Dejana Cvetković: Nasilje nije jednaka pozicija, ne postoje dve strane

Dvadesetosmogodišnjakinja Dejana Cvetković iz Vranja, istaknuta je frilenserka i saradnica Cenzolovke i JUGPRESA. Njeno novinarsko iskustvo prethodno je obuhvatalo rad za portale InfoVranjske, Slobodna reč i druge medije. Iako je zbog samostalnog odgajanja deteta prekinula studije na trećoj godini Novinarstva i komunikologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, Dejana je nastavila svoj novinarski put, a koji karakteriše širok spektar znanja koje je tokom godina sticala kroz formalno i neformalno obrazovanje. Kroz treninge iz različitih sfera novinarstva – od digitalnih prava, etičkog izveštavanja i obuke o rodno zasnovanom nasilju i ljudskim pravima, modžo novinarstva, do istraživačkog novinarstva u CINS-u i Školi digitalnog novinartva Fondacije Slavka Ćuruvije. Bila je polaznica Akademije novinarstva u okviru Beogradske otvorene škole, kao i Digitalne feminističke škole Centra za ženske studije u Beogradu.

Dejana kroz svoj novinarski rad aktivno pruža podršku ženama koje su žrtve, ali i igra jednu od ključnih uloga, a to je – motivisanje žena i osnaživanje da iznesu svoje lične priče. Njeni radovi, posebno o akušerskom nasilju i deficitu ginekologa i ugroženosti reproduktivnog zdravlja žena, upečatljivi su po tome što osvetljavaju one momente kada su žene najranjivije, ukazujući na zanemarivanje koje one doživljavaju u ‘sistemu zaštite žena’ i nepristojno ponašanje medicinskog osoblja. Iako se kao lokalna novinarka koja se fokusira na prava žena suočava sa izazovima bezbednosti, hrabro prkosi patrijarhatu iznoseći istinu i davajući glas onima čiji se glas često ućutkuje u kriznim situacijama.

U kategoriji štampanih medija dobitnica si prve nagrade – godišnje nagrade Poverenice za zaštitu ravnopravnosti i OEBS-a za istraživalčki rad “Kako do mesta u sigurnoj kući”, a koji je objavljen u nedeljniku Vreme. Ali i nagrađen na Bošovoj Akademiji novinarstva, gde je i nastao. Kako ovo priznanje utiče na tebe i tvoju percepciju uloge medija i lične uloge u toj borbi za pravdu, jednakost i toleranciju?

Ponosna sam na nagradu koju sam dobila od Poverenice za zaštitu ravnopravnosti, i ne doživljavam to kao samo moje priznanje, nego i priznanje tim hrabrim ženama koje su sa mnom podelile svoje iskustvo. Smatram da je jako važno govoriti o rodno zasnovanom nasilju na lokalu gde su žene uplašenije i izloženije, jer nemaju gde da se sklone od nasilnika. Nasilnici u malim mestima imaju svoje ljude zaposlene u institucijama, ili su i sami deo njih. Bez podrške i razumevanja društva i institucija, žrtva može biti u riziku od femicida.

Uživala si i BiFemovo priznanje za feminističko izveštavanje za rad ,,Vranjsko porodilište: Između šamara i prizivanja sebi”, odnosno prva si dobitnica Bring the noise priznanja u ovoj kategoriji. Šta tebi predstavlja ova nagrada, a šta feminističko polje delovanja i ta borba?

To je moja prva nagrada u karijeri na koju sam jako ponosna. Kao mladoj novinarki tada koja je tek počela da se bavi aktivnije novinarstvom, ta nagrada mi je jako značila i bila mi je ogromna validacija. Tekst za koji sam dobila nagradu o akušerskom nasilju je baš odjeknuo u javnosti. Nakon toga su mediji bili preplavljeni pričama žena koje su imale slična iskustva u drugim porodilištima u Srbiji. Kao feministkinja smatram da je uloga medija pored toga da informiše, i da osnaži ranjive ili manjinske grupe.

Uspešno si završila Školu digitalnog novinarstva u okviru Fondacije Slavka Ćuruvije, pod mentorstvom Tamare Skroze. Kakvo je generalno iskustvo sa ove škole, postoji li nešto što ti je posebno oblikovalo pristup novinarstvu?

Mene je Škola digitalnog novinarstva oblikovala kao novinarku koja danas jesam, posebno me je senzibilisala po pitanju etike i profesionalnog izveštavanja. Ceo taj program, kao i moja mentorka Tamara Skroza je na mene imala ogroman uticaj. ŠDN je zaista jedan od najboljih programa koji sam pohađala za novinare, zato što je vrlo intenzivan i pažljivo osmišljen. Imali smo zadatke, etičke dileme koje smo rešavali, a svakodnevno su nam predavači bili na raspolaganju putem platforme preko koje smo komunicirali.

Kako sistemski i institucionalni defekt utiče na žene žrtve nasilja?

U istraživačkom radu Kako do mesta u sigurnoj kući navela si primere žena u situacijama nasilja. Kako tumačiš primere u kojima su žene višestruko prijavilje nasilje, (a za koje CSR proceni da je visokorizično), ili one primere gde se smeštaju u sigurne kuće ‘dok se ne nađe kompromis’, iako je to opasan presedan guranja žene nazad u okrilje nasilnika?

Nedopustivo je i vrlo opasno vršiti medijaciju, odnosno pokušaj pomirenja nasilnika i žrtve. Žene sa kojima sam razgovarala su mi govorile da su im stručne radnice u Sigurnoj kući rekle da ‘trebaju da oproste’ i da ‘ni njih muž kući ne mazi’. To institucije apsolutno ne smeju da rade, a nažalost i dalje ima takvih primera. Primetila sam da se pristup zaposlenih u institucijama prema ženama menja kada kontaktiraju SOS telefon koji potom prati taj slučaj kontinuirano. Žene moraju da znaju svoja prava, te je uvek dobro da kontaktiraju ženske nevladine organizacije kako bi se informisale i dobile neophodnu pravnu i emotivnu podršku kroz ceo proces.

Kakav bi prema tvom mišljenju pristup bio adekvatan od strane institucija kako bi se obezbedila adekvatna zaštita za žene žrtve nasilja?

Zaposleni u institucijama moraju da imaju senzibilisan pristup prema žrtvama kako bi istrajale u postupku. Žrtve često usled nedostaka podrške odustaju od krivičnog postupka, a teret dokazivanja se nažalost prebacuje na žrtvu. Nakon njenog povlačanja, institucije često odustaju od postupka iako je to delo koje se goni po službenoj dužnosti. Ubijene žene nisu samo broj i statistika mora da se preuzme odgovornost za propuste institucija koji nisu uspeli da zaštite ženu i da odgovorni za to budu sankcionisani.

“Na održavanju trudnoće sam ležala nedelju dana. Morala sam da dam doktorki 20 evra da bih dobila tokulizu jer sam krvarila i “nije ti ništa”, a ja u 24 nedelji trudnoće” – jedno od iskustava žena u tekstu “Vranjsko porodilište: Između šamara i prizivanja sebi” . Veliki broj žena doživelo je akušersko nasilje u sistemu koji se obavezuje na zdravstvenu zaštitu pacijenata. Neprihvatljiv i zabrinjavajući podatak iz istraživanja je da je jedna žena dobila šamar kao ‘vaspitnu medicinsku meru’, što je nasilje, ali i kršenje lekarske etike i zloupotreba moći. Kako si se osećala kada si dobila ove podatke i kao novinarka senzibilisana i empatična za ove teme i kao žena koja je takođe doživela nasilje u porodilištu?

U tom trenutku žena je najranjivija, važno je da pored medicinske dobije i emotivnu podršku. Porođaj se pamti ceo život i u svakom trenutku može da se prepriča, a za neke je nažalost to najtraumatičniji događaj. Tom osećaju sigurnosti može doprineti i ako u toku porođaja bude prisutan partner ili partnerka ili druga bliska osoba što u mnogim Domovima zdravlja nije omogućeno. Negativno iskustvo u kom se žena osećala samo i bespomoćno i nije imala osećaj sigurnosti može prouzrokovati porođajni PTSP. Ženama je i tokom porođaja, a i nakon njega neophodna ogromna podrška i razumevanje.

U tekstu za Tampon zonu – “Koliko urgentno je dovoljno urgentno: Kako do Ginekološkog pregleda u Vranju?” je ponižavajuć podatak da u ZCV Vranje na oko 40.000 žena postoji samo četiri ginekologa u Sistemu zdravstvene zaštite žena. Šta je prema tvom mišljenju poseban naglasak u ovom istraživanju koje je Tampon zona pokrenula?

Javilo se još dosta žena iz Srbije da podele slično iskustvo. Žene kojima ozbiljno ugroženo zdravlje ne mogu mesecima da dobiju termin, a u takvim situacijama odustaju od lečenja u Domu zdravlja i odlaze privatno kod lekara, one koje su u mogućnosti. Neke od njih se nakon razočaranja u zdravstveni sistem i izostanka zdravstvene zaštite okreću alternativim metodama lečenja, što može ozbiljno da ugrozi njihovo zdravlje. Mislim da je ovo jako važna tema koju je Tampon zona otvorila.

Tabloidi često seksualizuju, etiketiraju žene na raznim osnovama, ili kako bi rekla novinarka Tamara Srijemac ‘bacaju koske’, stvarajući štetne stereotipe. Nasilje se često predstavlja kao ‘iskliznuće’ poput onih ‘bio je dobar čovek, domaćin i muž, šta mu bi da mu se omakne?…’ a gde su žene zapravo krive jer su trpele nasilje, ili su ubijene. Sa jedne strane Novinarke protiv nasilja, gde si i sama članica, gase požar. Kako da se borimo protiv degradirajućih, pogubnih i diskriminišućih praksi?

Novinarke protiv nasilja su objavile Smernice za medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama, drže edukacije o tome kako izveštavati o rodno zasnovanom nasilju na etički i profesionalni način. Imamo i besplatnu bazu fotografija koje koleginice i kolege mogu da koriste uz navođenje izvora. NPN rade i godišnju medijsku analizu svih objava o rodno zasnovanom nasilju. Od kako grupa koja sada inače broji oko 90 novinarki, influenserki i blogerki postoji stvari su se prilično promenile. I dalje nije idealna situacija u medijima, ali sve je manje senzacionalizma, otkrivanja identiteta, kao i okrivljavanja žrtve kada se izveštava o nasilju prema ženama, što jeste, smatram, zasluga ove grupe.

Šta prepoznaješ kao glavne probleme sa kojima se susreću devojčice tokom svog odrastanja i šta je ono ključno što novinari mogu uraditi kako bi se smanjili degradirajući narativi i kalupi u koje se smeštaju odmalena?

Devojčice se odmalena uče da je ‘biti žensko’ neka manjkavost, da treba da se takmiče sa drugim devojčicama, da je ‘žena ženi vuk’. Ono što bih im ja rekla jeste da treba da se takmiče jedino sa sobom, da kad im neko kaže da nešto ‘ne mogu jer su devojčice’, zapnu dva puta jače. Volela bih da mi je neko rekao kada sam bila dete: ‘druge devojčice su tvoje sestre i saveznice trebaš da ih štitiš i čuvaš. Ne dozvoli da te ubede da si drugačija, da si zanimljivija, jer je to način na koji je opstaje patrijarhat. Zaista verujem da devojke kada se udruže mogu sve. Svaki put kad se zauzmeš za sebe zauzela si se za svaku od njih’.

A na frontu (bez) cenzure i etiketa?

Novinarka si na lokalu, što je često izazovan posao koji zahteva stalnu komunikaciju sa institucijama. Koliko je tebi lično zahtevno doći do informacija od lokalnih nadležnih, da li si naišla na prepreke ili otežavajuće faktore u tom procesu?

Nije lako doći do zvaničnih podataka na lokalu, ali nije ni nemoguće. Moj način je da budem jako dosadna i izuzetno ljubazna (nekad i ne, po potrebi), tako da uglavnom dođem do neophodnih podataka. Ono što je važnije jeste da ljudi u gradu u kom živiš mogu da ti veruju, te će ti onda reći ukoliko postoji neki problem o kojem bi javnost trebala da zna.

