25. jan 2021.

Ismet Hajdari: Profesija novinar

Jugoslavija je pre Osme sednice Centralnog komiteta SK Srbije (1987. godine – prim. ur.) po novinarskim slobodama odskakala od ostalih zemalja sa komunističkim sistemom.

Snimak ekrana, Youtube

Bili smo daleko kao nebo i zemlja. Mi smo se bavili novinarstvom koje je počinjalo sve više da poprima ono što danas zovemo istraživačkim pisanjem, dok su se naše kolege u sovjetskom kampu i dalje bavile prepisivanjem komunističkih referata, platformi i planova. Naravno, glavna dnevna štampa i televizijski sistem bili su pod kontrolom partije, ali ono što je bilo značajno je da su mladi i nekonvencionalni mediji i novinari imali priliku, ako su hteli, da se bave tabu temama. Setimo se samo kako je slovenačka Mladina išla na živce armijskom vrhu, razbijajući sve ortodoksne šablone po kojima je tada pisano o Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA).

I onda je trebalo da se dogodi samo jedna sednica u Srbiji, pa da se sve počne okretati naopako, prvo u Beogradu, pa onda svuda. Jedna od prvih žrtava bili su mediji. Počeli su da se koriste kao glavno sredstvo za političke obračune, prvo u svom dvorištu, a onda i sa komšijama. Medijski sistem, koji je inaugurisala Osma sednica, preobrazio se u monstruozan mehanizam ne samo za održavanje na vlasti, već i likvidaciju onih koji ne misle isto kao Vožd (Slobodan Milošević – prim. ur). Ne zaboravimo, prva ubistva počinjena su pisanom rečju, a tek kasnije mecima u potiljak, kao što je to bio slučaj sa Slavkom Ćuruvijom (urednikom Dnevnog telegrafa, ubijenim 1999. godine u Beogradu – prim. ur). U novonastaloj situaciji niko u vlasti više nije ni razmišljao o medijskim slobodama, niti im je ta kovanica bila poznata. Oni, koji nisu mogli da se prilagode novoj situaciji i sebe nisu mogli da zamisle kao golubove prevrtače i medijske uzdanice novog režima, odlazili su ili su bili otpuštani, dok su na scenu dolazile novinarske sluge i klimoglavci. Lično sam bio u situaciji da gledam tu transformaciju. Dan danas ne mogu da shvatim kakav je to mehanizam bio koji je preko noći menjao ljude sa kojima ste pili kafu, bili prijatelji i delili mnogo zajedničkog, pretvarajući ih u specijaliste za trovanje ljudske duše. Bio je to prelomni trenutak u mojoj karijeri kad mi se zgadilo sluganski ponizno, ali i smrtonosno opasno novinarstvo. Tada sam odlučio da napustim ovaj posao, ali sam sasvim slučajno, i na sreću, počeo da radim za međunarodne medije.

* Izveštavali ste sa Kosova tokom 1990-ih godina, između ostalih, i za opozicioni dnevni list Naša borba u Beogradu. Koliko je bilo teško u tom trenutku dobiti sve informacije?

– Teško jeste bilo obezbediti sve važne informacije jer je vladao apsolutni režimski bojkot malobrojnih nezavisnih medija. Dovijali smo se na različite načine. To je vreme kad se oružani sukobi na Kosovu rasplamsavaju i kad je bilo strahovito teško imati uvid u ono što se dešava na terenu. No, nije bilo nemoguće jer onda stvarate svoju mrežu i svoje izvore. To su radile i druge kolege, pa smo redovno menjali ono što bi iščačkali ili bismo zajedno proveravali informacije koje su stizale o događajima iz područja u kojima su se odvijali sukobi. Ono što se u meni večito urezalo, ljudski i profesionalno, iz ovog vremena, bile su posete područjima u kojima bi sukobi utihnuli povremeno. Koristili smo svaku priliku da odemo na teren sa međunarodnim posmatračima ili stranim novinarima. U tim prilikama sam bio frapiran stepenom destrukcije i neselektivnom upotrebom sile nad civilima. Nakon Sporazuma Holbruk – Milošević u oktobru 1998. godine, odvažili smo se da u grupama počnemo posete terenu. Jednom nam se desilo da putujemo 40 kilometara i ne naiđemo ni na jednu živu dušu. Nisam mogao da shvatim da je to učinio čovek. I danas mi se u glavi vrzmaju slike mrtvih civila i spaljenih kuća. Još dan danas ne mogu da shvatim kako je moguće da kuća izgori a odžak joj ostane neoštećen, vireći sablasno iz zgarišta. Stepen destrukcije je bio toliki da ste počinjali da sumnjate u humanost. Bio sam među prvim novinarima koji su ušli u selo Loxha kod Peći nakon okončanja teških sukoba oko sela i u samom selu početkom jula 1998. godine. Obe strane su se povukle i nekoliko starijih meštana, koji su ko zna kako preživeli, po prvi put su se vratili u selo uz pomoć Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OSCE). Nisu hteli da razgovaraju sa mnom i kolegom iz američkog AP već su se u ruševinama nešto živo raspravljali među sobom, pokazujući rukom u različitim pravcima. „O čemu razgovaraju?“, upitao me je kolega. „Ne mogu da se sporazumeju gde su se nalazili centar sela i seoska ambulanta“, odgovorio sam. Selo je ne samo bilo spaljeno, već prema tvrdnjama ovih meštana buldožerima sravnjeno sa zemljom kad je palo u ruke srpskih snaga, da bi se zatrlo svako buntovništvo.

Sve u svemu, za jednog mladog novinara je bilo izuzetno zadovoljstvo raditi za Našu borbu, koja je predstavljala vrhunsku kulminaciju profesionalnog novinarstva na bivšem jugoslovenskom prostoru. Paradoksalno, Naša borba je odbranila čast profesije u gradu koji je nakon Osme sednice postao sinonim dirigovanog i prljavog novinarstva. Na svom vrhuncu, ona se kupovala i čitala u Prištini kao i albanska štampa, naravno ne zato što je bila proalbanska, već zato što joj se verovalo.

Let iznad kukavičijeg gnezda, nažalost, trajao je kratko jer je Naša borba bila prst u režimsko oko, koji se nije mogao dugo podnositi.

* Kakvim ste političkim i drugim pritiscima tokom 1990-ih bili izloženi zbog načina na koji ste izveštavali?

– Kako i zašto im nisam prošao kroz ruke kao mnoge moje kolege ja nikad nisam uspeo da shvatim. Ne verujem da se radi o sreći. Psihološki pritisak sam lično doživeo kao najizrazitiji vid pritiska, počev od najave Ministarstva informisanja da ću sudski biti gonjen zbog izveštaja u Našoj borbi o kolektivnoj likvidaciji porodice Jashari u Donjem Prekazu 1998. godine. Najavu je medijima saopštila zamenica tadašnjeg ministra informacija i sadašnjeg predsednika Srbije. Repertoar pritisaka sadržavao je i fizičke pretnje meni i porodici. Nešto najgore što mi se moglo desiti odigralo se nakon što sam napustio Kosovo, pre samog početka bombardovanja 1999. Tražeći me, policija je provalila u moj stan u Prištini i odnela moju kompletnu arhivu, sve što sam do tada napisao, zabeležio, snimao i izvestio. Priznajem, to je bio udarac koji još gorko pamtim.

* Na koji način ste uspevali tokom prekida veza da održavate kontakte sa kolegama u Beogradu i drugim jugoslovenskim republikama?

– Ako želite da održite kontakte, uvek pronađete rupu u sistemu. Kad su bile prekinute telefonske linije sa Hrvatskom, odlazio sam u Skoplje koje je samo 100 kilometara daleko od Prištine da bih se čuo sa redakcijom lista Danas, za koji sam povremeno pisao. Onda je neko od nas otkrio da je moguće dobiti bilo koji broj u Hrvatskoj preko centrale u Bihaću, koji je verovatno u to doba bio pripojen Hrvatskoj. Kad su bile prekinute telefonske linije sa Kosovom dok sam se nalazio vani tokom bombardovanja, srpske kolege u Prištini (telefonske veze su bile prekinute samo Albancima) su prenosile moje poruke albanskim kolegama ili obratno. Ima nečeg u ovoj profesiji što nam razvija duboku solidarnost. Zahvaljujući njoj, uspeo sam da izvučem porodicu živu i zdravu sa Kosova, kad je tamo vladao pravi pakao, i da je preko Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Hrvatske dovedem na sigurno.

* Kakve posledice su ostavile nacionalističke politike na medije?

– Toliko su ih preobrazile, da se dan danas veliki broj medija, valjda po nekoj inerciji, oseća pozvanim i počašćenim da se nalazi na braniku domovine, prepoznajući blagovremeno opasnosti koje dolaze izvana, iz neke druge nacije, vere ili jezika. Šalu na stranu, slepo sluganstvo ostaje glavna matrica po kojoj prorežimski mediji i danas funkcionišu. Šokirani onlajn medijima i na zapećku ogromnih promena koje je internet nametnuo, ako žele i dalje da se bave uspešno ovim poslom, oni se još najsigurnije osećaju pod političkim kišobranom. Taj posao su apsolvirali još tokom raspada bivše Juge, za njega su bili dobro nagrađeni i u njemu vide spas od demokratizacije medija koju silovito nameće vladajuća elektronska medijska komunikacija i onlajn novinarstvo.

* Danas, uz posao novinara, predajete mladima. Kako oni gledaju na novinarstvo danas? Koliko se taj pogled razlikuje od onog kad ste vi počinjali?

– Mladi imaju šansu da budu bolji od nas u njihovim godinama. Ali to još nisu. Za to se treba namučiti, ali bar neće proći kroz ono što smo mi prošli. Imaju sjajne uslove da budu uspešni novinari. Na primer, pritiskom na enter istog trena mogu da pošalju ono što su napisali na kraj sveta, za razliku od nas koji smo se mučili sa pisaćim mašinama, trakama za kucanje, stenografima i teleksima. Međutim, ne vidim kod mladih puno profesionalnog entuzijazma i spremnosti za žrtvovanje. ele preko noći da postanu novinari. To je nemoguće, jer ovaj zanat traži vremena da se nauči i savlada.

* Kad govorimo o novinarskom integritetu, ako pogledate medijsku scenu Kosova, kako vam izgleda situacija?

– Profesionalni integritet je polazni korak ka nezavisnom novinarstvu. Ne možete glumiti da ste novinar. Vi to jeste ili niste, odnosno imate ili nemate integritet. Na Kosovu ne patimo od puno profesionalnog integriteta. Nemamo ni puno nezavisnih medija, iako se svi tako lažno predstavljaju. Mediji ne mogu stajati bolje nego društvo u kojem se nalaze, a društvo još prolazi kroz demokratsku tranziciju sa svežim sećanjem na rat. Plaćamo veliku cenu za to što nam gro političke elite čine generali iz rata, koji misle da imaju tapiju na glavne rukovodeće funkcije i da su državni mediji njihova svojina. Intelektualni krugovi su nam uspavani ili korumpirani po formatu koji vlada na celom Zapadnom Balkanu. Mediji se nisu baš najbolje snašli u ovom društvenom kontekstu. Opredelili su se za lakšu varijantu. Barem većina njih. Ne kopaju duboko i nisu baš preterano zabrinuti što većina građana nema jasnu sliku o onome što se stvarno događa u društvu. Mediji jednostavno ne ispunjavaju svoj glavni mandat i misiju da izbornom telu pruže na uvid punu istinu o glavnim procesima, protagonistima i njihovim zaslugama da budu ili nagrađeni ili kažnjeni na narednim izborima za njihov učinak.

Našoj borbi se verovalo

Naša borba odbranila je čast profesije u gradu koji je nakon Osme sednice postao sinonim dirigovanog i prljavog novinarstva. Na svom vrhuncu, ona se kupovala i čitala u Prištini kao i albanska štampa, naravno ne zato što je bila proalbanska, već zato što joj se verovalo.

Slepo sluganstvo

Dan-danas se veliki broj medija, valjda po nekoj inerciji, oseća pozvanim i počašćenim da se nalazi na braniku domovine, prepoznajući blagovremeno opasnosti koje dolaze izvana, iz neke druge nacije, vere ili jezika. Šalu na stranu, slepo sluganstvo ostaje glavna matrica po kojoj prorežimski mediji i danas funkcionišu.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend