobi Bloka. Sa njim sam proveo dve trećine bombardovanja. Kada pitaš taksistu zašto sluša B92 on kaže: ¨Najbolji su. Ja samo njih slušam još od 91. i demonstracija¨. To me je najviše bolelo. Da ljudi nisu shvatili ko je tu došao, a ko otišao. Špice i džinglovi su ostali isti. Glasovi su bili tu , ali ljudi nisu. Nikačević i ostali krili su se iza onih koje su proterali.

Media centar, tačnije njegova kafana, postao je utočište prognanih. Ne samo ljudi iz B92 već mnogih nezavisnih i opoziciono nastrojenih novinara ili političara. Sa pogledom na one koji su u transu skakali  na Trgu Republike. Narodnjaci, rokeri, zabavnjaci…sve jedno. Okači metu na čelo i skači, vrišti i psuj. Svako je svoji frustraciju ispoljavao na drugačiji način. Okupljali smo se u Media centru i gledali sve to.

¨Nivo psihoze i opravdane paranoje bio je jeziv.¨ priča mi Milivoje Čalija, jedan od  B92 ¨terapeuta¨ tih dana.¨ Svaki put kada bi se okupili u Medija centru, a okupljali smo se tu jer je bio najbliži DOB-u, mi zapravo  nismo znali šta da radimo sa sobom. Ta okupljanja su imala element terapije. Komunikacija sa ljudima je bila više pokušaj da se ubede da će doći nešto bolje, mada ni oni koji su kao trebalo da imaju strategiju nisu znali šta da rade. Čitava ta priča bila je neka vrsta savetovališta, gde su se ljudi medjusobno tešili nadajući se da će se nešto dobro desiti. Svi smo bili jako zabrinuti. Mislio sam da će neko doći i sve nas pokupiti. Uopšte se nije nazirao način kako ćemo ponovo početi da radimo.¨

Svako je tih dana mučio i svoje brige. Prolazio kroz razne faze. Od napada panike do potpune letargije. Postao mi je potpuno jasan onaj ¨sarajevski¨ vic u kome Mujo kaže Hasi ¨Nemoj da izlaziš napolje, mogu da te pogode¨, a ovaj mu odgovori¨Uuu, ala će da me zajebu¨. Daca Vučinić i ja smo učili da igramo bilijar i spremali se za beogradski maraton. A posle deset uveče bleneš u nebo u nadi da ćeš nešto videti. I nikada ništa ne vidiš.

¨Suviše ljudskih tragedija je tu bilo u isto vreme.¨ kaže mi Bojana Lekić.  Kako god neko da reaguje, u suštini, za to ima opravdanja. Naravno, svako bije najviše svoju bitku.  Nismo znali ni ko gde  živi, ni šta mu se dešava. Nismo to pričali, verovatno i zbog toga da jedni drugima ne otežavamo situaciju. Ja bih se samo osećala loše i izgubila bih snagu da sam ispričala svoju tužnu priču. Moj Slaviša je na psihološkoj osnovi izgubio sve zube. Kome ja to da pričam tada? Tada sam prvi put čula za bolest koja se zove paradentopatija – ispadanje zdravih zuba. Meni je bio blam da  to pričam nekome, zato što je svačija tragedija  tom nekom veća tragedija. Brankica Stanković bi verovatno pričala kako je sama kod kuće, jer nema mamu, a tatu su joj mobilisali. Veran da mu je teško bez Lole i dece a da mu je život ugrožen sa svakog aspekta.Njegova tragedija verovatno njemu izgledala najveća. Mi jedni drugima ,u suštini, nismo to pričali. Da    ne bi smo demotivisali  ljude, da ne izgube veru u bilo kom smislu, ali se to osećalo kao tentzija. To je bilo vreme  i teških reči, optužbi među nama i  različitog gledanja. Cilj je bio da ostanemo normalni. Ne da  radimo za Betu, lokalne stanice ili nemam pojma koga  zato što smo mi kao i dalje profesionalci. Da treba da zaradimo za hleb. Ne, to je bila psiho terapija, a deo te terapije bio je da  je važno nešto raditi  da bi ostao normalan.¨

¨Ja sam sve to u Media centru doživljavao strašno teško.¨ seća se Boris Husović. ¨Ne radiš ništa, samo razmišljaš o tome kad će ovo da se završi. I sve ti se spaja i gomila. Nemaš porodicu, nisi u svom stanu, dal će da dođe vojni pozivar… Sećam se da sam tada pitao nešeg advokata Nebojšu Samardžića: ”Majstore, treba da idemo na sastanak sa Nikačevićem. Šta kad mi stavi dva papira na sto – ovo ti je vojni poziv, ovo ti je pristanak da radiš za mene”. Ja sam imao samo tu dilemu. Advokat tu nije mogao da pomogne. Sam sam  tu dilemu razrešio posle 24 sata. Za njih nisam hteo da radim ni u ludilu¨

¨Prvih mesec dana se znalo da se svakoga dana,  izmedju 10 i 11okupljamo u Media centru.¨ priča mi Danica Ilić.¨ Tu se pila kafa, očajavalo, gledala televizija i čitale novine. Tu su bili svi ljudi sa radija. Prepričavale su se anegdote o tome šta se dešavalo protekle noći i kako je ko preživeo bombardovanje. Zoran Mamula je uvek imao neku veselu pričicu. Tih dana nisam imala utisak da su ljudi koji su uvek znali šta ćemo da radimo dalje , Veran  i Saša , to stvarno znali. Ali, verovala sam da ćemo se izvući iz svega toga. Mi, kao radio. Znala sam da mora da se nadje nešto, internet, ANEM ili šta god. Bilo mi je lakše što sam vidjala te iste ljude svaki dan i pričali  priče koje su nas sve povezivale. Onda sam počela da radim za Betu. Do toga sam došla zahvaljujuci ljudima iz radija. Tamo sam bila sa Danijelom i nisam izdržala duže od mesec dana, jer je to bilo nešto potpuno drugačije od onoga što sam znala da radim. A znala sam samo ono što sam naučila na B92.¨

Naš ¨domaćin¨ u Media centru bio je Nebojša Spajić. Jedan od ¨naših¨.I njegova žena, Tamara, bila je novinar. Ali za razliku od nas ¨elektronaca¨ ona je pisala za novine. Spaja je uvek bio tu kada je trebalo. Nosio humanitarnu pomoć, reporterisao za vreme zimskog protesta kada su se ljudi porazboljevali. I sada je bio tu, da očajavamo zajeno.

¨Medija cenar je između ostalog  i osnovan da bi bio neka vrsta rezervne pozicije za takve situacije.¨ priča mi Spajić. ¨Kada  je preuzet B92 ljudi su jednostavno došli tu. A gde bi ste? Pri tom ne smatram da je to bio nekakv  heroizam sa naše strane. Svi smo bili ugroženi. Nisam ja time pokazivao da sam uz B92. Ljudi koje to ¨zanima¨ to znaju još od 91-92. kada sam počeo da radim ¨Doba razuma¨. Sa ljudima iz B92 i uz pomoć B92. Nije se uopšte postavljalo pitanje da li B92 može da dodje? Da li će Veran dobiti jedan sto i kompjuter? Svi smo imali  mnogo veće probleme nego što je gašenje B92. Životi su bili ugroženi. Ne samo od bombardovanja. Mi smo bili  taj mali broj onih  koji su se našli između čekića i nakovnja. Ne znam čega sam se više plašio. Da li da će da me mrak pojede ili da će me obasjati svetlost neke bombe. Jedna od te dve stvari  bila je dosta  izvesna. Imam utisak da smo se spasli tada jer je Miloševiću propagandno bilo važno da pokaže narodno jedinstvo i da zato nije krenuo u obračun sa ¨unutrašnjim neprijateljem¨¨

Jedna od redovnih tema tih dana bilu su spiskovi nepodobnih. Onih koji su vidjeni za ¨nestajanje¨ u toku bombardovanja. Neki su se kleli da su videli spisak i čitava priča poprimila je oblik urbane legende. Neki su se plašili što ih tu ima, drugima je bilo krivo što ih nema. Ja i dan danas odbijam da poverujem da je nešto takvo postojalo, ali me Spaja uverava da je spiska bilo.

¨Spisak je definitivno postojao.¨ ubedjen je Spajić.¨To je Toma Nikolić potvrdio mojoj  Tamari početkom 2004.  kada je radila intervju sa njim.  Pitala ga je za taj spisak, ali to nije ušlo u novine. Priznao je da su pravili spisak novinara koji su ¨njihovi¨ i spisak novinara koji su njihovi politički protivnici. Nikolić tvrdi da se taj spisak ne bi nikada aktivirao za nešto nezakonito, ali je priznao da je spisak postojao. A i tokom bombardovanja meni je Milan Božić iz SPO rekao da me video na spisku. Onako, u šali. Sretnemo se u Skupštini grada a on kaže: ¨E, Spajo, dobro da te vidim. Zamisli ,bio sam neki dan kod Vučića i vidim tebe na spisku novinara izdajnik. Kažem Vučiću: Ma nije Spaja izdajnik, on samo ima drugačiji stav.¨ I sve to onako kroz smeh. Tvrdi da sam bio u sredini. Između 14. i 19. mesta.¨

Aleksandar Vučić bio je tokom bombardovanja srpski ministar za informisanje. Da budem iskren, bilo je i gorih od njega. Do Vučića si, ako ništa drugo, mogao da dodješ. Čak i ako si bio na ¨drugoj¨ strani. Par puta smo razgovarali ¨off the record¨. Dva puta tokom samog bombardovanja. Izmedju ostalih, on je bio taj koji je ¨savetovao¨ Veranu da ode iz Srbije. Aleksandar Vučić i danas tvrdi da nije ništa znao oko preuzimanja B92. Kune se i da nije postojao spisak ¨nepodobnih¨novinara. Mi smo ga u žargonu zvali ¨spisak NATO izdajnika¨. Uostalom, to ¨NATO izdajnici¨, bilo je nešto što se često moglo čuti na državnoj televiziji.

¨Ja mogu samo da vam kažem kako sam to preuzimanje doživeo kao privatno lice, jer, službeno, sa tim nisam imao nikakve veze¨ kaže mi Aleksandar Vučić. ¨Niti me je ko pitao, niti me je ko konsultovao, niti me je ko obaveštavao. To je izvedeno apsolutno mimo Ministarstva, mimo SRS, mimo bilo kakvog našeg znanja. Uostalom, nijedan naš čovek nije bio u tom radiju. Ni medju direktorima i urednicima, ni medju novinarima i voditeljima. Ni jedan jedini čovek.¨

I kako ste to vi  lično doživeli?

To preuzimanje B92 jeste bilo politički motivisano, jer je jedna partija to uzela. Socijalistička partija  je to uradila i tu postavila svoje kadrove. To nije nikakva tajna.  Naravno da su mogli  da nađu pravne razloge koliko god su hteli  i da budu sasvim u pravu, kao što bi sad neko mogao da nađe pravnih razloga koliko god hoće  oko privatizacije B92. Ali,  problem  je u tome što iza toga stoje politički motivi. To je ono što je sporno u svemu tome. Milijardu pravnih razloga možete da pronađete i da kažete : Izvini ovo nije pravno valjano. Ali, ovde je problem bio politički¨

Na saveznom nivou, brigu o medijima vodio je JUL i Goran Matić. Doduše, pomalo iz senke jer je jedno vreme SPO i Milan Komnenić ¨dužio¨ medije. Dok ih nisu oterali. Matić se brinuo o stranim dopisnicima. Puštao ih u zemlju i proterivao iz nje kako mu se htelo. Igrao se sa njima kao mačka sa mišem. Danima obećavao izdavanje dozvole za putovanje, a onda jednostavno ¨nestane¨ i postane nedostupan. Sledeće nedelje se opet javi i zove na piće. Mislio je da će time, medju strancima, biti važan. A oni su ga samo smatrali još jednom budalom više u i onako ludom režimu. Kada smo pričali o preuzimanju B92 i on je ¨glumio ludilo¨. Još će ispasti da je JUL bio žrtva Miloševićevog režima.

¨Kada je B92 preuzet meni uopšte nije bilo jasno kako je to uradjeno¨ priča mi Goran Matić.¨ Tek pred  kraj bombardovanja sreo me je Ivica Dačić i tražio pomoć. On mi je rekao kako su on i Kršljanin preuzeli B92 tako što su videli da je Omladinski savet osnivac i da  Savet može da imenuju rukovodstvo. Bilo je potrebno imati uticaj u Omladinskom savetu i time diktirati stvari u B92. Ja sam bio zatečen. Rekao je da tim ljudima treba pomoći jer se ne razumeju u radio, novi su, ovo, ono.Tražio je da razgovaram sa nekim od njih i ja sam to prihvatio. Onda je došao neki Nikačević, čudan lik sa nekom maramom oko vrata. Vidim da nema pojma o radiju.Zamolio me da posetim B92. Ja sam došao u posetu i primetio jezivu stvar. Da to nije samo radio već da ima informatički centar sa super kompjuterom kakvih je malo bilo u zemlji.  Moji saradnici u agenciji su me obaveštavali da se već priča o tome kako rukovodstvo B92 radi na tome da rasparčava opremu. Nudili su jeftino i kompjutere i delove opreme. Zato sam predložio da moji ljudi iz agencije budu prisutni u B92 . Motiv je bio da se spreči ruiniranje informatičkog centra koji je bio veoma dobro uradjen po informatičkim parametrima. Ja sam u agenciji imao stručnjake i procenio sam da bez obzira šta je B92 da taj centar treba da ostane nedirnut i da se stavi u funkciju. Da se zaštiti arhivski fond B92. Čuo sam da je Služba državne bezbednosti primetila da ima namera da bude mešetarenja u B92 i da su  sa svoje strane ¨preduzeli mere¨ da se sačuva B92 onakav kakav je zatečen. Kasnije smo  pravili ¨Internet Jugoslaviju¨ kao centar u kome smo pokušali da izdvojimo informatičke delatnosti na planu interneta i plasmana informacija od intersa za zemlju. Pokušali smo da integrišemo sistem iz B92 u okviru te delatnosti. Napravili smo saveznu javnu instituciju i sve što je od B92 bilo upotrebljeno sačuvano je po popisnim listama. Tako nije došlo do odliva opreme. To je vodio Boban Petković, momak koji je bio kompjuterski vunderkind a koji je sada u Australiji. Inače sam radio i ono što je bilo u njemu od opreme nije bio ništa posebno. Izgledao mi je kao jedna prosečna lokalna stanica. Radio stanica u Mitrovici je imala bolju opremu. Informatički centar je na mene ostavio utisak. Tu je bio taj kompjuter kakav u Beogradu je retko ko imao. Neki su smatrali da je to bio deo Britanskog centra za povezivanje informacija na Balkanu.  Ovi koji su ušli u B92 nisu imali  predstavu šta se tamo nalazi. Njihovo mešanje moglo je da naruši sistem. Da izvade neku komponentu i pokvare to. Ali to je bila ta promašena ekipa.  Jurišnici spremni da urade sve ne bi li našli sebe. Oni su tu tražili svoj interes. Zagradjanin sada obezbedjuje podršku Dačiću, ali ni tada ni sada nemam o njima neko lepo mišljenje. Oni su meni izgledali kao da ih je neko gurnuo u to. Kao da nekog stavite u svemisrki brod i kažete-vozi. A oni niti znaju šta je  radio, šta su uredjaji, kako se pravi  program. Dačić je od mene prvo tražio pare. Rekao je: ¨Oni ljudi tamo su preuzeli, ali nema marketinga jer je rat. Pomozi da se snadju.¨ Pogledao sam i video ljude koji ne znaju šta je radio.¨

Oni koji su znali pokušavali su da se reorganizuju.

¨Taj Medija centar odigrao je dosta važnu ulogu¨ kaže mi Veran Matić.¨ Tu smo uvek mogli  da se okupimo bez obzira da li smo radili ili ne, da sretnemo ljude iz kuće, ali i one  koji bi mogli predstavljati određenu vrstu podrške i solidarnosti. Tu si se osećao bezbednije. Bilo je i stranih novinara iako ne sumnjam da je mesto bilo ¨pod nadzorom¨.  Bilo je izuzetno teško naći ¨posao¨ za ljude. Da ne sede i ne potonu. Tu je veliku ulogu odigrao naš punkt koji je formiran u Amsterdamu i  koji je vodila Julia Glyn-Pickett. Ona je uspela da formira tamo svoj tim bez neke velike naše pomoći iz Beograda. I ona je, kao i mi, imala  probleme da ljudima  iz sveta objasni situaciju u kojoj se našao B92. Nije ni čudo. Problema je bilo na sve strane.Problem sa bombardovanjem, sa međunarodnom akcijom, sa međunarodnim inicijativama i međunarodnom politikom. To je bio veliki izazov za ljude koji su tu radili, ali su oni bili potpuno posvećeni tome. I sam Amsterdam je bio mesto gde je B92 imao najviše fanova. Sa druge strane, Holandija je učestvovala u bombardovanju i tu je opet bila jedna šizofrena situacija. Medjutim, u okviru XS4ALL bili je ljudi  koji su nam dali mogućnost da tu napravimo nekakav svoj punkt i prikupljamo pomoć za B92. Tako smo uspeli da prikupimo neka sredstva koja su nam omogućila da novinarima dajemo neku vrstu ¨plate¨ bez obzira na to što ništa nisu radili i da ih tako držimo u uverenju da ćemo nastaviti veoma brzo. Da smo prekinuli tu vrstu direktne komunikacije i pomoći ljudima mislim da bi oni veoma brzo pokušali da nađu sebi uhlebljenje na nekom drugom mestu. U tom slučaju bi sigruno mnogo teže bilo da ponovo pokrenemo ceo projekat.¨

Veran Matić se nikada nije sreo sa onima koji su preuzeli B92. Njega Zagradjanin i Nikačević nisu zvali na razgovor. A ni Veran nije baš bio spreman da posle hapšenja ¨glumi ludilo¨ i priča kako je spreman da nastavi sa radom. Vlada Zagradjanin mi sada kaže da su tu pogrešili.

¨Trebalo je da se sretnemo.¨ kaže mi Zagradjanin.¨Verovatno bi sve bilo drugacije. Danas bih mu možda pričao o tim papirima koje smo našli. Pravnik sam. Pričali bi o tome da li smo to mogli da uradimo ili ne, da li je sve bilo po zakonu.¨

Aleksandar Nikaćević imao bi za Verana malo konkretnija pitanja.

¨Možda nešto što sam tada želeo da znam.Da li su ljuti na nas, ogorceni? I nešto što mi se kasnije dešavalo. Neke ¨detalje¨ iz pozadine. Pitao bih ga da li zna, mada ne verujem da bi mi rekao, ko mi je odvrnuo šrafove sa točkova na autu pa umalo nisam poginuo. Da li je čuo ko mi je zapalio klub? Da li je to radila ta strana ili neko iz vlasti?¨

Na ovo oko ljutnje i ogorčenosti mogu i ja da mu odgovorim. Da, bili smo ljuti i ogorčeni. Besni ako im to nešto znači. Mrzeli smo ih ¨više od Cekića¨, što  unutar B92 znači jako, jako puno. Za ovo drugo, ne znam. Naše ¨subverzivne¨ metode završavale su se na ¨spašavanju¨ opreme i arhive ili nameštanje slušalaca u kontakt programu njihovog B92. Sa točkovima i šibicama verovatno se igrao neko od ¨njihovih¨.

U uslovima bombardovanja bilo je nemoguće organizovati bilo kakvu akciju pomoći za B92. Baš kao i svi mi, naši slušaoci imali su mnogo većih problema od toga da li njihova stanica postoji ili ne. Zato je sve što je radjeno za opstanak stanice radjeno van zemlje.