Prema istraživanju Fondacije Slavka Ćuruvije – Kritične tačke u sistemu zaštite novinara: “na svaka četiri dana izvrši se jedan ozbiljan pritisak na novinara, novinarku ili redakciju u Srbiji”. Pritisak na novinare nije još uvek krivično delo, kao što su to ucene i pretnje. Međutim i tu imamo problem sa nekažnjivošću, što je česta praksa tužilaštva i sudova. Dakle, novinari su u velikoj meri nebezbedni. Kakav je tvoj stav o bezbednosti novinara, zaštiti i da li si lično doživela pretnje, ucene i pritisak s obzirom da se baviš osetljivim i rizičnijim temama?

Novinari i novinarke na lokalu su posebno izloženiji napadima, pretnjama i ucenama. U većem gradu ti uživaš neku vrstu zaštite, na lokalu toga nema. Istakla bih da je ono sa čim se suočavam kao novinarka neki seksistički odnos prema meni. Novinarke osim što su izložene zbog pisanja, napadaju se na način da se komentariše njihov izgled, način života. Posebno napadaju novinarke koje podrivaju patrijarhalne i heteronormativne obrasce.

Novinarke, aktivistkinje i feministkinje neretko doživljavaju pritisak zbog svog angažmana na ‘ženskim temama’. Kako se nosiš sa potencijalnim komentarima ili prozivkama koji dolaze od neistomišljenika i ‘zavojevača’ patrijarhalnog stava?

Volim kad mi neki desničar uskoči u ‘dm’ da mensplejnuje, volim da znam da me čitaju bez obzira na to da li podržavaju moj rad. Verujem da nisu zalud tu i da će im se to ‘kritičko’ nekad probuditi. Najsmešnije komentare dobijam kad pišem o položaju Lgbt+ osoba a jedan od takvih komentara je bio ‘ne izmišljajte, nema pederi u Vranje’. Takođe, dobijali sam i komentare dok sam radila na lokalnom portalu Slobodna reč, koji je često obrađivao ove teme, da je ‘ovo pederski portal’. Volim što u maloj patrijarhalnoj sredini kao što je Vranje imam mogućnost da govorim o temama koje su jako važne i razbijam predrasude o tome. Ovde se reč ‘lezbejka’ ne izgovora, nego se šapuće. Kao borkinja za ljudska prava i novinarka, moja je dužnost da govorim u ime onih koji to ne mogu.

Primenjuješ li neki mehanizam samozaštite u ovom poslu?

Vodim računa o svojoj bezbedosti, uređaje redovno čistim i nosim uvek nešto za samoodbranu. To je ono što sam naučila na obukama o istraživačkom novinarstvu i navikla sam da to primenjujem kao nešto ‘najnormalnije’.

Od novinara se nekako zahteva i očekuje da sve držimo pod kontrolom, budemo odgovorni, objektivni i da ne dopuštamo da nas emocije preplave. Mentalno zdravlje novinara je ključno, ali i često zanemareno, ili je u senci. Radeći na ovoj i drugim osetljivim i društveno odgovornim temama, na koji način postupaš, baviš li se svojim emocijama ili ih stavljaš po strani?

Bavim se temama koje su zaista jako osetljive, desi se i da pokupim sekundarnu traumu koju obrađujem na terapiji. Već tri godine od kako sam počela da se bavim aktivnije novinarstvom, idem i na terapiju što mi zaista mnogo pomaže. Nažalost, negativne strane ovog posla jesu česti “brnauti” i teško mi je nekad da pronađem balans. Često zaboravim da imam i druge identitete van posla i moj privatni život često trpi zbog toga, ali to je ono sa čime se svi mi u ovom poslu suočavamo, a koji nije od 8 do 5.

Postoji li neka promena koju želiš da iznedriš svojim novinarskim radom u budućnosti, ili neki moto kojim se vodiš u ovom poslu?

Verujem u promene i da može bolje i zbog toga se i bavim temama kojima se bavim na ovakav način.

Šta bi poručila mladim osobama koji se suočavaju sa nekim životnim ili mentalnim izazovima tokom odrastanja?

Imam tu sreću da držim nekad edukacije devojčicama o rodno zasnovanom nasilju, ali razgovaramo i o mnogim drugim temama i obožavam sa njima da pričam i od njih da učim. Mislim da su nove generacije devojčica sve osvešćenije i osnaženije.