Povratak „majora Fiće”

Osam godina posle navodnog bekstva, predvodnik „antihaškog lobija” iz bivših struktura Državne bezbednosti neometano se vratio u Srbiju

Glavna vest u policijskim i bezbednosnim krugovima u Beogradu, koja je nezvanično potvrđena za „Politiku”, jeste povratak kontroverznog bezbednjaka i bivšeg radnika Državne bezbednosti (DB) Dragana Filipovića Fiće u Srbiju.

Debeovac koji se smatra jednim od petorice najuticajnijih bezbednjaka tokom devedesetih godina prošlog veka, a koji je kasnije važio za jednog od najuticajnijih u grupi poznatijoj u javnosti kao „antihaški lobi” sastavljene od odmetnutih pripadnika DB-a, vratio se u zemlju posle osam godina samovoljnog odsustva. Za njega se doskora pričalo da je „u bekstvu”, da bi se sada ispostavilo da za njim ne postoji poternica niti optužba za neko delo.

Otišao je 2008, preko Crne Gore za Rusiju, a potom za Kazahstan i Kinu, navodno iz straha od glasina da će biti izručen Hagu. Kasnije se javljao prijateljima i bivšim kolegama u Beogradu, tvrdeći da mu preti optužnica zbog ubistva novinara Slavka Ćuruvije.

Sagovornici „Politike” ne žele da otkriju razlog zbog kojeg se Filipović vratio u zemlju, ali procenjuju da „major Fića”, kako ga oslovljavaju, očito ne strahuje od hapšenja.

Činjenica je da protiv Filipovića Hag nikad nije podigao optužnicu. Zato je opravdano pitanje čega se to „major Fića” plašio da će biti otkriveno, pogotovo iz vremena kada je savetovao vlade Republike Srpske Krajine i Republike Srpske, pa je pobegao na drugi kraj sveta, koristeći stare veze međunarodnog obaveštajnog bratstva.

Ko je zapravo Dragan Filipović Fića i zbog čega na pomen njegovog imena većina dugogodišnjih sagovornika „Politike” iz bezbednosnih službi zaćuti?

Njegove kolege iz RDB su odavno počele da prave famu oko njega te su u javnost pustile priču da mu je kodno ime bilo „F-2” („F-1” je navodno bilo ime za njegovog pretpostavljenog Franka Simatovića, kome se u Hagu sudi zajedno sa Jovicom Stanišićem). Mimo romansiranih priča o njemu, nesporno je bilo da je važio za osobu od poverenja Jovice Stanišića, bivšeg načelnika RDB, kao i da je gotovo neograničenu moć dobio kada je na čelo službe došao Rade Marković, koji mu je dao funkciju specijalnog savetnika za tajne operacije, što su mnogi u službi protumačili kao rezultat Filipovićevih bliskih veza sa Mirom Marković.

Te „specijalne operacije DB-a” u vreme Radeta Markovića, a u nešto manjoj meri i kod Stanišića, podrazumevale su čitav niz radnji na ivici zakona. Međunarodne sankcije su početkom devedesetih uticale na prenošenje mnogih grana poslovanja u ilegalne, ali strogo kontrolisane tokove. Rodio se profitabilan šverc goriva, cigareta i ostale akcizne robe, ali je iza prividne anarhije u stvari stajala DB i njeni agenti.

Kasnije je formirana i Jedinica za specijalne operacije (JSO), te su se „specijalne operacije DB-a” na kraju dekade proširile i na likvidaciju političkih protivnika, što su mnoge pravosnažne presude i potvrdile. Filipović se smatra jednim od osnivača JSO, a bio je i instruktor borilačkih veština u ovoj jedinici.

„Major Fića” je u vreme Ćuruvijinog ubistva bio zamenik načelnika Druge uprave i direktno nadređeni optuženom Ratku Romiću, tadašnjem glavnom inspektoru ove uprave. Romić se tereti za ubistvo Ćuruvije.

Drugu upravu je vodio takođe optuženi Milan Radonjić, koji je nedelju dana pre likvidacije premešten na mesto načelnika beogradskog Centra DB-a, pa je njom praktično upravljao Filipović. Govorilo se i da je Filipović tokom svog izgnanstva održavao kontakt i sa Miroslavom Kurakom, koji je u optužnici označen kao neposredni Ćuruvijin ubica.

Filipović nije svedok i sa njim niko u istrazi ovog zločina nije razgovarao, ali njegova knjiga „Anatomija globalističkog smrada”, koja je objavljena 2009. godine, baca određeno svetlo na tadašnje događaje i njegov odnos prema njima. Uz teorije zavere o tome da su Jevreji krivi za sve nevolje koje su zadesile Srbiju tokom devedesetih godina prošlog veka, Filipović se u toj knjizi o Ćuruviji izražava izrazito ostrašćeno i neprijateljski.

Dok osuđene ubice premijera Zorana Đinđića naziva „grupom srpskih ratnih veterana”, Slavka Ćuruviju doživljava kao državnog neprijatelja broj jedan. Pravda njegovu likvidaciju („ko god da ga je ubio, znao je šta radi”) ali negira da je imao dodirnih tačaka sa likvidacijom novinara. Smatra ga američkim špijunom, iako kao bezbednjak čiji je posao bio da lovi strane obaveštajce, za to ne nudi nikakav dokaz ili barem indiciju. Tvrdi da je Ćuruvija javno podržavao američko bombardovanje, što takođe ne odgovara istini, i gradi verziju po kojoj je njegovo ubistvo bilo opravdano jer ga je mogla „organizovati i izvršiti bilo koja od patriotskih grupacija, kojih je tada u Srbiji bilo na desetine”.

Na posredan način, Filipović zapravo dokazuje osnovnu tvrdnju Tužilaštva za organizovani kriminal, po kom je motiv za ubistvo Ćuruvije bilo njegovo novinarsko delovanje i kritika tadašnjeg režima.

Suđenje za ubistvo Ćuruvije trenutno je u fazi ispitivanja svedoka.