20. mar 2018.

Poražavajući status novinari bi promenili kada bi se udružili u odbrani prava svojih kolega

O gorčini, neprijateljstvu i nedostatku solidarnosti među novinarima, o njihovom ponižavajućem radnom statusu, o podelama na „naše“ i „njihove“ koje odgovaraju svakoj vlasti, o urednicima koji podležu pritiscima, o neefikasnosti sindikata... govori novinarka Dragana Pejović, sindikalna aktivistkinja u nedeljniku NIN

Dragana Pejović, foto: Stefan Slavković

Stanje u medijima nikad nije bilo lošije, dijagnoza je koju potpisuju srpski novinari sa stažom od nekoliko decenija. Male su plate, i nesigurne, kakav je i položaj poslenika tzv. „sedme sile“, prilično prekarizovan. Što je još gore, nema slobode govora ni istraživanja.

Novinarima se preti, oni bivaju podvrgnuti mobingu i ucenama. Država se navodno povukla iz medija, ali ih i dalje uspešno kontroliše. Javna glasila se dele na režimska i antirežimska, što utiče na nivo solidarnosti među njima.

U tim uslovima bio bi dragocen angažman sindikata, ali on izostaje iz različitih razloga. Snažniji kada za njim nije bilo realne potrebe, oslabljen u tranziciji, nespremno je dočekao eru neoliberalnog kapitalizma. Stoga se ne zna ni tačan broj, ni sastav sindikata u srpskim medijima. Pa čak vlada uverenje da nisu dozvoljeni u privatnom medijskom sektoru.

Kada bi se svi novinari udružili oko prava svojih kolega, situacija ne bi bila poražavajuća kakva je sada, ma kako bila možda i bolja nego u drugim oblastima. Zaposleni ne bi mogli da dobiju otkaz za jednu pogrešnu reč, mladi novinari bi mogli da uče od starijih kolega šta je to kredibilitet i integritet

Novinarka Dragana Pejović poverenica je Granskog sindikata „Nezavisnost“ za kulturu, umetnost i medije u nedeljniku NIN, jedinom u privatnim medijima. NIN je deo kompanije Ringier Axel Springer, ali kao posebno pravno lice. U Blicu, koji je u vlasništvu iste kompanije, izostaje sindikalno udruživanje, što sindikat NIN-a i status Dragane Pejović čini specifičnim.

„Nakon privatizacije medija novi sindikati nisu formirani, već su eventualno nasleđeni iz prethodnog perioda“, objašnjava Pejović kuriozitet da je samo deo firme pokriven sindikalnom zaštitom.

Koji su današnji dometi sindikata u medijima, šta ih koči, a šta hrabri, da li se bore za „polutke“, ili za prava zaposlenih, Cenzolovka razgovara sa Draganom Pejović.

Cenzolovka: Koliko su danas sindikati u medijima ispolitizovani?

Pejović: Već uniženu snagu sindikata, stavljanjem radnika na raspolaganje poslodavcu u uslovima neoliberalnog kapitalizma, država je legalizovala usvajanjem Zakona o radu po kome je sindikat potpuno irelevantna kategorija. Međutim, i sindikati su se sami srozali tako što su dozvoljavali da budu ispolitizovani. Oni u medijima aktivno doprinose radu političkih stranaka, umesto da imaju autonomiju.

Prevelik pritisak na medije doveo je do toga da se sindikati zalažu za političke istomišljenike, a ne i za kolege koji drugačije razmišljaju. Kada smo uopšte čuli da je neki novinarski sindikat izašao u javnost da bi rešio nečiji problem?

Cenzolovka: A da li je sindikat NIN-a reagovao na povremene talase otpuštanja u Kompaniji, traumatičnih i kada su pravno utemeljeni?

[povezaneprice]

Pejović: Otkad je sindikat u NIN-u aktivan nije bilo otpuštanja. NIN je uvek izveštavao i o pojedinačnim slučajevima pravnog, radnog i svakog drugog oblika nasilja nad novinarima, i o stanju u novinarstvu, ugroženosti medija. I,da ne zaboravimo, takođe je nakon gašenja Utiska nedelje otpočeo redovnu saradnju sa autorkom emisije Oljom Bećković. To se dogodilo i sa Dušanom Petričićem posle otkaza u Politici.

Cenzolovka: Kako se sprovodi politizacija sindikata u medijima?

Pejović: Ekonomski status je lišio novinare osnovnog sredstva za rad, a to je lični integritet. Zbog toga ne uspevamo ni pojedinačno ni kolektivno da se izborimo za svoja prava.

Ali, politizacija znači i sledeće: u vreme kada se skidao Milošević sa vlasti, ustanovljena je podela na medije koji tu vlast čuvaju, i druge koji u tome ne učestvuju. Međutim, poslednji nisu napravili otklon od političkih struja koje su došle nakon 5. oktobra, već se podela na „naše“ i „njihove“ dodatno usložnjavala do danas. Zbog toga se teško postiže jedinstvo i oko elementarnih radnih prava, i oko profesionalnih standarda.

Cenzolovka: Dakle, postoje i „naša“ i „vaša“ prava?

Neki urednici postaju neotporni na pritiske, a njihova se vrednost često ne meri profesionalnim kvalitetima, nego isključivo sposobnošću da se nagode sa poslodavcem i sa autoritetima vlasti o ispunjavanju njihovih zahteva na uštrb medijskog sadržaja.

Pejović: U medijima sindikati pominju samo svoju struju i incidente koji su ugrozili novinare koji pripadaju toj struji. Previše gorčine i neprijateljstva se nakupilo među novinarima zahvaljujući činjenici da ne postoje elementarne norme i standardi ispod kojih ni jedan novinar ne sme da ide, što, naravno, odgovara svakoj vlasti.

Uz to imamo naravno i otvoreno svrstavanje, kao što su kampanje tabloida protiv opozicije. Ukoliko je neki medij pristrasan u korist opozicije, to se smatra kritikom vlasti, što je uvek prvi zadatak medija, pa se i pristrasnost toleriše. Sve do god opozicija ne dođe na vlast, čija je kritika naša obaveza.

Cenzolovka: Na koji način se ustanovljava standrad radnih prava ispod koga novinar ne sme da ide?

Pejović: Na prvom mestu, kroz Zakon o medijima čiji maksimum mogućnosti treba da iskoristimo kroz insistiranje na kolektivnim ugovorima, poštovanju prava na regres, godišnji odmor, redovnu isplatu plata… Takva pozicija bi smanjila egzistencijalnu nesigurnost novinara i podigla kredibilitet novinarstva.

Cenzolovka: Ima li solidarnosti među novinarima, ako je ceniti i po nedavnoj zajedničkoj osudi UNS-a i NUNS-a povodom zabrane Dragana Đilasa da određeni mediji (Pink, Studio B, Informer…) prisustvuju njegovim konferencijama za štampu uoči beogradskih izbora?

Pejović: Do solidarnosti dolazi samo onda kada se dogodi ekstremno nasilje nad nekim medijem, iako do toga ne bi smelo ni da dođe, a ponekad se solidarnost ni tada ne dešava. U tom smislu, mislim da je izuzetno važna jedinstvenost UNS-a i NUNS-a u osudi odluke izbornog štaba Dragana Đilasa da ne akredituje pola beogradskih redakcija u noći nedavnih gradskih izbora.

Međutim, ima i drugačijih primera. Kada je Politika objavila integralni intervju sa tadašnjim predsednikom Borisom Tadićem, jer je na autorizaciji izmenjena suština, a to profesionalni standard ne dozvoljava, većina medija opisala je to kao tabloidizaciju Politike, sramotu za taj list, prebacila je uredništvu takav postupak usred izborne kampanje, predsedničke u to vreme. Umesto da stanu na stranu profesije, poručili su zapravo da javna glasila treba da vode računa o imidžu predsedničkog kandidata, pre nego o suštini novinarstva i javnom interesu.

Kada je Politika objavila integralni intervju sa tadašnjim predsednikom Borisom Tadićem, jer je na autorizaciji izmenjena suština, a to profesionalni standard ne dozvoljava, većina medija opisala je to kao tabloidizaciju Politike, sramotu za taj list, prebacila je uredništvu takav postupak usred izborne kampanje.

Cenzolovka: Da li sindikati u medijima mogu da utiču na podizanje solidarnosti među novinarima?

Pejović: Ponoviću, jak sindikat u medijima ne postoji, između ostalog i zbog nasleđenog gađenja prema sindikatima, koji su izgledali kao da fiktivno brane radnička prava u državi gde su se ona u priličnoj meri poštovala. Sada, kada su ta prava zaista ugrožena, mi ne znamo kako da se za njih borimo. Jak, reprezentativan sindikat je neophodan i da se izdejstvuju pojedinačni i granski kolektivni ugovori koji će štititi naša prava.

Cenzolovka: U sindikatu NIN-a su svi zaposleni, honorarci, pa čak i stalni saradnici, a nije reprezentativan?

Pejović: Kao deo Granskog sindikata „Nezavisnost“, sindikat NIN-a je bio faktor u pregovorima sa Agencijom za privatizaciju. Tada je nas u sindikatu bilo tek nekolicina, ali su nam pre dve godine i svi drugi pristupili, što znači da smo daleko premašili 15 odsto članova kolektiva kao uslov za reprezentativnost. Nju potvrđuje poslodavac, ali ako ne ispuni tu obavezu, podnosi se žalba Odboru za utvrđivanje reprezentativnosti Ministarstva za rad, boračka i socijalna pitanja.

Međutim, taj Odbor se i sastaje, i ne sastaje, a od kad smo mi podneli žalbu, on se rasformirao zbog rekonstrukcije Vlade. Zato već drugu godinu čekamo administrativni čin potvrđivanja reprezentativnosti o kojoj je prethodni Odbor dao pozitivnu odluku. Ovo smatram za eklatantan primer kako država sabotira sindikalno delovanje. Ne dajući nam reprezentativnost, država nas lišava pozicije da se borimo za kolektivni ugovor i prava na sindikalno delovanje. Poslodavcu se, naravno, isplati takva tromost i sabotaža, jer u međuvremenu on raznim sredstvima može da pritiska, kažnjava i između ostalog razbije sindikat.

OTPUŠTANJA

Cenzolovka: Koliko se često pokreću sudski sporovi vezani za otpuštanje novinara?

Pejović: Pokreću ih samo oni koji imaju potrebe za moralnom satisfakcijom i oni koji su u stanju da se finansiraju do izricanja presude. Tragično je to što mediji, kao četvrti stub demokratije, ili tzv. sedma sila, sve i da hoće ne mogu da pobede taj sistem. A kad bi pozornost javnosti bila usmerena na bilo koji od problema u medijima, sigurno bi došlo do nekog pomaka. Mi smatramo nepristojnim da se bavimo sopstvenim problemom u svom mediju i tako alarmiramo javnost jer polazimo od toga da služimo širem, javnom interesu.

Cenzolovka: Da li to znači da su poslodavci i država na istoj strani, a protiv sindikata?

Pejović: Nemam za to konkretne dokaze, ali dok god država dozvoljava da poslodavci rade po svom nahođenju i dok god se sindikatu ne omogućavaju ustavni uslovi da brani pripadajuća prava, mogu u to utemeljeno da sumnjam. Nama ni poslodavac ni država ne daju reprezentativnost.

Cenzolovka: Kako se urednici postavljaju prema pritiscima?

Pejović: Mediji žive od reklama, naročito štampani, a to je uvek dobro sredstvo za pritisak. Neki urednici postaju neotporni na pritiske, a njihova se vrednost često ne meri profesionalnim kvalitetima, nego isključivo sposobnošću da se nagode sa poslodavcem i sa autoritetima vlasti o ispunjavanju njihovih zahteva na uštrb medijskog sadržaja. Potom, poslodavac koji ne poštuje prava radnika uvek će biti lak plen svake vlasti, a u medijima je to naročito opasna stvar.

Cenzolovka: Kako se tome suprotstaviti?

U medijima sindikati pominju samo svoju struju i incidente koji su ugrozili novinare koji pripadaju toj struji. Previše gorčine i neprijateljstva se nakupilo među novinarima zahvaljujući činjenici da ne postoje elementarne norme i standardi ispod kojih ni jedan novinar ne sme da ide, što, naravno, odgovara svakoj vlasti.

Pejović: Kada bi se svi mediji i novinari udružili oko prava svojih kolega, situacija ne bi bila poražavajuća kakva je sada, ma kako bila možda i bolja nego u drugim oblastima. Zaposleni ne bi mogli da dobiju otkaz za jednu pogrešnu reč, mladi novinari bi mogli da uče od starijih kolega šta je to kredibilitet i integritet i da se njima brane od svakog pritiska.

Cenzolovka: Šta su posledice izostanka takvog trenda?

Pejović: Dobri novinari izlaze iz novinarstva, bave se drugim poslovima. Optimizacija troškova je imperativ. Velika fluktuacija dovodi do pada kvaliteta medija čiji zadatak je, podsećam vas, interes javnosti. Posledice snosi, dakle, celo društvo.

Cenzolovka: Da li je u medijima prisutnija autocenzura ili cenzura?

Pejović: Ako bi se merilo u procentima, sigurno bi se ispostavilo da je autocenzura prisutnija, jer cenzura do većine i ne dopire, već samo do onih do kojih treba. Strah da se ne ostane bez posla diktira autocenzuru, što ne znači da nema cenzure.

Cenzolovka: Kakva su prava honoraraca?

Pejović: U NIN-u je postojalo pravilo da moraš da budeš honorarac bar pet godina pre nego što te zaposle, ali sam imala utisak da se moj rad ceni, a dobri dometi nagrađuju. Osećala sam se dobro i ponekad toliko radila da je moj honorar nadmašivao mnoge plate.

Danas vlada nesigurnost, ne samo za honorace, već i za stalno zaposlene. Sve češće se pribegava i tome da se stalno zaposleni prebacuju na autorski ugovor. Radni sporovi traju godinama i ne postoji novac koji bi mogao da vrati te godine života. Prekarizacija je zahvatila sve slojeve profesije osim malog procenta veleposednika kapitala kojima pripada dobit od našeg rada. A iz ugla većine zaposlenih, bolje je biti i prekarizovan, nego ne biti radnik uopšte.

MOBING

Cenzolovka: Koliko ima mobinga u medijima i kako se ispoljava?

Pejović: Šta je drugo nego mobing kad se dugogodišnji urednik političke rubrike postavi na mesto novinara beogradske rubrike, što je nemoguć put i za nekog ko pravi najveće greške u karijeri? Šta je nego mobing ako novinar ne dobija nikakav zadatak, ma šta predlagao? Ali, svi se nadaju da sutra neće biti na ulici, iako je jedini spas za sve nas da se sa tim naprosto pomirimo. Kad budemo spremni da završimo na ulici, sila i kapital će se uznemiriti.

Projekat finansira Evropska unija kroz program malih grantova „Zaštita slobode medija i slobode izražavanja na Zapadnom Balkanu“, koji sprovodi Hrvatsko novinarsko društvo kao deo regionalnog projekta Regionalne platforme Zapadnog Balkana za zastupanje slobode medija i bezbednosti novinara, u partnerstvu šest regionalnih udruženja novinara – Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), Udruženja BH novinara (BHN), Hrvatskog novinarskog društva (HND), Udruženja novinara Kosova (UNK), Udruženja novinara Makedonije (UNM) i Sindikata medija Crne Gore (SMCG).

1 komentar za: “Poražavajući status novinari bi promenili kada bi se udružili u odbrani prava svojih kolega

  1. Zoran Ćirjaković

    Verujem da se ni Dragana, divna osoba, ne usuđuje da govori o najvećem problemu vezanom za NIN – činjenici da su privatni vlasnici trojici dosadašnjih glavnih urednika dali zadatak da list pretvore u glasilo jednog viđenja naše budućnosti.
    Ružno je i bezobrazno pominjati Petričića i Olju kao pozitivne primere jer su oni dovedeni da kamufliraju prethodno ideološko i profesionalno čišćenje. Razjuren je važan deo redakcije, o čemu su, naravno, i Olja i Petričić ćutali.
    Iako mnogo prijatniji i pristojniji od dva besramna prethodnika, Ćulibrk je samo verni egzekutor uređivačke politike koja slepo služi jednom centru moći. Zato, i kada je antirežimska, takva uređivačka politika je antinovinarska i sramna.

    20. mar 2018. at 21:24

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

*

Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje definisan je Zakonom o javnom informisanju, koji u članu 38. kaže: „Zabranjeno je objavljivanje ideja, informacija i mišljenja kojima se podstiče diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihove seksualne opredeljenosti, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo“. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.

Send this to a friend