17. feb 2022.

Veran Matić – Hronika smrti, pretnji i zabrana

Tužan je i šokantan detaljni izveštaj Međunarodne federacije novinara o ubistvima novinara i medijskih radnika tokom prošle godine. Ostajete bez reči kada se suočite kakva opaka i neprijateljska okruženja postoje na ovom svetu.

Foto: IFJ.org

Na tlu Turske, Grčke, Azerbejdžana, Gruzije i Holandije živote su izgubile evropske kolege koje su samo radile svoje posao. Širom sveta stradalo ih je 47 tokom prošle godine. U pritvoru je njih 365, zatvoreni su zbog izveštavanja, što je značajno povećanje u odnosu na 235 tokom 2020. godine.

Nedavno smo u regionu svedočili o pretnji Bojana Ivoševića, zamenika splitskog gradonačelnika koji je verbalno napao i izvređao urednicu Gradske rubrike Slobodne Dalmacije Nikolinu Lulić. Iz niza uvreda i pretnji posebno se izdvojila: „Napit ću vam se krvi“. Jedino dobro je da je Ivošević naknadno priznao da je pogrešio, zbog čega se izvinio. Sve ostalo je za osudu.

Da je ovo izolovan incident, bilo bi nam mnogo lakše. Ali, istovremeno do nas stižu vesti o telefonskim pretnjama novinarima i njihovoj deci u Poljskoj koja postaje sve opasnije mesto za novinare i medijske radnike. Posebno plaši da se u ovakvim pretnjama koristi sofisticirana tehnologija tzv. „spufinga“ uz pomoć koje osobe koje pozivaju nekoga telefonom koriste brojeve koji nisu njihovi, ali su poznati osobi koju pozivaju.

Žalosno je da se Poljska u ovakvim izveštajima sve češće spominje u društvu Rusije ili Turske, koje različitim merama ućutkuju profesionalne i kritički nastrojene novinare i medije koji nisu po volji vlasti. Zato smeta kada se u tom kontekstu pominju i nepopularne mere koje primenjuje američka administracija koja je nedavno zabranila novinarima da imaju pristup njihovim trupama stacioniranim u Evropi.

Nivo te vrste opstrukcije profesionalnog rada neuporediv je sa državama gde se mediji zabranjuju a novinari i novinarke hapse, ranjavaju ili ubijaju. Problem je što takvi gestovi daju za pravo onima koji time relativizuju opravdanu kritiku ovdašnjeg stanja. Zato nam je potrebna doslednost koja eliminiše argumentaciju o postojanju dvostrukih aršina na ovom polju.

Nedim Sejdinović je pre nekoliko dana prijavio groznu pretnju sa govorom mržnje (a ne zna im se broj koliko ih je dobio do sada), sa FB profila lika koji, sudeći po podacima na profilu, živi u Parizu. Nadam se da će međunarodna pravna saradnja biti uspešna kao i u slučaju slične pretnje Marku Vidojkoviću kada je počinilac sa boravištem u Austriji brzo identifikovan, uhapšen prilikom ulaska u zemlju, priznao krivicu i osuđen.

Marko Somborac je pre mesec dana takođe prijavio sličnu pretnju ugrožavanjem života. I u njegovom slučaju već postoje nerešeni slučajevi.

O svim aktuelnim slučajevima možete pročitati evidenciju koju u okviru Stalne radne grupe za bezbednost novinara vodi Republičko javno tužilaštvo.

Pravi izazov predstavljaće rešavanje slučajeva u kojima dugo vremena nema pomaka. Nedavno se pojavila inicijativa da se za neke od težih slučajeva, ili višestrukih ugrožavanja bezbednosti članova jedne redakcija, radi revizija i da im se posveti mnogo više pažnje.

Naravno, ostaje najveći izazov a to je prevencija, i kako smanjiti na najmanju moguću meru pretnje novinarima i nasrtaje na novinare i redakcije. Nadam se da će se uskoro obnoviti rad na izmenama zakona kojima bi se stvorili uslovi za brže otkrivanje identiteta počinilaca, i kako bi se u kraćem vremenskom periodu počinioci sankcionisali.

To je samo jedan ali neophodan kamičak od brojnih aktivnosti koje treba činiti da bi se napravili sistemski pomaci kada je reč o nasilju nad medijima, u političkom životu, i uopšte.

Preuzeto sa: Javni servis

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend