21. jun 2021.

Mihajlo Kovač: Slugeranja je mnogo, ali to nisu novinari

Mihajlo Kovač rođen je u Subotici (9. februara 1946) gde je i maturirao. Na Fakultetu političkih nauka u Zagrebu stiče zvanje diplomiranog politikologa, a novinarstvom je počeo da se bavi (1970) u Politici.

Snimak ekrana, YouTube

Krajem sedamdesetih godina prošlog veka vodio je i uređivao Beogradsku hroniku u RTB, gde je kasnije sedam godina (1986 -1993) proveo u Informativnoj i Spoljnopolitičkoj redakciji, a poslednju godinu karijere radio je u RTS, kako se otad zove nekadašnji TV Beograd. Jedan „mandat“ (1980-1984) uređivao je Dugu, bio je narodni poslanik, radio u Ujedinjenim nacijama (1994-2000), bio (2001-2005) ambasador SR Jugoslavije u Austriji. Ovaj pešadijski rezervni kapetan I klase (JNA) svira i nekoliko instrumenata. Kako ga je svojevremeno predstavljao kolega Rade Radovanović, svoj život je video kao „polifoniju muzike, novinarstva, politike i diplomatije“.

Mihajlo i ja se znamo gotovo pun radni vek i tokom ovog razgovora nećemo se persirati, po cenu da me neko ne usporedi sa kolegom-politikantom s jedne nazovi televizije.

DOSIJE: Krenimo od Subotice, velike četvorosobne kuće porodice Kovač u Kertvarošu, kvartu kuća sa raskošnim baštama i vrtovima, pedeset ari placa, voćnjakom, povrtnjakom, pomoćnim zgradama, golubarnikom, živinom, svinjcem, psom…

MIHAJLO KOVAČ: Moja generacija rođena je u sam osvit jednog novog doba koje je, posle sveopšte kataklizme, trebalo da čoveka vrati ljudskosti, pravdi, radu, miru i napretku. Jugoslavija je taj novi istorijski čin dočekala sa novom pozornicom i novim kulisama komunističkog sistema. Počev od porodice, preko škole, društva i javnog života, sve je podređeno u osnovi čestitoj ideji da nas vaspitaju tako da ne ponovimo greške prethodnih generacija. Septembra 1964. majka me je ispratila na kapiji, prosula za mnom vodu, dok sam zamicao ka železničkoj stanici sa koferom u jednoj i saksofonom u drugoj ruci. Znala je da više nikada neću živeti na adresi Šantićeva 26.

Kažeš negde da su se note i slova, muzika i knjige, dugo se borili za tvoju naklonost i dušu. Novinarstvo je svakako dobilo mnogo, a koliko je izgubila muzika?

– Četiri kolena mojih predaka po očevoj liniji bili su učitelji, gimnazijski kuratori, muzički pedagozi, horovođe i dirigenti. Kuća nam je bila puna instrumenata. Navodim ih po sećanju: koncertni klavir Bösendorfer, harmonika, gitara, violina, truba, kontrabas, citra… Magnetno polje slova pokazalo se jačim od onog notnog. Što škola, što gomile knjiga koje mi je otac uporno kupovao, otvorili su mi jedan sasvim drugi svet. Nazvao bih ga uopšteno – humanizmom. No, umesto ljubavnicom, muzika će postati i ostati moja najbolja drugarica do današnjih dana. Da njoj udovoljim naučio sam pored klavira da sviram i saksofon, svirao u grupama „O Hara“ (Zagreb) i „Delfini“ (Beograd), kao kompozitor i pevač nastupao na festivalima u Zagrebu, Beogradu i Subotici, zabavnim emisijama TV Zagreb (Anton Marti) barabar sa tadašnjim zvezdama, na TV Beograd i TV Novi Sad. Zašto nisam pristao na bigamiju novinarstva i muzike? Porodica je već iznedrila veliko ime u muzici, mog brata Kornelija, a u meni je prevladala pomalo lakomislena želja da menjam ovaj nesavršeni i nepravedni svet. Ako je greška, sada je kasno da se ispravi!

Od malih nogu pratilo te je dvojstvo, dva jezika, dve kulture…?

– Patrijarhalna, zaostala balkanska društva odvajkada ne trpe bilo kakav iskorak iz nacionalnih rezervata. Još kada se u tu mitomansku priču uključe i šovinističko kolo povedu vodeći političari i sva sila medija, onda svako prožimanje kultura i spajanje ljudi različitih nacija postaje jeres koju treba satrti. Zbog toga su trpeli moji roditelji, majka Vera iz Niša i otac Josip iz Subotice u vreme okupacije Srbije i otvorenog mađarsko-srpkog neprijateljstva. Zbog toga smo, tačno posle pola veka u čudnoj reprizi međunacionalne mržnje i nametanja nacionalnog čistunstva, trpeli i ja i moja porodica. Šta reći tim budalama i jadnicima? Kako im objasniti privilegiju da od malih nogu naučiš dva jezika, da jednako poštuješ oba hrišćanska Božića i Uskrsa, da jednako voliš svoju Baba Lepu u Nišu i baka Aranku u Subotici, njihove uspavanke, tako različite a božanstvene kuhinje, slatkiše i ostale đakonije? Da drugove i ljubavi biraš prema odanosti, lepoti i čistoti duše, uzore i idole prema znanju i talentu, a na po krštenici? Najzad, da uprkos svemu tome, ili baš zahvaljujući tome, ostaneš odan svojoj domovini. Da li je i domovina odana tebi kao takvom?

Fakultet političkih nauka završio si u Zagrebu. Bio si očaran i gradom i fakultetom, profesorima?

– Zagreb je u to doba za mene bio jedna veća Subotica. Dakle, grad čist i uredan, sa dugom srednjeevropskom urbanom i kulturnom tradicijom, sa već jakim medijima, pozorišnom i kinematografskom scenom, književnom i izdavačkom delatnošću, o muzici da se i ne govori. Doista je delovao kao grad neslućenih mogućnosti, ako se u to ne ubroje retrogradne ideje i projekti koji će u bliskoj budućnosti u udruženom bratskom poduhvatu uništiti zemlju čija smo deca bili. Proljeća tada još nisu bila „hrvatska“. Fakultet je bio multinacionalan u punom smislu te reči. Profesori i studenti došli su sa raznih strana, što je doprinelo svojevrsnoj intelektualnoj sinergiji. činilo mi se, kao i svakom mladom čoveku, da sam spreman za velika dela i da mi je samo nebo granica.

Po dolasku u Beograd gotovo trijumfalno si ušetao u Politiku?

– Otvaranje zemlje prema svetu i jačanje sve raznovrsnijih medija učinili su da tih godina novinarstvo postane privlačna profesija, pogotovo za provincijalce poput mene. Doduše, moj CV je pored zvanja diplomiranog politologa u međuvremenu pojačan i činom rezervnog potporučnika JNA. Dok sedim na 4. spratu Politike preko puta Olge Bošiković koja me pita zašto sam se javio na konkurs za mlade novinare, pomišljam kakve su zapravo šanse jednog autsajdera da bez preporuke, protekcije i nečijih jakih leđa, tek tako bane i uđe u sam u Dom lordova srpskog novinarstva? Pa, još u gradu u kome je tek uz brojna zapitkivanja pronašao velelepnu zgradu Politike u Makedonskoj ulici. Tek, posle jednomesečnog kursa sa dvadesetak polaznika, koji su vodili veterani Živan Mitrović (rođeni brat heroja Mitre Mitrović) i Rada Bunuševac, urednica kulture u predratnoj Politici, zatim četvoromesečnog probnog rada u Beogradskoj hronici kod Darka Ribnikara, negde oktobra 1970. saopšteno nam je da smo u stalni radni odnos primljeni Branka Otašević i ja. Tako je politika jednakih šansi, bar u jednom slučaju, pobedila politiku nameštenih konkursa i oportunih odluka. Tako je, posle trećeg u vojničkim cokulama, započeo i moj četvrti život, ovoga puta kao početnika u zavodljivoj novinarskoj profesiji. Sa Beogradom sam se razvijao i rastao, sa njim se radovao ili tugovao, kadikad strepeo, padao i dizao se, eto, više od pola veka. Današnji medijski konzumenti teško će poverovati da je Politika svakodnevno štampana u 200 do 300 hiljada primeraka. Njene stranice krasili su tekstovi velikana poput Radojčića, Nenadovića, Juliusa, Bajalskog, Đukića, VIB-a, Barbierija, Dumhura, dajući uz drugi ešalon jakih novinara, potkovanih znalaca, dovoljno razloga čitaocima da dan počnu s Politikom. Ja sam za četiri godine gotovo svakodnevnog rada, upornog doterivanja jezika i stila pisanja, dogurao do autora uvodnika na dva stupca naslovne strane Politike. Uz znanje dva strana jezika, u bližoj ili daljoj budućnosti, bio bih svakako kandidat za dopisničko mesto u inostranstvu.

Gledanje na zanat kakvo je imao Aleksandar Nenadović (s)provodio si u Dugi i dobio otkaz?

– Na mesto glavnog urednika ilustrovanog časopisa Duga postavljen sam 1. aprila 1980. A samo mesec  dana kasnije umro je Tito. Zemlja je ostala bez predsednika, a politička tutnjava iz magme zajedničke države postaje sve čujnija. Sve moguće do tada pritajene alternative onome što je vladalo zemljom digle su glavu, izoštrile pera i krenule u udvaranje ionako krhkoj javnosti. Najglasniji su postali albanski separatisti, a sledili su ih hrvatski i srpski nacionalisti, rojalisti, ortodoksni komunisti, ustaše, četnici, belogardejci … I kuso i repato, štogod je imalo neku političku ideju, htelo bi da se čuje. Duga je bila magazin za jugoslovensku publiku sa jakim autorima (Mandić, Letica, Smoje, Radović, Kapor, Crnčević…). U situaciji kada maltene svaki tekst koji objavite mora da stane na žulj ili ne bude po volji nekome iz te polifone političke sfere, bilo je samo pitanje dana kada će politička rukovodstva krenuti u saniranje štete. Bukvicu je svim glavnim urednicima u Srbiji održao njen predsednik, general Ljubičić, a iz partijskih struktura stigla mi je poruka da sam neoprezno pustio neke tekstove koji su se ticali Ustava, Kosova i BiH. U prvom je akademik Antonije Isaković zahtevao promenu Ustava, u drugom je reporter sa lica mesta svedočio o progonu srpskog učitelja na Kosovu, a u trećem su preneti detalji iz Sarajeva o plagijatu magistarskog rada jednog mladog partijskog funkcionera. Suma sumarum, pokvario sam odnose među partijskim rukovodstvima, zbog čega, eto, mora da se gasi vatra. Posle svega, tiho sam „smenjen“ neobnavljanjem mandata. Dobio sam priliku da češće šetam obalom Save, zagledan u vodu koja mi šapuće – Panta rei.

Pored uređivanja i vođenja Dnevnika Televizije Beograd, vodio si i spoljnu rubriku, snimao reportaže o Austriji, Nemačkoj, izveštavao iz Beča, Kopenhagena, Pariza, pravio intervjue sa državnicima… U jesen 1989. uradio si najbolju stvar u svojoj bogatoj karijeri – pad Berlinskog zida. Sa lica mesta. Za TV trilogiju o tome i ujedinjenju Nemačke dobio si jedino novinarsko priznanje.

– Televizija i ja smo prekasno otkrili međusobnu naklonost. Već sam prevalio tridesetu kada me Neša Ristić pozvao da se ukljuim u novi projekat Beogradske hronike. Prilično uštogljena, tanjugovska forma informativnih emisija postala je pretesan okvir za dinamičan i šarolik život velegrada. Sedamdesetih godina prošlog veka Beograd je proživljavao svoj Belle Epoque. Pod rukovodstvom Branka Pešića, potom i Živorada Kovačevića, nicala su nova naselja, autoput i Gazela premostili su Savu, uređuje se savski kej i Ada Ciganlija, podižu Sava centar i Hotel „Interkontinental“. Ali, sve bi to bila samo prazna ljuštura da nije bilo Festa, Bemusa, Bitefa, rokenrola, spektakularnih sportskih takmičenja i svega drugog iz repertoara modernog života.

Do prelaska u prvi ešelon urednika i voditelja TV dnevnika, koristio sam svaku priliku da kombinacijom slike, tona i određenih informacija pošaljem gledalištu makar neverbalnu poruku koju će svakako razumeti. Vodio sam računa o dramaturgiji dnevnika, prirodnom toku i sinergiji različitih vesti, nastojao da svoje najave i govor obogaćujem što uzrečicama, što sinonimima i gledalište je to prepoznalo i nagradilo, jedanput čak i izborom za TV ličnost godine. Postao sam zvezda i prvi novinar, TV voditelj koji se pojavio na naslovnoj strani jednog nedeljnika. To osećanje slobode, znatiželje, kreativnosti, kada jednako srećan dolaziš i odlaziš sa posla, kada te nepoznati ljudi zaustavljaju sa osmehom i daju ti podršku, nešto je najlepše što novinar na ovim prostorima može da doživi. U tih pet godina koliko me je zla sudbina ispustila iz vida, smestilo se i mnogo mojih spoljnopolitičkih komentara, emisija, izveštaja sa međunarodnih konferencija, dokumentarnih emisija o Austriji i Nemačkoj, a kruna svega je trilogija o padu Berlinskog zida i ujedinjenju dve Nemačke.

Onda su na scenu stupili, što domaći, što uvezeni Miloševićevi jurišni odredi, koji su postepeno u ritmu kojim se raspadala zajednička država, ukinuli sve profesionalne novinarske standarde, uveli u informativni program golu propagandu i odurni govor mržnje. Mi koji nismo pristali da nam program uređuju i tekstove pišu novinarske utvare, da se pojačanja iz Hrvatske šetaju po redakciji sa pištoljem za pojasom, sklonjeni smo i naredbom direktora Milorada Vučelića otpušteni i izbačeni na ulicu. Tobožnji levičar Vučela koji se nekada šepurio po Beogradu sa likom Če Gevare na majici, pao je bez ispaljenog metka na prvom ispitu novinarske časti i solidarnosti Prihvatio je ulogu političkog i socijalnog dželata svojih kolega i taj će beleg, kao neželjenu tetovažu, nositi do kraja života.

Došli su „šešeljizacija“, prozivka nepodobnih i novinara nesrba, pretnje?

– To je bio u suštini nacisoidni spisak rasno „nečistih“ pojedinaca u javnom životu, ni u čemu različit od onih tridesetih godina prošlog veka u Nemačkoj. Bruka i sramota za TV Beograd, ali i celu Srbiju i njenu istoriju i kulturu. Niko još nije utvrdio prave razmere greške jednog naroda koji iz romantičnog, ali i neopreznog saosećanja prema “progonjenom” sabratu, otvara sva vrata, prima ga pod svoj krov, dodeljuje mu sve beneficije i dozvoljava mu da gotovo 40 godina parazitira kao krpelj na državnom budžetu i govorom mržnje neprestano truje javni život. Ta greška nije ispravljena niti se zna kada će.

Na kraju svega pojavio se čovek kojeg si veoma poštovao, ali on je likvidiran? Zašto je Srbija pre toga propustila sve prilike da se konačno demokratizuje, i ovu poslednju koju je ponudio Zoran Đinđić?

– Jugoslavija je, a sa njom i Srbija, krajem osamdesetih godina bila pred otvorenim vratima Evropske unije. Ante Marković je srušen udruženom akcijom republičkih velmoža. Umesto strpljive i staložene rasprave o tome kako političkim, pravnim i ekonomskim reformama preurediti zemlju i učiniti je poželjnim kandidatom za pridruživanje EU, nastupila je tribalna podela plena, osvajanja teritorija, bogatstava i ljudskih duša. Usred tog haosa, na opozicionoj sceni u Beogradu pojavio se mladi filozof Zoran Đinđić. Delio sam sa njim skupštinske klupe, mikrofone na političkim mitinzima, tribinama, protestima, čitao na licima ljudi bezmalo nevericu kada im govori da je uz njihovu pomoć Srbija moguća kao demokratska uređena država, a i oni u njoj kao slobodni građani. Stojeći na visokoj planini svoga znanja i obrazovanja, Đinđić je bio jasan i glasan, nespreman da ublažava gorke istine i da se bljutavo udvara nacionalnoj mitologiji i pogubnoj filozofiji iščekivanja.  Od ubistva Đinđića 2003. godine Srbija je u slobodnom padu. Vrata Evrope su zatvorena, u vremenskom rasponu od jednog slabašnog Evropejca do sadašnjeg nazovi Evropejca. Svi parametri stabilne države su u minusu. Javni život je devastiran ućutkivanjem svakog dijaloga, parlamentarne i sudske poluge vlasti su pod kontrolom jednog čoveka. Institucije koje bi trebalo da štite građane i budu u njihovoj službi praktično su paralisane i anestetizirane. Slobodni izbori deluju kao nemoguća misija. Javni novac se nemilice troši po liniji političkog voluntarizma, a ne javnog interesa. Okupacija Srbije povlašćenim stranim kapitalom sve je očiglednija. Mitološki uspesi sa BDP i nečuvenom fiskalnom konsolidacijom lako su objašnjivi ako se ima u vidu sve veće zaduživanje zemlje. Socijalni ekonomski položaj građana sve je teži pod teretom sve većih poreza i drugih fiskalni nameta. I zemlja i voda i vazduh se neometano zagađuju. Korupcija i kriminal slobodno haraju zemljom, zaštićeni paravojnim, kriminalnim grupama čiji zakoni bivaju jači od državnih. Mediji su postali čas javni tužioci, čas advokati po diktatu, a po jeziku i sadržaju često dobace do kafanskog trućanja i uličarske opscenosti. Ogromna praznina u kojoj Srbija levitira obeshrabruje mlade ljude koji bi da žive pošteno. Odlaze u hiljadama na sva strane sveta. Najzad i pitanje: da li je korona najgora od svih bolesti koje su nas snašle?

Gledaš li neku od televizija?

– Gledam samo kablovske kanale koji nemaju nacionalnu frekvenciju.

Šta čitaš?

– Zbog korone knjižare su me stavile na spisak nestalih. U međuvremenu, iščitavao sam ponovo Kiša i Kueljara. Tragam za knjigom „Semper idem“ Đorđa Lebovića. Dobro se osećam i za klavirom dok provežbavam Betovenovu Sonatu op.27-2, prvi stav … Tempo: Adagio sostenuto. Kao sadašnjica, preslikana.

O novinama i novinarima

– Čitam novine, brzo, jer ih je malo. Ono čega je mnogo – nisu novine. Novinari nisu sluge, ali ih je malo. Slugeranja je mnogo, ali to nisu novinari. Oni ih samo glume.

Đinđić – kap vode na ožedneloj srpskoj zemlji

– Svojim idejama, govorima, argumentima Zoran Đinđić bio je, u pozitivnom smislu, zapravo eksces, incident, jedna antiteza vladajućem trendu srpske politike, ali i većini kolebljivih, zaplašenih oportunista u opoziciji. Dajući svoj život za bolju Srbiju, zaslužio je poštovanje makar kao heroji na Košarama. Sa moje strane ja mu ispisujem jedan kratak epitaf: Bio si kap vode na ožedneloj srpskoj zemlji.

O Jugoslaviji

– Umesto velike i stabilne države koja je ljudima obezbeđivala mir i socijalnu stabilnost, besplatno zdravstvo i školovanje, ekonomski napredak, dobili smo neki sitniš na karti sveta, nacionalne državice, krhke i nestabilne, kojima vladaju kleptokratske elite i u društvu sa organizovanim kriminalom pljačkaju svoje građane. Toga u Jugoslaviji nije bilo, takvi ljudi su na vreme zaustavljani.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend