06. maj 2021.

Povodom jubileja Novog magazina: Mediji kao ogledalo

Pandemija kovida-19, koja neprijatno dugo traje, pokazala je između ostalog koliko su fragilni neki od doskoro neupitnih aksioma naše civilizacije i svakodnevice, razgolitila je čitav niz fenomena koji su, maskirani, zapravo već dugo bili prisutni. Jedan od primera je svakako “recesija demokratije”. Čini mi se, bez jasne alternative

Foto: N1

Mnogo puta sam se tokom poslednjih decenija pitao hoće li konačno u naše živote doći ravne, dosadne godine. I složiću se s vama, bile su to želje jednog malograđanina. U trenutku dok pišem ove redove u povodu godišnjice Novog magazina pitam se šta bi izabrao novinar: buru ili mirno more? Jer, nekako se nadam da i u mirnim godinama postoje zanimljive teme, koje u uzburkanim okolnostima ostavljamo po strani.

KAKO: Pandemija kovida-19, koja neprijatno dugo traje pokazala je između ostalog koliko su fragilni neki od doskoro neupitnih aksioma naše civilizacije i svakodnevice, razgolitila je čitav niz fenomena koji su, maskirani, zapravo već dugo bili prisutni. Jedan od primera je svakako “recesija demokratije”. Čini mi se, bez jasne alternative.

Pew Research je 2017. sproveo anketu u 38 zemalja i, mada je 78 odsto anketiranih smatralo da je “predstavnička demokratija” dobra, 49 odsto je isto to smatralo i za vladavinu eksperata, 26 odsto bi podržalo “vlast snažnog vođe”, a čak 24 odsto “vojnu vlast (!?). U nekim važnim evropskim državama demokratiju kao jedinu mogućnost podržava oko 37 odsto građana.

Kao da su zaboravljene reči Hane Arent da “tiranija predstavlja izopačenje egalitarizma jer preti svima kao podjednako nebitnima”. U pokušaju da razmotri mogućnosti prevazilaženja ovog stanja, Šošana Zubof navodi različite ekonomske modalitete, predviđanja da nas čeka dug period dekadencije, ali i stavove onih koji “smatraju da bi imalo smisla ustanoviti vlast elite i autoritarnu politiku”. Ukratko, “demokratski ideal više nije svetinja” iako su nas donedavno ubeđivali na fonu tog ideala da smo dotakli “kraj istorije”. Naravno, pitanje za današnji jubilej je ograničenije: kako se (i kako će se) sa ovakvim tektonskim promenama nositi mediji, posebno oni tradicionalni? Ja kao samo jedan čitalac-amater iz mnoštva, ne znam odgovor na to pitanje.

Ne znam ga delom i zbog godina i činjenice da ne živim u “svom vremenu”. Naime, tvrde da danas prosečna odrasla osoba 30 puta dnevno proverava svoj telefon, dok prosečni “milenijalci” to čine čak 157 puta. A za mene je to još uvek mistična i ne potpuno bezopasna sprava. Pripadnici starosne grupe od 30 do 49 godina 36 odsto svoga aktivnog vremena su onlajn, dok je “prvi naraštaj digitalnih urođenika, tzv. Z generacija, u tom statusu “skoro stalno”. Gde su tradicionalni mediji?

Za moju generaciju čitanje nedeljnika bio je ritual koji smo praktikovali za vikend, dok smo religiozno čitajući dnevne novine verovali da saznajemo “istinu i informacije” (naravno da ni sam ne verujem potpuno u ovakvu idealizaciju nekadašnjih medija).

U jednom sjajnom eseju o ovom problemu Serža Alimija i Pjera Rambera, koji je štampao Nedeljnik, autori navode da u iznenađujuće brzom razvoju radikalnog nepoverenja koje vlada između društvenih slojeva, “prvi put manje od polovine Amerikanaca veruje tradicionalnim medijima”. Voleo bih da znam kako je kod nas. Rizikujući da budem optužen za plagiranje ovog prosvetljujućeg eseja, ipak ću se zadržati na delu teza u njemu. “Nekada su se medijske kuće trudile da privuku što širu publiku; sada pokušavaju da domame i zadrže po nekoliko segmenata čitalačke publike.”

Ti segmenti vrlo osetljivo reaguju “olujom ogorčenih tvitova” na svaki otklon od glavnog toka njihovog mišljenja. Pominje se “model eho-komore i u tradicionalnim medijima…”, koji korisnicima neumorno ispostavlja ono što žele da čitaju i čuju. Fascinantno je da se “događaji pokrenuti na društvenim mrežama i njihov intenzitet prelivaju i na pokrivenost u štampi”: autori tvrde da “povećanje broja tvitova za 1 odsto odgovara povećanju broja članaka za 8,9 odsto”. Tako se događa da čak i relativno mali broj gorljivih (a možda i ne samo gorljivih) “klik-aktivista”, u vremenu postistine makar nakratko uspeva da “predstavi sopstveni odraz kao ogledalo sveta”.

Pisac ovih redova nikada nije ujeo psa. Stoga, čestitajući vam jubilej, voleo bih da i u budućnosti zadržite neophodan otklon prema svemu i svima, da vas pažljivo ostavljam za čitanje vikendom, da rehabilitujete pomalo zaboravljene, a važne teme i da ostanete uprkos vremenu i okolnostima onoliko novinarski konzervativni koliko je potrebno da kad vas čitamo verujemo da saznajemo istinu i važne informacije.

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend