10. mar 2014.

Kada profesije postanu dijagnoza

kafe_dijagnoza„Prvo, ovde kada dođeš da radiš, ja ne mogu da ti garantujem, ali ću da se polomim da ti dam tu platu, što onaj tamo u medijima neće. To je jedna stvar. Druga stvar je to što ovde nema nikakvog mobinga, niko neće da te maltretira, a istovremeno smatram da je dostojanstvo profesije palo dotle da je ovo jedan od boljih prihoda za jednog novinara“

„Potrebna osoba (pol, godine, oblik, boja i veličina nevažni) koja bi radila kao konobar\šanker u Dijagnoza kafe bar.

Treba da zna malo engleski i da je sposobna i voljna da mnogo puta dnevno savlada jedne stepenice. Poželjno iskustvo u medijima. Iskustvo u ugostiteljstvu takođe poželjno, ali nije nužno. Najvažnije je da se razumemo i lepo družimo.

Uslovi minimalni: minimalac+bakšiš+prijava.“

Ovako glasi oglas za posao u beogradskom kafiću „Dijagnoza“ koji se ovih dana pojavio na društvenim mrežama. U pitanju su svakako nesvakidašnje reference za poziciju jednog konobara, koje doduše nisu obavezne.

– Fora je u gostima koji dolaze. Dakle, ideja je da ovo bude mesto za okupljanje novinara, ljudi iz različitih redakcija, koji se inače zbog posla ne viđaju, ali i da cene budu njima prilagođene pošto su danas svi materijalno u g*****a – priča za portal crnonabelo.com Zoran B. Nikolić, vlasnik ovog novootvorenog lokala.

– Prvo, ovde kada dođeš da radiš, ja ne mogu da ti garantujem, ali ću da se polomim da ti dam tu platu, što onaj tamo u medijima neće. To je jedna stvar. Druga stvar je to što ovde nema nikakvog mobinga, niko neće da te maltretira, a istovremeno smatram da je dostojanstvo profesije palo dotle da je ovo jedan od boljih prihoda za jednog novinara.

Prostor je neupadljiv i mali, a svako mesto na donjem spratu ovog lokala je na rukohvat daleko od šanka. Pomalo podseća na ranije novinske redakcije, gde je stišnjenost u prostoru donekle uticala i na prisnost ljudi koji ga koriste.

Na pitanje da li se radi o bivšim novinarima koji su odustali od profesije, on odgovara da je posao namenjen i aktivnim pripatnicima „sedme sile“, te da je ideja da se i ljudima koji su između redakcija i između poslova makar na ovaj način pomogne.

Ipak, to nije najzanimljivija stvar kada je u pitanju ovaj mali lokal u Čumićevom sokačetu. Na jedinom flajeru za kafić jasno se ističe značajan popust za profesije koje su sve do jedne intelektualne…

– I socijalno ugrožene. Pa tako je. Popusti su za novinare, umetnike, bilo zaposlene ili nezaposlene, samostalne, za sve radnike u kulturnim institucijama, medijima, za sve vrste društvenih aktivista, ne računajući političke, dakle za sve ljude koji bi da se bave nekom nadgradnjom, nekim intelektualnim poslom, a od toga se živeti ne može. Ili se može živeti veoma bedno – objašnjava Nikolić.

Svako ko je u poslednjih deceniju i po radio u prestoničkim medijima trebalo bi da zna za vlasnika „Dijagnoze“. Nikolić je već 17 godina u medijima, promenio je više od deset redakcija, a za sebe kaže da je „radio na svim mogućim pozicijama, osim glavnog urednika (čime se ponosi), bilo da su u pitanju štampani, elektronski, internet…“ Samo četiri meseca nakon što je napustio svoj poslednji posao u medijima, on se opredelio za ugostiteljstvo.

Za prvi objekat tog tipa koji vodi, on tvrdi da je jako bitno to što u njemu nema cenzure.

– Ovde je svako slobodan da kaže šta hoće, čak i naglas.

Nikolići su u ovaj posao ušli porodično, a Zoran ne krije da se radi o investiciji za koju nema „finansijske rezerve“.

– Tu smo supruga Beti, Pavle, Aleksa i ja, dok mi je ćerka, najmlađe dete, preuzela domaćinstvo.

Kako smo došli do toga da su na početku XXI veka u Srbiji baš ove profesije socijalno ugrožene, te da zauzimaju mesto koju su nekada imali fizički poslovi? Koja očekivanja neko može imati od ugostiteljskog objekta koji je upravo namenjen ljudima za koje se zna da ne plivaju u novcu?

– Bez obzira na socijalno stanje tih profesija, ja vidim da je ovde poslovna logika potpuno obrnuta. Ovde pošto ljudi nemaju novca, onda je sve skupo. I tako razmišlja ogromna većina ugostitelja: „Pošto je meni promet mali, onda ću ja da povećam cene, ne bi li sa to malo prometa pokrio ono što sam zamislio i ono što mi treba“, a time još više smanjuje promet. I tako u krug sve manji promet, sve veće cene. Ja sam zato primenio obrnutu logiku koja bi trebalo da bude normalna – da manjim cenama pokušavam da povećam taj promet. Shvatam da će biti teško, ali ajde da probamo.

Jedna stara priča o srpskom preduzetništvu kaže da kada Srbin ne zna šta da uradi sa poslom koji mu propada, on otvori kafanu. Nikolić potvrđuje da se sličnom logikom i rukovodio u svom slučaju.

– Baš sam gledao jedno istraživanje i na prvom mestu zatvorenih objekata su trgovine, a na drugom mestu su restorani. Na poslednjem mestu po broju zatvaranja su kafići. Jednostavno, ljudi nemaju para za restorane, ali zato održavaju kafiće i, što bi rekla moja Beti, „Za kiselu i kafu uvek ima para“.

Istina je, za neke stvari se uvek ima para i to je, ako se tako može nazvati, makar malo vedrija strana života u Srbiji danas. Međutim, razgovor sa nekadašnjim medijskim radnicima uvek nosi odrćenu mračnu notu. Kada se pomene profesija, svako sa gorčinom u glasu priča o stanju radnika u medijskoj industriji Srbije.

– Kakav je položaj novinara, to mogu ja da ti kažem, pošto sam iz poslednje redakcije izašao pre četiri meseca. U profesionalnom smislu oni se više ne bave novinarstvom, nego se bave poslovima nižeg propagandiste, pošto su poslovi višeg propagandiste zauzeti političarima kojekakvim i menadžmentom. Dakle, oni su tu samo da izvrše potpuno definisani zadatak propagande. U smislu statusa, oni su pre svega honorarci koji mesecima ne dobijaju platu, pa čak i ako su stalno zaposleni oni mesecima ne dobijaju platu, njih niko ništa ne pita, niko se ne zauzima za njihova prava, stanje na tržištu je takvo da je nezaposlenih, bilo novinara, bilo onih koji bi mogli da obavljaju taj posao toliki da ako ti se ne sviđa, možeš slobodno da ideš – zaključuje Nikolić.

Možda to nekome deluje neadekvatno, pregrubo ili pojednostavljeno, ali položaj profesija kojima privremenu utehu porodica Nikolić nudi se stvarno može nazvati dijagnozom. A gde će se Srbin lečiti od problema, nego u kafani?

Ili, kako lepo kaže slogan ovog kafića: „Dijagnoza besplatna, plaćate samo terapiju!“

Toliko tužno da je smešno.

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend