Ribnikar proslavio 80. rođendan: Tanjug mi je kao druga kuća

Tanjug sam oduvek doživljavao kao svoju drugu kuću i smatrao da je takva agencija neophodna ovoj zemlji, kaže Darko Ribnikar, sin prvog direktora Tanjuga, Vojislava Ribnikara, koji je danas proslavio 80. rođendan u svom domu u Beogradu u prisustvu porodice, prijatelja i nekadašnjih kolega novinara.

“Moj otac Vladislav i Moše Pijade su osnovali Tanjug u Jajcu. Bila je to ekipa vrlo sposobnih i obrazovanih ljudi, koji su govorili strane jezike, putovali po svetu i zahvaljujući kojima je na Zapad prenet veliki broj informacija o našoj oslobodilačkoj borbi“, priča Darko dok pokazuje fotografiju svojih roditelja, oca Vladislava i majke Jare, koja je zajedno sa Olgom Humo i Lepom Pijade bila jedna od prvih urednica Tanjuga.

Iako je karijeru dugu 35 godina kao novinar, dopisnik i urednik gradio u listu “Politika“, koji su osnovala braća Ribnikar, Darko se, kako kaže, uvek divio agencijskim novinarima.

“Kao dopisnik, zavideo sam kolegama iz Tanjuga koji su uspevali da brzo pošalju izveštaj u kojem je sve sadržano, dok sam ja uvek morao da ulepšavam svoj tekst kako bi bio što zanimljiviji. Ali, i Tanjugovi izveštaji su bili zanimljivi baš zato što su egzaktni, a to i jeste draž Tanjugovog stila“, smatra Ribnikar koji je kao dopisnik izveštavao iz Egipta, Francuske i sedišta Ujedinjenih nacija.

Pre nego što je 1967. godine zakoračio u novinarstvo kao novinar gradske rubrike u Politici, Ribnikar je završio Pravni fakultet u Beogradu i poslediplomske studije na Prinstonu u SAD sa namerom da se bavi advokaturom.

“Možda bih bio dobar advokat, ali želeo sam da se okušam u novinarstvu. U ‘Politici’ su me dobro prihvatili i tu sam ostao“, kaže Ribnikar, a vreme u kojem je stasavao kao novinar opisuje kao “romantično vreme novinarstva“, u kojem su izveštači, kaže, imali mnogo slobode u pisanju.

Ribnikar se priseća i „direktive“ koju je kao novopostavljeni urednik unutrašnje rubrike dobio od tadašnjeg glavnog urednika Voje Đukića.

“Rekao mi je ‘ako se nešto desi sa Titom, to ide na prva dva stupca prve strane, čak i ako je ulovio divlju svinju’. Na istoj strani, recimo, mogao je da ide intervju sa Čaušeskim“, priseća se Ribnikar.

Posebno mu je, seća se, sugerisano da govore Draže Markovića, vrlo značajnog političara u to vreme, ‘pušta’ na petu-šestu stranu.

“Toga sam se pridržavao i nisam smatrao da je to cenzura. O svemu drugom smo mogli da pišemo, znali smo da ne treba da preterujemo, ali smo se trudili da preterujemo“, priča slavljenik, koji je godinama bio i skupštinski izveštač.

“Bilo je opozicije i u samoj partiji, uvek sam se trudio da ubacim šta kaže i druga strana, iako je moralo da bude mnogo više one prve“, navodi Ribnikar.

Ocenjuje da novinarstvo, kakvim se on bavio, danas ne postoji, te da se borba za medije vodi na svetskom nivou.

“Trampu je itekako važno šta piše “Njujork tajms“ , iako se pravi lud. Kao dopisnik iz Njujorka, uverio sam se koliko se pažljivo meri svaka reč u političkim izveštajima u tamošnjim medijima, iako to tako ne izgleda. Ali, to treba da se nauči, a o novinarstvu se danas ništa uči“, primećuje Ribnikar.

Prema njegovoj oceni, u Srbiji dominira ‘trač novinarstvo’ koje, kako primećuje, nije na onom nivou na kojem je u Nemačkoj ili Engleskoj.

I tamo, kaže, postoje tabloidi, ali ne izmišljaju tekstove i ne služe interesima pojedinaca ili određene grupe, već čitaocima, koji vole takvu vrstu novinarstva.

„Danas se bolje snalaze televizijski i agencijski novinari, jer još uvek ima ozbiljnih intervjua i to je najbliže novinarstvu koje ja priznajem“, ističe Ribnikar.

Jedan od gostiju na rođendanu, bivši urednik “Politike“ Miroslav Stojanović, koji je počeo karijeru iste godine kada i Darko, kaže da su se oni novinarstvom bavili u najsrećnija vremena za tu profesiju.

“Kada smo počinjali, u kolektivu je bila sjajna generacija novinara, a Darka sam zapamtio kao druga i kolegu koji je asocirao na jedno fino osećanje “ribnikarovske“ tradicije i s ponosom smo isticali da je među nama jedan od potomaka čuvene porodice Ribnikar“, priča Stojanović, koji kaže da je sada na delu “činovničko“ novinarstvo, svedeno na zurenje u ekrane, pretraživanje interneta.

“Danas se u redakcijama ne komunicira, ne razgovara se, nema kreativne atmosfere… Mi smo o svakoj temi razgovarali sa kolegama i tako bi se uvek rodila neka nova ideja. Danas toga nema“, primećuje Stojanović.