¨Ja sam proveo mesec dana u Pešti i pravili smo medjunarodnu kampanju za B92.¨ priča mi Gordan Paunović koji se nekako iskobeljao iz indijskih pustinja.¨Teško je bilo animirati Zapad tokom bombardovanja. U Amsterdamu je formirana grupa HELP B92 i dogovorili smo se da za rodjendan radija 15.5 napravimo NETAID na internetu .Da puštamo muziku i poruke za B92 24 sata. Dobili smo poruke skoro od svih kojima smo se obratili  (REM, Pet Shop Boys, SonyQuit,Nick Cave…) i taj prvi netaid je prosao dosta OK. Mi nismo bili zadovoljni. Navikli smo, naime, da uvek imamo mnogo slušalaca, a kada se preseliš na internet gde je uspeh ako imas 5 slušalaca stvari su drugačije. Mi smo tog dana imali 2000 ljudi koji su posetili NETAID i bili smo strašno razočarani. Tek kasnije sam shvatio koliko je to puno na internetu. Imali smo jos 5 takvih akcija.Početkom jula REM je imao koncert u Budimpešti i pozvali su nas da budemon njihovi gosti. Napravili smo dobar intervju za Free B92 sajt i to je značilo puno ljudima ovde. Takodje, u Austriji smo uradili jednu jako dobru stvar. Radili smo emisiju za KUNST radio koja se zvala “Other voices-echo from the war zone”. To je bio jedan zvucni kolaž od jedno 90 minuta.  Tu smo koristili delove dnevnika Jasmine Tešanović koji je tada pisala i napravili dosta radikalni zvučni kolaž koji bi se teško emitovao na B92, možda u 3 ujutru. Austrijanci su bili oduševljeni i  novine su mnogo pisale o tome. Mi smo to radili zbog ljudi u Beogradu a ne zbog medjunarodnog javnog mnjenja. Ovde je bilo bitno da ljudi znaju da se nešto dešava. Pričali su mi kasnije ljudi koji su bili ovde da im je u celom tom haosu i apatiji koja je vladala, to što su stizale poruke podrške iz inostranstva dosta značilo. Kada sam se na kraju vratio u Beograd moj prvi utisak bio je da se ništa nije promenilo.To stanje zbog kojeg sam ja pobegao u Indiju, stanje beskonačne neizvesnosti, apatije i nedešavanja, uspostavljeno je  nedelju dana po završetku rata. Shvatiš da su ljudi zapravo prošli kroz psihološku torturu tih 78 dana, jer da su imali pravi rat, u smislu sumanute katarze, verovatno bi se drugačije ponašali. Glavni problem im je bio gde da nadju travu jer su kanali sa Kosovom bili poremećeni, a odatle je najviše stizalo.¨

Tih aprilskih dana 1999. B92 dobio je još jednog heroja. Zorka Bera, čistačica i kafe kuvarica B92. ¨Mama Bera¨ kako smo je mi zvali. Godinama su me kasnije raznorazni ljudi sa svih strana sveta pitali za nju. Da li je tačno da je ona bila ta koja je iznosila iz zgrade ¨kompromitujući¨ materijal o onima koje su ovi Miloševićevi isterali. Da, tačno je. Zorku je zanimalo sve. Od političke situacije do toga šta se dešava u našim privatnim životima. Neki su to voleli, drugi su gundjeli, ali smo svi voleli njene sendviče i cenili njenu ¨samoinicijativu¨ da se u okviru kafe kuhinje kuva i supa. Medjutim, tih dana dok je bombardovalo, gospodja Bera je bila naš ¨trojanski konj¨. Svesno je prihvatila tu ulogu. Stasita izbeglica iz Zagreba, kratke crne kose i u godinama kada je većini ljudi sa radija mogla da bude majka. Njen muž, Boško, prvi je došao na B92 i radio je u obezbedjenju. Kontrolisao je ¨žutu kapiju¨ na petom spratu i uvek bio spreman na šalu. Nije imao obzira ni prema gostima koji su onaka sa vrata tražili od Boška kafu, a ovaj im je uzvraćao sa ¨Pa, jeste li doneli?¨. Zorka je još uvek na B92, dok je Boško ¨stradao¨ u racionalizaciji. I danas u jednom dahu priča o tim aprilskim danima.

¨Kada su Zagradjanin i Nikačević upali na 5. sprat ja sam bila bukvalno u papučama¨ seća se ¨mama¨ Bera. ¨Zamolila sam ih  da se obučem, ali nisu dozvolili. A onda je jedan  nabildani rekao: ¨ Pa dobro pusti ženu da se obuče¨. Kada smo izlazili jedan mi je rakao: ¨Vratićete se¨.  Ja sam postavila pitanje a kada ću to da se vratim. Da li je moguće da mi se ponovo dešava ono što sam doživela u Zagrebu. Osećala sam se jadno i bedno. Ali, tada se u meni javio  neki strašan revolt. Tog momenta sam zacrtala sebi da ću ja da se vratim kod tih ljudi i da vidim šta oni hoće. Nisam znala ni kada ni kako, ali sam rešila. Medju prvima sam tražila da idem i da razgovaram sa njima. Zaprepastila me je kolilčina mržnje sa kojom su govorili o tim mladim ljudima sa kojima sam radila. Koji su želeli da rade u svojoj zemlji, želeli da promene neke stvari. Imponovalo mi je i što su svi od tonaca do novinara ostali zajedno. Najavila sam se na kapiji kod novog obezbeđenja, zatražila  razgovor sa  Zagrađaninom i Nikačevićem. Pitali su me : ¨Ko si ti?¨. Kažem:¨ Ja sam  Zorka Bera, inženjer koja je došla iz Zagreba¨. Pokazala sam im izbegličku legitimaciju,gledali su se a onda su me pitali šta ja ovde tražim. Rekla sam da želim da radim na B92 jer je B92 tu šansu pružio i meni i mom suprugu. Da preživimo i da sačuvamo neko svoje dostojanstvo ako bar nismo mogli da sačuvamo državu koja se raspala. Pitala sam Nikačevića koje je godište. Rekao je da je ’70,a ja sam rekla: ¨Po godinama mogu da ti budem majka. Kako ti svome detetu  možeš da objasniš da ono može da ima sve, a ja sa ove strane ne mogu da imam ni taj posao čistačice.¨ Zgledali su se a potom zatražili da izadjem iz kancelarije. Ja sam rekla: ¨Nema potrebe da ja izlazim vani. Ja mogu odmah ovde da sačekam vašu odluku. Recite mi u lice dal’ ću ostati ili ne.¨ To ih je valjda prelomilo.Rekli su mi da ću da ostanem. Dali su mi neke marke da idem i promenim za njih na ulici, a potom rekli da preuzmem kuhinju i da im skuvam kafu. Tako je počela moja misija¨

Puna dva meseca Zorka Bera je radila u ¨okupiranom¨ B92. Kaže da se nije plašila jer je videla da se  Veran i ljudi iz ¨pravog¨ B92 i dalje drže zajedno. Da se nisu predali i da žele da nastave sa svojom borbom. Ovi, ¨novi¨, bili su potpuno drugačiji.

¨Prvi njihovi dani protekli su u opštoj premetačini¨ kaže Zorka Bera.¨ Očekivali da će na B92 pronaći veliku količini deviza i stalno su pričali kako je B92 plaćenički radio u koji su pare stizale i kapom i šakom. Provaljivali su fioke, otključavali sve ormane, nalazili su tu razne knjige, koverte, pisma. Čak i gusle. Problem je bio što nije bilo para.Onda su želeli da Verana proglase državnim neprijateljem. Sve kasete i sve što je bilo na njegovom stolu je odneto u džakovima i vraćeno posle par dana. Rekli su da su sve presnimili. Pričali su kako je B92 za pare rušio sistem, da je program unakažen, da smo bespravno zaposeli zgradu, da smo imali velike plate i da kada bi narod na ulici znao šta smo mi da bi nam okrenuo leđa. E, sada će oni kao da pokažu šta B92 treba da bude. U ta dva meseca stigla im je samo jedna jedina čestitka za preuzimanje B92 i to im je poslao neki čovek iz unutrašnjosti koji je bio neki rod gospodinu Nikačeviću. Ja sam tu medjutim ušla da bi pomogla onima koji su izašli. Meni je bilo važno da pronadjem i iznesem ono što su ljudi od mene tražili. Za Čaliju sam iznela gomilu slika i dokumentacije, za Verana Matića sam iznela neki ključ koji je njemu bio jako bitan. Objasnio mi je gde se nalazio, ali je sumnjao da ću ja to uspeti da nadjem i iznesem. Predala sam mu ga dok smo se rukovali na ulici. Ni danas ne znam koju je bravu taj ključ otključavao. Uspela sam da iznesem i honorare koji su bili upakovani u kovertama i zaključani u jednom ormanu. Čalija mi je dao ključ, ja sam to otvorila dok su se oni bavili  stolom sekretarice i praznom kasom koju su tu našli. Ugurala sam sve to u vreću za smeće i stavila sa strane. Moj muž me je sačekao u prizemlju kada sam iznosila tu vreću. Vlada Zagradjanin je išao iza mene. Stavili smo vreću pored kontejnera i držali je na oku dok Zagradjanin nije otišao. Onda smo je uzeli i odneli u Media centar gde su nas svi čekali. Svi su znali da je Zorka ta koja je uspela da izvuče honorare, a meni je bilo drago da sam bar nečim pomogla tim maldim ljudima da mogu da prežive taj naredni mesec.¨

Nikačević i njegovi bili su zauzeti  ¨raspodelom¨ plena. Par mobilnih telefina, nešto malo tehnike. Kada je to razgrabljeno i kada su posle dve nedelje konačno shvatili da para nema krenule su njihove medjusobne svadje. Ali i medju njima je bilo nekih koji su tražili način da dodju na ¨našu¨ stranu.

¨Bio je tu jedan dečko iz Sarajeva, izbeglica, koji im je vodio muzičku redakciju¨ kaže Zorka. ¨Zbližili smo se i on je tražio da ga povežem sa Vladom Janjićem, Tomom Grujićem i Kepom.  Tako su oni počeli da dolaze u radio i pregovaraju o pločama koje su  bile privtna svojina DJ sa B92. Dok su jedni popisivali, mi smo neke druge stvari izbacivali kroz prozor, a neki deugi su to dole čekali. Ili, Kepa upakuje ¨svoju¨ vreću za smeće pa mi onda pomaže kada iznosim svo djubre. Dok su Vlado Janjić i Toma Grujić iznosili svoje ploče i diskove ja sam bila na straži. Zagovarala obezbedjenje. Pozovem lift kada niko ne gleda pa ubacim nešto unutra. Izlazili smo na različitim spratovimaj tako da nikome nije bilo jasno ko gde ide. MTV nagradu sam umotala u krpu i tako je iznela.E, onda su oni primetili da im neke stvari nestaju. Krenuli su u vanredni popis. Posle si morao da se potpises ako si želeo da udješ u kancelarije koje su držane pod ključem. Postalo je sve teže iznositi stvari, ali i dale sam mogla da iznosim informacije. Tako sam Čaliji rekla o ljudima iz vojne bezbednosti koji su dolazili da hapse ljude iz B92 koji se nisu odazvali na mobilizaciju.On je bio jedan od tih.  Znali su sve o njima. Gde stanuju, kakva kola voze..jedino nisu znali gde se trenutno nalaze. Na kraju, jednog dana mi je posle njihovog kolegijuma došao ovaj dečko iz Sarajeva i rekao: Teta Zorka prate te, danas je bilo razgovora o tebi. Ja kažem zašto o meni, šta ima o meni da se raspravlja. Kaže shvatili su da ste vi Torjanski konj. Ja kažem kakav konj, nisam ja nikakv konj, pokušavam da se izvučem na neku glupost, ali tada sam videla da znaju da im radim iza ledja. Ja vama ne mogu opisati kako je to teško raditi, teško izigravati čoveka koji jedno misli a drugo radi. Obavljala sam fizički težak posao, čistila,a usput pazila šta ko radi, šta ću ja da kažem. Napeta je situacija  bila u državi  samim tim bombardovanjem, bilo me je strah i često ni kod kuće nisam mogla da se opustim. 15.6. 1999. ja sam rekla da ne mogu više da radim pošto sam dobila informaciju da ću biti pozvana na razgovor a da bi mogli da me privedu i u SUP. Navodno su tražili podatke u ljudima koji su radili u starom B92. Otišla sam kod Nikačevića i rekla da dajem ostavku na mesto čistačice i kuvarice. To mi je bilo jako smešno.Ko da sam ja neko i nešto i da je to neka jaka funkcija. Pitao me je zašto, a ja sam rekla da mi nije isplćena plata za prošli mesec, da je većina dobila plate a da oni koji nisu da su dobili paket : ulje, šećer, brašno. Ja kažem mene se niste setili ni sa paketom ni sa platom i ne mogu za džabe da radim. Rekla sam mu da odlazim, ali da ću dolaziti po pare koje mi duguju. Tri puta sam išla i četvrti put sam izvukla svoje pare. Tada sam poslednji put videla Nikačevića. Svoju ženu i decu je sklonio u Madjarsku, a meni koja živim pored Stražilova je pričao o patriotizmu.Vladu Zagradjanina sam srela jednom na ulici. Pogledala sam ga on je klimnuo glavom i pozdravio me. Bilo mi je žao što nisam imala priliku da mu kažem nešto u lice.¨

Da li bi ponovo nešto tako uradila?

¨Možda ne sa tolikom žarom jer sam starija pa godine čine svoje, ali bi. Sada više nisam toliko okretna. Negde bih pogrešila. Teško je kada obavljaš gomilu poslova a shvatiš da si ti u stvari lopov. Radiš protiv sistema kao lopov. To dugo nisam mogla da prihvatim jer sam bila previše vezana za te ljude. Svaka čast svim zaposlenima u B92, ali Veran Matić mi je ulio najviše poverenja. Sa tim čovekom sam najmanje razgovarala, ali mislim da kad ga vidim da znam šta misli i prateći njegov rad ja sam znala da će on sačuvati sve zaposlene na  B92. Možda je malo i previše čuvao pa nas ima previše. Ali on je na neki način Majka Tereza. To je čovek koji se razlikuje od svih drugih u B92. Stvari su se ovde promenile. Sada već dolaze neki novi ljudi koji gledaju karijeru, gledaju materijalnu korist. Ja sam u to vreme bila ponosna da mi je neko pružio ruku da radim, da nisam neka socijala i da ne moram da se potucam po pola Srbije. Najdraže mi je ipak što svi ti ljudi koji su bili ovde godinama i otišli da mi danas pritrče na ulici da me pozdrave. Da kada se jave na radio iz belog sveta pitaju kako je ¨mama¨ Bera. Jedan njihov pojubac, jedan njiihov pozdrav iz tog  dalekog sveta, koji nikada neću videti, to strašno znači. Na to sam ponosna i zato bih ja za njih uradila isto.¨

Svako ima neki svoj trenutak koji pamti iz tog perioda. Moj je nedelja 11.april 1999, Uskrs, dan kada je ubijen Slavko Ćuruvija. Na neki način ja sam bio taj koji je ispred B92 bio ¨zadužen¨ da pomaže Slavku u njegovoj borbi. Iako smo u suštini bili potpuno različiti, u tih nekoliko meseci uspeli smo da napravimo nešto zajedno. Vodio sam par tribina po Srbiji na kojima su on i Rajko Danilović govorili o slučaju ¨Dnevni telegraf¨ i ugroženosti novinara u Srbiji. Poslednji put sam ga video dan pre ubista. Šetao se Knez Mihajlovom sa Brankom. Kao de se ništa ne dešava. Već je bio objavljen i tekst u ¨Ekspresu¨. Kada sam ga pitao šta radi rekao je ¨Sekiram ih¨. Ispod svoje kožne jakne izvadio je malu sekiricu. Pomislio sam ¨Potpuno je odlepio¨. Razmenili smo par rečenica i razišli se. Svako sa svojim brigama. 24 sata kasnije, sačekaće ga u ulazi ispred kuće i ubiti. Policajci koji su ga pratili biće opozvani samo nekoliko minuta pre toga. Ne sećam se ko mi je javio da je Slavko ubijen, ali od tog trenutka čitava priča o onome što se dešava oko nas dobila je novi tok. Ko je sledeći? Spreman si da poveruješ i u priču o spisku, penzionerima koji sede na krovovima i prijavljuju sve što im je sumnjivo, čupaju kabl sa satelitske antene jer misle da je to ¨lokator¨ i da će NATO gadjati baš njihovu zgradu. Stanovao sam da dnu Dositejeve ulice, na petom spratu u zgradi bez lifta. Džulija je vodila tim u Amsterdamu, a ja sam se brinuo o roditeljima, prijateljima i izgubljenoj firmi. Moj prvi komšija Vlada, otišao je sa porodicom u Francusku. I dva stana na spratu ispod bila su prazna. Dakle, sam na poslednja dva sprata sa sve interfonom na ulazu koji je, zahvaljujići Vladi, uvek radio. Čitavo veče sam proveo na telefonu, razgovarajući o Slavkovom ubistvu, a onda je skoro pred ponoć neko zazvonio na moja vrata. Ništa interfon, direktno na vrata. Presekao sam se. Pomislio sam ¨Došli su po mene¨. Nije mi palo na pamet da otvorim. Neka provaljuju ako žele da hapse i ubijaju. Mučna tišina tridesetak sekundi a onda ponovo ¨ding-dong¨. Mogao sam da čujem srce koje je lupalo. Nisam se pomerio. Tišinu koju je usledila nije prekinulo treće zvono. Legao sam na krevet i počeo da razmišljam šta da radim, gde da idem. I taman sam se spremao da počnem sa pakovanjem, kada je zazvonio telefon. Moj komšija Vlada iz Pariza. Pita kako sam. Kaže da su čuli za ubistvo Ćuruvije pa su zamolili svog kuma da me obidje i vidi da li sam OK. Zato nije ni zvonio na interfon jer je imao ključ od vrata. Javio im je da ne odgovaram pa su rešili da me zovu. Oterao sam ga u majčinu. Uzeo mi je bar deset godina života. U najboljoj nameri, naravno.

Ubistvo Slavka Ćuruvije izazvalo u krugu ljudi u kojem sam se kretao možda i veću zabrinutost nego NATO bombardovanje, Nikačević i Zagradjanin zajedno.

¨Bio sam kod kuće i čekao Vojkana da dodje i popravi mi kompjuter¨ seća se tog Uskrsa 1999 Veran Matić.¨Došao je i rekao ¨Izgleda da je ubijen Ćuruvija. Velika je gužva ispred njegove zgrade¨. Krenuo sam da okrećem telefone. To je za mene bio veliki šok jer je sve bilo toliko transparentno.Bilo je jasno da ga je ubio režim i da je to jedna veoma ozbiljna poruka iz koje je bilo veoma lako izvući zaključke. Režim je uspeo u onome što je nameravao. Proizveo je ozbiljnu količinu straha jer su me već to veče zvale neke kolege da kažu kako se gomila ljudi plaši da dođe na sahranu, da zove Branku. Zavladala je neka vrsta straha i panike i to je očigledno bio cilj. Međutim, na samoj sahrani se ipak videlo da ta pretnja nije u toj meri uspela. Nije možda došlo onoliko ljudi koliko bi smo mi želeli, ali je došlo opet puno ljudi koji su i tada demonstrirali nekakvu vrstu otpora. Posle te sahrane Djindjić je otišao u Crnu Goru. Svi su pričali da bi on mogao biti sledeća  meta . Režim je vodio kampanju protiv njega a i sam Djidjić je pokušavao da se bori. Ja  nisam mnogo razmišljao o tome da li bi se ja mogao naći u tako nekoj situacji. Smatrao sam da ja nisam bio u ličnom ratu  sa režimom. Moja borba  sa režimom je bila institucionalna, nismo imali nikada nekakve dodirne tačke. Na drugoj strani,  radio je već bio zabranjen, nismo imali nekakve aktivnosti, nismo provocirali. A možda je sve to bilo i neko moje samozavaravanje i samoohrabrivanje.¨

Veran je želeo da ostane u Beogradu i teško je prihvatao bilo šta što bi možda značilo i njegov odlazak iz grada. Zato čak ni svojoj ženi nije rekao da je Slavko ubujen. Znao je šta bi to značilo. Znao je da bi i Lola kao i svi mi ostali rekla ¨Dosta je bilo. Pakuj se i odlazi odatle¨. Nas nije morao da sluša, ali Lola je bila nešto drugo. Znao je da je istrpela sve i svašta i da bi ovo mogla da bude kap koja će preliti čašu.

¨Ja sam za ubistvo Ćuruvije saznala iz jednog razgovora u Budimpešti, dan ili dva posle Uskrsa.¨ priča mi Lola Matić. ¨Shvatila sam da se to krije od mene, da ljudi nisu znali kako ću da reagujem. A reagovala sam tako, što sam se spakovala i vratila u Beograd. Tokom svih ovih godina to je bila jedina situacija kada sam bila spremna da lupim šakom o sto i kažem ¨Dosta je bilo¨. Želela sam da odemo odavde i da se više nikade ne vratimo. To je bio užasan momenat. Stalno nešto vagaš, stalno si na nekoj crti, stalno si na nekom nišanu. Optimista si pa misliš neće ti se to desiti, štiti te javnost, svet..ne znam ko. Možda sam se samo tešila. Jer nije bilo nikoga ko je mogao da te zaštiti. Tada sam se najviše plašila. Rekla sam mu da bih ja volela da mi sve to napustimo,  da odemo u ¨crnu Afriku¨ , da nas nema više ovde. A onda, posle par dana, shvatila sam da sve to nema smisla. Da bih ja ostatak života provela pod tenzijom da sam ga naterala da uradi nešto što ne želi. On bi to uradio zbog dece ili mene, ali ne i zbog sebe. I onda sam samo napisala jedan mejl i rekla kao svi naši planovi  padaju u vodu. ¨Ti ćeš nastaviti tu gde si stao pa nek nam je bog u pomoći.¨ To sam mu napisala.¨

Na svim ¨spiskovima¨ o kojima se tih dana govorilo u gradu, Veran je bio prvi ili drugi iza Ćuruvije. Ali, nije bio i jedini iz B92.

¨Ja sam tu bila visoko kotirana¨kaže mi Bojana Lekić.¨ Dilema je bila da li sam na drugom, trećem il četvrtom mestu, što je opet pa zavisilo od toga da li je Veran na prvom ili je Slavko na drugom. U takvim situacijama uopšte ne stigneš da budeš tužan. Ti si u šoku i misliš o sledećem potezu. Tako da je  prva reakcija je bila:”Da li je to moguće?”  , a druga je bila:”Proveri tačnost informacije”. E, to ti je novinar-životinja. Znaš, proveri tačnost informacije, nađi se na licu mesta, a za koji đavo se nalaziš na licu mesta, kad objektivno ne radiš. Treća stvar je bilo u tome ko će se pojaviti na sahrani. To je bio poslednji test hrabrosti.To je bilo i pitanje morala . I mi smo svi došli.  Jebi ga, mogli su da nas ne vole, ali to je nešto značilo.¨

¨Ja sam pomislila da oni imaju spiskove za odstrel i da će nastaviti da ubijaju¨kaže mi Sanda Savić.¨ Nisam videla sebe na tom spisku jer znam da je sa Ćuruvijom bila i neka druga priča u odnosu na nas, ali za Verana sam se uplašila. Mislila sam da može da ga pojede mrak. I zato je ta sahrana  bila pitanje časti. Kao onaj drugi  9. mart kad su pretili da će teroristi postaviti bombe ispred Hrama Svetog Save i plašili ljude. Tako je odlazak na Slavkovu sahranu bilo pitanje elementarne hrabrosti. Tu je došlo sve ono što valja. Svi oni koji nisu bili tu zapravo su bili foliranti. I pre i posle toga.¨

Dragoljub Žarković, glavni urednik ¨Vremena¨, morao je da radi tokom bombardovanja. Njih nisu zatvorili, a nisu mogli da nadju ni nekog ¨Nikačevića¨ da ih preuzme. ¨Samo¨ su ih cenzurisali. Ne znam kome je to teže padalo. Nama koji smo to čitali ili njima koji su to morali da rade. Ali, svakodnevno smo se vidjali u Media centru i tu imali svoje ¨usmene novine¨. Za njih je posao bio deo terapije. Onaj deo koji je nama falio. Kasnije su ih mnogi optuživali za pristajanje na cenzuru. A šta je trebalo da urade? Da se samozatvore. To bi bilo isto kao kada bi svi koji su bili protiv Miloševića izvršili kolektivno samoubistvo sa prvom bombom. Žare nije nikada imao problema da izadje na kraj sa ¨dobrotvorima¨ kojima je smetalo ¨Vreme¨ tokom bombardovanja. Jednostavno bi ustao od stola i otišao. Nije želeo da gubi vreme sa onima koji ga nisu razumeli.

¨Ja ne bih da ovo zvuči cinično što ću reći, ali mislim da to ubistvo nije bilo političko.¨ priča mi Žarković o ubistvu Ćuruvije. ¨Ono je bilo osvetoljubivo, proizašlo ne iz političke nego iz ljudske strasti. Ako se ikad te plaćene ubice pronađu i ako se rasvetli do kraja uloga DB-a u toj stvari, videćemo da je to bilo kažnjavanje zbog umišljaja o izneverenom prijateljstvu. Jedan odblik patologije. Dan posle ubistva ja sam otišao kod Vučića na ¨cenzuru¨. Filp Švarm, moj zamenik, i ja smo se stalno kockali ko će ići kod Vučića. Izvlačimo karte, pa ko izvuče manju – ide. Toga dana nismo izvlačili karte. Pozvao sam Vučiča i rekao mu: ”Mi ćemo da objavimo celu stranu o ubistvu Ćuruvije”. A on kaže: ”Kako celu stranu?”, kažem:”Lepo.Ako vi hoćete da se ¨Vremenu¨ u ratnim okolnostima veruje, mi ne možemo u trenutku kad je ubijen kolega da izađemo sa šturom agencijskom vešću”. I on kaže:”Pa,  ja bih voleo to da vidim”.  Ni njemu nije bilo sve jedno. To je bila već treća nedelja bombardovanja i on je već počeo da nas ¨pušta¨ u stilu ¨Neću ja to da gledam . Nema razloga da sumnjam u vas¨. Glumio je neko prijateljstvo. Kada sam mu doneo tekst o Ćuruviji   on je gledao onu stranu,a zatim čitao, čitao, čitao i na kraju rekao : ”Dobro. Nema problema”.Tu sam osetio dve stvari. Prvo, da se Vučić uplašio.Da se on lično uplašio i mislim da je on imao više razloga da se plaši nego novinari. Ja ne kažem da su Ćuruvija i ¨Porodica¨ bili u velikom prijateljstvu. Oni su bili u jednoj vrsti saradnje u određenom periodu Ćuruvijinog delovanje. Mislim da je Mira Marković ufiksirala da su ona i Ćuruvija bliski po vokaciji. I normalno da se Vučić koji je ušao u savez s njima  plašio za sebe. Video je kako ovi kažnjavaju ljude. Drugo, osetio sam vrstu ljudske zgađenosti kod Vučića nad takvim jednim činom. Zato mislim da to nije bio oblik državne represive nad medijima, nego prosto pojedinačna osveta.¨

U svom komentaru u ¨Vremenu¨ Žare je napisao da kada je sa prijateljima seo posle sahrane u kafanu da je nastavio da šapuće. I on i oni. Nesvesni da vise nisu na groblju.

¨Da smo svi šaputali, jesmo! Zato što smo shvatili da imamo posla ne sa režimom koji je branio racionalnost sopstvene politike, svoje stavove, već je počeo da zastupa svoje instinkte. A kada imate posla sa nekim ko instinktivno reaguje na okruženje onda je strah prirodna pojava. Neko je tako mogao da naredi da svi budemo streljani. Ali i tada, a i sada mislim da to nije bilo upereno protiv medija. Unšenje straha medju novinare je bio sekundarni efekat . Primarno je bilo pokazati dojučerašnjim prijateljima ili saveznicima   da smo svi u istom čamcu i da tu nema zajebavanja. Nema iskakanja.¨

Pet godina kasnije Aleksandar Vučić će za malo postati gradonačelnik Beograda. Njegovi radikali biće najjača stanka u zemlji, a mi koji ćemo uvek biti na drugoj strani, raspravljaćemo o tome koliko su se promenili. A možda smo se zapravo mi promenili? Bar koliko i oni. Sa Vučićem sam pričao u jeku njegove kampanje. Kao i u svakoj kampanji tada je dobar sa svima. Čak i više sa onima za koje zna da ga ne vole. I dalje se sa istim žarom bori da dodje na vlast. Ne bira reči i sredstva u obračunu sa neistomišljenicima. Ali, ¨privatno¨ malo je drugačiji. Mnogo mirniji i realniji. Nema krupnih reči i obećanja. Kada smo pričali za ovu knjigu to je bilo prvi put posle ¨sastanka¨u jednom kafiću u Strahinjća Bana pri kraju bombardovanja kada je na meni ispitivao kako bi oni koji nisu ¨njihovi¨ reagovali kada bi oni izašli iz vlade. Tada nismo pričali o Ćuruviji, ali jesmo o Veranu. Rekao mi je da još nije vrema da se vraća. Ali, zato sada jesmo. Na Ć od Ćuruvije zauzima gard i brani svoju  tadašnju poziciju Ministra za informisanje.

¨Nije korektno da govoriš da je on žrtva Zakona o informisanju¨ kaže mi Vučić.¨On je žrtva nečega drugog i nekog drugog. Očigledno bi se  i bez tog zakona to na takav način završilo. Ako hoćeš da kažeš da je zakon o informisanju ubio Slavka Ćuruviju, ne nije ga ubio Zakon o informisanju. Ne, nisam ga ubio ja, jer sam ja na najžešći način to osudio. E, sad, mene interesuje zašto ti, jer za tebe znam da si častan čovek, zašto ti nisi objavio šta sam rekao onoga dana kada je objavljen tekst u  ¨Ekspresu¨, a 100 novinara i glavnih urednika je bilo prisutno, pa i iz tvoje stanice….¨

Zaustih da kažem kako ¨moj¨ B92 tada nije postojao jer su ga već preuzeli, ali ne vradi. Radikali se nisu promenili. Oni guraju svoju priču, a ako želiš da im ukažeš na stvari koje nisu tačne samo će povisiti glas. Politička taktika ili kućno vaspitanje, nebitno. Najvažnije je da funkcioniše.

¨Imali smo sastanak, bilo je 100 ljudi,  60 glavnih urednika.¨ nastavlja ¨svoju¨ priču uz dodatak decibela bivši ministar informisanja. Prethodnog dana sam bio užasno zauzet. Bombardovanje, pripreme da iselimo ljude i da sklonimo dokumentaciju. Nisam pročitao sve novine. I onda su me predveče obavestili za ovaj tekst u ¨Ekspresu¨. Rekao sam pred svim urednicima :¨Ja ću uraditi sve što je u mojoj moći da se tako nešto ne ponovi i ja to osuđujem na najžešći mogući način.¨ Da, ja sam to rekao na tom sastanku. I posle sam zvao i tražio, iako znaš da nisam imao mnogo moći  zbog partijske pripadnosti. Ali, nije se ponovilo. Očigledno da je to došlo sa neke druge strane. Zašto niko nikada nije hteo da objavi da kada su neki pretili nekim drugim novinarima da ja sam rekao da je to nedopustivo i da to neću dozvoliti. Zato što nikome nije odgovaralo da neko kaže : aha i on je čovek, nije baš psihopata i ubica. Izvini, nisam ubica i nemam apsolutno ništa sa tim. I nema te kazne koja bi bila dovoljna da se kazne ti koji su taj zločin počinili. Da li sam mislio dobro o njegovoj novini? NE, nisam. Da li sam mislio dobro o onome što njegovi novinari rade? NE, nisam. Nisam mislio dobro  ni o tome što slika golu staricu dok vrši nuždu na Kalemegdanu. Apsolutno ništa dobro nisam o tome mislio. Ali mi ne pada na pamet da pravdam bilo čije ubistvo.¨

Za razliku od Aleksandra Vučića, Goran Matić je bio mnogo smireniji kada smo pričali o ubistvu Ćuruvije. U trenutku će da smisli novu ¨teoriju zavere¨ koja će imati samo jedan cilj. Da pokaže kako on i njegovi ¨drugovi¨ nisu imali nikakve veze sa tim.

¨Ja smatram da su ubistvo Ćuruvije i nestanak Stambolića elementi koji su strašno diskreditovali naš režim. Mene su uhapsili u ¨Sablji¨. Bio sam mesec dana u zatvoru, pitali su me za Stambolića i na kraju – ništa. Nemam optužnicu. Ja sam im objasnio da bi Stambolić, da je hteo da se kandiduje, bio podržan od strane režima. Nama je odgovarao svako ko bi Koštunici mogao da skine koji glas. On bi mogao bar 500.000. Stambolić je bio čovek koji je ugrožavao nekoga u DOS-u , a ne kod nas. Taj ko je to učinio napravio je nama problem. Kada je Putinu nestao protivkandidat našao ga je za tri dana i rekao: Nećete meni te igre da igrate. Znači, ja se bojim da je sa Ćuruvijom odigrana slična stvar.  Najveci problem je tekst u ¨Ekspresu¨ u kome mu se direktno preti. Da je neko hteo da mu učini nešto nažao ne bi mu javno pretio. To je suviše naivno. Imate pretnju i onda se to desi. Imate motiv, sve. Nikad ne možete da se operete ako ne nadjete počinioca i nalogodavca. Ja na ubistvo Ćuruvije ne gledam kao na jasnu stvar i mislim da je to ubistvo političko. Meni je Ćuruvija nedelju ili dve pre toga napisao dva pisma u kojima je tražio pomoć za pokretanje listova. Ne bi od mene tražio pomoć da mi nije verovao. Ja sam pitao tada ljude koje sam poznavao u vrhu službe o čemu se radi. I Radeta Markovića sam pitao. Idem na tribinu a ¨Otporaši¨ čekaju sa transparentom ¨Matiću, ko je ubio Ćuruviju?¨. Mene su stalno pitali za to. Ja sam  pitao Vlajka Stoiljkovića i Radeta Markovića. Dajte ljudi nadjite neko rešenje ne možemo da se peremo od ovoga. Onda mi Vlajko kaže za Stambolića da je to u nadležnosti potražne sluzbe. ¨Nisam ja pas da trčim i tražim¨. Onda pitam Radeta Markovića. On kaže:¨Ubistvo je u nadležnosti javne bezbednosti i kriminalne službe. Služba državne bezbednosti nije za to zadužena¨. Ja kazem:¨Dobro, ali priroda posla ti je da tražis jer je cela država optuzena¨. Nije Ćurivija neko bez veze. On je novinar i naš režim je pod sumnjom zbog tog ubistva. Ja sam stalno pokušavao da dobijem informaciju. Na svakoj konferenciji za novinare pitaju me za Ćuruviju. Ne pitaju Radeta Markovica. Stalno sam pokušavao da dobijem odgovor, ali mi je uvek rečeno kako to nije njihov posao. Par puta su mi  neodredjeno rekli  da je moguće da se radi o poslovnim vezama sa Crnom Gorom i da je ostao mnogo dužan zbog listova koji su mu tamo izlazili. Ali, to ništa ne znači. To nisam smeo ni javno da kažem.¨

Da li je tada Veran Matić imao razloga da bude zabrinut?

¨Imao je razloga da bude zabrint  kao što sam i ja bio zabrinut. Zbog onog što vi zovete  ¨eskadroni smrti Miloševića¨. Ja se bojim da je to postojalo onda, ali da nisu bili pod Miloševićevom komandom. Bojim se da su postojali i za vreme DOS-a i ne znam pod čijom su komandom bili. Bojim se da postoje i sada, ali su se primirili. I dalje ne znam pod čijom su komandom. I dalje mi nismo ozbiljna država, nego teritorija na kojoj neko može da uredjuje ambijent kako njemu odgovara. Naši životi ,kao čoveka na vlasti ili sada iz bivše vlasti, ili vas kao novinara, bojim se da su često ulog u prekompoziciji prostora ili stvari koje mogu da se odigraju. To je veliki problem. U toku 2000 mi smo više puta pokušavali da upozorimo predsednika Miloševića da stvari sa delom službe nisu kako treba. Da imamo sumnje da su oni umešani u razne čudne poslove. Čak smo govorili o nekim vezama Radeta Markovića sa Andrijom Draškovićem i da je neshvatljivo da šef  DB-a igra tenis sa čovekom koji ima takav background. Mi smo ukazivali na to. Onda je meni u maju mesecu Ljubiša Ristić rekao: ¨Slušaj, da se mi maknemo iz ovoga da učimo naš državni vrh šta se ovde dešava. Ako nastavimo nas će da zveknu¨. To mi je otvoreno rekao. Mi smo pitali Miloševića da li zna šta radi Legija. O čemu se tu radi i u kavoj mi to državi živimo. Kada je prošao 5.10 i kada se sve ovo desilo ja sam razgovarao sa Milovanom Bojićem. On je bio strašno tužan. Nije mogao da se navikne da više nije ministar i da nije na vlasti. To je za njega bio smak sveta. Ja sam rekao Bojiću: ¨Nas dvojica treba da slavimo 5.oktobar¨. Pita: Zasto? ¨ Da smo mi ostali na vlasti mi ne bi dva meseca sastavili. Nas bi naši potamanili.¨  Vidite u kavom smo ambijentu živeli. Ovo je bilo nepodnosljivo za nas, a kamoli za neke druge. Ja se bojim da ti eskadroni smrti i dalje postoje. Postoje ljudi koji su spremni i sposobni da ubiju  za jako male pare i postoje oni koji to znaju i mogu da ih instrumentalizuju u svakom trenutku nezavisno od toga da li je na vlasti Slobodan Milošević, Vojislav Koštunica, Toma Nikolić, Pera, Žika, Mika…¨

Ni Goran Matić ni Aleksandar Vučić nisu došli na sahranu Slavka Ćuruvije. Da pokažu svima koliko su ¨zgroženi i uznemireni¨ zbog toga. A oni su bili ti koji su u ime države ¨radili¨ sa nama. Nas koji smo tamo bili sigurno se nisu plašili. Eventualno bi prokomentarisali kako su došli da ubicama isplate drugu polovinu. Tako su se u Srbiji plaćala ubistva. Pola para unapred, a pola na sahrani. Pre će biti da su se plašili onih čija imena ni danas ne znamo. Možda ih ne znaju ni oni iako su ko zna koliko puta sedeli zajedno i ¨drugovali¨. Ali neko ¨njihov¨ zna. Svakoga aprila od tada vlast obećava da će uhvatiti ubice Slavka Ćuruvije. Promenile su se (bar) tri vlasti, ali još niko nije optužen. Ili se možda ništa nije promenilo?

Ja sam se uvek trudio da izbegavam sahrane. Znam da ih niko normalan ne voli, ali čitav taj ¨obred¨ mi je malo nejasan. Od onog ¨Primite moje saučešće¨ pa nadalje. Nisam od onih koji misle da ¨nije red¨ ako neko ne dodje na sahranu. Sa psiholozima bih mogao da se upustim u debatu oko toga da li je to moj strah od smrti, tek na tu sahranu sam došao. I zbog Slavka, ali još više zbog onih koji su ga ubili. Da kao i drugi koji su tu bili pokažem da nas ima. Ne mogu da kažem ¨i da ih se ne plašimo¨ već bih se zadržao na onome da nas ima. Strah je normalna pojava u situacijama poput te aprila 1999. Za jedne si ¨izdajnik¨, za druge ¨kolateralna šteta¨. Ko tu ne poludi taj nije normalan, što napisa neko pametan na jednom beogradskom zidu. Sama sahrana se bližila kraju kada mi je prišao Milan Bečejić i zamolio da se malo udaljimo.  Bečejić je tada bio glavni urednig ¨Glasa¨, vazda polu-režimski list. Ko god je mogao uvek se klonio Raje Rodića, ali je ovaj uvek uspevao da ubedi i neke dobre novinare da rade za njega. Obećavao im kule i gradove, a ovi naivni i gladni poveruju. Posle odu, a Raja nadje nove žrtve. I danas je tako. Bečeju sam znao sa prvog novinarskog kursa koji smo zajedno radili za ANEM. Nismo bili bliski, ali kada god bi se sreli lepo bi se ispričili. Nisam imao razloga da sumnjam u ono što govori. Zašto to kažem? Zato što mi je Milan tada rekao kako je bio u nekom društvu gde se Dragan Hadži-Antić, tada prvi čovek ¨Politike¨, hvalio naglas kako je priča sa Ćuruvijom završena i kako je sada na redu Veran Matić. Hadži-Antić, poznatiji kao Struja, je bio neslužbeni Miloševićev zet. Čovek iz vrha. Dodavao je pepeljaru Milutinoviću u Rambujeu. Ili tačnije, pazio na njega u Miloševićevo ime. I tako, kaže Bečejić, Struja to rekao, Veran bi trebalo da se skloni,  a on ne može da to ne kaže  ljudima koji rade sa njim. Znaju se njih dvojica još iz Šapca, ali mu je bilo neprijatno da mu to kaže direktno. Pa našao mene. Potpuno ga razumem. Ni ja nisam imao snage da to kažem Veranu. Odmah sam otišao do Čalije i Saše Mirkovića i preneo im ono što mi je rečeno. Mici je rekao da će razgovarati sa Sonjom Liht i da bi ona mogla da popriča sa njim. Sonjin savet je bio da se Veranu ne kaže ništa konkretno, ali da se sa njim popriča na temu njegovog odlaska u Crnu Goru. Priču sa Novog groblja čuo je tek par godina kasnije i pitao me zašto mu nisam rekao. Nisam znao šta da mu kažem. Znao sam da će svaki odgovor biti pogrešan. A ono ¨izvini¨ nije ni u B92 imalo preteranu upotrebu. Baš kao ni u srpskom jeziku.

Mesec dana kasnije Veran će ipak otići u Podgoricu.

¨ Rekao mi je da to radi samo zato što bar 10 ljudi misli da mu je bezbednost ugrožena,a ne zato što on to misli.¨ kaže Lola Matić.¨Ja sam se čula sa njim telefonom i pitala ga gde si sad, on kaže evo me u Knez Mihajlovoj ulici. Tog dana je trebalo da bude prebačen u Crnu Goru a on je šetao po Knez Mihajlovoj. Kupovao je knjige da se ne bi dosađivao usput. Da mu ne bude ,zaboga, mnogo dosadno, nego da nešto pročita. To govori da nije bio baš nešto preterano zabrinut. Nije mu sigurno bilo sve jedno, ali, naprosto, tako se ponašao.¨

Čitava ¨operacija¨ organizovana je u 24 sata, a povod je bio pokušaj ¨mobilizacije¨. Jedan od načina da nestaneš bio je da te mobilišu i ostave da čuvaš radar. Onda uključe radar, i za nepun minut stiže NATO. To što pogineš kao ¨heroj¨ ti ne znači baš mnogo. Veran nije bio spreman da iz ¨izdajnika¨ predje u ¨heroje¨.

¨Polovinom maja javljeno mi je da me je tražila vojna policija na mojoj staroj adresi¨ priča mi Veran Matić.¨Prijatelji koji su mi to javili rekli su mi da ti tipovi izgledaju jako sumnjivo, da misle da nisu policajci već kriminalci i da su se okolo vozili u belom marcedesu. Ponašali su se dosta bahato. Ja sam se tada odmah sklonio iz stana, jer sam znao da će ubrzo doći. Strpao sam u jedan kofer nešto odeće i napustio stan. Moj tast je  bio samnom. Otišao sam kod naših advokata. Posavetovao sam se sa njima i okrenuo par telefona.¨

Marina Filipović bila je naša ¨veza¨ sa Crnom Gorom. Ćerka bivšeg jugoslovenskog predstavnika u MOK-u i prijateljica Bojane Lekić počela je kao sekretarica u informativnoj redakciji, ali se vrlo brzo uključila u priču o širenju B92 pre ko Crne Gore. Postala je i ¨poverenik¨ ANEM-a, jednom rečju, neko ko je znao kako da se neki problem reši. Čak i ako bi to značilo da samo kaže svom mužu Ranku da problem postoji, a on bi posle već nalazio rešenje. Tako su  Ranko i Marina izdavali ¨Književnu reč¨ i ¨Pro Feminu¨ kada je preuzet B92 u Beogradu. Ako je iko mogao da nadje siguran prevoz do Podgorice u sred bombardovanja onda su to bili Marina i Ranko. Te večeri vojna policija je došla u stan u Takovskoj, ali Veran Matić više tu nije bio. Spavao je kod Marine na Senjaku i čekao osobu koja će ga prevesti.

¨ Jedini uslov bio je  da idem u Crnu Goru i da ne napuštam zemlju kako to ne bi bilo  iskorišćeno u kampanji protiv B 92 i ljudi koji ostaju u Beogradu.¨ priča Veran.¨Taj koji je došao po mene bio je vozač Vukašina Maraša, tadašnjeg crnogorskog ministra policije.  Došao je po neke stravi iz Maraševog stana u Beogradu i prihvati je da me službenim džipom prebaci u Podgorici. Ne znam da li je on morao da pita Maraša, ali ovo je bila čista ¨prijateljska usluga¨. Njegov poznanik ga je pitao da li bi poneo jedan paket u Podgoricu a ja sam bio taj ¨paket¨. On se verovatno konsultovao sa nekim u ministarstvu, ali moju evakuaciju nije organizovao crnogorski MUP. Ja sam bio ubedjen da je nemoguće stići do Crne Gore,a da te neko ne uhapsi. Mislio sam da će nas sigurno negde zaustaviti. Vozač se odlučio da vozi nekim sporednim putevima kojima ja nikada ranije nisam prolazio. Lošim putevima, preko planina i okolo naokolo. Imao je puno tablica kod sebe, ali ih nije menjao. Bar ja nisam video. Možda kao ono u filmovima-na dugme. Prošli smo do Crne Gore bez problema. Mene niko nije legitimisao, njega su legitimisli ali su ga puštali. Negde je bila vojska negde policija. Mene niko ništa nije pitao. Sedeo sam onako sledjen na mestu suvozača i laknulo mi je kada smo ušli u Crnu Goru. Tu je bila potpuno drugačija atmosfera. Imao sam stan prijatelja u kome sam boravio i izbegavao dnevni politički angažman jer nisam želeo da nanesem bilo kakvu štetu ljudima koji su ostali u Beogradu i koji su preuzeli brigu o ljudima sa B92. Bili smo u stalnom kontaktu preko interneta. Nije mi bilo dosadno. I sada ljudi često ne znaju da li sam u Beogradu ili negde u svetu, ali znaju da me mogu naći na Netu. Vidjao sam se i sa nekim ljudima u Podgorici, ali sam izbegavao da dajem nekakve velike intervjue i komentarišem situaciju.¨

Veran je bio već nekoliko dana u Podgorici kada me je pozvao Aleksandar Vučić da se ¨vidimo na piću¨. Uz ono uobičjeno ¨Kako ti se čini sve ovo?¨ pitao me je da li je Veran na sigurnom. Kao da nije znao gde je. Rekao mi je da je čuo kako neki žele da ga ¨mobilišu¨, odnosno upišu u ¨heroje¨. Naravno, nisam mu rekao gde se Veran nalazi ali sam mu se zahvalio na brizi i rekao da mislim da je Veran siguran. ¨Gde god da je poruči mu da nije vreme da dolazi¨ rekao mi je na kraju Vučić i otišao. Na njegovoj stolici ubrzo se našao Saša Mirković. Tako se komuniciralo tih dana. Mirković najbolje zna koliko je ¨bezbednosna kultura¨ bila  važna.

¨Treba recimo ubaciti novac koji je sakupljen napolju u zemlju¨,priča Saša Mirković.¨To  znači da pozovem banku sa jednog telefona iz jednog dela grada i kažem da ću za pola sata da pošaljem faks. Onda sedam u kola, odlazim na drugi telefon i pošaljem taj faks. Onda se javim sa trećeg broja i pitam da li je taj faks stigao i tako dalje. Odredjeni podaci ostali su u kompjuteru u DOB i plašio sam se da neko to može da zloupotrebi mada nisu znali pasvorde. Odredjena dokumenta ostala su nam u nekim sefovima u bankama i posle provere da li se neko od novog rukovodstva interesuje za to uspelio smo i njih da ¨očistimo¨. Bio je to jedan super roštilj. Ono što smo rešili da sačuvamo sakrili smo u jedan podrum koji niko ni u najludjim snovima ne bi mogao da dovede u vezu sa nama.  Kada je Veran otišao nije mi bilo teško da sa Čalijom preuzmem njegovu ulogu. A nisam ni bio u prilici da biram da li to želim ili ne. S jedne strane mi je bilo lakše jer sam znao da je on na sigurnom, a ovde smo već uspeli nekako ba se organizujemo.¨Plenumi¨ u Medija centru su se proredili i počeli smo da radimo ¨po grupama¨. Najčešće po kafićima u centru grada. ¨Ipanema¨u Strahinjića Bana bila je moja baza. Tu je nekolicina nas krenula da razmišlja o tome šta činiti kada bombardovanje prestane. Nismo imali ništa. Našli bi se tako kod Jovane Ristanović u dvorištu u Trnskoj na Crvenom Krstu gde je Raša Andrić radio na filmu ¨Jel bombarduju kod vas?¨. Tu je bila neka priručna montaža koju smo uspeli da spasemo i sećam se da je jako bitna stvar bila kada je Ivan Markov tokom bombardovanja dobio nagradu na festivalu dokumentarnog filma za film o Guči.  Slavili smo to do jutra. Sve ostalo bilo je grozno. Znaš da će sve ovo pre ili kasnije proći, ali ne znaš ni sa čim ćeš ni kako ćeš da se vratiš u etar. Od stranih diplomata jednom nedeljno smo se vidjali sa grčkim ambasadorom. Kada je u poseti  Beogradu sa Micotakisom bila Dora Pakojani, sadašnja gradonačelnica Atine, prenela nam je o čemu se pričalo kod Miloševića.  Grci su pokušavali da zaustave bombardovanje, ali nisu uspeli. Dora mi je ostavila svoju vizit kartu sa brojem mobilnog telefona da je nazovem u sred noći ako nam se nešto, ne daj Bože, desi. Rekli su da će učiniti sve da nam pomognu I delovali su iskreno. Bili smo u kontaktu i sa švedskim ambasadorom Staflsonom koji je sada u Varšavi. I on se dosta trudio da nam pomogne. Kada sam jednom bio kod njega morali smo da se dopisujemo, jer se plašio da ga prisluškuju. Tu su stizale neke pošiljke za nas, a mi bi znali da onda pošaljemo nekog potpuno nebitnog da to preuzme. Održavali smo kontakte i sa Švajcarcima koji su ostali ¨neutralni¨.¨

Prava akcija za opstanak B92 vodjena je van zemlje. Amsterdam, Budimpešta, Beč, Prag, London….ljudi iz i oko B92 borili su se sa realnošću. I Veranu je sada bilo lakše da komunicira sa njima. Prvi put mogao je da počne da razmišlja na temu ¨Šta posle bombardovanja¨.

¨ Tražio sam ozbiljan projekat koji bi trebalo da usledi posle bombardovanja.¨ priča mi Veran.¨Tada sam otvorio tu komunikaciju sa ljudima koji nisu mislili baš kao mi.  Za Najera, možda drugog čoveka Soros fondacije, pretpostavljao sam da je podržavao bombardovanje i da nema pozitivno mišljenje o našem suprotstavljanju tome. Napisao sam jedan mejl u kojem sam želeo da otvorim tu debatu o tome šta da se radi u ovakvim situcijama. Rekao sam OK ovo se događa i na to ne možemo da utičemo u ovom trentuku, ali šta se može uraditi posle 2 ili 3 rata i posle ovakovog bombardovanja sa jednim društvom. To društvo će očigledno imati užasnih problema. Već ih ima. On je spremno dočekao tu vrstu debate i počeli smo  intenzivnu prepisku o tome kakva su ta druga iskustva.Od sudbine Nemačke posle Drugog svetskog rata, do Južnoafričke republike, Argentine i drugih zemalja. On je znao puno o tome. Tu su se začeli svi ovi projekti o istini, odgovornosti i pomirenju. U Podgorici dok je bombardovanje još bilo u toku. Nisam uopšte  razmišljao o tome da li ćemo ponovo pokrenuti program ili ne. Bio sam ubedjen da ćemo ponovo početi sa radom i zato sam razmišljao možda dva ili tri koraka u napred.¨

U celom tom haosu B92 obeležava 10 godina svog postojanja. Čin grupne terapije i kolektivnog zavararavanja. Sa sve koncertom ¨Jarbola¨i ¨Darkvuda¨ u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Torta, baloni a vazdušna uzbuna u toku. Došli su i zvani i nezvani. Da se bar za trenutak osete slobodni ili da pokažu da veruju onima koji su ih vodili proteklih 10 godina.

¨Ja sam tada došao sa svojim šestogodišnjim detetom¨ priča mi Uroš Djurić.¨Bilo je fenomenalno. Došli su ne samo ljudi sa radija, već sa svih strana. Svi koji su doživeli taj potpuni sunovrat društvenih normi u kojima su rasli i bili oblikovani tokom godina. I u tom sunovratu ti si mogao da vidiš ljude koji su čak vrlo visoko pozicionirani u današnjem društvu. A tada su bili ostavljeni bez igde ičeg. I na tom  skupu ¨silom otpadnika¨ ili ¨izopštenih¨ bilo je oko hiljadu ljudi. Koliko su oni vredeli pokazalo se kada je došlo do promene u društvu. A tada su rasterećeno skakali na kocertu ¨Darkvud Daba¨. Pod uzbunom. Kažu ti ¨Srećan rodjendan B92¨. To je kao da pišaš u lice sudbini. Došli da te pokupe, a ti kažeš ¨Samo još malo¨. To je bio prkos koji smo svi mi voleli. Marija Bursać koja sakče sa ćebetom na tenk ili  Stevan Filipović sa uzdignutim rukama dve sekunde pre nego što će da ga obese. To je taj trenutak i to je veličanstven trenutak.¨

¨Svašta se dešavalo u ovom mom dvorištu tih dana, ali to popodne je zaista bilo posebno.¨ seća se domaćin proslave Borka Pavićević.¨ Bilo je jako mnogo ljudi. Lepo vreme i čudan neki Beograd. Tada sam shvatila da ne mogu nikada da odem odavde. Da šta god da se ovde desi, da ne mogu odavde da odem. Da je ovo moja prirodna sredina. Tog popodneva sam shvatila da tu ima puno sveta koji nešto može da učini i da nije red ne biti sa njima. Da li svi misle isto ili ne nije važno, ali to su ljudi koji su u stanju da  pruže otpor iako su zabranjeni. Da postoje iako formalno ne postoje. Bilo je , medjutim ,   jasno da će postojati ako ih ima toliko. Svi su bili tu, na jednom mestu. To mi je garantovalo da ovde ljudi razumeju stvari na dovoljno ozbiljan način da se sve ne pretvori u anegdotu ili u vic.¨

Kako završiti ovu priču o bombardovanju a da to ne bude Kumanovski sporazum? Rat je ostao za nama, Srbi sa Kosova već su postale naše komšije, slavili smo pobedu i skrivali mrtve. Lažni B92 bio je simbol te ¨pobede¨. Pravili su se da mi ne postojimo, da nas nikada nije bilo i da nas nikada neće biti. A onda su se nekima putovi ukrstili.

¨U septembru ’99. godine u moj Andrej polazi u predškolsku ustanovu ”Cipelići” na Paliluli u osnovnoj školi ¨Vlada Aksentijević¨.¨priča ponosni otac Boris Husović.¨Tanja ga odvodi prvi dan, sve je u redu, vaspitačice bog zna kako ljubazna tek će odjednom reći:¨Super Andrej. Evo, ti ćeš da deliš ormarić sa braćom Nikačević”. Potpuno neverovatno. To su blizanci Aleksandra Nikaćevića. Posle samo pet meseci od kada mi je uzeo radio i ostavio bez posla. Čovek koga ne želiš da vidiš ni na ulici, ne želiš ni da pomisliš na njega, a tvoje dete treba da deli ormarić sa njegovom decom. A opet, sa druge strane, pa ti klinci predstavu nemaju o tome šta se događalo. Sreli smo se oči u oči kada su deca polazila u školu. 2000. godine u septembru. Pred izbore. Pošto sam znao da i njegovi klinci kreću u prvi razred, došao sam u crnoj majici na kojoj je pisalo Free B92. Kada su nam se pogledi ukrstili, pokazao sam mu na majcu. Okrenuo je glavu, a zatim otišao.Inače, klinci nam se jako lepo igraju zajedno ispred kuće. Njega jako retko vidjam. Moj kućni prijatelj Rođa, pasionirani slušalac B92 je jednom stajao sa svojom ćerkicom Sofijom i samnom  ispred zgrade kada je Nikačević naišao. Rođa, koji je stariji od nas, samo je rekao: ”Sofija, jel ti znaš ko je ovaj čovek?”. Ona kaže:”Ne znam”. ”To je čovek koji je uzeo Borisu posao, zatvorio B92 i mi nismo imali šta da slušamo. I nikad nemoj da mu kažeš dobar dan”. Ovaj je bukvalno samo uvukao glavu u onu svoju maramu i zbrisao.¨

Ispričao sam Aleksandru Nikačeviću ovu priču kada smo razgovarali za knjigu. Kiselo se nasmejao.

¨Deca su deca. Oni se i dalje druže i idu na rodjendane. Pomislio sam neće valjda Boris ispasti glup da u naletu nekog besa zabrani deci da se druže. Nisu ona ništa kriva za to. A ponadao sam se da će možda imati potrebu da porazgovaramo. Ja ne mogu njemu prvi da pridjem. Teška sam opozicija a on je u stanici koja dobro radi. I dan danas je to ostalo tako..nedorečeno. Ja njega  nisam zapamtio iz B92, ali su mi deca rekla da on radi u B92, da nosi njihovu jaknu i majicu.

A jesi li im ti rekao da si ga otpustio?

Možete o tome da pričate šta hoćete. Dva meseca sam ja čekao da se neko pojavi. Poručivao advokatima. Dajte ljudi sporazumni raskid, da mi ne dolazi inspekcija i čačka.  Ne znam, videćemo…..na kraju sam morao da ispotpisujem u jednom danu 70 rešenja ,ali mislim da se većina ljudi već bila zaposlila na drugim mestima.Ja nemam plate ni za ove koji rade, a firma se zadužuje za ove koji ne rade. To je ta priča.¨

Da, to je ta priča. Pa ni njegova deca nisu više tako mala da poveruju u sve to. Uostalom, šta deca znaju? Više od svojih roditelja,složićete se. Andrej i Nikačevićevi blizanci su to i pokazali.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend