I krađe i tužbe za – potop medija

Sve češća praksa sudske naplate “honorara” za neovlašćeno objavljene fotografije otvara ozbiljno pitanje regulisanja autorskih prava i ugovornih odnosa fotoreportera i izdavača. Praksu koja mnogim medijima preti ključem i moguća rešenja, analizira Jelka Jovanović

E-novine su prve objavile da će se ugasiti zbog nezajažljivosti fotografa, odnosno autora fotografija čija su dela objavili bez posebnog dogovora o naknadi, pa ni(su) platili po presudama. Možda je tvrdnja E-novina preterana, ali nema sumnje da i ovom portalu, kao i mnoštvu medija u Srbiji, sve češće izvršne presude po tužbama za (zlo)upotrebu fotografija finansijski otežavaju opstanak, oslikavajući im lagano ključ u – bravi.

Među njima je i izdavač Novog magazina Agenda 2020, protiv koga je pre dva meseca Apelacioni sud u Beogradu doneo izvršnu presudu u sporu sa Markom Ristićem iz Obrenovca: za jednu fotografiju, jednom neoznačeno preuzetu i kropovanu sa portala “Goblina”, oko 180.000 dinara. A još je nekoliko postupaka u toku, za fotografije objavljene na portalu www.novimagazin.rs, među kojima je gro onih koje su prethodno ugovorima plaćene agencijama.

No, Zakon o autorskim i srodnim pravima autorima fotografija, čak i kada nisu profesionalci u pitanju, članom 2, stav 9, garantuje sva autorska prava. Pa i nezavisno od toga da li su ili nisu pre objavljivanja kontaktirani ili su pre tužbe pokušali vansudsko poravnanje. Za bilo koju objavljenu fotografiju njen autor ima pravo naknade za svako ponovljeno objavljivanje. Bez obzira na profesionalni status, činjenicu da li je radio svojom opremom ili za određenog poslodavca njegovom, te da li je medij preuzeo fotografiju iz posrednog izvora s kojim ima ugovor. Recimo, novinske agencije.

Treba li reći da bi mnogi likovni umetnici poželeli da knjiže svote slične onoj koju će Agenda 2020 dati za jedno nepromišljeno preuzimanje? Takođe, bilo bi vrlo zanimljivo u kontekst (narušenih) autorskih prava staviti i glasovitu izložbu SNS “Necenzurisane laži”, na kojoj su izloženi mnogi nesumnjivo autorski radovi, a najuočljivije karikaturiste Predraga Koraksića Koraksa. Naime, iako bi sama izložba mogla biti posebno autorsko delo, kombinacijom članova 5 i 52 pomenutog zakona SNS je narušio Koraksićeva autorska prava ukoliko je karikature izložio bez njegove dozvole.

No, to je viši stepen zaštite i upotrebe autorskih prava, a u ovom tekstu reč je o svakodnevnoj medijskoj i sudskoj praksi koja sve više zavađa fotografe i izdavače.

AUTORI i “AUTORI”: U navedenoj sudskoj storiji Ristić-Agenda jedan je gubitnik (Agenda) i tri dobitka – sam autor, njegov pravi zastupnik i država. Potonja za sudske troškove od oko 60.000 dinara.

Nema spora, da delikt jeste učinjen i da je autor iskoristio mogućnost da svoja moralna i imovinska prava glede sporne fotografije utera sudskim putem. No, brojna pitanja se već godinama množe kada je reč o autorstvu medijskih dela, s tim što je ovde reč samo o onome što se kolokvijalno zove sredstvima javnog informisanja, ne i medijima u smislu filma, performansa, multimedijalnog zahvata. Nema ni teza o umetničkoj vrednosti fotografija, pošto ni Zakon o autorskim i srodnim pravima ne deli autorstvo po tom kriterijumu, već naprosto kao nečiji proizvod koji se može umnožavati. I po tom osnovu autoru pribaviti naknadu za svako objavljivanje.

To, primerice, tvrdi i u vreme objavljivanja svog stava majstorski kandidat za fotografuju Dragan. M. Babović u tekstu “Čemu žurba”: “Autorsko pravo nije ništa drugo do pravo svojine, s tim što se ne radi o svojini na stvarima već na duhovnim tvorevinama”. Doduše, ako tzv. kropovanjem, isecanjem, delić Babovićeve fotografije neki medij objavi bez dozvole, biće papreno kažnjen. Međutim, za objavu citiranog dela Babovićevog autorskog teksta iz 2014 – preuzetog sa portala Foto saveza Srbije, a prenošenog u celini na raznim medijima – pretnja sudske presude je daleki san. Naprosto, citirana rečenica ne podleže sudijskom sudu iako je sama po sebi deo izvornog autorskog dela. Ne bi, čak, ni bez izvora i imena autora bila predmet rasprave jer je, za razliku od novinske fotografije, novinski tekst daleko manje zaštićen.

Čak i kad je ekskluzivan. Primerice, oktobra 2012. u intervjuu Novom magazinu, jedinom datom nekom srpskom mediju za nekoliko godina, Milo Đukanović je najavio povratak u politiku. Deo drugih medija korektno je preneo najvažnije delove intervjua, uz navođenje izvora, ali dobar deo posebno tiražnih je to izbegao i/ili vest preoblikovao, tako da je praktično preuzeo i “autorstvo”. Najdalje je otišao Kurir, ali bi i uz izuzetne veštake bilo teško naći sud i sudiju koji bi dosudio da je reč o zloupotrebi autorskih i srodnih prava. Suprotno tome, za “pozajmljenu” fotografiju uz isti taj (modifikovani) intervju sud bi sasvim (o)lako dosudio u korist autora.

Upravo praksa razlikovanja i težine autorstava u različitim novinarskim formama jedan je od kamena spoticanja u efikasnijoj zaštiti autorskih prava, premda su sva novinarska udruženja i medijske asocijacije podržale kolege fotografe u protestima protiv posebnog tumačenja Zakona, ali i izmena zakona kojim bi se dobar deo novinskih fotografija sveo na rutinu i lišio autorskog oreola, čime bi se ograničila bujica tužbi. Valja dodati i da bi se retko koji novinar – za razliku od fotoreportera, uključujući i one slučajne – odvažio da insistira na autorskom pravu. Ne zbog skromnosti, već zbog notorne činjenice da je reč, čak i publikovana u izvornom obliku, znatno teže dokaziva nego foto-zapis. U krajnjoj liniji, teško je u erozivno vreme plagijata svih vrsta, posebno akademskih, očekivati da nečiji novinski tekst dobije sudsku zaštitu i novčanu naknadu. Za razliku od tehničkog dela, kakva je fotografija. Tehničkog u smisla načina nastanka i lakog dokazivanja korišćenja.

STOP KRAĐI: Zbog nedoumica koje u sudskoj praksi proizvodi Zakon o autorskim i sudskim pravima, pre bezmalo tri godine deo parlamentaraca predlagao je tzv. autentično tumačenje zakona kojim bi se medijske fotografije razlikovale na rutinske i autorske. Taj pokušaj nije uspeo, baš kao ni pomenuti iniciran krajem 2015, kada su Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i Zavod za intelektualnu svojinu sačinili set izmena Zakona koje su išle u sličnom smeru. Zahvaljujući prevashodno podršci novinarskih i medijskih udruženja i taj je pokušaj ostao bez rezultata, tim pre što se sve zbivalo u vreme novinarskih protesta zbog opaske ministra Gašića o novinarkama koje lako kleknu, u koji se uklopio i protest foto-reportera, začinjen i javnim cepanjem fotografija.

Napokon, sredinom jula, sedmicu pre otvaranja poglavlja 23 i 24, foto-reporterima je stigla nenadana, posredna podrška Međunarodne federacije novinara (IFJ). Reagujući na novu praksu AFP da sa foto-reporterima sklapa ugovore po kojima plaća samo prvo objavljivanje, ali ne i ostala, Federacija je preporučila da se takvi ugovori ne potpisuju pošto urušavaju autorska prava. Iako se preporuka odnosi na francusku praksu, nema sumnje da će biti značajan kamičak u postupcima koji se budu vodili pred domaćim pravosuđem za naknadu autorskih prava.

Posebno što je, ne samo na primeru Agende 2020, Apelacioni sud već ustanovio praksu poštovanja prava autorstva nad fotografijom.

Privatnim tužiocima, njihovim advokatima i sudijama posao posebno olakšava sporno tumačenje Zakona prema kojem poslodavci imaju pet godina prava na fotografije koje su autori snimili izvršavajući radne obaveze. Po isteku tog roka automatski se “presavije tabak”, čak i protiv samog poslodavca, a za druge medije nema ni tog roka. I to ređe za ekskluzivne fotografije, češće za one koje idu u paketu sa izveštajem sa javnog događaja.

Novinarskom izveštaju kao neautorskom delu presudio je član 43 Zakona, u stavu 2, tačka 4, koji izričito dozvoljava “slobodno korišćenje dnevnih informacija i vesti koje imaju prirodu novinskog izveštaja”. To se, međutim, u sudskoj praksi ne primenjuje i na fotografiju nastalu na istom mestu i u istim okolnostima, ako se u nastavku ovog člana navodi da se pravilo primenjuje na sve oblike javnog saopštavanja pomenutih dela.

Recimo još da je na jednom od skupova protiv zakonskih izmena Zvezdan Mančić iz Centra za razvoj fotografije procenio da bi one (izmene) uvele široku definiciju po kojoj se autorskim delom ne mogu smatrati “dnevne novosti i druge vesti koje imaju karakter medijskih informacija”.

STATISTIKA: Prema statistici Asocijacije medija, nepotpunoj ali nesumnjivo najobuhvatnijoj, sačinjenoj na osnovu iskustava njenih članica, izdavači su, po presudama, plaćali 20.000 do 100.000 dinara po fotografiji. Na osnovu iskustva jednog od izdavača samo za ovogodišnje presude u tri slučaja tražena je odšteta od po 100.000 dinara, a dosuđeno 26.840, 37.000 i 17.000, plus troškovi suđenja. Za jedan tužbeni zahtev od 150.000 određena je isplata od 151.000; za tužbu od 160.000 – 73.287, te za traženih 140.000 dinara presuđeno je 76.623 dinara. Plus, razume se, troškovi suđenja. U svim slučajevima reč je o jednoj neovlašćenoj objavi uočenoj na portalu.

Slična su iskustva i ostalih članica, koje su već dobile izvršne presude ili čekaju sud po podnetim tužbama. Suočeni sa sve većim pritiskom na medije, s jedne strane, ali i potrebom da se autorstvo foto-reportera štiti, u Asocijaciji su sačinili interni “cenovnik”, koji je iskustvena preporuka za postupanje – pre suda i bez suda. Za sličnu praksu zalaže se i Centar za razvoj fotografije, koji je najavio svoj cenovnik, ali i sam postupak zaštite i uređene naplate autorskih prava. Kao dopuna mogla bi da posluži eventualna zajednička baza fotografija sa imenom i kontakt-podacima autora. Doduše, svaki dogovor, kao i obično, važio bi za članove udruženja koji ga prihvataju, kolektive ili pojedince.

Za “slobodne strelce” i njihove advokate ni ubuduće neće biti prepreka da papreno naplaćuju svoje usluge.

Stvarne i moguće cene 

Asocijacija medija ima Strukovno mišljenje, bazirano na iskustvu njenih raznovrsnih članica, koje se svodi na činjenicu da se fotografija plaća između 10 i 200 evra. U kategorizaciji i rasponu tako određene cene, Asocijacija se rukovodila kriterijumima: namena fotografije, aktuelnost, rok korišćenja i broj objava, uz obavezu isticanja autorstva. Prema tim kriterijumima i iskustvu formiran je i nezvanični cenovnik koji dajemo u tabeli, uz napomenu da je tržište krajnji regulator cene.

10 EUR – obična arhivska fotografija (ličnost, zgrada, predmet) za najviše dve objave, bez arhiviranja;

20-30 EUR – ista fotografija s pravom zadržavanja u arhivi za kasniju upotrebu

10-50 EUR – ekskluzivna fotografija (stari događaj, pokojna ličnost)

50-500 EUR – ekskluzivna fotografija aktuelnog događaja (saobraćajna nesreća, paparaco poznatih ličnosti, s trajnim pravom korišćenja

Zakon o autorskim i srodnim pravima

Član 2

…Autorskim delom smatraju se, naročito:

9) planovi, skice, makete i fotografije;

Član 15

Autor ima isključivo pravo da njegovo ime, pseudonim ili znak budu naznačeni na svakom primerku dela, odnosno navedeni prilikom svakog javnog saopštavanja dela, izuzev ako je to, s obzirom na konkretni oblik javnog saopštavanja dela, tehnički nemoguće ili necelishodno.

Član 16

Autor ima isključivo pravo da objavi svoje delo i da odredi način na koji će se ono objaviti.

Do objavljivanja dela samo autor ima isključivo pravo da javno daje obaveštenja o sadržini dela ili da opisuje svoje delo.

Dalila Ljubičić, izvršna direktorka Asocijacije medija 

*Asocijacija je podržala fotoreportere kad su se protivili izmenama Zakona, uvažavajući njihova autorska prava, ali i osudila zloupotrebu. Koje su to zloupotrebe i kako ih je moguće sprečiti? 

Asocijacija se nije priklonila mišljenju fotoreportera već je bila stava da je potrebna izmena Zakona, a ne njegovo tumačenje, kakvo god ono bilo. Zloupotrebe koje smo pominjali tom prilikom svode se na nekoliko tipskih, učestalih, koje se uglavnom dešavaju po istom scenariju. Na primer, u konsultaciji sa advokatom specijalizovanim za ovaj tip sporova foto-reporter tuži medij za neovlašćenu objavu fotografije koja je nastala u vreme dok je bio zaposlen u tom mediju, sa opremom čiji je vlasnik medij, a kako je prošlo pet godina od nastanka on se po zakonu smatra vlasnikom i navodi da je delo upotrebljeno bez njegove saglasnosti i traži nadoknadu materijalne štete u iznosu koji je desetinu puta veći od realne vrednosti te fotografije.

Neretko traži i nadoknadu nematerijalne štete jer mu je navodno učinjena duševna bol objavom fotografije bez njegovog znanja. Šta je ovde zloupotreba? Pa, to što se fotografije nastale kao ilustracija dnevne vesti i kao radni zadatak na koji ga je izdavač uputio i omogućio mu da fotografiju načini sudu predstavljaju kao umetničko delo koje se ima vrednovati po cenovniku umetničkih dela.

Zloupotreba je i kada zbog neregulisanih odnosa sa izdavačem kod koga je delo nastalo fotograf, koji više ne radi kod tog izdavača, lančano tuži sve medije koji su fotografiju preuzeli po uredno definisanom odnosu s prvim izdavačem. I ovde se traže nerealni iznosi i to od više izdavalaca istovremeno. Ima još primera, ali je za sve zajedničko da ih formuliše i osmisli uigrana grupa advokata u sprezi sa fotografima koji su “dobro prošli na sudu”, pa savetuju druge kako da i oni zarade.

*Asocijacija se zalaže za regulisanje autorskih prava – konkretno na fotografije. Imate li u vidu različite medije, štampu, sajtove, elektronske medije? Recimo, portali kao najbrži medij često nisu u mogućnosti da stupe u kontakt sa autorima, a potrebno je hitno objavljivanje. 

Autorska prava su ista, ali je vrednost fotografije različita zavisno od medija u kojem se koristi ne samo po vrsti, kako navodite, štampani, elektronski itd., već i zavisno od “mere” tog medija, odnosno tiraža, gledanosti, posete. Brzina objave nije opravdanje za neovlašćenu objavu. Uslovi korišćenja moraju da budu ili unapred dogovoreni ili ad hoc rešeni potpisivanjem tipske saglasnosti u elektronskom obliku, koja obuhvata sve elemente koji utiču na cenu fotografije, kao što su vrsta medija, broj korišćenja, period…

*Kad ste koncipirali cenovnik jeste li kalkulisali troškove koje bi imali različiti tipovi medija? 

Asocijacija medija nije pravila, niti objavila bilo kakav cenovnik već je na bazi svakodnevne prakse svojih članica, a one čine više od 80 odsto tržišta štampanih i onlajn medija, dala mišljenje o realnom nivou cena fotografija na tržištu Srbije, imajući u vidu različite kriterijume. Nismo ulazili u to koje su cene u slučaju televizija, bilborda, knjiga, postera….

*Poseban segment regulacije su ugovori koje novinske i specijalizovane foto-agencije imaju s medijima. Tu se kao problem ispostavljaju vremensko ograničenje objavljivanja plaćene fotografije, broj objava i arhiviranje. 

Ništa od toga nije problem ako se poštuje ono što je ugovorom definisano, ali jeste problem to što se često ne definiše sve ili se ne poštuje jer se naknadno ukazala potreba za drugačijom upotrebom. Za to bi trebalo da se napravi aneks i po njemu redefiniše i plati.

Međutim, veći je problem što jedan medij potpiše ugovor, a drugi neovlašćeno preuzimaju ili reemituju, ili prikazuju kao print screen sajta i što je očigledno potrebno da se i pomoću samoregulacije deo toga propiše. Time se trenutno bavi jedna radna grupa koju je okupio Savet za štampu s ciljem izrade dopune Kodeksa novinara za onlajn medije, koji se u jednom delu dotiče autorskih prava.

 Foto: Flickr / Paul Reynolds