13. dec 2016.

Konferencije za štampu Aleksandra Vučića: Anatomija izokrenutosti

Mesto: Beograd Datum: 11.12.2016 Dogadjaj: POLITIKA - izjava za novinare predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vuèiæa tokom posete gradilištu Beograd na vodi Licnosti: Aleksandar Vuèiæ, Siniša Mali

Foto: Fonet / Vlada Srbije / Slobodan Miljević

Za istoričare marksizma Marks je bio taj koji je Hegela (koji je do tada valjda dubio na glavi ) uspravio na noge. Za razliku od Marksa, srpski premijer Aleksandar Vučić je – takođe u domenu duhovne akrobatike – učinio nešto obrnuto. Oglušavajući se u potpunosti o pravila konferencije za štampu, on je dijalog vlasti i novinara naglavačke izokrenuo.

Umesto da odgovara na pitanja, premijer je taj koji propituje. Kao da promena uloga nije dovoljna, on sebi daje za pravo da ocenjuje karakter pitanja, njihovu osnovanost i skrivene pobude i čak moralnu i političku podobnost novinara koji ih postavljaju.

Ne čudi otuda da konferencije za štampu ponekad više liče na isleđivanje nego na raspravu u kojoj obe strane uživaju ista prava i poštovanje.

Odsustvo ravnopravnosti sagovornika za neizbežnu posledicu ima da se nezadovoljstvo ispoljava na paradoksalan način. Umesto da se ispitivač ljuti zbog nepotpunog i nejasnog odgovora ili zbog njegovog izbegavanja, ispitanik se vređa zbog – po njegovoj oceni – nepodobnih pitanja.

U skladu s takvim naopakim shvatanjem same prirode konferencija za štampu (uključujući i poslednju na gradilištu Beograda na vodi) premijer ih često koristi za duge monologe u kojima govori o temama koje je sam izabrao, a ne o onima o kojima je pitan. (Ma koliko je modelirali svetski stručnjaci za marketing, u pomenutoj retorici se još uvek jasno prepoznaju zaostali kodovi radikalske šešeljovske škole u kojoj se svaki povod koristi za obračun sa političkim neistomišljenicima).

Za konferencije za štampu otkako postoje važe ista, jednostavna pravila: novinari pitaju, a predstavnici vlasti odgovaraju. Samo o onome o čemu su pitani. Nije uobičajeno, a ni pristojno, da se govori o nečemu trećem, čak ni kada govor o tome ima vid melodramskog, ganutljivog ispovedanja

Takvom ponašanju u velikoj meri pogoduje i televizijska režija (da li samo televizijska ?) u kojoj se – kako da verujemo da je i to slučajno – čuje i vidi jedino premijer, ali ne i novinari koji se nerazgovetno oglašavaju iz nevidljive, pustošne anonimnosti.

Narušavajući ustaljene – takoreći kanonske – obrasce međusobne komunikacije, obraćanje javnosti se na taj način pretvara u monodramu u kojoj su drugi a naročito drugojačiji glasovi ne samo nepoželjni već i suvišni.

Netrpeljivost prema dijalogu – da i ne govorimo o osporavanju – vidljiva je i u omalovažavanju i nipodaštavanju novinara čija pitanja nisu po volji glavnom akteru ili u negativnoj kvalifikaciji medija za koje izveštavaju (kako se poslednji i ne prvi put čulo, televizije N1, na primer).

Za takav odnos donekle su krivi i sami novinari koji se ne usuđuju da premijeru jasno stave do znanja da kao najviši predstavnik izvršne vlasti ima obavezu da odgovara na sva pitanja, takođe i ona nepoželjna.

Za konferencije za štampu, uostalom, otkako postoje, važe ista neizmenjena, sasvim jednostavna pravila: novinari pitaju, a predstavnici vlasti odgovaraju. Samo o onome o čemu su pitani. Nije, drugim rečima, uobičajeno, a ni pristojno, da se govori o nečemu trećem čak ni kada govor o tome ima vid melodramskog, ganutljivog ispovedanja.

Kako je, tada, moguće da se novinarski esnaf miri sa stanjem u kome je osnovni mehanizam opštenja vlasti sa javnošću izvrnut na glavu? Da nema baš nikoga ko će upozoriti na to da konferencije za štampu imaju smisla jedino ako se poštuju utvrđena pravila koja se ne mogu proizvoljno menjati samo zbog toga što se premijeru ne dopadaju pitanja. Ma šta o njima mislio, njegova je obaveza prema javnosti da na njih odgovori.

Od novinara, makar donekle, zavisi da li će konferencije za štampu povratiti smisao, a oni sami samopoštovanje. Da li će se naglavačke izokrenut dijalog ponovo postaviti na noge. Nema drugog koji će to umesto njih učiniti. Za razliku, najzad, od novinara koji su ovde, Godo nikada neće doći.

4 komentara za: “Konferencije za štampu Aleksandra Vučića: Anatomija izokrenutosti

  1. Coyote Nervosius

    Kao prvo, većina „novinara“ nisu ni novinari, jer nisu išli ni u jednu školu gde bi učili bilo šta o tome, nego stavili novinarsku karticu na sebe i to je to. Tako se ne postaje novinar. Tako se ne stiče novinarski kodeks.

    Drugo, ako je sazvana konferencija za štampu, povodom određene teme, a da novinari poštuju novinarski kodeks kojeg nemaju, onda bi pitanja bila samo iz zadate teme, a ne teme koje „novinarima“ padnu na pamet.

    Treće, toliko je providno, da samo što „novinarima“ ne izbije oko. Ni trunke istraživačkog rada, dolaze sa pripremljenim pitanjima, koja uopšte nisu njihova pamet, nego pamet „urednika“ ili nekog trećeg.

    13. dec 2016. at 23:33
    • Brana

      Novinari na konferenciji za štampu pitaju šta oni misle da treba da pitaju i iako postoji tema, ne moraju da je se pridržavaju, tako je i u Beloj kući i u Bundestagu, tako treba da bude i ovde. Jedino što je pitanje profesionalnosti je da se funkcioneru ne postavljaju pitanja koja izlaze iz njegove nadležnosti (ma da mogu da ga pitaju za komentar kao građanina) i da ne budu neetična (pitanja o privatnom životu i sl.).
      To su osnovne stvari, zaista. A to kakvi su novinari ne bi smelo da ima nikakve veze sa ponašanjem premijera, on je biran na funkciju i treba da se ponaša dostojanstveno, novinari nisu. Osim toga, on odlepi kada mu neko postavi pravo novinarsko pitanje, umesto onog koje je naručio njegov tim, nisam primetio nepristojna pitanja na njegovim KZŠ, samo mnogo naručenih.

      20. dec 2016. at 14:30
  2. kobe bryant

    Coyote Nervosus, verovatno si u pravu što se tiče novinara. Današnji novinari nisu baš reprezentativni uzorak svoje profesije, ali dozvolićeš, ni naš premijer nije oličenje manira, finoće, kulture dijaloga – na kraju krajeva. Tako da…kakav premijer takvi i novinari. S tim što ipak premijer treba da pokaze svojim primerom kako se treba ponašati. Što veća funkcija, to veća i odgovornost.

    16. dec 2016. at 19:40
  3. olivera

    Znaci, koliko sam razumela, novinari su problem, a ne vlast? Novinari su krivi za sve, za svu bedu u kojoj narod zivi, za velike kradje i lopovluke vlasti, za sve „piramide“ i obmane….Novinare na sud! Treba ih kazniti i oduzeti im nelegalno stecenu imovinu! Kad bi se salili! Ne zaboravite, riba smrdi od glave, a…..Ne radite to, molim vas!

    21. dec 2016. at 21:53

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend