22. feb 2017.

Tramp u akciji: Medije ponižavao i proizveo ih u neprijatelje američkog naroda

Po onome kako su naknadno okarakterisali Trampov izliv gneva tokom obraćanja u Istočnoj dvorani Bele kuće, čini se da je samim novinarima to sve izgledalo gore od najgoreg Trampa iz kampanje – divlje, agresivno i pomahnitalo

donald_trump_foto_michel _vadon

Foto: CC /Majkl Vadon

Konferencija za novinare sazvana je iznenada (izvori kažu da je ujutru rekao saradnicima „hajde da danas organizujemo preser!“) u četvrtak u podne.

Bez obzira na vanrednost, za susret s medijima nije da nije bilo povoda: pod pritiskom javnosti predsednik je netom ostao bez veoma važnog saradnika, a još jedno mesto u njegovom timu, opet pod pritiskom, ostalo je upražnjeno.

Svom novom predlogu jedva je posvetio više od nekoliko uvodnih minuta. Onda je krenuo da se diči uspesima koji su postignuti u kratkom roku uprkos haosu koji je, naglasio je, nasledio od prethodne vlasti. Novi projekti, nove fabrike, mnogo novih radnih mesta, borba protiv korupcije i sve po redu.

I sve bi, kaže, bilo još i bolje da nema – medija.

[povezaneprice]

„Izvinite, samo da se zna, mi vas ne mrzimo“

Pred prisutnim novinarima na preseru, ’ladno je rekao da želi da se obrati direktno narodu. „Jer, mnogi vam novinari neće reći istinu“, objasnio je. Mnogi ne govore u ime naroda, već, odmah je dodao, u ime interesa onih koji su navikli da profitiraju od urušenog sistema u zemlji.

Obožavaju da objavljuju izmišljotine. U nekim medijima, predočio je, oseća mržnju i bes prema sebi. Ali ima i medija koji su korektni.

„Izvinite, samo da se zna, mi vas ne mrzimo“, uzvratio mu je novinar iz najviše puta prozvanog medija tokom presera.

Onima koji su se odvažili da mu postave prava, ali za njega očito neugodna pitanja, govorio je „Ućuti“, „Sedi“, „Iz kog ste vi medija? Aha, divno!“

Oni koje Tramp otvoreno targetira obično ne prolaze dobro. Neprijatelji predsednika postaju i neprijatelji njegovih sledbenika. Tačka.

Ako su tokom 77 minuta duge konferencije za novinare prisutni padali u ponor neverice, šapućući „Šta je ovo?“, „Ovo nije normalno!“, „Šta, dođavola…“, dan kasnije dobili su razlog i da se ozbiljno zabrinu.

Optužujući ih da uporno objavljuju samo izmišljotine o njemu i njegovoj administraciji, Donald, dakle, Tramp ih je prokazao kao – neprijatelje američkog naroda. Na Tviteru je neke i poimence prozvao, što ne znači da neprozvani imaju razloga da se osećaju pošteđeno. Ili, daleko bilo, bezbedno.

„Mediji koji plasiraju lažne vesti (Njujork tajms, NBC News, ABC, CBS i CNN) nisu moji neprijatelji, već neprijatelji američkog naroda!“

(U tvitu koji je kasnije izbrisao Tramp je spomenuo „samo“ Tajms, NBC i CNN, a sve je začinio usklikom „bolesno!“)

Biti neprijatelj američkog naroda nikad nije bila titula za ponos: onaj koji je ponese, bivalo je, ili završi u zatvoru ili kao Osama bin Laden.

Zato je, iako naviknuti na čitav asortiman uvreda („nečasni, nepošteni, lažljivi, posrnuli…“) još iz perioda kampanje, ovo i te kako dobar razlog da se u američkim medijima upali najcrveniji mogući alarm. Oni koje Tramp otvoreno targetira obično ne prolaze dobro.

Neprijatelji predsednika postaju i neprijatelji njegovih sledbenika. Tačka.

Trampove laži

„Mislim da ovu poruku predsednika svi treba da shvate ozbiljno“, objasnio je šef Trampovog kabineta Rajns Pribus.

Na pitanje voditelja CBS šta bi uradio kada bi neko poslušao Trampa i postupio u skladu s njegovom optužbom na račun medija, Pribus je uzvratio da ne razume šta se pod tim podrazumeva.

„Mi nikad ne bismo odobrili nasilje. Ono što mi odobravamo i podržavamo jeste kritičko mišljenje.“

Za samog predsednika, kao i njegovo okruženje, problem s medijima počinje i završava se sa, navodno, lažima koje svakodnevno objavljuju. U Trampovom odnosu s medijima ovo nije ništa novo – novo je samo to što više ne može da „medijske laži“ svakodnevno opovrgava pred svojim pristalicama. Preostao mu je samo Tviter.

„Mediji koji plasiraju lažne vesti (Njujork tajms, NBC News, ABC, CBS i CNN) nisu moji neprijatelji, već neprijatelji američkog naroda!“

Nije nov ni Trampov pogled na istinu – s nastojanjem da je negira, zaobiđe, servira laži ili makar tzv. alternativne činjenice, Tramp nije prestao ni posle ulaska u Belu kuću.

Napadajući medije u minuli četvrtak za konstanto plasiranje laži, sam Tramp je istovremeno izneo nekoliko. Jedna od njih je da je na izborima osvojio 306 elektorskih glasova (zapravo, osvojio je 304) i da je to najubedljivija pobeda još od Ronalda Regana (ne, nije: više elektorskih glasova osvojili su i Bil Klinton i Barak Obama, pa i Džordž Buš stariji).

„Gospodine predsedniče, zašto bi vam Amerikanci verovali kada iznosite takve podatke?“, upitao ga je novinar nakon što mu je predočio činjenice o izbornim rezultatima u poslednje tri decenije.

„Ja sam dobio takve informacije. Ne znam, tako su mi rekli. Imali smo veoma, veoma veliku razliku (u broju elektorskih glasova, u odnosu na Hilari Klinton, prim. a.).“

Gore od najgoreg Trampa iz kampanje

Po onome kako su naknadno okarakterisali Trampov izliv gneva tokom obraćanja u Istočnoj dvorani Bele kuće, čini se da je samim novinarima to sve izgledalo gore od najgoreg Trampa kakvog pamte iz kampanje.

„Agresivno“ i „pomahnitalo“, opisao je delić atmosfere na preseru enkor CNN Džek Teper.

U tome što je dobar deo presera posvetio kinjenju medija, novinari nisu samo prepoznali nastavak nastojanja da se mediji i ono što objavljuju delegitimišu, da se relativizuje status činjenica, da se za sve loše u njegovom radu okrive zlonamerni mediji i, naposletku, da kroz permanentno ukazivanje na „lažne vesti“ koje objavljuje većina medija, poverenje javnosti u takve padne još niže od sadašnjeg ionako niskog nivoa. S ciljem da se „istina“ koju saopštava autoritet prihvata zdravo za gotovo.

U toj nakani novinari su poslovično kamenčići u cipeli.

Bilo je tu, međutim, još nečega. Nekoliko dana pre presera bilo je, inače, i najneprijatnije za predsednika SAD otkad je položio zakletvu: najpre je morao da otpusti Majkla Flina, savetnika za nacionalnu bezbednost, a potom se Trampov kandidat za sekretara za rad Endi Pazder zahvalio na poverenju i – povukao.

O Flinu, jednom od Trampovih najvernijih saradnika, mediji su otkrili da je bez ovlašćenja – dakle, dok je Obama još sedeo u Beloj kući – vodio razgovore s ruskim ambasadorom u SAD o netom pojačanim Obaminim sankcijama Rusiji.

Curilo je na sve strane

Trampov gnev je, ispostavilo se, bio podstaknut upravo, kako tvrde američki novinari, do sada nezabeleženim curenjem informacija iz predsedničke administracije: u prethodnih meseca dana javnost se upoznavala s transkriptima telefonskih razgovora predsednika sa stranim državnicima, o sapunskim dvorskim intrigama, a čak su do novinara stizali nacrti odluka koje predsednik tek treba da potpiše.

Ipak, tekstovi o savetniku za nacionalnu bezbednost prelili su Trampovu čašu (kakvog li je oblika, e to u medije još nije procurilo): Tramp je priznao novinarima da je morao da ga otpusti jer se ispostavilo da je Flin obmanuo potpredsednika SAD Majkla Pensa o sadržaju razgovora s ruskim ambasadorom. Potpredsednik SAD je u javnim nastupima, naime, govorio kako Flin u komunikaciji s ambasadorom nije ni pomenuo sankcije.

Od čoveka koji je dokazao da nema dilemu o tome da li mu je draži P(l)aton ili istina, zaista niko nije očekivao da će se iznervirati – zbog laži. Uskačući sam sebi u stomak, Tramp je čak izjavio da je curenje informacija o tom događaju bilo stvarno, ali da su izveštaji o tome bili – lažni. Jer su ih objavljivali mediji koji dokazano objavljuju samo „lažne vesti“.

Pobijanje Trampovih tvrdnji o „istorijskom broju prisutnih na njegovoj inauguraciji“, „milionima bez prava glasa koji su glasali za Hilari Klinton“ ili o „rekordnoj pobedi na izborima“, bilo je vredno u najgorem slučaju tek predsednikovog prezira u vidu „tvit oluje“ i mantri o, naravno, „nepoštenim medijima“. I, koliko god ga sve to nerviralo, a prsti obično bili nekontrolisani na tastaturi telefona, nikada se nije odvažio da medije uvede u hol „neprijatelja američkog naroda“.

Onima koji su se odvažili da mu postave prava, ali za njega očito neugodna pitanja, govorio je „Ućuti“, „Sedi“, „Iz kog ste vi medija? Aha, divno!“

Tramp je vrlo brzo postao svestan da sa novinarima ne komuniciraju – i svašta im prosleđuju – samo službenici koje je nasledio od Obame, već i oni koje je lično postavio. A u sve to umešane su verovatno i obaveštajne agencije. Najavljujući istragu o tome ko odaje tone raznoraznih, pa čak i poverljivih informacije, Tramp se zapravo obrušuje na vrstu koju ne može da podnese – nelojalne.

I ne bi to toliko bio problem kada bi iznad lojalnosti stajala privrženost zakonima. Tekstovi u Njujork tajmsu i Vašington postu o „slučaju Flin“ ukazuju na to da su Trampa i njegovo okruženje nadležne agencije potanko izvestile o razgovoru bivšeg savetnika s ruskim ambasadorom. Pored ostalog, i o sankcijama i kako će one biti ukinute.

Flinu su glave došli, dakle, nelojalni – ne njegovo eventualno kršenje (Loganovog) zakona, niti, daleko bilo, njegova nelojalnost Trampu. Pa on nije obmanuo Trampa, već eventualno potpredsednika SAD. A i to ne bi bio problem da su mediji ćutali o tome.

U stvari, najveći problem predstavlja mu to što je ostao bez vernog i veoma važnog saradnika. E da – i to što nije imao kud nego da „lažljivim, nepoštenim medijima“ prizna da, barem javno, ne trpi – laganje.

Sve ono da ih neko plaća, da služe tuđim interesima i da ih je briga za običnog građanina, očito ih nije opametilo. Sad je sazrelo da budu prevedeni u neprijatelje naroda, pa nek vide šta će i kako će dalje. I ko će takvima verovati kada objave bilo šta neprilično o predsedniku i njegovim saradnicima? Predsedniku Sjedinjenih Američkih Država, dakako.

I FOKS JE SHVATIO: PREDSEDNIK PREŠAO CRVENU LINIJU

Upravo u emisiji koju je Tramp na preseru istakao kao „prijateljski nastrojenu“, „Foks i prijatelji“ (emituje se na republikancima naklonjenom Foks njuzu), enkor te kuće i moderator jedne od prošlogodišnjih predsedničkih debata, Kris Volas, stao je u odbranu prozvanih kolega i medija.

„Novinari kritikuju predsednike, ali i oni vole da uzvrate kritikom, i to je u redu“, kazao je Volas. „Ali kad kaže da su mediji neprijatelji američkog naroda, mislim da je predsednik time prešao crvenu liniju.“

Tramp je svojom optužbom uznemirio čak i same republikance. Jedan od najglasnijih Trampovih kritičara, uticajni ali i svojeglavi senator Džon Mekejn rekao je enkoru NBC Čaku Todu da je gušenje medija model koji primenjuju – diktatori!

„Ne podnosim medije, a tebe, Čak, naročito“, obratio se Mekejn Todu, „ali je činjenica da ste potrebni društvu, i da su nam potrebni slobodni mediji. Diktatori učvršćivanje svoje moći započinju upravo gušenjem slobodne štampe. Ipak, ja ne tvrdim da predsednik Tramp pokušava da bude diktator, već samo to da moramo biti svesni nekih lekcija iz istorije“, kazao je republikanski predsednički kandidat na izborima 2008. godine.

1 komentar za: “Tramp u akciji: Medije ponižavao i proizveo ih u neprijatelje američkog naroda

  1. shule

    Ne vidim da su se NUNS ; NSNV i ini oglasili protiv ovakvog stava jednog politicara protiv medija.
    Sada treba da preispitaju i stav prema Vucicu i vladi. Zaklinju se u zapadno-evropske vrednosti … imaju je na delu , pa neka ih primenjuju istoveto.

    23. feb 2017. at 09:14

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend