10. jun 2020.

Kako smo pravili Danas u doba korone

Urednici Danasa, u specijalnom izdanju povodom 23. rođendana Danasa, pišu o tome kako je izgledalo funkcionisanje redakcije tokom vanrednog stanja izazvanog pandemijom korona virusa.

Foto: Danas

Dok se neko ne zakašlje

Piše: Draža Petrović, glavni i odgovorni urednik

Najpre smo skromno od Vlade Srbije tražili samo 20 „ausvajsa“, zvanično nazvanih „Dozvola za rad u vreme ograničenog kretanja“, što je bio minimum da bi redakcija funkcionisala, a da pritom svake večeri ne moramo da spavamo u redakciji, nego možemo ponekad da odemo i do kuće. Redakcija nisu samo urednici, novinari i prelamači, to su čuvari, ljudi iz marketinga, službe prodaje, računovodstva…

Kada je naš izvršni direktor Cvejić otišao u Vladu Srbije da preuzme „ausvajse“, vratio se sa 10 komada, koliko su nam iz Vlade odobrili.

– Da l’ ovi iz Vlade Srbije misle da smo mi kiosk brze hrane ili redakcija dnevnih novina? – pao mi je mrak na oči u trenutku, seo sam i počeo da pišem saopštenje da je Vlada Srbije faktički ugasila Danas.

Mladi Cvejić je mejlom napisao protestnu notu Vladi, a ja sam pola sata pisao zvanično saopštenje, gde sam ljutito sročio da se sa 10 „ausvajsa“ ne mogu praviti dnevne novine i da je tim činom Vlada onemogućila dalje izlaženje lista Danas.

Cvejić je onda predložio da ipak ne izdajemo saopštenje, da sačekamo malo, pa sam saopštenje pohranio na desktop računara, bilo je spremno da bude aktivirano ko u vreme kada se čekalo da umre drug Tito.

Onda su, po podne, zvali iz Vlade, čuj iz Vlade, direktno iz kabineta premijerke, da kažu kako je u pitanju nesporazum, kako će nam pod hitno odobriti bar 20 „ausvajsa“, ako ne i više.

I zvali su posle dva dana – otišao sam u zgradu Vlade trećeg dana vanrednog stanja, tamo su mi na ulazu izmerili temperaturu, nisam imao koronu bar po fantastičnom rezultatu merenja temperature, toplomer je pokazao nešto oko 36,5, službenica Generalnog sekretarijata Vlade,  koja ni po čemu ne podseća na SNS – ljubazna je, nasmejana, šarmantna i čini mi se gleda PLJiŽ –  dala mi je kovertu sa „ausvajsima“, i ja sam ih prebrojao kad sam izašao iz zgrade, umalo nisam viknuo: „Živela Vlada Srbije!“

Bio sam novinar u vreme svih vanrednih stanja u poslednjih 30 godina – tokom bombardovanja mogla je da te pogodi bomba ili Vučićev Zakon o informisanju. Tokom „Sablje“ mogao je da te pogodi Beba…

Sada je stvar bila daleko komplikovanija – mogao si da se zaraziš, da zaraziš ostale, i onda: „Zbogom, Danase, dnevni listu slavne istorije, nije te ubio ni Vučić, ni Sloba, ni bomba, ubio te jedan mali nevidljivi kineski virus.“

Najviše smo se brinuli kad se neko zakašlje.

Ali, kada je dr Kon rekao da korona ume da bude asimptomatska, merkali smo jedni druge ispod oka i bez kašljanja kao znaka za uzbunu. Maske su nam dvaput doneli neki likovi iz Vlade, koji su se pojavili u redakciji usred policijskog časa.

Vlada Srbije je očigledno mislila na nas, čak je i Ana Brnabić malo-malo mahala nekom naslovnicom Danasa na televiziji, kao dokazom da nas, valjda, treba što pre poslati u karantin.

Zato smo one poklonjene maske iz Vlade Srbije zagledali sa svih strana, ne bismo li uočili nešto sumnjivo na njima.

Nećete verovati – i razvozili smo se Vladinim kolima, s tim što je Vlada naš kolega Živanović. U tim noćima povratka kući kroz prazne ulice Beograda, nekoliko puta se desilo da nam policajci kažu: „Iz Danasa ste! Ne dajte se! Držite se!“

Dovoljan znak da smo na dobrom putu. Ni Titovom, ni Vučićevom, nego na nekom svom putu…

Tiho u potkrovlju u Alekse Nenadovića

Piše: Aleksandar Milošević, urednik rubrike Ekonomija

Korona u Danasu i dalje traje. Osim na ovaj dan kada će zbog rođendana našeg lista u redakciji biti veseli roj raznog sveta koji volimo i koji voli nas, u ostalim prilikama potkrovlje u Ulici Alekse Nenadovića u Beogradu uglavnom živi u tišini.

Od kada je 15. marta vuhanski virus Srbiju zatvorio u kuće i stanove, i prostorije ovih novina ispražnjene su od svojih, inače sasvim živopisnih stanara.

Nestali su novinari, nestali lektori, nestala uprava, administracija, portiri, baš svi su nestali. Ostala je tek šaka onih bez čijeg živog prisustva svakodnevni posao pravljenja novina nikako ne bi mogao da se privede kraju. Tu su dakle na prvom mestu bili prelamači.

Zoki, Aca, Boban, Rale i Ivan, koji od tekstova u „wordu“ (mada se u Danasu ne koristi baš word, al’ to sad nije važno) prave novinske strane da izgledaju tako kako ih čitaoci vide.

Tu je bio i Zoki iz prodaje, a noću još i Živa i Brada, tek da firma ne ostane baš potpuno prazna, ako neki preduzetnik laganije pameti pomisli da po policijskom času krene po redakcijama, s pajserom u ruci i čarapom na glavi.

Uz njih, još i urednici čija imena nećemo nabrajati, sem Vlade i Aleksandre, koji su pristali da umesto svojih šefova (odsutnih iz zdravstvenih razloga) koronu provedu na poslu, a ne u kući.

I to je to. Deset, petnaest ljudi u špicu, za novine čijim hodnicima prođe i po stotinu najrazličitijih karaktera kad je dan pun. Znači prazno.

I tiho. I sasvim, sasvim nenovinarski. I efikasno. Onako, baš efikasno.

Ova grupica što je tu svaki dan dolazila da dogovori teme, sredi tekstove, skine agencije, nađe slike i sve to posloži u proizvod koji zovemo novine, stalno se šalila na račun onih drugih koji su ostali po kućama, da ih odande nikad nećemo ni vratiti nazad.

Dobro njima tamo, dobro i nama ovde. Sve na vreme, bez rasprave, prepirke, sujete, negodovanja. Bez kafe i odugovlačenja, razglabanja i dangube.

Tiho i efikasno, kao neki mehanizam, nekakav čelični stroj koji ne zna za drugo nego da na jednom kraju primi sirovinu, a na drugom izbaci gotovu stvar.

U tom jednom pogledu, počeli smo da ličimo na ove neke „moderne“ medije u kojima se novinarstvo meri brojem objava, a uspeh brojem klikova. Više fabrike nego novine.

Ne primeti se to na prvi pogled, pa čak možda uopšte.

Ali redakcija nije fabrika.

Nije skup ljudi i mašina tek mehanički sabranih da pod istim krovom svaki uradi svoj zadatak, posao preda sledećem u lancu, on sledećem i tako do kraja proizvodnje, ne mešajući se jedan drugom u rad i ponavljajući isti posao od devet do pet.

Redakcija je drugo.

I kašnjenje s rokom, i rasprava i sujeta i danguba i kafenisanje. I sve to negodovanje, natezanje i nadmudrivanje. Redakcija je interakcija, razgovor, razmena ideja, sudar mišljenja i ličnosti, argumenata i temperamenata.

To je živ i vrlo bučan organizam i nipošto, nipošto nije fabrika. Redakcija je kolektivni duh. A može li biti kolektivnog duha ako nema kolektiva?

Samo kao takav intelektualni luna-park, redakcija dobro služi čitaocu. Zato dugoročno izolacija šteti svima nama. I urednicima koji se odmaraju od novinarske neposlušnosti i novinarima koji se odmaraju od uredničkih fiks-ideja.

I mada je dobro što niko nije baš potrčao nazad u redakciju sad kad je ukinuto vanredno stanje (jer, evo, korona opet hvata zalet), jednom kad sve ovo prođe, ipak ćemo morati da se ponovo okupimo, pa sa Kaćom i Gojkom, Banetom i Stošketom, sa Cecom, Čong, Marjanom i Vesnom, svi polako na radne zadatke. Ali pre toga, naravno, u Lovac.

Biciklom „kroz“ policijski čas

Piše: Jasmina Lukač, urednica rubrike Politika

Možda bi u nekoj udobnoj redakciji dnevnog lista u nekom mirnijem delu sveta poput severne Evrope ili Novog Zelanda pravljenje novina u situaciji pandemije bilo ozbiljan i nesvakidašnji izazov.

Moram da priznam, barem meni, a sigurna sam i glavnom uredniku Danasa Dragoljubu Petroviću, vanredno stanje ne predstavlja neku posebnu novost.

Jer, mi smo u toj novinarskoj generaciji koja je samo za vanredna, ratna i izuzetna stanja i znala. Ko je radio od početka 90-ih u srpskoj štampi, drugim rečima, ni pakao mu neće teško pasti.

„Borbeni zadatak“, a i glavni urednik i ja smo počeli da radimo još u crvenoj devetomartovskoj Borbi, mora da bude ispunjen: novine moraju da budu odštampane i razdeljene.

Internet može da bude odsečen, televizije mogu pasti pod cenzuru, sve može da gori, ali oni koji sutradan budu mogli da se kreću i da izlaze moraju da imaju mogućnost da kupe novine, kako bi saznali šta se dešava.

Vrhunac te brzine i uigranosti imali smo kada su ispred Skupštine u isto vreme održani skup pristalica Boška Obradovića i kontramiting Srpske napredne stranke.

U večernjim časovima pristalice su se još uvek razilazile, a Danas se već prodavao na Terazijama, frišak od štamparske boje, sa opširnim izveštajem o tom događaju i fotografijama, preko cele strane.

Sutradan smo se šalili da radimo kao da smo u 1929. i štampamo naslovnu „Kralj Aleksandar uveo diktaturu“, koja se odmah raznosi od Slavije do Knez Mihailove.

U tom zaustavnom vremenu radila su se večernja obraćanja sadašnjeg vladara Aleksandra, odnosno predsednika Vučića, tokom vanrednog stanja.

Slušajući direktan prenos, ono što stigne da se zapiše, zapisano je i bez doterivanja pravo u štampu za sutradan, preko cele strane, opširno.

Profesionalno je zanimljivo da vlasnici i predstavnici dnevnih tabloida koji su imali potrebu da lično sede u prvim redovima na tim predsednikovim obraćanjima, sutradan su u novinama imali samo šture kratke Tanjugove verzije.

Nisu se usuđivali da budu izveštači, kao što se njihovi listovi i ne usuđuju da budu novine.

A posebna privilegija kad izveštavate i radite tokom vanrednih i kriznih stanja jeste mogućnost da vidite ono što drugima nije pristupačno.

U mom slučaju tokom dolaska i odlaska biciklom na posao, kako izgleda pust grad, čini se kao u filmovima o propasti sveta.

Ali, zapravo uopšte nije bilo tako, naprotiv, uprkos pustim ulicama, život se osećao na sve strane, prisustvo ljudi, njihovi glasovi iz stanova, ptice i sitne životinje po trotoarima i kolovozima…

Policijske patrole su menjale rutinu, nekad ih nije bilo ni na velikim punktovima kao što je Brankov most, nekada su „iskrsavale“ iz malih uličica niotkuda. Dokumenta su kontrolisali profesionalno i na početku revnosno, da bi tokom trajanja vanrednog stanja uglavnom propuštali novinarku na biciklu mahanjem ruke.

Da, najzad, novinari su imali priliku da rade od kuće, spoznavši kako je nekad izgledala dobra karijera, kada se radi kao dopisnik iz neke metropole, bez kancelarijske obaveze rada u redakciji.

Nekada kada su novinari bili drugovi ili gospoda, a ne puki medijski prekarni radnici.

Ako vrata škripe, daj im morfijum

Piše: Miloš Mitrović, urednik spoljnopolitičke rubrike 

Vlada Republike Srbije, dozvola za rad u vremenu ograničenog kretanja.

To piše na plastificiranim karticama, nalik bankarskim, koje smo mi novinari koristili u vreme vanrednog stanja.

„Haos, čoveče, osećam se kao Skali, voze me kolima s posla i na posao, pandurima samo pokažem karticu“, rekla je koleginica. „Ja bih prevrnula grad da to imam“, kaže mi drugarica.

