02. dec 2022.

Talasanje Srbije Dušana Mašića – Oktobar 1998: Zakon o informisanju – 18. poglavlje

"Ta jesen 1998. bila je ružna. Baš kao i leto ili proleće. Energija koju smo pokupili na ulicama gradova Srbije tokom protesta 96-97 odavno je potrošena, opozicija posle svadje Djindjića i Draškovića kao da nije ni postojala, na Kosovu se ginulo iz dana u dan, a vlast se spremala za konačan obračun sa medijima koji koji su govorili ono što ono nije želela da čuje."

Piše: Dušan Mašić, knjiga je objavljena 2006. godine u izdanju Samizdata

“Milutinović i Marjanović su bili jako osetljivi” – Goran Matić

Čuveni novinarski kliše glasi: ¨Sala je bila mala da primi sve zainteresovane…¨. Ne znam zašto mi je to palo na pamet kada sam ušao u sudnicu na trećem spratu zgrade suda u Masarikovoj. Nikada pre toga nisam kročio u sud. Kroz crveno svetlo ne prolazim iz principa, a na sudjenja koja su nas zanimala nikada nas nisu puštali. Da nema onog metalnog detektora na ulaznim vratima ličilo bi na zgradu gimnazije. Dugački hodnici i ¨učionice¨- sudnice. Defiluju tu čudni advokati sa još čudnijim klijentima.  Niko naravno tu ništa nije skrivio. Kunu se u majku,decu i oči i uzdaju u ¨pravednog¨ sudiju. Niko, osim naših prijatelja i kolega iz Evropljana i Dnevnog telegrafa. E, oni su  svojim pisanjem umalo srušili ustavni poredak zemlje pa će sada sudija za prekršaje iznedju kurvi i pijanih vozača da se pozabavi i njima. Na obuku o primeni novog Zakona o informisanju došle su i ostale sudije. Zato u sudnici nije bilo mesta. Došli da nauče kako se u 24 sata uništavaju nečiji životi. Tu ni najbolji advokati ne pomažu. Ajde, dokaži da je pola miliona mladih zbog Miloševića napustilo Srbiju. Samo što ne traže imena i prezimena te adrese. Ne znaš koliko ih je tačno u glavu otišlo iz ovog carstva socijalista, JUL-a i radikala. Plati 2 miliona dinara, pa slobodno piši dalje. Ionako ćemo sutra ponovo da te tužimo.

Talasanje Srbije je i slika jednog stanja duha, objašnjenje kako smo mogli da ostanemo normalni u vremenima o kojima je u knjizi reč. Prkos, inat, cinizam, naivnost, nevinost, principijelnost, poštenje, humanost, pravednost – čitav jedan sistem vrednosti svakako je ono što je povezivalo ljude i događaje u ono što je, u nedostatku preciznije definicije, moguće nazvati jedino – fenomenom B92. Taj sistem bio je suprotstavljen sistemu koji ga je okruživao. Taj sistem vrednosti, emitovan preko radio talasa, obuhvatao je u sebe i sve slušaoce B92, koji su postali njegov deo, svakako i sve čitaoce ove knjige.

¨Smisao tog zakona bio je da se uvede otvorena diktatura u Srbiji¨ kaže mi Aleksandar Lojpur, jedan od advokata koji je pokušavao da brani medije koji su se našli na udaru režima.¨Tim zakonom ona je i bila uvedena.B 92 je dao mogućnost da se čuju mišljenja onih koji su bili protiv toga i da se vidi da ljudi od struke i znanja, profesionalci, mogu da daju objektivnu kritiku tog zakona i ukažu na njegovo pravo značenje. Mislim je trebalo podneti krivične prijave protiv svih članova parlamenta koji su glasali za taj zakon, jer to je bio protivustavni napad na ustavno uredjenje tadašnje Srbije i Savezne Republike Jugoslavije koja je Ustavom bila odredjena kao demokratska zemlja. Ovo je bio direktan atak na Ustav i trebalo je da svi oni koji su glasali za donošenje takvog zakona završe u zatvoru bez obzira što su skupštinska većina. Sudjenja poput onih koja su vidjena tada imali smo možda samo za vreme nacista. Tu nije bilo zakona. To je samo nosilo taj naziv. Ljutio sam se na članove  Demokratske stranke koji su tražili kažnjavanje režimskih medija primenom tog zakona, jer to nije bio zakon. Može 100 puta da se zove zakon ali ako sadrži takve norme koje se protive civilizacijskim, osnovinim pravilima civilizacije, to onda nije zakon. I Hitler je donosio nešto što se zvalo zakon i ljudi su po tome ubijani. Ja sam protiv tadašnjih sudija za prekršaje još onda podneo krivične prijave i do danas nikakve reakcije nije bilo, ni pozitivne ni negativne.¨

Ta jesen 1998. bila je ružna. Baš kao i leto ili proleće. Energija koju smo pokupili na ulicama gradova Srbije tokom protesta 96-97 odavno je potrošena, opozicija posle svadje Djindjića i Draškovića kao da nije ni postojala, na Kosovu se ginulo iz dana u dan, a vlast se spremala za konačan obračun sa medijima koji koji su govorili ono što ono nije želela da čuje. U okviru borbe protiv stranog agresora režim je zabranio reemitovanje emisija VOA, BBC, RFE i drugih stranih servisa na srpskom jeziku. Iz zapadnih prestonica  već su stizale pretnje da će Srbija biti bombardovana ukoliko se Milošević ne uzme u pamet, ali, kao i uvek, prvo je usledila faza ¨kurčenja¨. Te mi smo srce Evrope, te ko sme da udari na evropsku prestonicu. Ne smeju oni protiv saveznika iz II svetskog rata, dići će se na noge i Engleska i Francuska samo ako se ovi njihovi ¨nenarodni¨ lideri usude da nas taknu. Svi oni koji nisu tako mislili optuživani su da prizivaju bombardovanje. Zato je bilo potrebno da se ućutkaju mediji. Tri ¨mudraca¨, tri potpredsednika vlade Vojislav Šešelj, Ratko Marković i Milovan Bojić, očas posla su se dogovorili kako će sa nepodobnima izaći na kraj. Pošto su ih već tretirali kao kurve i pijance zašto ih ne bi prepustili onima koji se i onako bave takvima- sudijama za prekršaje. Da stvar bude gora sve su to uradila na osnovu predloga zakona o informisanju koji je pipremala grupa priznatih nevladinih eksperata. Jedino što su malo izmenili neke stvari. To da kaznu izriču sudije za prekršaje u roku od 24 sata, na primer. Kakav zakon takve i sudije. B92 se trudio na sve moguće načine da ukaže na štetnost jednog takvog zakona. Do poslenjeg dana smo se borili sa onima koji su pošto-poto rešili da jednom za svagda ućutkaju svoje protivnike.

¨Šešelj je bio moj gost u studiju i raspravljali smo o tome šta novinari smeju da rade, a šta ne.¨ priča mi Bojana Lekić.¨ Pozivao se na to kako je on doktor pravnih nauka, a ja sam ga stalno provocirala u stilu: ¨Kako Vi kao doktor prava možete tako nešto da branite kad to ne postoji u zakonu?¨.A onda je on lupio rukom u sto i po mikrofonu i rekao:”Od sutra će to da postoji u zakonu!”. I sutra je stvarno izašao zakon. Uvodili su cenzuru, šta sme da se piše, šta ne sme. Kasnije je pričao kako sam ga ja iznervirala, pa je zato zakon strog. Eto kako su se donosili zakoni. Neko te iznervira i ti sutra doneseš zakon. Bukvalno preko noći sa sve potpisima tri potpredsednika. Strašno. Uzeli su predlog zakona o kojem se pričalo medju nevladinim organizacijama i strukovnim udruženjima i na to nakalemili svoje kaznene odredbe. Posle su pričali kako se svi slažu da je većina Zakona zapravo dobra.¨

Dvadeseti oktobar smo pamtili kao Dan Beograda. DS i SPO su se potrudili da to više tako ne bude. SPS,JUL i SRS su rešili da ga pamtimo po nečem drugom.

¨Ja taj dan pamtim kao dan kada sam kupio svoj drugi auto¨ kaže mi uz osmeh Saša Mirković.¨ Doterao sam ga sa Uba. Otišao sam tog jutra tamo sa našim šefom obezbedjenja koji se razumeo u kola. Da vidimo kakva je ta polovnaTojota korola. Posle pet godina Renoa 4 valjda sam zaslužio bolji auto. Na obrenovačkom putu čujem da je krenula procedura usvajanja Zakona i setim se Vučićevog patriotskog govora na Skupštini ANEM-a. Tada je delovalo da je spreman da razgovara sa nama. Ja sam želeo da verujem da će na pruženu ruku sa naše strane on  imati dovoljno i ljudskosti i  političkog osećaja da shvati koliko je važno ne ulaziti u direktan sukob sa medijima. Ali, radikali su to što jesu. Zakon je je za nas bio šamar. Tačnije, pesnica u lice. Bili smo malo u nokdaunu i trebalo nam je vremana da se podignemo na noge. Izbrojali smo do 8, digli se i krenuli. To je bila prilika da se mediji ujedine. Lično, nisam imao puno razloga da se plašim. Stan u kome sam živeo vodio se na moju majku. Jedino što sam imao bila su 9 kvadrata garsonjere koju sam delio sa braćom kao i deo od 5 ari placa u Slankamenu. I polovna Tojota da ne zaboravim. Reno 4  sam prodao režiseru Janku Baljku,ali ga nisma preveo na njega. Rekao sam mu da će mu, ako me kazne, uzeti auto. Nisam morao da radim ono što je morao Veran. Da se razvodi od žene, prepiše joj stan i u 38. godini postane podstanar kod Vere Konjović koja je radila kod nas. Ali, ni to nije bila neka odbrana od tog zakona. Znao sam napamet brojeve telefona svih advokata i organizacija sa kojima smo bili u vezi. Redovno sam išao na sudjenja drugim kolegama i time smo im pružali podršku. Izborili smo se i da se kod donatora napravi fond iz kojeg se plaćao deo kazni. Da nije bilo te pomoći ¨Danas¨ i ¨Vreme¨ ne bi preživeli.¨

¨Ja se tog perioda sećam kao potpuno idiotskog¨ kaže mi urednik ¨Vremena¨ Dragoljub Žarković. ¨Mi smo se samo trudili da smanjimo štetu. Jedno vreme smo odolevali, ali se onda Šešelj naljutio i tužio nas. I sad, mi idemo u sud i znamo da ćemo da platimo, ali gledamo da ne bude dva miliona, nego da bude što manje. Masarikova prepuna, ne može da se uđe u sudnicu. Došli prijatelji, novinari, izveštači… Mi poveli našeg advokata. Nećemo da pravimo od toga politički cirkus. On nas kao brani, iako od tog zakona odbrane nema. Znamo da će istog dana kazna biti izrečena. Sudjenje već počelo kad utrčavaju Gradimir Nalić i Biljana Kovačević- Vučo. Pošto u prvom redu nema mesta, počinju iz drugog reda da uskaču u našu odbranu. Ja vidim da je đavo odneo šalu, ustanem i kažem: ”Gospođo sudija, ovo dvoje nisu ovlašćeni nas da brane”. Njih je poslao neki medijski fond. Sudiji bude jako drago, njih dvoje sednu i mi prođemo sa 300 hiljada, što je u to vreme bila niska kazna. Hoću da kažem da su mediji bili žrtve, ali neko je od toga i političku karijeru pravio. Taj zakon je bio strašan. Sahranio je najmanje dve novine i izazvao veliku štetu donatorskoj zajendici, jer su u suštini oni te kazne plaćali. ¨Danas¨ se naplaćao silnih kazni. Mi smo imali samo dve i ¨jeftino¨ prošli. Mislim da je sve to bilo usmereno ka štampanim medijima. Retko ko je od ¨elektronaca¨ kažnjen. Treba to snimiti, imati neku kasetu kao dokaz. Za štampane medije je lakše. Isečeš, podvučeš, presaviješ i pošalješ! I kažeš ”Evo neprijatelja!”. Posle svega, mislim da to nije imalo ni jedan drugi cilj osim da se kazni Ćuruvija. Da se on kazni, a drugi uplaše.¨

Upoznao sam tih dana mnogo advokata. Njihov posao činio mi se potpuno besmislenim. Kada predstavu o sudu dobijete iz američkih filmova, onda ova sudjenja deluju potpuno besmisleno. Nema porote, lukavog tužioca i visprenog advokata, ozbiljnog sudije i svega ostalog. Samo činovnici srednjih godina spremni da ¨odrade¨ ono što se od njih traži. A advokati traže izuzeća, svedoke…sve i svašta. Ne vredi. Sve se brzo odbija i brzo završava. Po sistemu ¨Vreme sad-žao mi je¨. Na muci su se našli i advokati B92.

¨Jedino što smo mogli da savetujemo ljudima je da svu svoju imovinu, ako su urednici, prenesu na žene,braću,sestre,majku ili roditelje da ne bi došlo do naplate kazni i plenidbe  imovine urednika odnosno direktora i osnivača. Mnogi su tvrdili da su sudije za prekršaje morale da primenjuju zakon, ali to nije bio slučaj. Čak i da su morali postojao je raspon kazni pa su mogli da izreknu najmanju. Sećam se tih prvih predmeta kada je Ivanu Tadiću, koji je radio kao direktor u jednom od Ćuruvijinih listova, iznet iz podstanarskog stana šporet i frižider. Mi smo savetovali ljudima da promene adrese prebivališta, da pripreme ako treba i papire za razvod brakova, da imovinu prenesu na ženu. Veran je to uradio i mislim da je i danas imovina ženina. Kada imate takav zakon sve postaje besmisleno i tu više nema priče o advokaturi. Ti si onda tu u nekom gerilskom pokretu gde se znanje advokata koristi da bi se radila jedna anti-kampanja i da bi se pokazalo do koje mere ide tadašnji režim u gaženju ljudskih prava i prava na informmisanje. Taj zakon i njegova primena je bio kraj. Tu više nije bilo ni igranja pravom. Ranije je mogao da se drži neki privid da se neki postupci odvijaju i da se neki zakon postuje. Sreća u nesreći je bila da su ,ne znam zbog čega, uglavnom udarili na štampane medije. Vrlo malo je bilo slučajeva da se ide na elektronske. U slučaju radio Pančeva  sudija je obustavio postupak i to pokazuje da su sudije mogle da nadju izlaz da su htele.¨

¨Čitava situacija bila je jako glupa¨ kaže Veran Matić. ¨Moraš da doneseš i realizuješ neke odluke koje će omogućiti zaštitu porodice, onoga što poseduješ, a da sa druge to dodatno ne uzdrma i ne uznemiri  porodicu.To je veoma teško. Mi smo pokušali da to realizujemo šaleći se na račun svega toga. Napravili smo ugovor kojim se sporazumno razvodimo. Strategija je bila da onoga trenutka kada se podigne optužnica protiv mene on aktivira razvod braka.  Osim toga, celokupnu imovinu sam prepisao na suprugu i ona je postala vlasnik svega što mi imamo. ¨Zvanično¨ sam se i iselio iz stana,  promenio adresu, ¨iznajmio¨ sobu u Makedonskoj ulici i potpisao ugovor sa vlasnikom tog stana o korišćenju devojačke sobe. Sve do pre godinu dana vodio sam se na toj adresi i tek sam se nedavno svečano ¨vratio¨ kući. Psihološki, sve to meni nije predstavljalo nekakav ozbiljan problem jer je bilo jasno da  se radi o tehničkim stvarima. Ali, uvek postoji ono ¨Šta ako roditelji saznaju?¨ Kako ti sada njima da objasniš da je to nešto što ste se dogovorili .Brak je brak. Ili jeste ili nije. Na kraju, prošli smo kroz sve to i shvatili da je brak ono što je sadržina braka a ne ono što piše na papiru.¨

Lola, Veranova supruga, nije od svega toga pravila veliku dramu. U takvoj Srbiji bilo joj je logično da se rade takve stvari.

¨Sve je to Veran završavao¨ priča mi Lola Matić. ¨Probali smo racionalno da razmislimo o svim posledicama. Mogli su da nam zaplene sve što smo imali bez ikakvog razloga. Taj zakon je bio takav. Prepisali smo stan na mene i potpisali punomoćje advokatu da nas razvede u roku od odmah ako treba. Tako smo se kao nešto štitili mada ne znam da li bi nas to nešto mnogo zaštitilo. Advokati su tvrdili da je to dovoljno i ja sam im verovala. Sve to mi je bilo  potpuno normalno. Sve je to deo sistema u kome živiš. Objasniš sebi da je to tako, da ćeš time zaštititi sebe, decu i sve što imaš i da se sve svodi na  pojavi se tu i tu, idemo kod advokata , potpisaćemo oboje i kraj. Nisam to shvatila  kao neku traumu ili posebnu žrtvu. Ako se već bavi takvim poslom onda je normalno da nešto tako može i da se desi.¨

B92 je otvorio svoje talase za sve koji su bili protiv Zakona o informisanju. Iako sam bio koordinator ANEM-a tražio sam da se vratim pred mikrofon. Predložio sam uvodjenje ¨Usmenih novina¨. Svakoga dana pola sata priče o tome šta ima u novinama koje se zabranjuju, kako teku sudjenja i koliko je Srbija daleko od normalne zemlje. Novinari i advokati su defilovali kroz studio. Pokrenuli smo i kampanju novinskih oglasa u kojem smo pokušali da objasnimo koliko je besmisleno tretirati medije na takav način. Bacali smo i drvlje i kamenje, ali to sve nije mnogo potreslo crveno-crnu koaliciju.

¨Akcija vlasti bila je usmerena na pisane medije¨ kaže Veran Matić.¨To je više bila dnevnopolitička rekacija  nego ozbiljno osmišljena strategija. Hteli su da pronađu model kako da se obračunaju sa tabloidima koji su već počeli da imaju ozbiljne tiraže i koji su ,za razliku od svetskih tabloida, bili veoma politizovani i protiv Miloševića. Novine su bile više u fokusu nego elektronski mediji. Tužili su Studio B, ali  je kazne plaćao grad kojim je upravljao SPO. Nikada nisi znao na koga će udariti. Poenta tog zakona je bila takva da je neko mogao zbog bilo čega u bilo kom trenutku da vas tuži i osudi i u roku od 24 sata da vam naplate kaznu. B92 nije bio na udaru, ali smo svakodnevno čekali na tužbu. Pokušavali smo da shvatimo šta oni zapravo hoće i na kraju uvideli da u celom tom procesu ne postoji logika  i da i vi možete postati meta kad god to njima padne na pamet. Zato smo umesto samocenzure, što su oni priželjkivali,  pojačali solidarnost. ANEM je taj koji okuplja sve koji žele da se bore  i uz NUNS organizuje kampanju protiv tog zakona. ANEM je imao veliku ulogu animiranja sveta i okupljanja svetskih organizacija za borbu protiv svih oblika represije prema medijima. Tada smo krenuli u osnivanje nečega što smo nazvali ¨Free 2000¨,  inistitucije koja je trebala da okupi sve organizacije koje smo do tada identifikovali a koje su rado želele da učestvuju u intenzivnijim kampanjama za slobodu medija u Srbiji. Tu smo okupili oko dvadesetak  najbitnijih i najjačih organizacija i tu malu koaliciju smo koristili da multiplikujemo našu snagu i uticaj na međunarodnom planu. Tu su bili svi. Od Human Rights Watch-a preko Medjunarodnog komiteta za zaštitu novinara (CPJ) , Artikla 19, Reportera bez granica do raznih drugih. Tu su ušli ljudi sa imenom i prezimenom koji su borbu za medije u Srbiji shvatili kao svoju misiju. Komunicirali smo po nekoliko puta dnevno, razmenjivali informacije i distribuirali ih na sve strane do svetskih medija i političara. Jedna prava, jaka lobistička grupa.¨

U svakodnevnom radu novinara u redakciji B92 novi zakon nije doneo ništa novog. Večini je čak bilo drago što smo se otarasili ¨Slobodne Evrope¨. Kao ¨urednik¨ ¨Usmenih novina¨ ponovo sam se uključio u život redakcije, istina samo u praćenju dogadjaja vezanih za primenu zakona. U prevodu: sudjenja, pečaćenja prostorija, zaplena stvari…Svaki pokušaj funkcionisanja redakcije u skladu sa novim zakonom unapred je bio osudjen na propast. Toga su bili svesni kako sami novinari tako i Matić i Mirković kojima je pretila tužba likova poput Bube Morine ili funkcionera ¨Patriotskog saveza¨ i odlazak  kod sudije za prekršaje.

¨Novinari se nisu uplašili¨ priča mi Svetlana Lukić. ¨Rukovodstvo kuće nikoga nije teralo na samocenzuru. Bilo je propusta, bilo je grešaka, ali to su bile grešeke koje su bile plod individualnog neznanja ili nesnalaženja. Nikada nisam primetila da je postojao bilo kakav pritisak i da bi ljudi zbog  tog pritiska i tada ai i kasnije podlegli samocenzuri. Kako je vreme odmicalo videli smo da B92 nije bio primarna meta. Negde je njima ipak bilo stalo do toga šta će taj spoljni svet da kaže. B92 je uspeo zahvaljujući ljudima koji su vodili tu kuću da u inostranstvu izgrade berend B92 i mnogo stranaca bilo je spremno da brani radio. Svi koji su dolazili kod Miloševića znali su ko je i šta je B92. To je sve i njemu na neki način bilo simpatično. Na drugoj strani, tom polupismenom svetu bilo je važno šta piše u novinama. Za njih su mediji novine, a elektronski mediji televizija. Radiju oni nisu pridavali važnost. Na kraju, B92 za razliku od nekih drugih nije bio upetljan u dilove sa ljudima na vlasti. Mi nikada nismo bili ¨ekipa¨ sa vlasnicima privatnih medija. Mi smo bili drugi, paralelni svet. Možda i treći. Kada je Aleksandar Tijanić jednom tvrdio da su mu  po 155 put pretili da će da ga ubiju i tražio neku vrstu zaštite na taj način što je insistirao da gostuje svuda po medijima i da priča kako će da ga ubiju, došao je i u B92. Rekla sam mu:¨Dobro, ti si dobar novinar, ali što baš tebe hoće da ubiju? Što neće da ubiju nekog drugog?¨ Ja mislim da su oni bili lično besni na neke od tih ljude zato što su nekada sa njima pili kafu, a sada su se oni okrenuli protiv njih. Kod nas je situacija bila jasna i od početka je postojala granica koja se nije prelazila. Mi smo za njih bili respektabilni neprijatelj. Ne neko za koga su mogli da kažu ¨Rani kuče da te ujede¨. Oni su neke od tih hranili, a ovi su ih kasnije ujedali.¨

¨Da su oni nas hteli da jure ne bi bilo šanse da im mi pobegnemo¨ priča mi Bojana Lekić, tada urednik informativne redakcije.¨Prvo pukušaš da pišeš vesti u skladu sa zakonom. Gledaš zakon, gledaš vest i shvatiš da to nema smisla. Nema šanse da u 24 sata možeš da dokažeš ono što si napisao. Zato smo rešili da se reorganizujemo i na taj način suprotstavimo zakonu. Medju nama je uvek bilo onih koji su uslovno rečeno oprezniji i precizniji i oni koji ne razmišljaju šta će i kada da kažu. Ovi drugi kreiraju ¨Dnevnik¨ u hodu dok bi ga ovi prvi ¨zatvorili¨ u pola četiri iako on počinje u pet. Krenuli smo da uparujemo te ljude u ¨Dnevniku¨. Da jedni paze na druge. Da ne bude samocenzure na jednoj strani i bespotrebnog iskakanje na drugoj.Ko u stripu:¨Mirko pazi metak¨.¨Hvala ti, Slavko.¨ To je bila ta strategija.¨

Da će sve na kraju otići dodjavola videlo se iz aviona.Istina, oni su još bili na zemlji, ali bilo je samo pitanje meseca kada će ¨kurčenje¨ zameniti sirene.

¨Bilo je jasno da će nas bombardovati¨ priča mi Milica Kuburović.¨Ako se to ima u vidu onda je sa njihovog stanovišta bilo logično da zabrane strane servise. Ne znam koja bi zemlja u sličnoj situaciji postupila drugačije. Imaš razne te programe koji ti ruše vlast a emituju se na tvojoj teritoriji. Što bi ti to dozvolio? Uostalom, videli smo šta su Amerikanci radili posle 11.septembra 2000. Taj deo oko emitovanja stranih servisa za mene nije nije bio iznenadjujući.  Istovremeno, zakon su kritikovali i oni koji ga nikada nisu pročitali. To je na neki način devalviralo pravu kritiku. Posle mi je bilo smešno, kada me je onaj koji je zabranio emitovanje Glasa Amerike zvao tokom bombardovanja i molio da nastavim da izveštavam za njih. Ni oni nisu znali šta rade. Ja sam bila ubedjena da oni neće dirati B92. Zato što je jedino Sloba mogao da kaže:¨Ja imam B92¨. Nije ga imao ni Klinton, ni Tudjman ni Izetbegović. Prosto, nijedna zemlja koja je bila iole interesantna zbog nekih dešavanjima u njoj, nije imala takva dva antipoda kao što su u Srbiji bili Miloševićev režim i B92. Nigde režim nije dozvoljavao takvo ¨orgijanje¨ protiv njega kao što je to radio B92. Miloševiću je to nekad pomagalo, nekad  odmagalo, u zavisnosti od toga kolko je uspevao da hendluje i svoje jurišnike i sebe samog. Možda je B92 pomogao da on ranije ode sa vlasti time što je širio tu opozicionu ideju najpre po Beogradu, a onda i po Srbiji, ali mogli bi mi tako da pričamo do prekosutra da ovi u Briselu i Vašingtonu nisu rešili da ga oduvaju. Mogao je B92 da dubi na trepavicama još deset godina i osvaja po malo neki prostor, ali ga sami nikada ne bi srušili. Tek kada su iz Vašingtona rekli:¨Sad ga rušimo¨, kada su gurnuli i pare i oružlje onda je bio vidjen da padne i gotovo¨

¨Kada je usvojen zakon nama je rečeno da radimo normalno, a oni neka nam sude ako hoće¨ seća se Aleksandar Timofejev.¨Kako je vreme odmicalo,a mi radili normalno, stalno sam se pitao zašto nas niko ne tuži. Jedni su tvrdili da oni uopšte nisu kapirali radio kao bitan medij. Drugi su, pak, zagovarali tezu da Miloševiću treba B92. On je mogao posle Dejtona, kada je bio faktor mira,stabilnosti i čega sve ne da rutinski zatvori B92 i da nema problem sa svetom zbog toga. On to nije uradio ne zato što je voleo B92 ili što je, kako legenda kaže,  Mira to volela ponekad da sluša. B92 je jednostavno bio mali ventil za sve opoziciono nastrojene i Miloševićevo opravdanje pred svetom da kada ga god napadnu zbog (ne)slobode medija on kaže: ¨Kako? A B92?¨ .Možda smo mi sada skloni da preuveličavamo uticaj koji je B92 imao, ali Milošević sigurno nije znao da će poslednju izjavu na slobodi dati baš za B92. Mislim da smo mi bili neka vrsta polumita medju aparatčicima u njegovom režimu. Oni nas nisu slušali, i stalno su bili u frci da ako nam nešto urade da se to možda gazdi neće svideti. Kao ni svetu. A itekako su želeli da svet ima lepo mišljenje o njima i da ih uvažava. Izgleda da se sve to nekako izmešalo i da nas nisu dirali. Kolege su počele da nas zezaju zbog toga. Što vas ne tuže pa oslobode? Ovako ste mnogo sumnjivi. Nije bilo prijatno to slušati, ali sa druge strane bilo nam je drago da na B92 nije bilo ni cenzure ni samocenzure.¨

Petar Luković, tada novinar ¨Vremena¨ i verni slušalac B92, tvrdi da mu je od samog početka bilo jasno da će se na udaru naći samo odredjeni mediji  i to oni štampani.

¨Stvar je jako prosta¨objašnjava mi Luković.¨Bez obzira na svetku slavu B92, bez obzira što je i vlast znala o kakvom je mediju reč, niko od njih nije to pažljivo slušao.  Kada sam kasnije upoznao neke od ljudi iz Miloševićevog režima pitao sam ih da li su čitali štampu i slušali radio. Gomila njih mi je rekla: ¨Nikada¨. Oni su saznanja o B92 ili ¨Vremenu¨ i ¨Borbi¨ dobijali na osnovu press klipinga ili prepričavanja ljudi koji su to opet čuli od nekih drugih. Kada sam pričao sa  Borom Jovićem 96. shvatio sam da on nikada u životu nije čitao ¨Vreme¨. Nije znao ’96. godine šta je to ¨Vreme¨. Pitao sam ga da li sluša B92, a on je odgovorio da je čuo za taj radio, ali da ga nikada nije čuo. Oni su živeli u svom svetu gde nisu imali potrebu to da čitaju ili slušaju. Zašto bi oni slušali i nervirali se što ih tamo neko pljulje? Pre ili kasnije neko će im već reći za to. Radio je imao tu neku sreću  da ide  24 časa dnevno i sad ko će da sedi i sluša to po ceo dan. A i ako čuju onda to prodje. Novine i telvizijska slika ostaju. Ostaje priča o slici i ostaju tekstovi. Na radiju možeš i da opsuješ pa ćemo posle da se svadjamo da li si to baš čuo kako treba ili ne. Bilo pa prošlo, gotovo. Sa druge strane Miloševićeva Srbija nije baš bila Istočna Nemačka gde se to pratilo, pa se snimalo, pa se saslušavalo, pa su se preslušavale sve trake, pisali izveštaji ko je šta uradio. Ovde je to sve bilo ostavljeno u nekoj vrsti anarhičnosti. Ko koga uhvati u novinama, ko koga vidi pa ga kazni. Radio je prošao dobro i to je super, ali su zato sve novine koje nešto vrede najebale. Najebali su i neki koji ni sada ne znaju zašto, ali to je bilo takvo vreme.¨

Šest godina kasnije pokušao sam da od onih koji su se u to vreme bavili medijima saznam šta se zapravo krilo iza tog Zakona o informisanju. Ko je bio ¨na meti¨ a ko ¨zaštićen¨. Zašto su napadani štampani a ne i elektronski mediji? Kome je na pamet palo da o sudbini medija odlučuju prekršajne sudije a ne recimo fudbalske?

¨U tom zakonu postoji samo jedan ili dva sporna detalja.¨ kaže mi Goran Matić. ¨Sve ostalo su opšte odredbe koje nisu sporne. Za mene je bio sporan prekršajni postupak i to je neprihvatljivo. Po mojim saznanjima to je uneto na insistiranje Milana Milutinovića. Miloševića to nije interesovalo. On nikoga nije tužio. Milutinović i Marjanović su bili jako osetljivi. Pogotovo Marjanović. Mislim da su oni bili nezadovoljni pravosudjem koje je sporo rešavalo njihove tužbe pa su onda išli na prekršajni postupak. Kada je donet zakon ja sam razgovarao sa premijerom Bulatovićem i on je procenio da taj zakon stvara zemlji štetu. Onda je tražio od mene da usvojimo savezni zakon koji bi eliminisao mogućnost prekršajnog postupka pa da tražimo da se Srbija usaglasi i da to završimo na kulturan način. Moja služba je napravila taj zakon koji je bio daleko liberalniji, ali kada je Bulatović nekoliko puta pokušavao da to dogovori sa parlamentarnim grupama-nije dobio podršku. Sve ostale priče o obračunu sa pojedinim medijima su smešne. Tu nije bilo nikakvog plana.Taj prekršajni postupak je uveden zbog nezadovoljnika u establišmentu koji nikako nisu mogli da reše te svoje tužbe i tražili su da mediji budu kažnjeni jer tako pišu o njima bez dokaza. E, kada je donet zakon videlo se da to nije baš tako. Kod elektronskih medija morate da imate snimak. To je komplikovanija procedura. Novine uzmete pa isečete. Kupite tri primerka pa tužite. Mislim da ovi koji su to kreirali nisu imali nameru da idu samo na pisane medije, nego je problem tužiti elektronski medij ako nemate video ili audio traku. Tako su novine bile jednostavnije za tužbu. Čitava ta ideja bila je debilna i zasnivala se na želji nekolicine ljudi da reše svoje probleme sa medijima. U čitavom društvu jednostavno nije postojao ambijent da se vodi rat sa medijima. Ne spadam u one koji su hteli da se razračunaju sa medijima na takav nacin. Činjenica je da je zemlja bila sve više stegnuta i da su do izražaja dolazili upravo oni mehanizmi koje smo pokušavali da prevladamo. Mehanizmi gušenja i gašenje. Kada je počela kriza na Kosovu formiran je jedan štab za delovanje prema medijima. Tim štabom je rukovodio predsednik Srbije Milutinović. On je jednom nedeljno pravio konsultacije sa direktorima   i rukovodiocima režimskih medija :Tanjuga, ¨Borbe¨, ¨Politike¨ i RTS-a. Tu sam bio pozivan i ja kao savezni ministar informisanja, Vučić kao republički ministar je u početku dolazio pa prestao, zatim prvo Dojčilo Radojević a posle Ivan Marković kao savezni ministar za telekomunikacije i Vlajko Stoiljković, srpski ministar policije. Posle dva takva sastanka shvatio sam da su to bile trač partije. Ovog ćemo napasti u ¨Politici¨, ti piši ovako o ovom. Uglavnom se mislilo na opozicione prvake i one koji su aktivni u politici. Kada sam video o čemu se radi otišao sam kod Mire Markovic i rekao:¨ Slušaj Miro, ono meni liči na spletkarenje i trač partiju i ja u tome neću da učestvujem¨. Ona mi je je rekla da ako smatram da to nije korektno da ne moram. Više nisam išao kod Milutinovića. Sa partijom sam dogovorio da ne budem neki veliki protivnik toga,a posle mesec dana ¨povukao¨ se i Ivan Marković. Ali,  oni su nastavili to da rade i možda su tu dogovarali i upotrebu policije prema nekim opozicionim medijima. Lider te ¨koordinacije¨ bio je Milan Milutinovic.¨

U zgradi na Andrićevom vencu, na trač partiji kod Milutinovića, znao je da dodje i Ivica Dačić. On tvrdi da nikada nije učestvovao u kreiranju Zakona o informisanju, te da socijalisti, da su hteli da se obračunaju sa medijima, ne bi čekali 1998. godinu da to i urade.

¨Ja zaista mislim da taj zakon treba da bude pouka svima da kada se donose zakoni da se dobro vodi računa da oni ipak budu uprimereni i komparativni sa nekim zakonima koji se mogu videti u zapadnoevropskim zemljama.¨ kaže mi Ivica Dačić. ¨U ovom je skoro sve bilo dobro. Ali postojala je ta jedna odredba koja je ubačena ne znam na kom mestu i gde se dozvolilo sudijama za prekršaje da donose odluke. To je verovatno urađeno zbog toga jer su naši sudski procesi trajali po ko zna koliko godina. I umesto da se ubrza taj redovni postupak pred redovnim sudovima došlo se do sudija za prekršaje. Oni se nikada nisu bavili takvim stvarima i to je stvorilo ogromne probleme. Ipak, mediji bi trebalo da se zahvale tim ljudima koji su izricali minimalne kazne. Ne govorim sada o sudjenjima Ćuruviji, zato što je Ćuruvija bio opterećen političkim naslagama, ali ostali mediji su drugačije tretirani. Čak se po tužbama opozicije sudilo takozvanim režimskim medijima. Ta jedna odredba napravila je dar-mar u Srbiji. SPS je bio član koalicione vlade, nosili smo odgovornost za to i trpeli veliku političku štetu. Da je to nešto za šta smo se mi zalagali radili bi smo to 1991., 92. ili 93., a ne tada. Neko bi mogao da kaže Vučić je krivi jer je bio ministar inofrmisanja. On je kriv koliko i ja koji sam bio predsednik saveta za informisanje SPS i portparol stranke. Mi smo pričali i sporili se oko prava na ispravku i odgovor, a ceo taj sporni deo unet je bez ikakvog dogovora izmedju stranaka. Kako je do toga došlo zna verovatno samo Mirko Marjanović, tadašnji predsednik vlade. Njemu je neko to doneo¨.

Taj zakon ¨proslavio¨ je Aleksandra Vučića, mladog ministra informisanja iz redova radikala. I danas se nervira kada mu kažete da je to bio pokušaj države da se obračuna sa nezavisnim medijima.

¨Ma, ljudi, nije Zakon o informisanju stvoren da bi neko nekoga ganjao¨ ubedjuje me Aleksandar Vučić.¨ I pravnici B92 su govorili da je on mnogo bolji od predhodnog jer smo preuzeli materjale na kojima su radile nevladine organizacije. On je imao dve greške. Ja sam tada govorio da nije idealan. U uslovima kada vam je zemlja ugrožena ne možete reći da je sporno što nećete da emitujete ¨Glas Amerike¨. Zemlja samo što nije napadnuta. U takvim je uslovima Zakon pravljen. Ne da postoji za sva vremena. Ono što je trebalo izmeniti je odredba o 24 sata i ulozi prekršajnih organa. Ipak, sada da me neko pita, i da se vrate isti uslovi, ne bih ga prihvatio. Pre svega zbog rezultata. Zašto? Zato što je on služio onima koji su bili direktno protiv vlasti. Mahali su njime kao crvenom maramom i tražili 100 puta više novca spolja za svaku kaznu koja je naplaćena ili nije naplaćena.Uzgred, naplaćen je skoro ništa, nepunih milion dinara. To sada država naplaćuje u jednom postupku, poput Lečića koji to odreže televiziji Marš koja je pustila film koji im se nije svideo. Direktno, rešenje organa uprave. Ja to nikada nisam radio. Onda, kad je trebalo da se pleni imovina, nismo ni to radili. Čovek dobio dete, mislim da je iz DS-a,  ko da mu uzima i auto i ne znam šta. Bile su kazne, ali nisu plaćene. Nisu ti mediji bili kažnjavani samo zato što je neko hteo da ih kažnjava. Oni su govorili neistine. ¨Danasa¨  je govorio da je Voja Šešelj rekao da svi Crnogorci treba da nose žute trake. Ne da nije rekao nego je to potpuno ludilo. Za to treba da se odgovora. A što se tiče Slavka Ćuruvije. Mislim da nije korektno da govoriš da je on žrtva zakona. On je žrtva nečega drugog i nekog drugog. To nema veze sa zakonom. Očigledno, i sa i bez tog zakona to bi  se na takav način završilo. Ako hoćeš da kažeš da je Zakon o informisanju ubio Slavka Ćuruviju, ne nije ga ubio Zakon o informisanju. Ne, nisam ga ubio ja, jer sam ja na najžešći način to osudio.¨

Slavka Ćuruviju sam upoznao u noći kada je policija pokušala da mu udje u stan. Bio je tu i Jirži Dinsbir, izaslanik UN za ljudska prava. Nije znao da li je pošao ili došao i šta ga je sve snašlo u Srbiji. ¨Evropljanin¨ i ¨Dnevni telegraf¨ već su ¨osudjeni¨ te je trebalo pleniti imovinu Slavka Ćuruvije. Nakako sam se probio kroz novinare i policajce i ušao u zgradu u kojoj je Slavko živeo. Policija je krenula da rasteruje okupljene, a ja sam se, za razliku od odtalih koji su završili na trotoaru Ulice Lole Ribara, našao u stanu na trećem spratu sa sve Dinsbirom.Zvali smo CNN da se uključimo u program, ali su nas pitali ¨Ima li nasilja?¨. Rekao sam: ¨Ne još uvek¨, a oni su me zamolili da još malo sačekamo. Valjda da damo šansu policiji. Slavko je bio sve ono što B92 nije. To se moglo videti i u njegovom stanu. Putevi su nam se ukrstili tek kada su se njegovo razišli sa onima koje je huškao jedne protiv drugih. Nije tajna da su mnogi julovci i socijalisti bili rado vidjeni gosti u njegovoj redakciji. Donosili su tračeve i afere o svojim partijskim kolegama. U B92 nikada niko od njih nije ušao. ¨Dnevni telegraf¨ bio je možda tek malo pristojniji od ¨Kurira¨, a možda i nije. Za Ćuruviji su mediji bili biznis pre svega. Okupio je one kojima je uvek važnije bilo koliko nula ima na računu nego čiji je logo na naslovnoj strani. Tu su bili i Tijanić i Tirnanić. Pravili su pare i probleme. Sećam se kada smo kasnije imali protestne tribine, pa posle svega Ćuruvija sedne u džip, a ja krenem iz ¨Rexa¨ peške po kiši i razmišljam ¨A što se ja lomim oko nekoga ko sluša radio ¨Akademac¨.Opet, bilo mi je drago što sam ga upoznao i što sme se bar tih nekoliko meseci borili za istu stvar. Činjenica je da je Slavko imao svoje dilove i sa vlašću i sa opozicijom, baš kao i da je zakon o informisanju bio uperen protiv njega i njegovih novina. Borivoje Borović, elegantni advokat najpoznatijih kriminalaca, bio je u timu koji je pokušavao da odbrani Ćuruviju pred sudijama za prekršaje.

¨Prvi medij kome se sudilo bio je ¨Evropljanin¨ seća se Borivoje Borović.¨Zvao me je Aleksandar Tijanić i formirao sam tim advokata u koji sam pozvao  Savu Andjelkovića, Rajka Danilovića, gospodina Lojpura i Draganića iz Demokratske stranke. To je bio prvi tim. Mi smo mislili da možemo da se suprotstavimo tom zakonu o infromisanju, čak smo se i pripremili, iako su rokovi za predlaganje svedoka bili jako kratki. Novinarima prvo nije dozvoljeno da prate sudjenje jer je starešina za prekršaje uveo u sudnicu sve sudije tako da u sali skoro da nije bilo mesta. Sve što smo predlagali kao dokaz do koga možemo doći u roku od 24 sata, glatko su odbijali. Nije tačna tvrdnja da je sud tada samo slepo tumačio zakon.Naprotiv, oni su bili u funkciji potpune represije. Hteli su da osiromaše i Slavka Ćuruviju i da zabrane ¨Telegraf¨. To im nije bilo dosta. U krivičnom postupku koji je vodjen zbog nečega što je pisano o tadašnjem ministru Milovanu Bojiću, Ćuruvija i dva njegova novinara osudjena su na zatvorske kazne. Nedugo potom Slavko je i ubijen. Ja sam na samom sudjenju, kada je predsednik sudskog veća Krsto Bobot tražio moju završnu reč, odbio da bilo šta kažem. Rekao sam mu da znam da će ga osuditi bezuslovnom kaznom zakona i da ne treba da ima tu privilegiju da njemu dajem moju završnu reč. To se tako i desilo. Na kraju je Ćuruvija ostao potupno sam da se sa nekoliko advokata i prijatelja bori  protiv te presude. Istovremeno, B 92 je sam sebe štitio. Imao je slobodnu kritičku reč, tražio je na vreme zaštitu u Evropi. To je jedno moderno ponašanje medija koji je znao na koji način može da se zaštiti i samozaštiti. Mislim da su se mnogi ustručavali da udju u otovren sukob sa radiom B 92, posebno režim koji je uprkos svojoj represivnosti smatrao da negde mora imati odstupnicu. Da kažu:¨Eto, pustili smo da neki medij bude nekažnjen, da bude slobodan.¨ Medjutim, to ih je koštalo. Ne samo zato što je bio slobodan B 92 već su se posle toga oslobadjale i neke druge stanice i mediji i to je možda dopirnelo da se promeni svest biračkog tela u Srbiji.¨

U isčekivanju pravosnažnosti presude kojom je Slavko Ćuruvija trebalo da ide u zatvor, on, Rajko Danilović i ja, u saradnji sa B92 i ANEM-om održali smo nekoliko protesnih tribina. ¨Tri ugursuza¨ kako je to advokat Danilović znao da kaže. Meni je bila namenjena uloga voditelja. Kao čudim se kako ovaj režim može tako nešto da uradi, a onda oni objašnjavaju i…udri po svima na radost publike. Bili smo u Beogradu, Pančevu, Novom Sadu…a onda su u daljini već počeli da tutnje motori stranih bombardera. Kasetu na kojoj je bio snimak poslednje tribine poklonio sam Slavkovoj ćerci na komemoraciji posle njegovog ubistva. Da može da se podseti koliko je njen otac tragično bio u pravu. Jedino što nije znao je koliko će se oko onoga što je iza njega ostalo svadjati njegovi najbliži.

Zakon o informisanju ¨pojeo¨ je ¨Evropljanin¨ i ¨Dnevni telegraf¨. Sudjenja su postala sve redja, i na kraju je Filip Mladenović ostao sam sa svojim perfomansima pod pokroviteljstvom NUNS-a. Došli bi ponekad da vidimo šta on to tamo, ¨kod Nušića¨, izvodi. Imena sudija i političara ostala su zapisana na NUNS-ovom Stubu srama. Baš me zanima gde su danas ti ljudi. Možda je bolje da ne proveravam. Iznenadio bih se. Neprijatno, naravno.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend