15. apr 2015.

Mediji u magli

kachny-v-mlzeZašto ni danas ne znamo koji su mediji poslali novinare na beogradski aerodrom u noći kada je pao helikopter? Zna se da je ministar Lončar bio te noći na aerodromu. Kada ste poslednji put videli nekog ministra na službenom zadatku, a da ga nisu pratili novinari?

Mnogo toga je već rečeno i mnogo toga je još uvek nepoznato u slučaju „helikopter“. A prošlo je već mesec dana. Činjenica da se o tome još uvek govori u medijima ohrabrujuća je ako se ima u vidu da obično retko šta (i ko) preživi više od dan ili dva.

Sve je postalo besmisleno ako je zavera pitati gde je ko te večeri bio. Toliko da ovde više ni generali posle bitke nisu pametni. Tako to biva kada pobedi PR

Jedan sam od onih koji se sve ove vreme borio da se sazna puna istina o ovoj tragediji. Zašto? Zato što ne prihvatam da mi neko vređa elementarnu inteligenciju, zato što mi je muka od bahatosti i nekompetentnosti onih koji odlučuju i zato što se moramo osloboditi straha koji sprečava one koji nešto znaju da rade svoj posao.

Helikopter je pao u toj hladnoj, maglovitoj noći nad Surčinom i odneo sa sobom sedam života. Tragedija koja je potresla svakog normalnog čoveka, tim pre što se radilo o spasilačkoj misiji.

Govorio sam o tome na jednoj televiziji nedavno, a onda je objavljeno i nekoliko tekstova u kojima se pokušava odgovoriti na pitanje šta su mediji radili te noći. Po meni, to je jedno od ključnih pitanja, jer se tu vidi mnogo više nego što je tada magla dozvoljavala.

Ko je gde bio i ko je šta radio? Ovo su valjda osnovna pitanja koja bi trebalo postaviti da bi se saznalo šta se tačno dogodilo te noći. Ja ću se ovde baviti samo medijskim delom ove priče.

Novinar Boško Jakšić pozvao je u svom tekstu u „Politici“ da se kaže ko je „novinarima u VIP salonu aerodroma rekao da se razbeže“. Urednik „Vremena“ Filip Švarm rekao je u emisiji „Zumiranje“ da je „javna tajna da je bilo sedam novinara“. Da li je to istina? Ne znam, ali smem i želim da pitam.

U prvih 48 sati u centru pažnje bili su RTS i agencija Beta. Nažalost, zbog grešaka koje su njihovi novinari napravili. Srećom, sve je brzo razjašnjeno. Dopisnik RTS-a iz Kraljeva dobio je iz svojih „kredibilnih izvora“ netačnu informaciju, dok je novinar Bete pogrešno razumeo izjavu direktora Instituta „Majka i dete“ koju je on dao reporteru RTS-a. Svi ostali koji su objavili da je akcija uspešno završena samo su prepisivali, što dovoljno govori o kapacitetima kojima raspolažu.

Lično, meni je tužna činjenica da RTS nije mogao te večeri da pošalje na teren dve ekipe (Institut i aerodrom), a još tužnija što se vodeća agencija svela na dežurnog novinara koji piše vesti gledajući TV program. Tužno, ali istinito. O ostalima ne vredi ni govoriti.

Tačku na ovaj prvi deo priče stavićemo kada saznamo kako su RTS i Beta sankcionisali svoje novinare. Suspenzija, umanjenje plate… ili već bilo šta što predviđaju njihovi pravilnici. Ovo je bitno reći kako bi mediji mogli da nastave sa pozivanjem na odgovornost onih koji su na bilo koji način odgovorni za ovu tragediju. Ovde ne mislim na krivičnu odgovornost –  koje verovatno neće biti, a što će utvrditi tužilaštvo – već pre svega na moralnu, profesionalnu i političku odgovornost koja bi sa sobom, ako se utvrdi, trebalo da nosi i neke konsekvence. Ako mediji nisu spremni da kazne one koji su pogrešili, zašto bi to radili Vojska, Vlada ili bilo ko drugi.

Ubrzo potom formirane su dve komisije sa zadatkom da ispitaju šta je dovelo do pada helikoptera. Premijer Vučić izašao je na RTS i poručio „Ne dam Gašića i Lončara“, a onda smo počeli naveliko i naširoko da pričamo o nesreći – nemačkog aviona.

Prolazili su dani, nedelje, čekao se izveštaj komisija, a jedino su se posredstvom društvenih mreža čula neka pitanja na koja odgovora nije bilo. Na neka ni dan-danas.

Jedno od njih odnosilo se i na prisustvo samih novinara na Aerodromu „Nikola Tesla“ te noći. To pitanje je logično ako se zna da je bar jedan ministar (Lončar) bio na aerodromu pre rušenja helikoptera. Kada ste poslednji put videli nekog ministra na službenom zadatku, a da ga nisu pratili novinari?

Urednica dečje strane „Politike“ dobila je zadatak da se pozabavi ovom temom. Iz ugla naivne novinarke. Nemam nameru da polemišem s koleginicom. Vidim da ona, naivna, ne zna kako stvari funkcionišu i zašto je PR pojeo novinarstvo u Srbiji. A pojeo ga je zato što su novinari dozvolili da budu pojedeni

Ovo pitanje, uzrokovano elementarnom logikom i dugogodišnjim iskustvom, proglašeno je za zaveru. Kao da je strašno ako su novinari bili tamo!? Nije, to im je posao. Baš kao što je i posao PR službe raznih ministara da, koristeći novinare, plasiraju informaciju koju žele.

Niko nije te noći krenuo na Surčin sa idejom da će helikopter pasti. Ni ministar, ni PR službenici, ni novinari. Naprotiv, krenuli su sa željom da se spasi jedan dečji život. I to je sve normalno. Kako drugačije? Logično je i da će PR služba ministra (bilo kog) pokušati da ovu akciju iskoristi za promociju. Naravno, to im je posao. Ni tu nema nikakve zavere.

Problem je nastao onog trenutka kada je izostala izjava ministra Lončara sa Surčina. Ako je bio tamo (a jeste), zašto ništa nije rekao? Nije imao kome? Priznaćete, teško je poverovati u to kada je samo dan pre toga ministar Stefanović jurio otmičare dvogodišnjeg deteta po auto-putu i, gle čuda, tu su se našli i novinari.

Novinar Boško Jakšić pozvao je u svom tekstu u „Politici“ da se kaže ko je „novinarima u VIP salonu aerodroma rekao da se razbeže“. Urednik „Vremena“ Filip Švarm rekao je u emisiji „Zumiranje“ da je „javna tajna da je bilo sedam novinara“.

Da li je to istina? Ne znam, ali smem i želim da pitam.

Nekoliko nedelja sam pokušavao da utičem na NUNS (čiji sam jedan od osnivača)  i UNS da pronađu odgovor na ovo pitanje. Zbog profesije i onoga što je od nje ostalo. Predlagao sam da  sudovi časti ovih udruženja pozovu na razgovore urednike svih vodećih medija kako bi se ustanovilo ko je i kako radio u slučaju „helikopter“. Da izvučemo neku pouku iz svega ovoga.

Ne želim da prepričavam kako i zašto mi je jedan od sagovornika zalupio slušalicu kada smo pričali na ovu temu. Kako god, posle mog gostovanja na N1, gde sam pričao o ovoj ideji, objavljen je tekst u „Politici“ u kome su urednici RTS-a, Pinka i Studija B rekli da njihovih novinara nije bilo na aerodromu. Pitao sam i ljude iz B92 i N1. Ni oni nisu bili tamo.

Za RTS verujem, znam čoveka. Ove druge niti znam niti im verujem, ali rekli su šta su rekli. Njima na čast. Uključujući i Gmitrićevu izjavu da događaj nije bio „dovoljno atraktivan“ da bi se slala kamera. Još uvek nemamo sliku iz VIP salona, izjave obezbeđenja, PR tima ministra… a prošlo je već mesec dana.

Dva dana kasnije, urednica dečje strane „Politike“ dobila je zadatak da se pozabavi ovom temom. Iz ugla naivne novinarke. Nemam nameru da polemišem s koleginicom. Vidim da ona, naivna, ne zna kako stvari funkcionišu i zašto je PR pojeo novinarstvo u Srbiji. A pojeo ga je zato što su novinari dozvolili da budu pojedeni.

Baš kao što su ministri pojeli generale, pa niko ne sme da im kaže NE. Kao što ni pilot ne sme da kaže NE onom ko ga tera da sleti tamo gde nije planirao, i to u uslovima u kojima nikada nije sletao. Neki će taj strah pravdati egzistencijom, drugi željom da se ne zameraju. Ima i onih koji se plaše šta će ih snaći ako odbiju zadatak. Opravdano.

Novinari će kukati na urednike i vlasnike. Generali će se žaliti na političare. A možda i neće.

Sve je postalo besmisleno ako je zavera pitati gde je ko te večeri bio. Toliko da ovde više ni generali posle bitke nisu pametni. Tako to biva kada pobedi PR.

Autor teksta je novinar. Radi kao menadžer u londonskoj centrali BBC


Ilustracija: Izvor

 

1 komentar za: “Mediji u magli

  1. Постојећи партијско-парламентарни систем, који већ четврт века не да Србији да постане нормална земља, у суштини, не завређује чак ни критичарско, а камоли неко друго бављење.
    Сва „критика“ тог система се може сажети у једној реченици, налик на ону коју је изговарао Марко Порције Катон Старији у старом Риму: „Картагину треба разорити“.
    http://restruktura.org/dokle-cemo-se-i-kako-baviti-postojecim-sistemom/

    15. апр 2015. at 20:21

Ostavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

*

Send this to a friend