Ne mogu da kažem da sam se osećao kao Molder. Osećao sam se, štaviše, kao gilipter, baš poslednjeg dana vanrednog stanja i policijskog časa.

Pešačim preko tramvajskog mosta ka Novom Beogradu, dok mi u susret ide, brzinom bicikla, policijski džip sa čijeg me zadnjeg sedišta posmatra jedan pripadnik patrole razrogačenih očiju i poluotvorenih usta. I ne kaže ništa.

Vraćam se preko Brankovog mosta, kad isti taj džip ovaj put ide ka Novom Beogradu. Prosto sam osetio policijski pogled na sebi, iako nisam mogao da ga vidim, i pomislio „ovi će sad da se okrenu i da me startuju“, što se i dogodilo.

„Šta se radi?“ „Evo, vraća se s posla.“ „A šta si malopre radio na Sajmištu?“ „Nisam bio na Sajmištu, išao sam dalje“, kažem pružajući legitimaciju iz Dosijea iks. „Pa šta radiš tamo? Gde živiš?“, pita me policajac dok čekam naredno pitanje koje će glasiti „ko je zapalio žito“. Onda nastupa njegov dobri kolega, vrati mi karticu i kaže „prijatno“.

Srećom me nisu pretresli i našli jaja koja sam ukrao iz kokošinjca na Sajmištu.

Pitao sam se hodajući pustim ulicama, sa karticom u džepu, je li to što imam dozvolu uopšte privilegija. Mislim kako je jedan svet na ulicama, a drugi zarobljen u stanovima.

Gledam pustoš u Knez Mihailovoj, besmisao zastava na pola koplja na zgradi Akademije, dok u jednom trenutku ne ugledam neku priliku u daljini.

Žena neka, koja kad mi je već prilično blizu raščepi usta najviše što može i kašlje. Bez ruke, bez maske.

Pomišljam da je to njena odbrana tobožnjom zarazom od neznanca ko zna kakvih namera.

Dok je stvarnost napolju asocirala na naučnu fantastiku, u redakciji je već prvih dana pandemije prizvan horor filmske Variole vere.

Svako ko se sunčao, u odeći, razume se, na terasi u našoj firmi „glumio je Diklića“, odnosno nesrećnog Duška, zaljubljenog u lepu doktorku Danku, koji je na krovu bolnice stradao od moždanog udara, pošto mu je sunce udarilo u glavu.

Našli su se kandidati i za našeg Čoleta, filmskog negativca, upravnika bolnice koji u strahu od bolesti ne mari ni za pacijente, ni za ljubavnicu.

Pošto je pandemija, iako ne zvanično, prošla, na kraju nam je ostao samo naš Redžepi, odnosno vrata terase koja je kolega tako nazvao jer ga njihova škripa podsećaju na jaukanje hadžije iz filma koji je virus doneo sa Bliskog istoka, nultog pacijenta od kojeg je infekcija krenula.

Kad se vetar razduva ili počne kiša, dajemo Redžepiju morfijum, to jest zatvaramo vrata.

Kako ne spadam u, kako se to kaže, rizične grupe, za koje je virus korona posebno opasan, ne mogu da kažem da sam se preterano bojao bolesti.

Dobro, možda prvih nekoliko nedelja pošto mi se koža ruku osušila od čestog pranja, ko u Čoleta.

Veća opasnost za nas nerizične su, na primer, bile svakodnevne konferencije za novinare tokom pandemije, posebno kada se na njima pojavljivao predsednik koji nije dobar za zdravlje. A slušaš ga sa redakcijskog TV-a. Šta ćeš, takav je posao.

Ipak, jedan kolega nije propuštao da gleda konferencije, jer ga je, kako kaže, jedna osoba koja se na njima pojavljivala „uznemiravala“.

Zavali se čovek u fotelju i gleda TV kao hipnotisan. Koja osoba, pitate se? Nije predsednik. Nije ministar Lončar. Nije dr Kon. Nije dr Stevanović. Nije dr Tiodorović.

Rekli su nam da čuvamo one kartice, ausvajse kako smo ih nazvali. Možda zatrebaju za neki drugi film.

Huk grada zamenila tišina

Piše: Aleksandar Roknić, urednik rubrike Društvo

Vanredno stanje je u slučaju Danasa, naročito od dolaska naprednjaka-radikala na vlast, u stvari redovno, tako da ni ova situacija sa virusom nije uspela to da poremeti. Samo smo se drugačije organizovali, sveli rad redakcije na najneophodnije urednike, prelamače i prodaju.

Ukupno desetak ljudi.

Novinari su svoj doprinos davali od kuće.

Prošao je Danas kroz razna stanja – od zatvaranja redakcije u vreme NATO bombardovanja od ove manje-više iste ekipe koja je na vlasti u Srbiji poslednjih osam godina, preko ubistva prvog demokratskog premijera Zorana Đinđića, čijem su se ubistvu bolesno radovali (!) da bi se sad isto tako bolesno kleli u njega a Đinđićevi bivši saradnici krenuli sadistički i perverzno da uništavaju celokupno njegovo nasleđe oličeno u Demokratskoj stranci.

Sve istovremeno slaveći Đinđića kao velikog političara! Valjda jer je mrtav pa im ne smeta u temeljnoj razgradnji demokratskog poretka.

O demokratiji u Srbiji, nepostojećem parlamentu, Ustavnom sudu, kritičkim medijima – RTS-u koji je uvreda i bruka i sramota za svakog iole razumnog stanovnika Srbije, deaktiviranim i blokiranim institucijama koje su za ovu vlast potpuno nepotrebne sem kad potvrđuju njihove odluke ali ne i rešenje za probleme građana, nema ni potrebe govoriti.

Jedini problem koji Danas od dana osnivanja davne 1997. godine ima s vlašću oduvek je bila – istina.

Svaka vlast je prilično bezočno i besomučno lagala, kršila zakone države koju vode, zataškavala, prikrivala, a mi sve to otkrivamo, ukazujemo, insistiramo, upiremo prstom u odgovorne i najgore po njih – sve to objavljujemo.

U takvom stanju demokratije Srbiju je zadesio i „najsmešniji virus u njenoj istoriji“, pa je uvedeno vanredno stanje a celokupna nacija zatvorena, kao što znamo.

Ukratko:

Najviše mi je smetalo što je Beograd bio sablasno prazan, bez ljudi i što nisam mogao da vidim prijatelje. Zgrade i prazne ulice iovako ništa ne znače.

Najviše me je nerviralo kada je vojska sa kalašnjikovima i pre uvođenja vanrednog stanja izvedena na ulice gradova Srbije. Valjda da nas čuva od virusa (istine).

Najviše me obradovalo što su ljudi ponovo počeli da traže proverenu i tačnu informaciju. To naravno ne znači da će se kad sve ovo prođe vratiti profesionalnim medijima. Opet će pre da idu u tabloide i da od njih očekuju pomoć, pošto njih istina i profesionalna novinarska pravila ni na šta ne obavezuju.

Nervirali su me  tabloidni sejači mržnje i ulizivačka pitanja koja su postavljali na konferencijama za novinare, na kojima njima nije bilo mesto, da bi diskreditovali profesionalne medije kao izdajničke, jer kritikuju vladu koja se od početka blesavo i maloumno sprdala sa smrtonosnom epidemijom. Istovremeno sam se smejao pitanju na RTS-u postavljenom precedniku vaskolikog svemirskog universuma – kada će Srbi ponovo moći da igraju kolo?!

Nije mi prijalo i to što je zaglušujući huk grada zamenila potpuno neprirodna tišina.

Svidelo mi se što su ljudi počeli da se ponašaju distancirano, jer su iovako glumili srdačnost, pa je sve dobilo pravu meru. U suštini, jako su se uplašili.

Dopalo mi se i što su političari najzad počeli da nose maske koje su me podsetile na brnjice, ali ih to svakako nije zauzdalo da ne lupetaju raznorazne budalaštine i novinare državnih i provladinih medija da im se maloumno dive.

Nisam očekivao da će me svakodnevna rutina odlaska na posao zapravo potpuno izbaciti iz koloseka, toliko da mi je neko rekao da je sad 2034. godina, samo bih slegao ramenima i nastavio dalje bez udubljivanja u detalje.

Razveselio me neki klinac koji je zatvorio oca na terasi i nije hteo jako dugo da otvori, ni pored pretnji i ulagivanja.

Zapanjilo me je to što su se državne institucije odmah po proglašenju vanrednog stanja zatvorile u sebe, što uostalom decenijama jako uspešno rade. Građani im ni ne trebaju. Može neki slogan na ulazu u državne institucije – Postojimo za sebe i rodbinu a vi nas plaćate. Ahahah.

Najviše me je nasmejala moja majka koja me je, kad sam joj rekao da se predviđa da će se epidemija uskoro preseliti u Afriku, ljutito prekinula i rekla – Pa ja te pitam šta ima novo, a ti mi kažeš ništa!

Rastužio me je komentar neke penzionerke da su korona virus naučnici i političari napravili da bi se „rešili nas penzionera“.

Ono što je pokazalo ovo vanredno stanje je da prodaja Danasa nije pala uprkos epidemiji i da su „danasovci“ od daleko čvršćeg materijala nego što iko može da pretpostavi. I zato, srećan nam 23. rođendan (moj srećan broj :-)) i povratak u redovno vanredno stanje!

Od crnog jaguara do šipke

Piše: Aleksandra Ćuk, v. d. urednice rubrike Kultura

U početku je bilo grozno, usledila je faza: „ček, ovo i nije tako loše“, zatim period kao da sam rođena u vanrednom stanju, da bih u završnici jedva čekala da neko svira kraj.

Ne da bih se vratila na staro, nego da bih otvorila neko sveže životno poglavlje. Činilo mi se da bi to bilo moguće čak i ako bi se mere i običaji koji su zaživeli tokom vanrednog stanja zadržali u redovnom. Posebno oni koje su se ticali prevoza i fizičke distance.

Šta bi mi falilo da me od kuće do posla i natrag vozi Car go umesto da se zlopatim po autobusima, da su mi, to jest, nama u kulturi dostupni sagovornici kao za vreme izolacije jer tada više nisu mogli da se vade da su na snimanju, da imaju probu, da su na turneji ili prosto u gužvi.

Da ne govorim da su ovi karantinski intervjui otvorili vrata prisnijoj komunikaciji pa bismo razgovor završavali razmenjujući tople reči kao da smo familija – „čuvajte se“, „čuvajte se i vi“…

A tokom prvog kolegijuma, kada smo još uvek svi bili zblanuti i procesuirali to da ćemo se nas desetak gledati svaki dan do daljeg, počela sam da prebiram po glavi, a bogami i prognoziram da ovako šarolika struktura ljudi ima dobre šanse da se međusobno poubija pre nego nas dokači korona.

Meni su recimo prvi na spisku bili urednik društva Roki, s kojim sam pride i putovala do posla i natrag zato što je tvrdio da se kovid 19 ne može preneti preko čvrstih površina iako je tada svugde pisalo drugačije, drugi na listi bio je prelamač Ivan, koji je umišljao da je duhovit kad kaže da ima koronu lajt.

Za nekog ko je tokom vanrednog stanja imao ukupno četiri puta simptome nove zarazne bolesti kao što je recimo sa mnom bio slučaj takva vrsta bezbrižnog stava je bila nedopustiva.

Opsesivno sam prala ruke do krvi, prvih dana nisam ni sa kim delila hranu jer bi takva transakcija podrazumevala ozbiljne količine alkohola, a u kuću sam ulazila i izlazila kao nindža prestravljena pri pomisli da bih mogla da zarazim one koje najviše volim.

Šetnja psa po novim merama, kupovina u prodavnici, „šoping“ u apoteci, te podizanje penzije za roditelje u najkraćem bi se mogli opisati kao operacija trijumf ako vam radno vreme počinje u podne, a završava u devet uveče. Ali i na to sam se navikla.

Ušla sam u rutinu, opustila se.

U „Danasu“ smo vredno radili ali smo se često od muke i šalili. Jedno vreme smo umišljali da u osam uveče tapšu nama kao i medicinarima jer smo na vreme završili strane, a film „Variola vera“ sa svojim junacima nam je sve vreme bio nepresušna inspiracija.

Meni je bilo najkomičnije kad bi me neko pohvalio da sam na „prvoj liniji fronta“ zato što radim u redakciji, a ne od kuće. Dok sam uzvraćala femkajući se „ma, hajde…“ mislila sam se u sebi – kad bi samo znali koliki sam hipohondar nikad mi tako nešto ne bi kazali.

Znala sam da neće dugo trajati lupanje u šerpe, ali sam se nakratko osetila živom kad sam s naše terase u „Danasu“, gde smo najčešće držali kolegijume, duvala u pištaljku.

Tu, na terasi je stiglo i proleće kad je procvetao iris u saksiji. Vremenom se ispostavilo i to da je Roki što se tiče prenosa virusa ipak donekle bio u pravu, da je Ivan talentovan za muziku i da su mi sve kolege i u redakciji i od kuće baš super. Srećna okolnost je bila i što nam se pokvarila centrala tokom vanrednog stanja pa smo se odmorili od svih onih ludaka koji bi nas inače zvali.

Konstatovala sam i da u vreme policijskog časa Beograd ima optimalan broj stanovnika za nekog ko se umorio od buke i gužve, da mi ljudskije izgledaju susreti sa psima i pticama nego sa pomahnitalom ruljom u redovnom stanju, a noću kad nas je zaustavljala policija da nam traži „ausvajse“ na vrh jezika mi je bilo da izgovorim ono što sam oduvek želela da budem i da kažem: „I am special FBI agent, Scully.“

Ali nisam, niti ću ikad biti hrabra Skali, a još mi je teže što ne mogu da zamislim da će mi se ikad više desiti kao prvog dana vanrednog stanja, kada me je zbog nedostatka običnih vozila, Car go ispred zgrade sačekao crni jaguar njihove biznis linije s vozačem u crnom odelu, s kravatom i tamnim cvikama za sunce da me vozi na posao.

Sve se opet vraća u nenormalu, a ja u pedesetdevetku na šipku.

Holivudsko veče u Beogradu

Piše: Vlada Živanović, v. d. urednika rubrike Sport

Aleksandar Milošević i Aleksandar Milošević nisu blizanci, nisu ni braća, niti uža ili šira porodica, već kolege koje dele isto ime i prezime i rade u dnevnom listu Danas, što je verovatno nezabeleženo u novijoj istoriji novinarstva.

Prvi je grafički dizajner koji je zadužen za prelom teksta, a drugi je urednik ekonomije, ili je možda obratno.

I ja ih takođe mešam iako ne liče, jer neretko kad hoću da preko telefona pričam s jednim ispostavi se da sam u stvari pozvao drugog.

Osim imena, prezimena i firme u kojoj rade, Aleksandrima je zajedničko i to što žive u Zemunu, na razdaljini vazdušnom linijom ne većoj od kilometra.

Možda jedan za drugoga nikad ne bi ni saznali da Aleksandar drugi nije posle Glasa javnosti došao da radi u Danas, ili je to u stvari Aleksandar prvi, mada nije ni bitno za dalji tok priče.

Elem, Aleksandri, ili Ace kako ih obojicu zovemo, važni su zbog toga jer sam ih u takozvanoj „zemunskoj turi“ redovno vozio kući s posla u vreme vanrednog stanja, odnosno zabrane kretanja.

Oni su mi uz šefa preloma Zorana Spahića bili posebno dragi jer su mi omogućavali da se provozam širim krugom Zemuna u kome sam odrastao, od Tošinog bunara, preko bivše Ulice Jakuba Kuburovića, kroz Novogradsku, pa nekad Glavnu, nekad Vrtlarsku, kako mi kad bilo draže za povratak kući.

Kada Spahića usput „izbacimo“ na Novom Beogradu, Ace bi ostale da sede na zadnjem sedištu i uživaju kao u taksiju, ili „kao u Car go“, što Aca drugi voli da kaže.

Jedne na prvi pogled uobičajene večeri krenuli smo od Studentskog grada Tošinim bunarom ka srcu Donjeg grada Zemuna kad mi se ispred šoferšajbne kao u holivudskim filmovima, uz škripu kočnica, nije ukazao policijski auto.

„Punto“ sa upaljenim rotacionim svetlima mi je tako naglo preprečio put da sam se jedva zaustavio a da mu se ne nabijem u zadnja vrata.

Mene je od direktnog udarca u volan i staklo spasao pojas, a Ace su se bogami nazad dobro istraumirale jer nisu imale običaj da koriste isti.

Iz policijskog auta istrčala su trojica uniformisanih službenika, od kojih je najmlađi odmah posegao za kvakom mojih vrata, verovatno u nameri da me fizički izvuče napolje. Međutim, to mu nije pošlo za rukom jer je moja „dačia“, kao i većina automobila u 21. veku, imala automatsko zaključavanje vrata, te je morao da pričeka sekund-dva dok nisam otvorio prozor.

„Jesi li slep, jel vidiš rotacije, jesi normalan?“, počeo je da se dere vidno nervozni (poznati pisac i kolumnista Danasa Svetislav Basara rekao bi u ovoj situaciji: nakurčeni) policajac. „Ne znam o čemu se radi“, u čudu sam odgovorio: „nisam ništa nepropisno uradio.“ Nisam ni završio rečenicu, a usledilo je novo pitanje: „Ma jel vidiš ti rotacije, ludače, jel treba da te jurimo?“

Sad nakratko moram da zastanem radi objašnjenja za većinu koja nije imala privilegiju da se vozi ulicama u vreme zabrane kretanja.

Svaki, ali bukvalno svaki policijski automobil je u noćnim satima imao upaljene rotacije, a praksa je bila da kada želi da te zaustavi nakratko uključi „tino-nino“ sirenu ili ti ablenduje ili ti jednostavno priđe paralelnom vožnjom i pokaže ti rukom ili palicom da staneš.

Da ironija bude veća, svi koji voze znaju da su u Tošinom bunaru, na potezu od Studenjaka do Ulice Pariske komune, semafori toliko neusklađeni da te novi zaustavlja posle razdaljine od samo par stotina metara, te da nisi ni u mogućnosti da doguraš dalje od druge brzine pre nego što ponovo počneš da se zaustavljaš, što u startu osporava hipotezu službenog lica o nekakvom jurenju.

„Pa svi imaju rotacije, a on nije vozio ni 40“, ubacio se jedan od Aca otpozadi u nadi da će njegova potvrda moje normalne vožnje imati uticaj kod besnog službenog lica.

„Nije bitna vožnja, jel imate uopšte dozvole za kretanje?“, nastavio je policajac pretećim tonom, a mi smo na to odmah svi izvadili plastične kartice koje nam je kao novinarima izdala Vlada Srbije. „A ti si pres ili vozač?“, pitao je policajac, pošto je na legitimacijama pisalo „press“.

„Ja sam novinar koji vozi kolege kući“, odgovorio sam. „A vi, vi ste svi iz presa?“, pitao je Ace, na šta su i oni odgovorili potvrdno.

„To su novinari, nema šta, idemo“, uhvatio je jedan od kolega mladog policajca za rame dajući mu znak da se vrati u auto.

„Pazi šta radiš ubuduće“, preteći mi se ovaj obratio dok se okretao: „Ne smeš tako da se ne zaustaviš.“

„Ne znam o čemu pričate, niste ni bili iza mene kad sam krenuo na semaforu, a možda vas nisam primetio jer sam umoran“, odgovorio sam.

„Svejedno“, bile su mu poslednje reči dok su ga kolege autoritativno ubrzavale da uđe u auto jer su smatrale da su s nama završile.

Policijski „punto“ odmah se udaljio dok smo mi ostali u tišini još par sekundi pre nego što smo prasnuli u smeh.

„Šta je ovo bilo, prljavi Hari stil?“ dobacio je jedan od Aca povećavajući dozu smeha do maksimuma.

Ni pre ni posle te večeri nismo imali nijednu neprijatnost sa policajcima koji su nas, radeći svoj posao, uredno zaustavljali na uobičajenim punktovima raspoređenim po gradu. Već sutradan nam je na mostu Gazela jedan mladi policajac odmah dao znak da krenemo ni ne gledajući akreditaciju koju sam izvadio da mu pokažem.

„Dobro, dobro, novinari, samo napred“, odgovorio je dosadnim tonom.

„Ovaj ili ne zna kako se radi posao ili nije imao iste učitelje kao onaj od juče“, prokomentarisao je Aca prvi.

Poređenje postupanja policajaca sa onim iz „holivudske večeri“ postalo je konstantno, ali novih filmskih zaustavljanja više nismo imali.

Dugo smo, sve do kraja vanrednog stanja, nagađali da li je trojka koja nas je „startovala“ pronašla onoga koga je zapravo tražila te večeri, a možda su i oni takođe razmišljali o nama, da li smo ih izigrali sa propusnicama koje smo imali.

Istina je negde tamo…

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend