10. jun 2019.

Modernost ili Jedna kolumna

Neka mi dragi čitaoci i još draže čitateljke dopuste jedan pogled u ogledalo. Od 22 godine koje danas zajedno proslavljamo, ja za Danas pišem punih 13 godina.

Po jednu novu kolumnu, svake proklete nedelje. A onda opet, čini mi se da, bez pauze i sve vreme, zapravo pišem – jednu te istu kolumnu. Za tih 13 godina, događaja jeste bilo tušta i tma.

Dve vlade Vojislava Koštunice, po vlada Mirka Cvetkovića i Ivice Dačića, dve vlade Aleksandra Vučića, sve do vlade Ane Brnabić. Nezavisnost su bile proglasile i Crna Gora i Kosovo. Uhapšeni su zločinci Karadžić i Mladić. Prvo smo se istorijski pomirili sa socijalistima, a zatim realno i sa radikalima.

Globalno, bilo je i finansijske krize, Arapskog proleća, i crnih i narandžastih ljudi u Beloj kući, došlo je do pojave smartfona i Instagrama, sve do standardnih cunamija, zemljotresa, terorista i ostalih Bregzita. Međutim, stvar je u tome da se u strukturnom, kulturnom, ideološkom i uopšte društvenom smislu u Srbiji zapravo promenilo veoma malo toga. I baš zato ja stalno pišem tu kolumnu.

Osnovna tema te moje jedne te iste kolumne u Danasu zapravo je – modernost. Ili odbrana modernosti. Ili nagovor i poziv na modernizaciju. Neskromno zagovaranje vrednosti modernizma i društvenih odnosa Moderne. Ali šta je ta modernost zapravo?

U pitanju je transformacija ljudskog života, bivstvovanja i društva pod uticajem nauke, znanja, tehnologije i razuma, te ideala evropskog i američkog prosvetiteljstva. Uz paralelno smanjivanje uticaja i uloge tradicije, običaja, vere, rase, nacije, pola, lokalne zajednice i tradicionalnih autoriteta.

Modernost su tako i pismenost i javna sfera, i demokratija i sloboda izražavanja, i sekularnost i vladavina prava, i Karl Marks i Maks Veber, i Valter Gropijus i Dragiša Brašovan, i gradovi i kosmopolitizam, i partizani i antifašizam, i kratke suknje i feminizam, baš kao i vodovod i kanalizacija. Naprosto, jedno stalno širenje okvira slobode, jednakosti i bratstva među ljudskim životinjama.

A modernost jeste i na stalnom udaru. I to ne samo u Srbiji, iako je to ovde baš nekako posebno i turbo. Da li zbog nostalgične intimnosti izmaštanog sela i varošice, odnosno erotske privlačnosti tzv. porodičnih vrednosti, tradicionalnih hijerarhija, religijske vere i nedemokratskih političara i čvrstorukaša koji u podlo ime Amerike, Rusije ili Srbije „na prvom mestu“ šaketinama lupaju o svoje stolove?

Da li zbog popularnog antinaučnog prezira prema dokazima, znanju i činjenicama, ili možda zato što mi nikada odistinski nismo ni bili moderni sa svojim horoskopima, etnonacionalizmima i ostalim vradžbinama?

Posvuda se još uvek drobi i laprda o skoroj „propasti Zapada“ i aktuelnoj „otuđenosti modernog čoveka“ zbog nekakvog Fejsbuka i dubljeg dekoltea, odnosno zbog vaskolikih guzica i sisa na istoj društvenoj mreži. Umesto da se valjda bogougodno dogodinaši u Prizrenu.

Ali prisetimo se samo da su naši preci donedavno živeli iznad podruma i jama sa nagomilanim fekalijama, zaraženi vaškama i ostalim parazitima. Da su nevakcinisano umirali od zaraznih bolesti, dok se zdravstvena nega sastojala od testere kod doktora i klješta kod zubara. Ratovi i nasilje bili su sveprisutni, a hrana oskudna, jednolična i nikakva. Ne treba nam „Igra prestola“ – svaka jebena zima u istoriji značila je mesece gladi, dosade i usamljenosti po zavejanim kolibama.

Sve do juče, većina ljudi nikada nije bila otputovala dalje od par kilometara od mesta u kojima se rodila i venčala u okvirima sopstvenog plemena. I niko pojma nije imao o veličini kosmosa pod teleskopom, niti mikrokosmosa pod mikroskopom. Niti se naročito zanimao za istoriju civilizacija i umetnosti, za najnovije vesti, pozorišne predstave, ploče i TV serije, baš kao ni za pravednije društvene odnose i politike. Jer, „tako se to oduvek radilo“, zar ne? „Tradicija“ je možda zgodna reč za turističke brošure, ali modernost je ta koja čini naše živote boljim i vrednijim življenja. Otuda je moramo i čuvati i sačuvati.

Zato modernost. Kao i prosvetiteljstvo i kosmopolitizam. I ta jedna te ista kolumna svake proklete nedelje već 13 godina. Moja dobronamerna ili pak jarosna kritika nekakvog Koštunice, Tadića, Vučića i Boška Obradovića, ali i kritika same supstance i odurne dubine srpskog društva na stranicama ove kolumne u neobično fantastičnom i slobodnom Danasu.

Nadam se da je ta ista kolumna iz nedelje u nedelju bila i ostala jedna te ista umobolna, dosadna, ali i uporna kritika našeg kolektivnog udaljavanja od vrednosti, ponašanja, normi i kanona modernog Zapada. Našeg kolektivnog distanciranja od modernog sveta u ime jedne prevarne fikcije o boljoj prošlosti koja nikada nije zaista postojala. A što je zapravo u uskogrudom i lukrativnom interesu par zatucanih prevaranata i neukih pljačkaša našeg života, zdravlja i blagostanja. I koja nas lišava jedne bolje, pravednije i slobodnije budućnosti za sve nas, moderne.

Autor je dobitnik nagrade „Stanislav Marinković“

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend