08. jan 2017.

Pokušavam da nađem prave ljude

Dva-tri dana u manastiru te restartuje kao kompjuter i počneš da malo bolje vidiš sebe. Religioznost danas nekako sve više ide u nekom navijačkom pravcu podrške našima ili vašima

velja_pavlovicEmisije „Nivo 23“ i „Duhovnici“ ubrajaju se već duži niz godina među najzanimljivije TV sadržaje. Uređuje ih i vodi novinar Velja Pavlović, koji je jedan od najozbiljnijih TV autora.

S njim smo pred novogodišnje ludilo razgovarali u jednom od beogradskih kafića.

* Prepoznatljivi ste po emisiji „Nivo 23“, koja ovih dana obeležava jubilej, zar ne?

– Tako je, 25 godina i 25 godina emisija ide uživo: Eto, ne mogu da se setim ko je u ovoj zemlji duže radio magazin iz kulture i uopšte televizijsku emisiju uživo tako da sam ponosan na taj jubilej. Emisija je počela na talasu celog beogradskog entuzijazma, još kad je počela naša televizija Studio B. Taj entuzijazam pada sve niže, jer u ovim danima kada je to četvrt veka, što bi se reklo, neko bi očekivao da emisija ima svoj status.

* S obzirom da je to jedna od kultnih emisija Studija B, ne čini li vam se da je promenom termina iz večernjeg u podnevni emisija degradirana?

– Da. Emisija je jedno vreme išla čak uživo od osam uveče dva sata i nije smetala, bila je gledana. Što se novih termina tiče, njihovo određivanje nije moj posao i ne želim da nagađam. To je jedina emisija u koju ništa nije uloženo punih 15 godina. Posle 5. oktobra sam dobio novu scenografiju i više nikada ništa. Zamislio sam da bude što jednostavnija i što jeftinija, tako stvari mogu dugo da traju. Znam da je sve komplikovano kod nas i na televiziji i u društvu.

* Šta je bio kriterijum za izbor gostiju?

– Uvek mi je bio važan kriterijum moralni integritet gosta i njegovo delo, odnosno da je pred nama izuzetan stvaralac, kada je reč o malo starijim, ili da je neko izuzetan talenat. To je teško dokazati, oslanjam se na svoj ukus i intuiciju. Veoma sam ponosan na neke intervjue.

* Da li biste neki intervju izdvojili?

– Recimo sa Nikolom Miloševićem, Miloradom Pavićem, Mitom Đorđevićem, Entonijem Sempsonom…sa glumcem LJubom Tadićem, nekoliko intervjua, sa Acom Popovićem davne 1990. i još ranije… Zanimljivo koliko je taj intervju sa Acom Popovićem iz 1990. danas sasvim aktuelan i svež, kao da je govorio sinoć obuzet ovim što je oko nas. I onda to su te veličine srpske kulture u svom vremenu. Ponosan sam na svog bivšeg profesora novinarstva Sergeja Lukača, koji je govorio da je novinarstvo nešto u čemu moraš da traješ a ne da bljesneš. Tako da se svake nedelje trudim da bude dobar gost i mislim da u tome manje-više uspevam.

*Autor ste emisije „Duhovnici“ i još jedne emisije?

– Radio sam još emisiju „Nezaštićeni svedok“ koja je ukinuta. Govorila je o svojevrsnim gradskim monasima. Kao čoveka iz medija zanimalo me je da na javnu scenu uvučem što više ljudi koji to zaslužuju. Stalno tragao za tim nepoznatim, genijalnim ljudima. Tako sam došao i do monaha, oni su bili potpuno van mog života dok nisam jednog dana otišao na Svetu goru i shvatio da neko ko ne živi na Slaviji kao ja i ne sluša i svira Rolingstounse i ne igra preferens, može biti mudriji od mene. To su neki urbani monasi koji ili ne umeju ili neće da se pojave u javnosti, ali sami za sebe čak baš zbog toga još bolje stvari rade, još iskrenije ili vrednije, neopterećeni pritiskom ukusa trenutka.

* Šta ste spoznali kroz brojne susrete s duhovnim ljudima?

– Postoji jedna vrsta beslovenskog klanjanja mantijama, neke nacionalističke mode u vezi sa crkvom danas, a ja sam pokušavao i uvek pokušavam kao što radim i ove druge emisije da nađem te prave mislioce, prave ljude koji mogu nešto da doprinesu meni ovakvom kakav jesam i znam da nisam sam. Tu su moji slušaoci, moji prijatelji, porodica koja o tome priča. U našem krugu često raspravljamo. Ima nekog strašnog nemira u današnjem načinu života svih nas, to potpuno razumem. Ne mogu da zaboravim i onu rečenicu Mome Kapora od pre 30-40 godina kako trči sa Zlatibora na Vračar da legne pod auspuh da se oseti da je živ. Mi smo takvi da ne možemo bez grada, ali manastiri naročito jesu vrste duhovnih banja jer tamo zaustavljen život u nekom vremenu davnom samo kad kažem da nema televizora, interneta, kafića, telefona, već ljudi shvataju koliko je drugačije. Dakle dva-tri dana tamo te restartuje kao kompjuter i počneš da malo bolje vidiš sebe. Religioznost danas nekako sve više ide u nekom navijačkom pravcu podrške našima ili vašima, što još samo više frustrira čoveka, a ja sam pretpostavljao da treba svojim emisijama da pomognem da ta sveopšta frustracija splasne.

Uticaj novinara

* Novinari su nekada bili mnogo uticajniji nego danas.

– Tako je, novinar je nekada bio javna ličnost, uticajan… Na  primer: moja prijateljica Rada Saratlić iz Politike i ja smo u gradu sreli čuvenog Oskara Daviča, pesnika koji je podržavao neke poteze tadašnjih gradskih komunističkih vlasti. Zapanjio sam se kad ga je Rada uhvatila na ulici za rukav, gurnula uza zid, pogledala strogo u oči,  i rekla mu: Okice, a šta to tebi treba ?! Da li si normalan?! Ti si veliki pesnik? I on se više nije petljao s tadašnjim vlastima.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend