Ko će kupiti medije?

Ostalo je još šest meseci da se svi mediji gde država ima neki deo vlasništva prodaju. Modeli privatizacije medija još nisu poznati, uslovi za potencijalne kupce takođe, a uskoro se očekuje da će biti raspisan poziv za prikupljanje ponuda i da će tako proces privatizacije i zvanično početi.

Agencija za privatizaciju nedavno je raspisala poziv za prikupljanje pisama o zainteresovanosti za kupovinu medija i za sada su poznati samo zainteresovani kupci za 49 medija. Za preostalih dvadesetak se još ne zna – za neke je ovaj poziv raspisan kasnije, a moguće je da za mnoge i nema potencijalnih kupaca. Međutim, taj spisak nije obećavajući. Barem prema informacijama koje su poznate.

Imamo primere da određeni pojedinci odnosno fizička lica, javnosti nepoznata, žele da kupe po veći broj medija istovremeno. Izvesni Vladan Kostić bi da u svom vlasništvu ima 11 lokalnih radio i televizija, dok Miloš Paunović, za koga se piše da je student, želi da kupi Politiku i dve lokalne televizije. S druge strane, jedna kompanija, iza koje stoji Danijel Kulačin, za kojeg Google „kaže“ da je funkcioner partije Treća Srbija, dok ta partija demantuje to, želi da otkupi skoro sve lokalne medije u Vojvodini – devet njih.

Većina zainteresovanih, dakle, koliko je poznato, nema nekih iskustava sa vođenjem medija do sada, pa se postavlja pitanje koji su zapravo pravi razlozi njihove želje za posedovanjem javnih glasila.

Gradsku televiziju Studio B, koja nema svoju imovinu već iznajmljuje prostorije u kojima radi, žele da kupe dve firme, čija delatnost i nije toliko poznata. Među poznatijim interesentima je kompanija MK group Miodraga Kostića koja bi da poseduje Dnevnik holding i Radničku štampu. Međutim, oni nisu jedini zainteresovani za Radničku štampu, već i još dve firme. Ako pogledamo da je sedište ovog preduzeća u centru Beograda, na Trgu Nikole Pašića, možda je predsednik SSSS Ljubisav Orbović u pravu kada kaže da se mnogi mediji kupuju zbog imovine.

Većina zainteresovanih, dakle, koliko je poznato, nema nekih iskustava sa vođenjem medija do sada, pa se postavlja pitanje koji su zapravo pravi razlozi njihove želje za posedovanjem javnih glasila. Zato postoji bojazan da mediji nakon privatizacije ne budu ponovo zatvarani i pretvarani u kompanije koje će se baviti nekim sasvim drugim poslovima. Ne zaboravimo da je epilog mnogih privatizacija medija prethodnih godina bio upravo takav, a mnogi novinari ostajali su na kraju bez posla.

Upravo zato Agencija za privatizaciju, Ministarstvo privrede i Ministarstvo kulture pod hitno treba da predstave posebne modele za prodaju medija, kako se greške iz prošlosti ne bi ponavljale, ali i načine provere svakog od potencijalnih kupaca – ko su, šta rade, koliko su ozbiljni… Nadajmo se svi da spisak zainteresovanih nije i konačna lista kupaca, već da će se pravi kupci javiti kada i zvanično bude raspisan konkurs za prodaju medija. Oni mediji, koje niko ne bude želeo, preći će u ruke zaposlenih. Što bi možda moglo da se pokaže kao dobra praksa. Otom potom.