25. jan 2021.

Miroslav Jovanović: Budućnost koja nikako da počne

Bilo bi dobro kada bi moglo kao u onoj pesmi koju su Arsen i Kemo napravili za Arsenovu Gabiku „Pamtim samo sretne dane“, ali mozak neće tako da selektuje događaje.

A bilo ih je i te kako, kada za 43 godine bavljenja novinarstvom prođeš Brozove stege, Miloševićeve ratove i izolaciju, izneverene nade u dosovski zaokret, pa curik u novu eru crveno-crnih, tačnije crno-crvenih. Čekajući budućnost koja nikako da počne, prođe ceo radni vek, a i biološki se polako kruni.

***

U ovom sećanju na neke sekvence iz prošlosti neću da umujem, samo ću ređati činjenice zabeležene na papiru ili u glavi. Novinarski.

***

Detinjstvo? Bajkovito! Baš u ove dane trajao je zimski raspust i znalo se – celo društvo iz kraja do deset sati sa sankama je na „startu“, pa niz strmi beogradski drum, kako su naši stari zvali stari put za Beograd. Tako do ručka, dok se sve na nama ne zaledi, pa po podne isto.

***

A leti? Po ceo dan sa loptama u Velikom parku, na košarkaškom, ili terenima Učiteljske, Tehničke, Medicinske škole… gde ima slobodnog mesta.

***

Imao sam šest godina i jedna slika mi je ostala – kao da je juče bilo. Šetao sam s roditeljima i u centru grada, ispred radnje koja prodaje tehniku, masa ljudi – i svi gledaju u istom pravcu. Priđemo, kad tamo u izlogu jedna kutija i u njoj neki mali ljudi. Otac mi kaže: „Sine, mislim da je ovo televizor.“ Vide se samo slike, a ton ne može da dopre kroz staklo izloga. Tri godine kasnije ta kutija stigla je i u našu kuću. Ei Niš, plus jedan obavezan dodatak koji se zvao stabilizator. Nešto za struju.

***

Prvi i drugi razred završio sam u barakama i skamijama pored Učiteljske škole, prve u Srbiji, osnovane 1870. godine. Treći je počeo u novoj zgradi škole „Jovan Popović“, a barake su porušene i od te građe napravljeno je dečje odmaralište na Kopaoniku. Opština Raška poklonila je Kragujevcu veliki plac, to je tada bila pustara, a danas centar hotelskih kompleksa. Kasnije je odmaralište dograđeno, ali valja ga renovirati, „ima mesta i za nešto novo, ali – nema para ili nema sluha“.

***

Posle obične grafitne olovke, u trećem razredu počeli smo da pišemo perom i držaljom. Mastilo „pelikan“ plus upijač. Najgore je kad mastilo ne otreseš dobro sa pera, pa ono kane nasred sveske. Onda udariš upijač i zakrmačiš ceo list. Kad se to desi, često je pola razreda umelo da brizne u plač.

***

Bio sam peti razred kada je kragujevački list „Svetlost“, na stranici namenjenoj deci, imao godišnji konkurs za najbolje literarne radove. Nastavnica Zora Mijović birala je naše pismene sastave i slala novinama. Objavljena je i jedna moja pričica i kad su objavljena imena nagrađenih – među njima i ja. Nagrada je bila tronedeljno letovanje u kragujevačkom odmaralištu u Gradcu na moru. Kakva radost. Ko bi tada rekao da će ta „Svetlost“ biti moja radna i životna sudbina.

***

Upisao sam Prvu kragujevačku gimnaziju (osnovanu 1835. godine), koja je bila „škola na glasu“, a i danas je. Učio sam ono što me je zanimalo, iz društvenih predmeta imao petice ili četvorke, a iz matematike, fizike, hemije – dvojke ili jedva trojke. Doduše, tada je i za trojku moralo da se zna, a ako je u razredu bilo dvoje-troje odličnih – to je bio vrh. Gledam danas, sve odlikaši. Nije „pamet“ baš tako uznapredovala, nego su se kriterijumi raštelovali.

***

Na pedeset metara od Gimnazije već sedam decenija je Dom omladine. U njemu su počinjali brojni glumci, slikari, pesnici… Uglavnom su to bili gimnazijalci. Iz generacije godinu dana starije od moje u Dramskom studiju Doma glumom su se „zarazili“ Gorica Popović i Branko Jerinić, nešto ranije Mirko Babić i Rade Marjanović, znatno kasnije Ivan Tomić, Nikola Rakočević…

***

Raritet je da je do penzije upravnik Doma omladine bio Mirko Đoković, ali zasluženo. On je nepogrešivo prepoznavao mlade talente, usmeravao ih, branio kada bi mladalačke ideje prelazile crvenu liniju Titove ideologije, obezbeđivao pare za rad… On je jedan od velikih ljudi grada, nažalost prilično zaboravljen.

***

Krajem 1971, mi smo tada bili maturanti, kroz niske prozore podruma Doma omladine počela je da dopire sjajna rok muzika. Kad se završi popodnevna smena, zastajali smo pod tim prozorima i slušali probe tada nepoznatih nam muzičara, ali ubrzo smo upoznali hromog momka iz Čačka sa gitarom (imao je onda 21 godinu), bubnjara i još jednog gitaristu. Bili su to Radomir Mihajlović Točak, Slobodan Stojanović Kepa i Zoran Milanović. Rekli su da će se zvati SMAK. Tek posle dve-tri godine izašli su na veliku jugoslovensku rok scenu.

***

Prvi dan na fakultetu. Ne poznajem nikoga, jer iz moje generacije u Kragujevcu bio sam jedini koji je upisao političke nauke. Na prvoj pauzi prilazi mi momak i kaže: „Ja sam Mića, iz Bora sam.“ Ja mu uzvratim i ispostavi se da smo obojica Jovanovići. Pitam ga: „Mićo, a kako ti je pravo ime?“ On otvara indeks i pokazuje da mu je stvarno pravo ime Mića. Nismo se kasnije nešto družili, delovao mi je tunjavo i smušeno. Setio sam ga se mnogo godina kasnije, kada su neke novine pisale o „Megatrendu“ i uz tekst objavile njegovu sliku. Opa, dokle stiže mali Mića!

***

Bio bi greh govoriti o studijama novinarstva a ne setiti se gospodina novinara Sergija Lukača. Kada smo obrađivali složenije novinarske forme (članak, komentar, reportažu), radili smo „domaće zadatke“, po nekoliko za svaki žanr i mislili da Lukač to i ne gleda. Ali, ‘oćeš. Na prvom ispitu u junskom roku, već drugom-trećem studentu koji je polagao i koji je ponešto znao iz teorijskog dela, Lukač kaže: „Kolega, ja mogu da vam dam šesticu, mogu i sedmicu, ali vam savetujem da se bavite nekim poslom koji nije novinarstvo.“ Surovo, ali iskreno.

***

Početkom drugog semestra četvrte godine Lukač nam daje zadatak da spremimo broj fakultetskog lista „Politikolog“, koji je ranije izlazio, ali je ugašen. Rekao je i ko će „brinuti“ o tome (nije pomenuo uređivanje): Zdravko Huber (moj stari dobri drug iz ovih novina), Bane Radivojša (radio u „Politici“) i ja, bez obrazloženja kako je napravio izbor. Mi se, narodski rečeno, utronjali, ali prionuli na posao, obezbedili hrpu rukopisa i, po Lukačevoj preporuci, otišli u stan Miodraga Sinđelića Sinđe (super lik, inače moj Kragujevčanin), tehničkog urednika NIN-a, da „prelomi“ novine.

***

Mi stavili sve tekstove na sto, uz neke papire na kojima smo „crtali“ rubrike, Sinđa pogleda taj naš materijal i pita nas: „Momci, je l’ vi pravite novine od sto strana ili vam je ovo za četiri broja?“ Naravno, mi pojma nemamo koliko šlajfni teksta može da se upakuje na jednu novinsku stranu formata „Politike“. Vratimo se, kratimo tekstove, neke odbacujemo, Sinđa konačno „prelomi“ i novine se odštampaju.

***

Sledi nastavak iste priče. Lukač je rekao da neće da nam se „meša“ u posao, ali da će dati svoju analizu gotovih novina. Počeo je od onoga što nije dobro, a mi „urednici“ opet se utronjali – ala će sada da nas izmaže. Međutim, bio je hepiend sa zaključkom – s obzirom da ste još samo studenti novinarstva, ove novine liče. Zdravko i Bane tada nisu bili nešto kafanski, ali ja, Čeda Barac, Sofija Pualić, Todor Peković i ne sećam se ko još, odemo u „Kovač“ i – „ubijemo se“.

***

Po završetku fakulteta nisam ni pokušao da tražim posao u Beogradu, hteo sam da se vratim u moj Kragujevac. U maju 1977. počinjem da radim u „Svetlosti“, u čijem je prvom broju, koji je izašao na Vidovdan 1935, dvadesetdvogodišnji student Ljubiša Manojlović, osnivač i urednik lista, u uvodniku napisao:

„Vremena su teška, zlo je na sve strane.

A ljudi bi hteli da bude bolje. I bore se za ostvarenje tog boljeg…

Prema svemu što se događa mi moramo imati jasan i određen stav. U prvom redu, dužni smo voditi računa o težnjama narodnih masa. Trebalo bi da njihove težnje budu naš stav, a da naš stav bude izraz tih težnji.

Svetlost je bez sredstava, njeni redaktori su siromašni ljudi. Samo, neka niko ne pomisli da nas može kupovati ili prodavati.“

***

Ja danas ništa ne bih dodao. Niti oduzeo.

***

Na pedesetu godišnjicu „Svetlosti“ (1985) zamolio sam čika Ljubišu da napiše tekst za jubilarni broj. Rekao mi je: „Lepi moj, nemoj mene da stavljaš u novine.“ Otkuda takav odgovor? Posle rata Ljubiša Manojlović živeo je u Beogradu, bavio se novinarstvom, publicistikom, a najviše satirom. Bio je dugogodišnji urednik „Ježa“. U vreme političkih čistki 1966. prinudno je penzionisan i kao autor stavljen na „crnu listu“.

***

Pomenute 1985. još nije bio politički rehabilitovan, a koju godinu kasnije rekao mi je zašto nije hteo da napiše ponuđeni tekst: „Odbio sam te da tebi ne pravim problem zato što objavljuješ zabranjenog pisca.“ Ništa mu nisam odgovorio.

***

Imao sam nepunih 29 godina kada su me gurnuli da budem glavni urednik „Svetlosti“. Ja sam se protivio, ali redakcija je to tražila. Međutim, te 1982. osnivač lista bio je SSRN, pa sam kao kandidat morao da prođem kroz sita i rešeta nekih kadrovskih komisija komiteta, SUBNOR-a, sindikata…

***

To je potrajalo više meseci, kasnije su mi rekli da je najviše zatezao partijski „bog i batina“ zvani Đota konstatacijom „šta će nam taj kurčeviti klinac“. Ipak, klinac je seo u uredničku stolicu, ali je sve vreme i pisao redovno uvodnike, a kada ugrabi vremena i druge testove. Glavni cilj bio mu je da napravi dobar redakcijski tim.

***

Kada se 1990. SSRN „utopio“ u SPS, namera političara bila je da „Svetlost“ pretvore u javno gradsko preduzeće. Međutim, redakcija je, uz upornost, pa i drskost i neke trikove, uspela to da spreči. Dobili smo status društvenog preduzeća i novine su dobile apsolutnu samostalnost i nezavisnost. Preduzeće „Svetlost“ postalo je osnivač i izdavač lista „Svetlost“.

***

U sumanutim devedesetim godinama novine su bile veliki trn u oku političarima, ne samo kragujevačkim, pa je Skupština grada, bez najave, 1. septembra 1995. donela odluku da nas „podržavi“. Mimo ikakvog pravnog osnova, smenjeni smo direktor Pavle Ćirović i ja kao urednik i doveden je SPS kadar.

***

Naravno da redakcija to nije prihvatila i tada je počela četrdesetodnevna danonoćna odbrana, nismo napuštali svoje prostorije, ne dozvoljavajući da nametnuto rukovodstvo preuzme firmu i novine.

***

Podneli smo zahtev za registraciju novog izdavačkog preduzeća i dok smo čekali da se okonča procedura izdavali smo novine „Vreme za Svetlost“. To nam je omogućio Dragoljub Žarković Žare… Bog da mu dušu prosti… koji je pre pokretanja nedeljnika „Vreme“, naizmenično sa Milanom Miloševićem, skoro dve godine pisao kolumne za „Svetlost“ – Pisma iz Beograda.

***

Četrdesetog dana našeg otpora ušla je policija i bukvalno nas izbacila iz prostorija. Iznajmili smo jednu kuću, teškom mukom, na periferiji grada i počeli da izdajemo „Nezavisnu Svetlost“.

***

Godinu i po dana trebalo je Višem privrednom sudu u Beogradu da poništi odluke o podržavljenju „Svetlosti“. Vraćeni smo u status samostalnog društvenog preduzeća i u svoje prostorije.

***

Da preživimo 18 meseci „izbeglištva“ u svom gradu najviše nam je pomogao istoričar Ivan Đurić… kandidat za predsednika Srbije na izborima 1990… koji je od 1991. radio kao profesor vizantologije na više pariskih univerziteta. On je bio iskreni prijatelj redakcije i kod Vlade Francuske obezbedio nam je veliku donaciju, novac smo dobili u kešu u Ambasadi u Pariskoj ulici. Nije nam rekao kako je to uspeo, a i sam je sa prijateljima iz Pariza prikupljao novac za nas. Nažalost, umro je 1997, imao je samo pedeset godina.

***

„Svetlost“ je privatizovana kao društveno preduzeće 2007. godine, za vreme „novodemokratske vlasti“, kada su novine prodavane kao vreće krompira na kvantašu. Većinski vlasnici postali su jedan biznismen i dvojica političara, jedan od njih je bio gradonačelnik posle pobede DOS-a 2000, ali njih nisu zanimale novine, već zgrada u centru grada, u kojoj je pored „Svetlosti“ bila i Radio-televizija Kragujevac.

***

Nisu se mešali u uređivačku politiku, odnosno redakcija to nije dopuštala, ali su se „mešali“ u finansije i firma je počela da tone, ponestalo je para i za plate.

Videvši kuda nas gazde vode, odlučili smo u redakciji, svi do poslednjeg, da pokrenemo novi list. Svi smo napisali otkaze (to je jedinstven slučaj u Srbiji, jer svuda su vlasnici otpuštali novinare), aktivirali preduzeće „Javnost“ osnovano kada smo izdavali „Nezavisnu Svetlost“ i počeli da pravimo „Kragujevačke novine“.

***

Bilo je to 2009, a naredne 2010. „Svetlost“ bi navršila 75 godina. Nažalost, nije dočekala jubilarni rođendan.

***

Vreme je prolazilo, stara dobra garda „Svetlosti“ počela je da se osipa, neki su odlazili u penziju, drugi „na onaj svet“, a para je bilo sve manje jer grad Kragujevac nijednom, iliti šest godina zaredom, nije raspisao konkurs za sufinansiranje medijskih projekata.

***

Više puta sam rekao da je Kragujevac bio kolevka našeg novinarstva (ovde je 1834. Dimitrije Davidović izdao „Novine srbske“ – prve u Srbiji), a sada je grobnica ove profesije. Mediji se gase, novinarstvo odumire… Nema mladih autora, a kako da ih bude kad nema medija, a i oni što su preostali mogu da ponude – samo volontiranje. Iskreno, žao mi je zbog toga… Mi matori osećamo grižu savesti što nismo ostavili naslednike, bez obzira ko je za to kriv.

O sagovorniku

Miroslav Jovanović bio je dugogodišnji novinar i urednik kragujevačke „Svetlosti“, a kada je ovaj list posle privatizacije počeo da „tone“, cela redakcija dala je otkaze novim vlasnicima i pokrenula „Kragujevačke novine“, u kojima je Jovanović od 2009. godine glavni urednik. Od avgusta 2018. je penzioner, sa navršenih 65 godina života i 40 godina radnog staža. I dalje se aktivno bavi novinarstvom. Rođen je 1953. godine u Kragujevcu, gde je završio osnovnu školu i Prvu kragujevačku gimnaziju, a zatim 1972. godine Fakultet političkih nauka, smer novinarstvo, u Beogradu. Živi radi u Kragujevcu.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend