22. jul 2017.

Kad mediji terciraju političarima

Nemačke novine ne služe za dnevno-političke obračune i progon opozicije, nećete na naslovnicama videti „Svaka čast Merkelovoj“. Ali izveštavanje o izbegličkoj krizi pokazuje da između politike i medija postoji simbioza.

Zaključak je nedvosmislen: mediji su načinili grešku. Na vrhuncu izbegličke krize 2015. i neposredno nakon toga su o čitavoj temi uporno hteli da „poučavaju narod“ baš u skladu sa politikom Angele Merkel. A time nisu činili ono što je njihov zadatak: da distancirano objašnjavaju složene pojave i događaje. Umesto toga su poslušno sledili politiku vlade i može se reći da su bezmalo naređivali građanima da slede „politiku dobrodošlice“ kakva se u prvo vreme tražila.

Novinari ili učitelji?

Ove kritike nisu nove, ali do sada su uglavnom stizale iz krugova bliskih ekstremnoj desnici. Ali sada je to i rezultat ozbiljne naučne studije nemačke štampe koje su obavili Hamburška medijska škola i Univerzitet u Lajpcigu. Analizirano je 35.000 novinskih članaka, pre svega četiri najveća lista: Zidojče cajtungaFrankfurter algemajne cajtungaVelta i tabloida Bild, ali i 85 lokalnih listova. Autori studije na gotovo 200 stranica nisu analizirali sadržaj elektronskih medija, mada je utisak da je i tamo stvar izgledala slično. Istraživanje je finansirala fondacija Oto Brener, bliska sindikatima.

Ne samo da se po medijima diktiralo šta treba da se misli: ko se između februara 2015. i marta 2016. odvažio na neke kritične izjave o dolasku izbeglica smesta bi bio obeležen kao ksenofob i optužen za netrpeljivost prema strancima, pokazuje ova analiza.

I mišljenje dela stanovništva koji je „iz različitih razloga skeptično do kritično tumačio politiku useljavanja“, pišu autori, „nisu se ozbiljno uvrštavala u raspravu.“ Ta „kultura dobrodošlice“ koju je tražila nemačka vlada je u štampanim medijima pretvorena „u neku vrstu čarobne reči“. Čitava tema o izbeglicama se pratila sa „previše sentimentalnosti o ‘dobrim ljudima’ i sa premalo kritičkih pitanja nadležnim telima.“

Povrh toga, masovno se prepisivalo i ponavljalo ono što je već rečeno: od oko 35.000 hiljada objavljenih članaka, samo šest odsto izvještaja ili reportaža su zaista pisali novinari sa lica mesta. To se posebno odnosi na tri najvažnija lista, ZidojčeFrankfurter algemajne i Velt. Svaki peti tekst koji su objavili o ovoj temi uopšte nije bio izveštaj nego komentar što je „neuobičajeno visok udeo“ – kako konstatuje vodeći autor tog istraživanja, novinar i univerzitetski profesor Mihael Haler.

Najvažniji na svetu su – političari?

Zabrinjava i način na koji su glavni akteri događaja bili gurnuti u stranu. Redakcijskih izveštaja o organizacijama i različitim institucijama koje su pomagale izbeglicama i koji su sa njima bili čitave dane je bilo tek 3,5 odsto. Niko se nije setio ni da pita stručnjake koji bi nešto znali da kažu o recimo etničkim posebnostima ljudi koje dolaze: na tu temu je samo jedan od 100 objavljenih članaka. Umesto toga se i o tako važnoj temi za čitavo društvo naveliko raspravljalo apstraktno i tek pitajući političare na funkcijama.

Čak 43 odsto onih čije se mišljenje redovno objavljivalo su bili predstavnici vlade u Berlinu, ministri ili stranke. I tu su najpre pitani oni koji će reći pozitivno: izjave političara Zelenih su se u novinama dvostruko češće pojavljivale nego političara Levice. Radikalno desna stranka Alternativa za Nemačku (AfD) koja je, šta god mislili, ipak politička stranka zastupljena i u čitavom nizu pokrajinskih parlamenata, o toj temi gotovo uopšte nije mogla da dođe do reči – njihovo mišljenje je zabeleženo u 0,1 odsto izveštaja.

Politika i novine „pod istom kapom“

Autori studije zato govore o „izuzetnoj dominaciji političke elite“ koja je uz pomoć medija suvereno vladala ovom temom. I to sasvim u smislu onoga što je odlučio politički vrh vladajuće koalicije, demohrišćana Angele Merkel i socijaldemokrata. U polovini tekstova koji su analizirani nije bilo baš nikakve kritične distance prema mišljenju vlasti. Još gore od toga: politika i mediji su se u mnogim temama o izbeglicama nalazili u „zatvorenom prostoru komunikacije koju mnogi u svojim komentarima zovu mejnstrimom.“

Ukupno uzevši, 83 odsto napisa su se izričito ili uglavnom pozitivno izjašnjavali o dolasku izbeglica i time uveliko doprineli stvaranju politički željene „kulture dobrodošlice“. Oni koji su izražavali sumnju su u štampu stigli u vidu fusnote.

Čitanje ove studije stvara dojam da su „naučnici, nakon svega, imali želju da istraže i onda čitavo novinarstvo zgrabe za okovratnik i žestoko prodrmaju“, piše na portalu nedeljnika Cajt. Taj utisak je još jači kada autori analiziraju reakcije medija nakon čuvene novogodišnje noći u Kelnu, kada su stotine mladića „arapskog porekla“ napastvovale i pljačkale devojke. Ta povreda „kulture dobrodošlice“ je onda u mnogo slučajeva vodila do korekcije izveštavanja o izbeglicama.

Jer kritika je bila sve glasnija, takođe i u medijima. „Stiče se utisak da su mnogi novinari sada želeli da nadoknade, pa i da premaše ono što su pre uporno propuštali“, piše u toj analizi. Doduše i ona je donekle nedorečena – kao kad na primer listu Frankfurter algemajnu cajtung priznaje da se u „mnogo“ komentara ipak protivio neograničenom dolasku izbeglica. Ali ukupan rezultat je potpuno jasan: to je argumentovani i veoma glasni šamar nemačkim medijima. Ta „državna poslušnost“ je možda u mnogim slučajevima bila iz moralnih načela, ali čak i tako – to nije posao novinara.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend