13. nov 2018.

Vladavina karikatura

Podnaredništvu je u Srbiji oduvek dobro išlo, oduvek je u Srbiji taj stari zanat bio najkraći put do mindže (svih boja), niko, međutim, nije mogao sanjati da će poduboko u 21. veku podnaredništvo doživeti svoje zvezdane časove, a upravo se to dogodilo.

Ipak u podnaredništvu ima nekih „pomaka“ od devetnaestovekovnog praksisa. Drevni podnarednici su, kad bi se nameračili na nečiju mladu, na pazarni dan mladinog supružnika lažno optuživali da je psovao kralja, supružnik bi se potom obreo u apsani, a mlada na podnarednikovom Crvenom Banu. Iako su im pobude ostale iste, savremeni podnarednici su otišli korak dalje. Onomad su, recimo, novopodnarednici, nekakav Orlić i naš stari znanac, Al. Martinović, Coraxa lažno optužili da je umesto da ga opsuje, nacrtao kralja. I to mučki, pod maskom Hitlera.

Iako inkriminisani crtež (navodno) nije video, kralj je podnarednike potapšao po epoletama, smećući s uma da je jedan iz serije srpskih kraljeva koji su tetošili podnarednike (Milan) neočekivano završio u klozetskoj jami, a da se osnovano sumnjalo da mu je klozetske daske pretesterisao N. N. podnarednik.

Corax je, dakle, nacrtao upišane podnarednike u naručju Hitlera i Gebelsa, to se upišancima nimalo nije dopalo, pa su smislili da Coraxa optuže da je nacrtavši Hitlera u stvari ispod žita nacrtao NJega Vrhovnog. Corax se, međutim, uopšte ne ustručava da nacrta NJega Vrhovnog, njega zapravo ubedljivo najčešće crta, pa bih ja, da sam na mestu NJega Vrhovnog, priupitao podnaredničku odojčad šta ih je navelo da u eksplicitno izobraženom Hitleru prepoznaju njega. Ili ovako: po čijem su to „nalogu“ učinili.

Možda bi to, da je na mom mestu, On Vrhovni i učinio, ali on je na mestu na kome jeste, tačnije na svim mestima istovremeno, pa je sa svih tih mesta blagoporučio da je Srbija demokratska zemlja, da ga Corax – neka ga neka – slobodno može crtati kao Hitlera, on će i dalje stajati kano klisurine, držati čas… I pročaja.

Stvar je ozbiljnija nego što izgleda, a izgleda kao otužna pijačarska farsa. Zašto kao farsa, to ću potanko objasniti u sutrašnjem broju, sada prelazimo na stvar. Politika je – naravno tamo gde je politika, a ne prekoplotašenje i pijačarenje – suptilna veština razdavanja bitnog od nebitnog i stvarnog od prividnog. Tamo, pak, gde je nebitno bitnije (čitaj: isplativije i unosnije) od bitnog, gde prividno uvek odnosi pobedu na stvarnim – a upravo to je u Srbiji već vekovima slučaj – tamo je Bog rekao laku noć i Rogonji prepustio kontrolu. Nestvarnost i nebitnost, iako unosni i udobni, imaju i svoje mane, a Rogonja ima pomalo uvrnut smisao za humor, pa bi jednog dana mogao Coraxa navesti da NJega Vrhovnog nacrta kao, božemeprosti, Đilasa. Da li bi to nešto promenilo? Ama jok. Đilasovi podnarednici bi Coraxa sutradan optužili da Đilasa crta kao NJega Vrhovnog. Eto, zato je stvar ozbiljnija nego što izgleda.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend